Нажалост, Пинк се није "поћирјаковићио". То је прозападно оријентисана станица, ја сам афроазијски оријентисан.
Иначе, православље није једина ствар која нам је стигла из Азије. Ми смо Европљани "напуњени" Азијом. Чак и они који би да побегну од себе, што је немогуће, то чине на начин који показује да долазе из једне оријенталне културе. Неко ко је социјализаован овде, може да пљуне на српство, да каже да није Србин, да се покатоличи, да постане усташа, шта год, али српски софтвер ума, дубоку културу која је у мањој или већој мери усмерава или наводи све наше поступке, не може да избаци из себе. То није генетски - стиче се социјализацијом - од колевке, преко песка у паркићу, до школа...
Обележја српске дубоке културе, онај део леденог брега који се не види, јесу, између осталог, брука и част, колектиивизам, карактеристичан однос према моћи, мржња према нијансама сиве, црно-бела слика (скоро) свега и параноја од неизвесности. Оне су у свима нама присутне, али не у истој мери, зато се као појединци разликујемо, али то колико је у нама можемо, можда, мало да потиснемо, али не можемо да избришемо из себе. Једини начин да један Србин - Наташа Кандић колико и Војислав Шешељ - буде културно деконтаминиран јесте да постане леш.
Зато је и један аутошовиниста, ако гледамо по софтверу његовог ума, дубокој култури у њему, што нема НИКАКВЕ везе са упадљивим обележјима нашег идентитета, највећи Србин - вероватно већи и од највећих, Светог Саве и Патријарха Павла, иако је као по себи сваки аутошовиниста антисрбин. То није ствар гена, ни идентитета, већ (дубоке) културе у смислу у коме о култури говори Клифорд Герц. Она несвесно, социјализацијом, бива уписана у све нас, у већој или мањој мери. Све се своди на вероватнућу - колико је велика вероватноћа да ће појединац који је овде социјализован у одређеним околностима понашати на начин на који је склон да се понаша неко ко је социјализован у тој култури.
Иако је православље кључна одредница нашег идентитета, најупадљивији део видљивог дела леденог брега српске културе, оно што је испод површине, "дубоки" део српске културе, који није упадљив, иако стално проговара из нас, старији је и важнији за разумевање наших поступака од наше вере. Он је обликовао и наш однос према православљу, и његово место у српском друштву, и начине како се односимо према својој вери или личној невери.