Moje pisanje , zaista nije patetika, , nego zaista tuga. Tuga i patnja. Ja sebe jesam mučila. Na neki način, u nekom vidu, jesam. Sebe iznurivala, jer jesam se ogrešila o nekoga. Jesam. Posve nesvesno, ne znam šta mi je bilo, da se ne snadjem u datom situaciju, u datom momentu, u datoj okolnosti. Jer jesma povredila nečiju najlepšu moguću dušu, nečiji najlepši osmeh. Ja gledala sam nečije suze, zbog toga, a ja to volela sma najviše na svetu, i nisam dobro odreagovala. Nisam. I to me jeste proždiralo, i to me jesto mlelo. I dan danas me "radi", Najstrašnije moguće. Jer u svom umu, meni neke stvari i dan danas izmame najveći mogući osmeh, na neke stvari mi dodje da crknem od visokog pritiska i zvonjave u ušima kada mi prolete nečije reči i dela, a na neke osećam takvu nepomirljivu tugu, da mi dodje da crknem, kada se svega setim. Jer to jeste tako, i mnogi misle da pišem bzv, ali nije važno, i ne treba da se razume. Odnosno, zbog čega je intenzitet tako jak i nepogrešivo smrljiv. Gušeći. Da. razarajući. Nabijen emocijama i natopljen suzama. Ne znam, nisam uspevala da uspostavim taj balans, jer najdublje u duši, smatram to svojom kaznom. Samo mislim da jeste bilo prejako i način neprimeren. A, šta sma zaslužila, nemam šta da se bunim. Ja sam nešto dala posve na tacni i to mi je ono što se kaže uzrok, kada već nisma na vreme videla posledicu i nemam prava da se bunim. I smatrala sam..ne znam sta sma u stvari smatrala, da ako se pokajeđ, ako do te mere mučiš sebe, da mora stići i neka pomoć, što se kaže, što kaže Baklašević, da vojska mora biti odaslata...da li u vidu neba, ili naprosto oprosta. Traženja natrag. Razumevanja. Smatrala sam da ću na taj način okajati neoprostiv greh, što nosim na svojoj duši. Da sma u najlepšim očima što su moje oči i diša gledale, ja videla nečije suze, zbog moje nemogućnosti da se snadjem, odreagujem, shvatim sve na pravi način. Ne znam šta mi je bilo, a znam u duši, ko sam, šta sam. Šta nosim u sebi "rodjenjem". Naprosto sam smatrala da trpim zasluženo, da će biti primećeno moje osvešćivanje, ali sma prekasno sve shvatila. Možda zato sma na neki način i sebe "uništila", jer negde je naprosto moralo da "pukne", i da se izlije. Nije moglo na ono šta ja voleh najviše , i ja okrenula sam protiv sebe. Kada je Jelena car dovela sebe do duvara, već je bilo kasno, i tada mi je ostalo samo da čitam, jer više nisam mogla da trčim i jedno vreme na nogama da budem. Vreme ne leči sve, uopšte ne želim da se zanosim time, zaista verujem da ne, samo učim da živim sa tim. Imam tako težak osećaj na ledjima, kao sam nekoga "ubila", a nisam. Ali, u mom umu, je ravno toj težini, jer ja sam do tog momenta u svojim očima bila neko ko jako je pazila na sve, zaista. I sada se meni desio propust. Greška. I nije mi savest mirna zbog toga. Ne osećam se više "čisto" u sopstvenim očima. Pisala sam ovo šta i danas pišem. Tekstove. Možda je to bio moj način, da iskalim bes, ljutnju, povredjenost, što je meni bilo do daske stalo, i što mi nije bilo jasno kako da ne bude drugima stalo, što je meni do srži vredno, i što pokušavah bilo šta, šta znala sam, i šta umela sam. Jedina uteha, je naprosto, da zaista sam dala sve. dala sma najvrednije. Zdravlje. Tačno, niko mi to nije tražio, ali za mene ejste bilo prejako, jer nemogućnost oprosta, i nemogućnost zavezanih reka, oslepljenost oka, i nemogućnost da kažeš išta, ponekad ima dalekosežne posledice. I svačije je pravo da misli drugačije, kao i moje, da mislim ovako. Što ne znači, da je drugačije od mojeg neispravno ili da je moje neispravno jer nije u domenu drugacijeg pisanja od necijeg. Znači samo, da ja nisma u datom momentu umela drugačije, ali da mi je bilo stalo. Ipak. I nakon svega. I sve što sma tada pisala na papir je olsikavalo zapravo, šta u mojoj duši je, kao što oslikava i danas, svaki aspekt života mog, ne samo sada. Naprosto, ja volim da pišem, mene to raduje. Ispunjava moju dušu. Time sam htela da se iskupim, da okajem grehe. Da naprosto sebi mozda oprostim, ne znam. Da u meni ne spava led, i da neće nikada. Da ja u kalupu uma svog, i dalje neke stvari čuvam, kao na dlanu. I da je sve ok, što drugi misle drugačije. bez obzira kako meni bilo je. ♥
♥
