Мене је она одржала. У неком периоду.
Када ти је толико већ свега доста, и скупљаш снагу из петних жила, глумиш да си добро... А онда се тргнеш на последњој станици буса и схватиш да си ушла и у погрешан смер. И опет се надаш да ће проћи. Да се не надаш остала бих ту, села, плакала и од очаја пресушила. И прошло је
ja ne znam odakle konju od 20 i nesto godina (student) ideja da ostane na lopti, umesto da je pusti i krene ka obali.
Иначе, мени је најгора ноћна мора када сањам да губим дете. Мало физички изгубљено или сада велико упало у неки порок. Нема горе.
А сећам се када је био баш мали, још није ни причао к'о свет. Изврнуо ми се са столице на бетон, на главу. Седи и одједном га не видиш. И док му је отац паничио, викао, вртео се у круг и млатио рукамалепо сам га узела у крило и питала: како каже кока, како маца, како куца,... Видиш да је дете при себи. Смириш се и одведеш код лекара за сваки случај.
Гледам неке родитеље сада. То паничи за све. Дете добије температуру, одмах трче код лекара, лекови, чуда... Дај, нарендај му прво кромпир у чарапу, прати ситуацију... Слошиће му се од твоје панике.
Očigledno je da nije neki siguran plivač ili ko znasecam se tog slucaja.
e da panika koju ne mogu da kontrolisem je strah od ajkula...meni ako se ucini nesto u vodi, ja velicanstveno istrcavam na obalu i nista me ne zanima.
Pa dobro, treba nesto ostaviti i za cekanje, da nesto ostane poput nekog motiva koji coveka drzi kao ta tvoja nada, ono imati neki cilj koji coveka aktivira i ne da mu da potone. Pre par dana kad sam cuo da nam je preminuo ratni drug uspeli smo od sve muke i da se nasalimo, bio je ostao bez posla, nekako se domogao penzije, uspeo da okonca gradnju kuce, i taman kad se ocekivalo da je sve postigao i da ce moci da se opusti i uziva savladala ga je bolest, i sad u skladu sa nekom lokalnom mudroscu zasnovanom na sujeverju likovi rezonuju "ebo ti to, ne valja kucu zavrsavati do kraja, treba ostaviti nesto oko cega se uvek moze prckati da coveka ne odnese djavo".
Ја сам се на Лефкади поздравила од животаsecam se tog slucaja.
e da panika koju ne mogu da kontrolisem je strah od ajkula...meni ako se ucini nesto u vodi, ja velicanstveno istrcavam na obalu i nista me ne zanima.
i s tim uvezi uspela sma jednom da se iskontrolisem kada sam u alanji plivala na sred otvorenog mora.
или сам већ у дубинама, прошло ми је: "ОК, то је то. Уживала сам бар ових дана." Само вадим из купаћег, никад краја
Ја сам се на Лефкади поздравила од живота
Таман да изађем из воде, поклопи ме талас и одвуче. Као се искобељам, опет. И тако неколико пута. Када сам се већ уморила и нагутала воде, не знам где сам, јел само глава у води а дупе горе
Како сам се домогла плаже ни сада не знам
Сећам се само да су ми и гаће и брус били пуни каменчића
Znam, gadna stvar...mene zna da uhvati u predelu stopala grč u vodi...na kopnu upreš o tlo i zdravo..u vodi dok dohvatiš, a boli...
A mene roka ona....tetiva? Između kažiprsta i pete smeštena...
Tако је мој деда изгубио моју маму на железничкој станици. Одједном је нема. Нашли је у неком напуштеном вагону, али су сумњали да је неко одвео, још није причала.
Meni se šlauf izduvao usred vode, srećom pa je ujak bio pored mene, sećam se kao nedavno da je bilo, derem se hoću još malo da ostanem i samo u narednom momentu ronjam po dnu mora i ujak koji me grabi za ramena da me izvuče
ne bi vozila poniku. 
Mene našao neko u lutanju, ko zna koliko sam lutao tako...imao sam oko 4 god.al sam znao gde mi otac radi pa me dobri i pošteni nalazač odveo kod njega. To je kod mene od silnih padova naglavu (:
Отац мог сина се клацкао на клацкалици стојећи, на оној средини. И при наглом покрету прегризао себи језик. Држи језик на длану, буквално, спојен танком "нити" са остатком у устима. А мама му здравствени радник, шта ће, трчи тако код ње на посао