Pismo izgubljenoj ljubavi

Ta ljubav tako silna,

tako drhtava, tako ocajna, tako nezna

ta ljubav

lepa kao dan

i ruzna kao vreme

ta ljubav tako stvarna

ta ljubav tako divna

tako srecna

tako vesela

i tako jadno

drhteci od straha kao dete u mraku

a tako sigurna u sebe

kao neki spokojni covek u sred noci

ta ljubav koja je izazivala

strah kod drugih,

gonila ih da govore

i primoravala da blede

ta ljubav tako vrebana

jer te druge mi smo vrebali

ganjani, ranjavani, gazeni, dotucavani,

poricani, zaboravljani

zato sto smo tu istu ljubav mi ganjali,

ranjavali, gazili, dotucavali,

poricali, zaboravljali

ta ljubav cela celcata

jos toliko ziva a sva ozarena

to je tvoja ljubav, to je moja ljubav

ona koja je bila

to osecanje je uvek novo

i nije se izmenilo,

toliko stvarno kao neka biljka,

toliko drhtavo kao neka ptica

toliko toplo i zivo kao leto

mozemo oboje otici i vratiti se

mozemo oboje otici i vratiti se

mozemo zaboraviti

a zatim ponovo zaspati

pa probuditi se patiti bditi


pa ponovo zaspati

sanjati i smrt

zatim probuditi se, osmehnuti se,

smejati se i podmladiti se

nasa ljubav zastaje tu

tvrdoglava ko magare

ziva kao zelja

svirepa kao secanje hladna kao kajanje

nezna kao uspomena

hladna kao mermer

lepa kao dan

nezna kao dete

gleda nas smeseci se

i kazuje mnogo ne govoreci nista

a ja je slusam drhteci i vicem

vicem za tebe

vicem za sebe

i preklinjem te

za tebe za sebe i za sve one koji se vole

i koji su se voleli

da, ja im vicem

za tebe za sebe i za sve druge

da ne znam

ostani tu, tu gde si

gde si bila tu ostani

ne pomici se, ne idi

mi koji smo voleli

mi smo te zaboravili

ali ti nas ne zaboravi

jer nemamo drugog do tebe na zemlji

ne dopusti nam da postanemo hladni

da se udaljavamo sve vise

odemo bilo gde

daj nam znak da si ziva

a mnogo kasnije

na ivici nekog siprazja

u sumi uspomena

iskrsni odjednom

pruzi nam ruku

i spasi nas.
 
’’Spletkarenje sa sopstvenom dušom’’

(Priča za laku noć}-mirno spavaj, Sari kad je bila mala)

Nekada davno, živela jedna tužna devojka:
- A zašto je bila tužna?
- Polako, nemoj me odmah prekidati, sve ću da ti ispričam po redu. Zato što je bila usamljena i bez ikog na svetu.
- Jel ni mamu nije imala?
- Nije imala nikog. Sama samcijata. Sedela jednoga dana ta tužna devojka na obali sinjeg mora.
- A zašto sinjeg, kad je more plavo?
- Dobro - plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sažali se na nju. Kako se ona igrala sa kamenčićima, on reši da jedan pretvori u kamen sreće. Iznenada, kamenčić koji je ona uzela, snažno je zasijao na njenom dlanu, lepše od bilo kog dragulja.
- A ona?
- Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: možda još ovakvog čarobnog kamenja ima na plaži, pa je pažljivo spustila svoj i krenula da traži drugo.
- I onda?
- Išla tako, išla. Spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan jedini, i pravljen samo za nju, pa brže potrči nazad, ali više nije mogla da ga nađe.
Sari već podrhtava brada.
- A sutra, kad je bio dan, jel ga onda našla?
- Nije, more ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju (bajka treba srećno da se završi, šta je sad ovo?)
- A za{to ga je more odnelo?
- Zato {to nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio sre}u u ruke, a ona nije znala da je zadrži. Polakomila se i htela još. Ali tu nije kraj bajke. More čuva taj kamenčić sreće i izbaciće ga pred neku drugu devojku koja ga bude zaslužila i koja će znati da ga sačuva.
- A meni je, ipak, žao i one devojke što ga je izgubila - kaže pospani glasić.
(I meni je!)
- Šta je sa njom dalje bilo
- Ne znam. Nije ni važno; samo ti lepo sanjaj.
(Znam, ostala je na obali i još uvek moli more da joj vrati njen dragi kamen).
 
Nije mi neophodno da postojim
Nemam ni obilka ni imena
Kamen sam uvece a biljka ujutro
To sto ostaje
od mog razuma ne moze se vise pobuniti
Mene je nemoguce odrediti
Nistavilo je tako bogato
stono posudje od zlata
umilan orkestar
jednorog na uzici
dvorac od sna gde se zaboravu ucimo.
 
Kristal
Agaluka nebeskog
Drazi oko
Skerletnim
Ehom sviraca,
Vrisak belca
Luta nad
Avgustom sto s`jutrom
Drsko plavim
Ispija mudrost
Mitskog vraca
I
Raseca zrake
Suncanog pluga.
Mlaz teski pada,
Eho pod njim puca.
Sheva prhnu.
Izvi se nebom duga...




nekad davno dok sam pisala i pevala...
 
Čudni su putevi ljubavi
Od cveta do cveta vetar ljubav nosi,
Ljubav neki nemir na usni objavi
A ponekad ljubav u oku zarosi.

Dese ti se tako neke oči drage
Kao zrele trešnje na grani visoko,
Tad osetiš kako srce nema snage,
A htele bi usne, htelo bi oko.

Popeti se gore baš i nije lako,
Dva srca su važna da se kocke slože,
Od muke se smeješ a tako bi plak’o,
Pobeg’o iz sebe al ne smeš iz kože.

Često do tog cilja mnogo štošta treba:
Nežnosti, dobrote, vere u čoveka,
I milion milja da stigneš do neba,
Do trešnje rumene što baš tebe čeka.

Do osmeha nekog i šiški na čelu,
Nevidljive zvezde koja ti svetluca,
I shvatićeš kako negde u tvom telu
Još nečije srce zaljubljeno kuca.

Još nečije oko treperi kroz tvoje
Za koje drhtuljiš – gubiš ravnotežu,
Ali, baš zbog toga mostovi postoje,
Da spajaju srca i ljubavi vežu.

Pa ako ti trnje posade po stazi
Neke mračne sile i otrovni zmići,
Nikad nemoj stati, gazi, hrabro gazi,
Do ljubavi moraš i po trnju stići.

Tode Nikoletić – Putevi ljubavi
 
ovo je neka starogradska pesma, nisam je ja sklepao, ali je odlicna:

srusise se, draga, lepi snovi moji
jer glavu tvoju venac sad pokriva;
kraj tebe drugi pred oltarom stoji-
prosta ti bila moja ljubav ziva!

cestit'o sam ti, i ti rece hvala.
a da li znades, da se u tom casu,
granitna stena mojih ideala
srusi, smrvi i u pep'o rasu?

al ne... ne vidis od tog ti vela;
po licu tvome radost se razliva
i svrseno je... ti si sada zena-
prosta ti bila moja ljubav ziva!

ja necu kleti ni njega ni tebe,
ni gorku sudbu sto sam tebe sreo,
ja necu kleti ni samoga sebe,
jer ja bih time, draga, svoju ljubav kleo!
 
Nisam nikada osecao nostalgiju za sobom
Ja sam samo trenutak koji priznaje svoj pad.
Pec sam koja ne izrazava
ni bice ni stvar
Zaboravljam da sam izgubio svoje uspomene
kamicke na ubogom putu
Treba li da tapsem onome sto me brise
vetru, snegu
zelji da se ne bude nista?!
Kakav se to fosil mice
u mojim plucima?
Odredio sam autopsiju nistavila
Dovoljno mi je da budem nerazumljiv
pa da zasluzim
najcistiju odsutnost.

...............

Rasuo sam njena pisma oko sebe
sakupljao njenu kosu, ostatke ljubavi
sve ono proslo odzvanjalo mi je u usima
njena zakleva na vjecnu ljubav
njene vecne zakletve ne duze od jednog dana
i posmatrao sam sebe slomljenog
i ruka mi zadrhta…
suze srca, srcem progutane
i oci koje su ih isplakale
nece vise prepoznati novo sutra.

Zamotah u maramicu rusevine tih srecnih dana
i rekoh sebi da ovde-dole ono sto traje
lici na pramen njene kose
i kao ronioc koji voli svoje duboko more
izgubih se u tolikom zaboravu
i plakao sam… sam
daleko od svijeta
svoju izgubljenu ljubav
 
Buntovnik_Bez_Razloga:
Nisam nikada osecao nostalgiju za sobom
Ja sam samo trenutak koji priznaje svoj pad.
Pec sam koja ne izrazava
ni bice ni stvar
Zaboravljam da sam izgubio svoje uspomene
kamicke na ubogom putu
Treba li da tapsem onome sto me brise
vetru, snegu
zelji da se ne bude nista?!
Kakav se to fosil mice
u mojim plucima?
Odredio sam autopsiju nistavila
Dovoljno mi je da budem nerazumljiv
pa da zasluzim
najcistiju odsutnost.

...............

Rasuo sam njena pisma oko sebe
sakupljao njenu kosu, ostatke ljubavi
sve ono proslo odzvanjalo mi je u usima
njena zakleva na vjecnu ljubav
njene vecne zakletve ne duze od jednog dana
i posmatrao sam sebe slomljenog
i ruka mi zadrhta…
suze srca, srcem progutane
i oci koje su ih isplakale
nece vise prepoznati novo sutra.

Zamotah u maramicu rusevine tih srecnih dana
i rekoh sebi da ovde-dole ono sto traje
lici na pramen njene kose
i kao ronioc koji voli svoje duboko more
izgubih se u tolikom zaboravu
i plakao sam… sam
daleko od svijeta
svoju izgubljenu ljubav
Kliknite za proširenje...

Prekrasno...
 
Ne merim više vreme ni sate
po sunčevom vrelom hodu,
dan mi je kad se njegove oči vrate
i noć kad ponovo od mene odu.
Ne merim više sreću smehom
ni time da li je čežnja moja od njegove jača,
sreća je meni kad ćutim s njim
i kad nam srca biju u ritmu plača.
Nije mi žao što će života vode
odneti i kaplju mog življenja,
sad neka mladost i sve ode,
on je stao kraj mene pun divljenja!
 
Tu je…

Krstarim mislima po bespucu vecem od svemira i ljudskog uma,trazeci nesto sto mi pripada, nesto sto sam izgubio, ko zna gde i ko zna kad.
Skoro je nemoguce pronaci nesto tako malo, ali tako vazno – kao magnet privlacno u ovom ambisu snova i neistinitih zelja. Osecam se tako mali. I pronasao sam, sasvim slucajno, uspomene od kojih sam do sada bezao, naviru snaznije nego i sam zivot. Ostao sam sam, zvezdama i mesecinom sakriven od tvojih pogleda. Put koji se nazirao iz upijenog neba u mojim ocima ostao je bez tebe. Kada je trebalo da mi kazes istinu, ja sam lutao u svetu bajki, spoticuci se u magli pesama, knjiga i reci. Bio sam kao bez ociju. Kao neko kome je potreban prijatelj, mozda i nesto vise. Lutao sam po mracnim poljima ljudske mrznje i pohlepe, istine i lazi. Da znas samo, kako sam zeleo zameniti mesec i citavo ovo bespuce, za samo delic sunca, ali ga niko nije hteo. Trazio sam te u prostorima snova, u melodiji vetra. Trazio sam sebe i dozivao te u kapima kise, u vrtlogu besanih noci.
Ti si negde daleko. Mozda drhtis zbog ponovnog susreta. Ili se mozda plasis da cu ti pruziti deo slomljenog meseca iz svog detinjstva… tu je… jos uvek ga niko nece. Moje su zime i sada tako bele i svetle i zvezde jos uvek istim sjajem bdiju na nebu. Ali ne mogu o tebi da sanjam kad sam i sam jos tako daleko u zbrkanom lavirintu misli iz kojeg nema izlaza.
Mozda cemo se jos sresti. Svet je mali. Mozda je i bolje tako. Ti ces za mene biti samo neki stranac, neko ko nije iz mog sveta, neko ko je dosao iz mog detinjstva, i jos uvek stoji u onom bespucu sa komadicem sunca koji mi nisi dala.






mislim da je ovo mnogo ROMANTICNO,barem za one koji pate za neuzvracenom ljubavi..... :wink:
 
Padni mi samo na pamet

Misli moje obraz da ti izgrebu



Izađi samo preda me

Oči da mi zalaju na tebe



Samo otvori usta

Ćutanje moje da ti vilice razbije



Seti me samo na sebe

Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa



Dotle je među nama došlo
 
Tamno je nebo zemlju pokrilo,
jesen je sumorna tu,
negde u meni, hladnih obala
i vetrova severnih zvuk
Slusam sevemir kako govori:
sudbina nije za nas
Tvoje mi ruke salju bogovi,
do mene tvoj dopire glas

ref:
Povedi me u noć,i ostani u snu
oprosti mi za sve, i budi sa mnom tu
kisu s oblaka prolio bih svu
zaboravi na sve, i budi sa mnom tu

Umoran trag u dugim noćima,
na tebi prepoznajem
verujem samo tvojim očima,
i tebi se predajem

ref:
Povedi me u noć,i ostani u snu
oprosti mi za sve, i budi sa mnom tu
kisu s oblaka prolio bih svu
zaboravi na sve, i budi sa mnom tu

a ja placem zbog ove pesme...smrc,smrc,smrc...
 
Greh...
stvoren za coveka
na pluti ispisanog spasenja.
Unakaženost bezstidnim idejama
odrubljena vražijim ocima
mog sarkasticnog srca.
Bljutava voda
što dosadno kaplje po slamarici
kvaseci nas mahovinom naših grudi,
u lažima što si me ugušila
sa zakrpom ljubavi.
Izbrisala si mi zelene godove
sa stabla podsvesti
što potekoše u moje najsmelije snove
Probila si me strelom ko jabuku
prsten si mi skinula
i obezglavila me Amorovom strelom
životom si me okovala
potopila si me nadom
koja postade samo tvoj put
koji pokida
vez moje ljubavi
 
Moja je pustos poznata
svim koracima sto kroce
i zavire u moju tisinu
da okuse kestenje
sa mojih grana
i ruke si zaprljaju
i usta umazu
pa me hvale i slave
kako sam ukusan
i kako su slucajno
sasvim slucajno
polomili granu.
Moja je pustos poznata
licima bez osmijeha
koji cuju samo klavir
koji podijeli dobro i zlo
obojana crnim i bijelim
sva polja iste muzike
pa me hvale i slave
kako sam sa sluhom
i kako su slucajno
sasvim slucajno
pokidali jednu tipku.
Moja je pustos poznata
rijecima koje su klele
plakale zbog mojih
divile se svakoj misli
pa me hvale i slave
kako imam misao
i kako su slucajno
sasvim slucajno
moju misao prokleli
i pustos mi poklonili.
Moja je pustos poznata
svim njeznostima redom
koje su se napile iz duse
pa me hvale i slave
kako mi je dusa poput pisma
i kako su slucajno
sasvim slucajno
zaplakali i umrljali smisao
svih mojih recenica
koje moram da zivim.
 
sada znam da mi je dockan
da ti kazem koliko te volim,
da kazem ti koliko me boli,
da za jos jedan poljubac te molim.

onda potonem u svoj mrak,
gde se dusa slomljena krije,
sedi i tuguje u toj tami,
gde jos jedan poljubac tvoj snije.

al' snage vise nema da se prene,
ka zracima sunca polako da krene,
samo sedi i u secanja blene,
u proslosti zivi, i lagano vene.
 
Ovo može odlično da posluži kad ste ljuti:
:lol:

The age demanded that we sing
And cut away our tongue.

The age demanded that we flow
And hammered in the bung.

The age demanded that we dance
And jammed us into iron pants.

And in the end the age was handed
The sort of s*h*it that it demanded.
8)

Doba je tražilo od tebe pjesmu,
a onda ti jezik u korijenu skresnu.

Doba je tražilo od tebe da tečeš,
a onda ti čepić u slavinu meće.

Doba je tražilo da plačeš i skačeš,
a onda te nabi u željezne hlače.

Doba je dobilo, na kraju svega,
onakvo g*o*vno, kakvo mu treba
:wink: :P
 
Tvoj lik je pred mojim ocima
tvoj glas u mojim mislima
tvoj dolazak cekam nocima...
U tvojim ocima osecam
da si zaboravila da volis
da si izgubila nesto sto neces naci...
Moji dani bez tebe
su dosadni i glupi
moj zivot bez tebe
vise nema nikakvog smisla...
Bila si mi najbolji drug
tebi sam mogao reci sve
osecao sam da mi dajes snagu
da jedino kraj tebe shvatam
ovaj dosadni zivot...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

KPCTAHK
Srećan vam 20. april - dan iskrenosti, nežnosti i ljubavi prema samome sebi!
Odgovora
0
Pregleda
110
KPCTAHK
KPCTAHK

Back
Top