Nisam sigurna da ovo spada u ovu temu... no dobro.
Odavno sam pisala o "podstanaru", da ga tako nazovem. Možda se neko i seća, možda i ne. Baš ono - opažanje krajičkom oka i slično. Bilo je i čaša naprslih preko noći, a da ih niko od nas ni pipnuo nije... Pa sam se pitala jesam li ... hmmm... previše maštovita, išla i kod očnog da proverim dioptriju... pa sam mislila da mi se svetlost tako prelama preko ruba naočara... Muž skeptik, računala sam, šta mi vredi da sa njim pričam o tome... dok jednog dana nismo zaista i poveli razgovor o tome, tj. ja sam krenula da pričam, a on je ćutao. Do jednog trenutka, kada je samo rekao - znam! Šok za mene - pa što ćutiš, čovče, što me puštaš da mislim da sam jedina blesava, kad nas je dvoje?
Onda sam počela da se prisećam njegovih pojava, da samo stane i ukoči se, gleda u jednu tačku par sekundi i osluškuje, pa na moj upitni pogled samo kaže - ma, istripovao sam se. Sada razgovaramo o tome. Kada se desi da imamo o čemu. A dešava se sve češće. Uz sav rizik da mi se neko ovde nasmeje, podsmeva, zbija šale... senke na zidu, apsolutno ne možemo da im nadjemo poreklo, nema tog predmeta u kući koji pravi takvu senku. Pa obrisi nekog kretanja na terasi. Prvo smo mislili da vetar pomera raširen veš ( nesumnjivo, desi se i to ), ali desi se i kada veša nema na terasi. Zalazim u stereotipe i mitove, ali eb' ga, dešava se - iznenadni nalet hladnog vazduha u zatvorenoj sobi. Hladno, ljudi, naježimo se sasvim, a stolarija lepo dihtuje, ne duva ni od kuda...
Ima toga još, ali pokušavamo da mu nadjemo neko realno objašnjenje.
I pitam se, sve vreme se pitam... ajd' ja, inače sam sklona poverovati u neke stvari u koje većina nije, ali muž mi je do juče bio skeptik, da većeg nije bilo na planeti. Nije se promenio pod mojim uticajem, nikako, jer o tome nismo ni pričali. Jednostavno je primetio.
Šta dalje?
Da li preduzeti bilo šta? Ili jednostavno zanemarivati i živeti kao i obično? Posetiti popa, psihijatra, ili nekog trećeg? Ne bih ni sada pisala o tome, ali noćas smo se smrzli, odjednom. Vatra pucketa u peći, ma ne može se više založiti, a hladnoća struji kroz sobu neverovatno. U dečijoj sobi prijatno, temperatura kao i obično, a mi se u našoj sobi ( naša spavaća, dnevna, trpezarija, deo i kuhinja, sve je odjednom, jer nemamo prostora ) smrzli kao da je otvoren prozor. Ne samo da je hladno, nego struji. Proveravali smo prozore, vrata, ma sve dihtuje, ložili peć, ali jedno sat vremena je trajala hladnoća, kao da smo napolju.
Rekoh, uz sav rizik da neko krene da zbija šale, ja ovo ispričah. I ne znam šta preduzeti. I da li nešto preduzeti, jer sasvim nam je ok i ovako. Osim kada se posmrzavamo kao štenci na snegu
