Pink se poćirjakovićio

Beli Gibson

Elita
Poruka
19.641
Po prvi put, pre od prilike 3 minuta sam čuo od "ozbiljne novinarke" da koristi izraz "autošovinisti" za srbijanske učesnike dubrovačkog festivala liberaša.

Vest dolazi nakon što je Vuqiq odjebao koaliciju jadnih i bednih.

Puštaju se klipovi neke klipanke kako dok se Kesić krevelji govori kako Vojvodinu posrbljavaju, a moraju stvoriti Vojvođansku naciju da bi se borili protiv srpskog nacionalizma i da ona sebe ne smatra da dolazi iz Srbije.

Sada sledi pucnjava sela u nekom Štrpcu gde šiptarske teroriste preobučene u navy blue zovu "pravosudnim organima".

Okej, hteo bih samo da pitam. Mogu li Srbi da prestanu da se upliću u politiku Hrvatske i da liberaše i levičare po njoj? Već su ambasade dovoljno štete učinili, ne treba nam povampirenje neotitoizma.

autorska.
 
Ćirjaković je magnetičan i teško nepimetan intelektualac, Zoran-ako se radi o njemu, mada se ovde pominje neka "ozbiljna novinarka", a ne rečiti srpski novinar i autor.
Imam tendenciju da se slažem i ne slažem, ali Zorana Ćirjakovića kao pojavu na TV-u izuzetno simpatišem.
Nije se on pojavio, već njegov jezik. Vuqiqov režim je sada, danas, pred mojim očima, ušao u ratni jezik da igra na kartu nacionalizma. Njegovi protivnici su se svi potitoisali. I to onaj Tito iz 74e. Ja ništa ne razumem
 
Nije se on pojavio, već njegov jezik. Vuqiqov režim je sada, danas, pred mojim očima, ušao u ratni jezik da igra na kartu nacionalizma. Njegovi protivnici su se svi potitoisali. I to onaj Tito iz 74e. Ja ništa ne razumem
Ne razumem ni ja tebe baš najbolje, pa šta da radim?
Da li je ovde reč o Zoranu Ćirjakoviću, ili ne?
Ako nije, zakucala sam se u temu kojoj ne pripadam.
Ako jeste-pa, treba da jeste, treba da neko smislen i kadriran piše i govori masama.
 
Мој појам је у том контексту исправно употребљен. Некада се олако користи, али у овом случају реч је о ставовима који се могу описати као аутошовинистички.
Твој појам "аутошовинизам" је обична досетка и оксиморон.

Аутошовинизам као такав не постоји.
 
Постоји, ја сам га смислио и о њему детаљно писао у гомили текстова, укључујући две књиге. Трећа је на путу.
Иначе, уколико нисте злонамерни и ако сте иоле отворени да сазнате нешто што не знате, надам се да не верујете да све знате и разумете, верујем да ћете лако схватити да није ни досетка ни оксиморон, ако прочитате ова два текста:

ЗАШТО ГОВОРИМО О АУТОШОВИНИЗМУ?

и

ОТКУД АУТОШОВИНИЗАМ: ОД СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ ЈУГОСЛОВЕНСТВА ДО СРБИЈЕ КОЈА СЕ НЕ МИРИ СА СРБИМА

 
onaj Tito iz 74e.
Па то је био најбољи Устав. Генијалан. Тада је и Република Србија добила више самосталности. Једино што ми Србијанци у ужој Србији нисмо њиме добили своју скупштину. Ми смо ЈЕДИНИ били ускраћени. Можда је Устав из 1974 изазвао неке националистичке полемике, али је то био процес демократизације који је на крају довео и до Анте Марковића и свих оних феноменалних савезних закона из децембра 1989.
А данас би тзв. "српски националисти" д. дали када би Косовски Албанци пристали да се врате у оквире Србије под условима из Устава из 1974. И опет би се играло коло на Теразијама као када је Балкански касапин у фебруару 1990. укинуо Косову аутономију коју је уживало по Уставу из 1974.
 
Не постоји. То је оксиморон.
Толико сте заузети да не желите да суочите Ваш став са супротним аргументом? Чак је објашњено и зашто није оксиморон. И то из два различита угла. Али, наравно, ако верујете да сте богочовек који све зна онда су сви аргументи безначајни.
 
Мој појам је у том контексту исправно употребљен. Некада се олако користи, али у овом случају реч је о ставовима који се могу описати као аутошовинистички.
Treba popularizovati i pojam oikofobije: autošovinizam je već klasifikovan kao oikofobija i u psihijatriji (psihijatrijski poremećaj nije isto što i autošovinizam), ali i u psihologiji i u sociologiji/politikologiji (klasični opisi pojave autošovinizma postoje od još od XIX veka). Autošovinizam kao popularni pojam može da se recimo koristi u kontekstu politike, ali uz obavezno navođenje da je to već poznato i psihologiji.

Da neki klinićki slučajevi ne bi i dalje mantrali o “normalnosti”:

Engleski filozof Rodžer Skroton je opisao britanski autošovinizam i definisao ga kao “odbacivanje (svog) (kulturnog) nasleđa i svog doma”.

In his 2004 book England and the Need for Nations, British philosopher Roger Scruton adapted the word to mean "the repudiation of inheritance and home".

Inače. on posmatra i hroničnu “političku korektnost” na američkim univerzitetima kao manifestaciju autošovinizma:

An extreme aversion to the sacred, and the thwarting of the connection of the sacred to the culture of the West is described as the underlying motif of oikophobia; and not the substitution of Christianity by another coherent system of belief. The paradox of the oikophobe seems to be that any opposition directed at the theological and cultural tradition of the West is to be encouraged even if it is "significantly more parochial, exclusivist, patriarchal, and ethnocentric."[11]: 78  Scruton describes "a chronic form of oikophobia [which] has spread through the American universities, in the guise of political correctness."[7]: 37 


Oikophobia (Greek: oîkos, 'house, household' + phóbos, 'fear'; related to domatophobia and ecophobia) is an aversion to a home environment, or an abnormal fear (phobia) of one's home and also a tendency to criticize or reject one's own culture and praise other cultures. Oikophobia. Other names. Domatophobia

The term has been used in political contexts to refer critically to political ideologies that are held to repudiate one's own culture and laud others. One prominent such usage was by Roger Scruton in his 2004 book England and the Need for Nations.

In 1808, poet and essayist Robert Southeyused the word to describe a desire (particularly by the English) to leave home and travel.[5] Southey's usage as a synonym for wanderlust was picked up by other 19th-century writers.

Political usage​

In his 2004 book England and the Need for Nations, British philosopher Roger Scruton adapted the word to mean "the repudiation of inheritance and home".[7] He argues that it is "a stage through which the adolescentmind normally passes",[8] but that it is a feature of some, typically leftist, political impulses and ideologies that espouse xenophilia, i.e. preference for foreign cultures.[9]

Scruton uses the term as the antithesis of xenophobia.[10] In his book, Roger Scruton: Philosopher on Dover Beach, Mark Dooley describes oikophobia as centered within the Western academic establishment on "both the common culture of the West, and the old educational curriculum that sought to transmit its humane values." This disposition has grown out of, for example, the writings of Jacques Derrida and of Michel Foucault's "assault on 'bourgeois' society result[ing] in an 'anti-culture' that took direct aim at holy and sacred things, condemning and repudiating them as oppressive and power-ridden."[11]: 78  He continues:[11]: 83 

Derrida is a classic oikophobe in so far as he repudiates the longing for home that the Western theological, legal, and literary traditions satisfy ... Derrida's deconstructionseeks to block the path to this 'core experience' of membership, preferring instead a rootless existence founded 'upon nothing.'

An extreme aversion to the sacred, and the thwarting of the connection of the sacred to the culture of the West is described as the underlying motif of oikophobia; and not the substitution of Christianity by another coherent system of belief. The paradox of the oikophobe seems to be that any opposition directed at the theological and cultural tradition of the West is to be encouraged even if it is "significantly more parochial, exclusivist, patriarchal, and ethnocentric."[11]: 78  Scruton describes "a chronic form of oikophobia [which] has spread through the American universities, in the guise of political correctness."[7]: 37 

Scruton's usage has been taken up by some U.S. political commentators to refer to what they see as a rejection of traditional U.S. culture by the liberal elite. In August 2010, James Taranto wrote a column in the Wall Street Journal entitled "Oikophobia: Why the liberal elite finds Americans revolting", in which he criticizes supporters of the proposed Islamic center in New York as oikophobes who were defending Muslimsand aimed to "exploit the 9/11 atrocity."[12]

In the Netherlands, the term oikophobia has been adopted by politician and writer Thierry Baudet, which he describes in his book, Oikophobia: The Fear of Home.
 
Autošovinizam uopšte nije fenomen karaktrističan za Srbe i Srbiju: ima zastrašujuće istih opisa istog fenomena i u Americi: američki autošovinisti na primer daju prednost daleko rigidnijem, patrijarhalnihem i strogo etnicentričnom (islam je fundamentalno arapska religija koja u krajnjoj liniji zahteva arabizaciju celog sveta) islamu nad hrišćanstvom: u bezuslovnom odbacivanju spostvenog nasleđa, automatskom optuživanju svoje grupe i preziranju svog doma nema ničega racionalnog - na samom zapadu ljudi sebi postavljaju prosto pitanje:

Da li Zapad mrzi samog sebe?​


8FA06884-0D74-44BD-A28E-808D0BEA91C4.jpeg


https://www.nas.org/academic-questions/35/4/does-the-west-hate-itself/pdf
 
Autošovinizam uopšte nije fenomen karaktrističan za Srbe i Srbiju: ima zastrašujuće istih opisa istog fenomena i u Americi: američki autošovinisti na primer daju prednost daleko rigidnijem, patrijarhalnihem i strogo etnicentričnom (islam je fundamentalno arapska religija koja u krajnjoj liniji zahteva arabizaciju celog sveta) islamu nad hrišćanstvom: u bezuslovnom odbacivanju spostvenog nasleđa, automatskom optuživanju svoje grupe i preziranju svog doma nema ničega racionalnog - na samom zapadu ljudi sebi postavljaju prosto pitanje:

Da li Zapad mrzi samog sebe?​


Pogledajte prilog 1513137

https://www.nas.org/academic-questions/35/4/does-the-west-hate-itself/pdf
Postoji i u Rusiji.
 
Postoji i u Rusiji.
Postoji svuda. Jedan opis američkog autošovinizma - ovde se koristi engleski termin ‘oikophobia’:

Google Translate, as-is:

Према Бекелду, оикофобија се односи на мржњу према сопственој земљи, укључујући њене традиције и вредности. Такав самопрезир, као што сви добро знамо, уобичајен је у данашњој академији, где се чује бескрајне осуде Америке и западне цивилизације. Криви смо за расизам, сексизам, хомофобију, мизогинију, економску неједнакост, необуздану полицијску бруталност, масовно затварање, пустошење животне средине и тако даље, док никада не помињемо мане наших непријатеља.

As employed by Beckeld, oikophobia refers to the hatred of one’s own country, including its traditions and values. Such self-loathing, as we all know too well, is commonplace in today’s academy, where one hears endless condemnations of America and Western civilization. We are guilty of racism, sexism, homophobia, misogyny, economic inequality, rampant police brutality, mass incarceration, ravaging the environment, and on and on, while we never mention the flaws of our enemies. Even public speakers who recount the latest accomplishment of Western science might begin apologetically by noting the sins of slavery, colonialism, and white cis-heteropatriarchy. It’s a far cry from the cliché high school valedictorian speech, which thanks everyone imaginable for making the wondrous day possible.

https://www.mindingthecampus.org/2023/04/03/the-paradox-of-academic-oikophobia/
 
Дефиниција појма "аутошовинизам" односно "аутошовиниста": псеудонаучни оксиморон, сам по себи бесмислен јер шовиниста може да буде само она особа које обезвређује друге, овај израз који је 2006. године измислио Зоран Ћирјаковић, "модерни" је синоним за данас застареле сличне бесмислене изразе из Лудих деведесетих као што су "антисрбин" или "издајник српства". Осим апсурдног термина "аутошовинизам" односно "аутошовиниста", бивши дописник Newsweek-а и Los Angeles Times-а Ћирјаковић је аутор и сулудог израза "случајни Србин".
 
Po prvi put, pre od prilike 3 minuta sam čuo od "ozbiljne novinarke" da koristi izraz "autošovinisti" za srbijanske učesnike dubrovačkog festivala liberaša.

Vest dolazi nakon što je Vuqiq odjebao koaliciju jadnih i bednih.

Puštaju se klipovi neke klipanke kako dok se Kesić krevelji govori kako Vojvodinu posrbljavaju, a moraju stvoriti Vojvođansku naciju da bi se borili protiv srpskog nacionalizma i da ona sebe ne smatra da dolazi iz Srbije.

Sada sledi pucnjava sela u nekom Štrpcu gde šiptarske teroriste preobučene u navy blue zovu "pravosudnim organima".

Okej, hteo bih samo da pitam. Mogu li Srbi da prestanu da se upliću u politiku Hrvatske i da liberaše i levičare po njoj? Već su ambasade dovoljno štete učinili, ne treba nam povampirenje neotitoizma.

autorska.
Žali se da dobija pretnje sada...

https://www.danas.rs/vesti/drustvo/...e-mi-da-cu-biti-zaklana-silovana-i-proterana/

 
Poslednja izmena:
Postoji svuda. Jedan opis američkog autošovinizma - ovde se koristi engleski termin ‘oikophobia’:

Google Translate, as-is:

Према Бекелду, оикофобија се односи на мржњу према сопственој земљи, укључујући њене традиције и вредности. Такав самопрезир, као што сви добро знамо, уобичајен је у данашњој академији, где се чује бескрајне осуде Америке и западне цивилизације. Криви смо за расизам, сексизам, хомофобију, мизогинију, економску неједнакост, необуздану полицијску бруталност, масовно затварање, пустошење животне средине и тако даље, док никада не помињемо мане наших непријатеља.

As employed by Beckeld, oikophobia refers to the hatred of one’s own country, including its traditions and values. Such self-loathing, as we all know too well, is commonplace in today’s academy, where one hears endless condemnations of America and Western civilization. We are guilty of racism, sexism, homophobia, misogyny, economic inequality, rampant police brutality, mass incarceration, ravaging the environment, and on and on, while we never mention the flaws of our enemies. Even public speakers who recount the latest accomplishment of Western science might begin apologetically by noting the sins of slavery, colonialism, and white cis-heteropatriarchy. It’s a far cry from the cliché high school valedictorian speech, which thanks everyone imaginable for making the wondrous day possible.

https://www.mindingthecampus.org/2023/04/03/the-paradox-of-academic-oikophobia/
Постоје важне разлике - ви помињете сродне феномене. Нисам сигуран ни да у Русији, која је, уз Белорусију, једини кандидат, има аутошовинизма, иако постоји сродна појава и има ставова које би, по овдашњим критеријумима, могли описати као аутошовинистичке.
Сваки аутошовинизам је оикофобија (и самомржња), али свака оикофобија (и самомржња) није аутошовинизам - далеко од тога.
Суштина аутошовинизма није то што цитирате већ, како пише у првом тексту чији сам линк поставио, уоквиравање сународника као толико злих и претећих, при томе непоправљивих, да заслужују да се нађу на дну масовне гробнице, да је масовна гробница једина сигурна кућа за зло које обични, контаминарни Срби носе у себи.
Дакле, има гомила сродних феномена - од оикофобије и аутооријентализма до родомржње и ауторасизма, али не добацују до појма аутошовинизам.
Аутошовинизам није "обична" самомржња, није чак ни спој домомржње и родомржње - већ нешто много страшније од тога. То иде до нивоа који намеће размишљање о појмовима као што су аутогеноцид, аутсорсовани геноцид (својих) и аутонацизам.
Иначе, кључно за разумевање снаге и специфичности аутошовинизма је чињеница да је Србија незападно друштво у Европи - близу Запада, али није западна нити може постати западна.
Дакле, аутошовинизам не постоји у Америци. Вероватно, као појава, не постоји нигде - сем у Србији. Нема потребе да губите време.
Све што сте навели је занимљиво и корисно - али ништа од тога није аутошовинизам. Сем у Русији, нигде нисам нашао кохерентан скуп ставова који би могли бити описани као аутошовинистички. Следећи кандидати су сомалијске, саудијске и туниске феминисткиње, али чак ни оне, сам у појединим изјавама, углавном као злурадости, налик неким, блажим изјавама Петра Луковића, не добацују до аутошовинистичког становишта. Има примера који су близу, у Пакистану, Ирану, Турској и Египту, али јако је тешко наћи реченице које су аутошовинистичке а камоли аутошовинизам као појаву или кохерентно изражен светоназор.
 
Дефиниција појма "аутошовинизам" односно "аутошовиниста": псеудонаучни оксиморон, сам по себи бесмислен јер шовиниста може да буде само она особа које обезвређује друге, овај израз који је 2006. године измислио Зоран Ћирјаковић, "модерни" је синоним за данас застареле сличне бесмислене изразе из Лудих деведесетих као што су "антисрбин" или "издајник српства". Осим апсурдног термина "аутошовинизам" односно "аутошовиниста", бивши дописник Newsweek-а и Los Angeles Times-а Ћирјаковић је аутор и сулудог израза "случајни Србин".
Звучите као хришћански зилоти из петог века који осуђују јерес без да игде наведу шта је рекао јеретик који је већ осуђен као јеретик. Наређали сте туђе осуде, придеве - овај пут без личних увреда, што је за похвалу, ипак умете да учите, има за вас наде - али и даље нисте прочитали ни реч коју сам написао о аутошовинизму. Дакле, ви као "дефиницију" мог појма дајете његову негативну квалификацију - то се зове догматика, при томе ово је њен најјефтинији и најнижи облик.
 
АУТОШОВИНИЗАМ И МОДЕРНОСТ: Посебност српског аутошовинизма није везана за екстремну мржњу, презир или гађење према „својима“, суштински различитим сународницима, односно екстремну љубав и афинитет према „истински“ својима – Србима који су исти као „Jа“ али се не зову као „Jа“.

Оно што га издваја од других облика елитистичке самомржње, самопорицања и самогетоизације на које сам наишао током претходних петнаестак година, било у литератури било кроз лична искуства у другим незападним друштвима – где су елите склоније друштвеном „сецесионизму“ и изражавању презира према „масама“ него у западним – није ни вера у непоправљивост сународника, припадника сиромашнијих и слабије образованих слојева, нити интензитет згађености и презира према њима.

Кључна реч у претходној реченици је – „незападним“. Елите на не-Западу – у Србији, дакле у најближем, европском Истоку Запада, колико и у Пакистану или у Египту, у удаљенијим, азијским и афричким Истоцима Запада – централни проблем су редовно виделе у „неуспешној“ или „незадовољавајућој“ модернизацији својих друштава, а узрок тог проблема у својим сиромашним сународницима, које су биле склоне да, прво, виде као „заостале“ и „примитивне“, а касније и као „непоправљиве“. Немам овде простора да се озбиљније посветим овом проблему, али желим да истакнем пар повезаних аспеката модернизације свих незападних друштава – пошто, да је Србија западно друштво, у њој не би могао да настане аутошовинизам. Можда би у том случају говорили о „српској самомржњи“, али о (српском) аутошовинизму сигурно не би. Нисам сигуран ни да би овде морали да говоримо о аутошовинизму да Србија није – као и Русија – европско незападно друштво.

Кашњење у модернизацијским процесима и њихово значајно компримовање у односу на модернизацијску динамику на Западу, у оригиналном и обликотворном контексту касније ослобођене модерности, учинило је да шокови тих не само закаснелих већ репродуктивнх и имитаторских модернизација, и зато „неприродних“ и насилних на једном много дубљем нивоу, на не-Западу буду много већи, неравномерније распоређени и, што је кључно, да друштва постану мање хомогена, са много дубљим друштвеним поделама, које многим припадницима елите – у Србији колико и у Пакистану или Египту – делују као „културне“ и „цивилизацијске“, а не класне или статусне.

Ту је важно имати у виду и да је, у суштини, модерност постала обавеза и тежња свих, али да је (скоро) све што је модерно западно – да (скоро) ништа у модерности није од свих. Другим речима, ту ништа није наше – све је не само туђе већ и неуниверзално, западно. Зато у Србији модерно никада не може постати „наше“ на начин на који је на Западу „наше“, нити може бити исто као на Западу. Та не-истост, различитост која може бити мање или више препознатљива и деловати мање или више непожељно, једна је од полазних тачки аутошовинистичког становишта.
 
СРПСКА НЕГАТИВНА ЈЕДИНСТВЕНОСТ И ЈЕДИНСТВЕНОСТ СРПСКОГ АУТОШОВИНИЗМА: Оно што аутошовинизам чини јединственим – и зашто, му, можда, и даље ни не треба одредница „српски“ – јесте схватање значајног броја отуђених „грађана“ да је реч о толико великој и тешко отклоњивој, смртној претњи да „њихов народ“, Срби који је носе у себи, не заслужује да постоји.

То је директно везано за начин на који је антиратни активизам у Србији редефинисао, оснажио и „уздигао“ схватање о српској негативној изузетности и јединствености, које је било цементирано у србофобичној идеологији, боље би било рећи титоистичког него социјалистичког југословенства, што је тема за коју није било места у овом тексту.

Овде желим да истакнем да је деведесетих година у антиратним грађанистичким круговима у Србији створена заводљива илузија, која се кристалисала око „српских“ злочина, да та „уздигнута“ и „проширена“ српска негативна изузетност односно јединственост представља истовремено велику, реалну и трансисторијску смртну опасност, неотклоњиву унутар временског хоризонта. Да је она таква и толико фатална да етничко чишћење Срба и сва друга злочињења, укључујући покоље, усмерена на српске цивиле ван Србије и на Косову, могу деловати као „излаз“, легитимна решења из угла антисрпских, шовинистичких (до)градитеља суседних држава, самопроглашених „држава“ и ентитета који су изложени оваквим српским ставовима, тумачењима и закључцима. Зато је смисленије и корисније размишљати о аутошовинизму као појави него о аутошовинистима као појединцима. Кључ је у синергији, кумулативном ефекту, а не специфичним изјавама, колико год да неке парају уши и звуче монструозно.

Када размишљамо о шовинизмима на Балкану, укључујући српски аутошовинизам, потребно је сећати се не само Сребренице већ и Јасеновца и стално имати у виду да на овим просторима етнификоване „жртве“ и „извршиоци“ претходних масовних злочина нису физички раздвојене и визија „геноцидних“ решења – превентивних, осветничких или, једноставно, државоградитељских – не живи само у главама српских шовиниста, као што сугерише слика о фаталном српском негативном изузетку.

На Балкану, као и централноафричкој Области великих језера и на многим другим местима, „никада више“ по правилу значи „никада више нама“ и редовно подразумева „још једном њима“. Зато је аутошовинизам, истовремено, шовинизам за друге и у име других. У ратовима се, поновићу то још једном, на свим странама не боре и не убијају припадници елита већ сиротиња, „субалтерни“, јако рањиви људи, и зато последња инстанца, оживотворење аутошовинистичког становишта, није аутогеноцид већ геноцид над Србима.

Слободан Антонић је препознао одразе ове, теже видљиве али јако важне, димензије српског аутошовинизма и сковао је термин аутонацизам, али се, нажалост, овај илуминативан појам није примио. Да јесте, могли би много лакше да укажемо да је српски аутошовинизам – који креће од Константиновићеве фантазије о „српском нацизму“ као аисторијском, не идеолошком већ више онтолошком него културалном, и антифашистичких поклича – завршио не толико у једном перверзном анти-антифашизму колико у идентитетској инверзији националсоцијалистичког порива, у нацистичкој логици окренутој ка унутра.
 
ОДРЕЂЕЊА АУТОШОВИНИЗМА: Аутошовинизам можемо дефинисати из два комплементарна угла. Први, ако се усредсредимо на „унутрашњост“, ако га посматрамо само из српске перспективе, може се рећи да аутошовинизам представља веровање отуђених припадника елите да су изузеци, што је праћено уоквиравањем сународника као дехуманизованих станишта културално и друштвено условљене негативне изузетности односно јединствености која је толико велика да заслужују да нестану. Мислим да једна оваква дефиниција указује и на смисао префикса „ауто“ – одбачено, наводно геноцидно „ми“ минус врло, суочено и деконтаминирано „ја“ (и исти као „ја“).

Логику схватања о наводно позитивној изузетности „деконтаминираних“ и „неконтаминираних“ грађаниста унутар наводне негативне српске изузетности, илустроваћу ставовима Драгана Бурсаћа, изнетим 2021. године, и Сретена Угричића, изнетих 2009. Бурсаћ пише о „шаки оних који нешто вриједе и ваљају под сводом Србије“, о „људима који су доживјели катарзу, који су се денацификовани и који би из темеља мијењали затровано друштво“, док Угричић „додаје“ да им не дају „масе, које имају предност у односу на реалан квалитет и индивидуалну посебност“.

Други угао, ако уважимо „спољашњост“, антисрпско окружење, може се рећи да је српски аутошовинизам интерпретативни оквир, саткан од елитистичких тумачења замишљене српске негативне изузетности односно јединствености, у коме екстремисти из редова других народа могу пронаћи разлоге или оправдање за прогон сународника отуђених припадника српске елите који су успоставили тај оквир и који га одржавају. Одреднице „елита“ и „елитистички“ у ова два могућа одређења аутошовинизма истичу да је ту реч о друштвеним актерима који имају „ауторитет“, којима се „може веровати“, који су „међународно“ признати и уважени.

Имајући у виду природу и снагу антисрпског сентимента у региону, мислим да је могуће понудити једно још језгровитије одређење – аутошовинизам је кохерентни скуп јавно изнетих српских ставова који нуде легитимитет схватањима да је мртав Србин добар, најбољи или идеалан Србин односно да је масовна гроница једина „сигурна кућа“ за Србе. Поред тога, једна оваква дефиниција садржи и важан део одговора на питање: У чему је специфичност (српског) аутошовинизма?
 
Моје Поштовање Госн.Ћирјаковићу.
Изгледа да сте то стварно Ви. :)
Јесам, пас је Уба, а на слици је и кауч моје дневне собе и успомена из "шехидског мезарја" Поточара. Не само да сам се ја суочио већ се, како видите на фотографији на мом профилу, и Уба суочава са Сребреницом.
 
А ти звучиш као "паметница" из петог основне :zcepanje::rotf::lol::cepanje::hahaha1::hahaha:
Знам, памет излуђује људе. Али, мој није велика, само сам много читао и размишљао о ономе о чему овде пишем - и био по Оријенту, који ем волим ем ми је помогао да боље разумем Србију и одлепим за њом.
 

Back
Top