Бели гиганти руског Севера
Највећи копнени предатор је чест гост насеља на руском Крајњем Северу. Русија потпуном забраном лова покушава да спасе њихову крхку популацију која све више страда због климатских промена.
У Русији данас постоје три популације белих медведа, које се условно могу назвати карска, лаптевска, и чукотска.
Бели медвед (лат. Ursus maritimus) је сисар месојед из породице медведа. Типичан је становник Арктика, и само понегде залази у континенталне тундре. Најкрупнији је представник не само породице медведа, него и свих грабљивих звери. Неки мужјаци су дугачки и по 3 m, а тешки преко 700 kg. И поред огромне тежине и привидне тромости, бели медведи су чак и на копну брзи и вешти, а у води слободно роне и могу лако и дуго да пливају. Бели медвед има веома снажне шапе са великим канџама. Необично густо и дебело крзно одлично га штити од хладноће и ледене воде. Крзно му покрива читаво тело, беле је боје, без нијанси, и не мења се у зависности од годишњег доба. Кожа белог медведа је тамне, готово црне боје, што омогућава да се топлота максимално задржава у телу. Испод коже током читаве године има 3-4 cm сала. У задњем делу тела сало може бити дебело и 10 cm. Оно га штити од хладноће, и уједно му служи као складиште енергије, а поред свега чини његово тело лакшим и омогућава му да се без проблема одржава на површини воде. Данас постоје три популације белих медведа. Назовимо их карска, лаптевска, и чукотска. Ареал карске популације обухвата воде Гренландског мора уз источну обалу Гренланда, Баренцово море, западни део Карског мора, Шпицбершка острва, Земљу Франца Јосифа и Нову Земљу. Лаптевска популација настањује источни део Карског мора, Лаптевско море, западни део Источносибирског мора, архипелаг Северну Земљу и Новосибирска острва. Ареал чукотске популације захвата источни део Источносибирског мора, Чукотско море, северни део Беринговог мора, Острво Врангеља и острво Хералд.
За разлику од својих сродника-сваштоједа, бели медвед је грабљива звер која стално лови крупне животиње. Његова главна жртва су арктичке фоке. У лову на фоке медвед испољава задивљујућу довитљивост и сналажљивост: својој жртви се прикрада по леду или је вреба и лови у води. Као ловац је врло стрпљив: неколико часова може да се прикрада плену или да лежи поред рупе у леду чекајући фоку да изрони и узме ваздух. Снажним ударцем предње шапе убија своју жртву и једним покретом је извлачи на лед. Најчешће поједе само поткожни слој сала, заједно са кожом, коју са жртве скида као од шале. Али ако је много гладан, појешће и месо фоке, и тада у једном наврату може да поједе и преко 20 kg меса. Понекад лови младунце крупних морских сисара: моржева, белуга и нарвала. На копну се храни птичијим јајима и леминзима. Поред тога, у континенталним подручјима и на острвима бели медвед током лета једе плодове мочварне малине, а у зонама плиме и осеке храни се алгама као што су ламинарије и фукус. После изласка из брлога женка копа снег и храни се младицама врбе и лишћем оштрике. Бели медвед нема „своју“ територију. Одрасле јединке су углавном самотњаци. Многи бели медведи не падају у зимски сан, који је карактеристичан за мрке медведе. У зимски сан падају углавном женке које треба да се окоте, као и старији мужјаци који на тај начин најхладније доба године проводе на сигурном.
У заточеништву бели медвед може да живи преко 30 година, а у дивљини му је живот краћи. Бели медвед се налази на међународној Црвеној листи и на Црвеној листи Русије. Данас је лов на белог медведа у Русији забрањен, а у САД, Канади и на Гренланду је ограничен. На Острву Врангеља, где се бели медведи размножавају у изузетно великом броју, основан је најпре забран, а 1976. и државни резерват „Острво Врангеља“. Земље Арктичког басена су 1973. склопиле Споразум о очувању белих медведа, који је после ратификације и ступања на снагу 1976. постао међународна правна основа за заштиту, проучавање и употребу ове животињске врсте. Споразумом су стране преузеле на себе обавезу да очувају беле медведе. Тада је строго забрањен лов на ове животиње. Из прописа су изузети само аутохтони народи арктичког региона, којима је дозвољено да лове медведе ради очувања њиховог традиционалног начина живота.
Према подацима Светског фонда за заштиту природе (WWF) данас у свету има 20-25 хиљада белих медведа. Међутим, већ 2050. њихов број може да се смањи за две трећине. Смањење популације белих медведа везано је за следеће факторе:
1. Бесправан лов. И поред законске забране лова на беле медведе, цена његовог крзна и других „трофеја“ на црном тржишту је веома висока;
2. Глобално загревање. Према подацима које наводе научници, површина арктичког леденог покривача, иначе природног обиталишта белих медведа, смањила се последњих година за 25%. Међутим, стручњаци из WWF сматрају да су то сувише опрезне и претерано оптимистичке процене, а да се у стварности ледници далеко брже топе.
3. Загађивање природне средине у арктичком подручју. Морску акваторију и приобалне екосистеме загађују пестициди, радионуклиди, издувни гасови, тешки метали, запаљива мазива, нафта, итд.
Острво Врангеља, национални парк на крајњем североистоку Русије, далеко изнад Поларног круга, једно је од најнедоступнијих места на планети. Овај крај је право царство белих медведа.
Острво Врангеља, покривено снегом, постало је уточиште за многе арктичке врсте животиња и биљака. Овде, под слојем снега дебелим неколико метара који их штити од децембарских мразева и сурових снежних олуја, рађају се малени (тешки свега 400 грама), беспомоћни и слепи младунци белог медведа – најкрупније звери на планети. Током целог лета медведи проводе живот скривени од људских погледа на неприступачном простору Северног леденог океана, на северној обали Чукотке. Плутају на сантама леда и лове сибирске фоке и моржеве. Крај пролећа и почетак лета је време „свадби“, и у то доба мужјаци, у тежњи да придобију женку, могу да представљају озбиљну опасност по живот њених мечића. После тога „остављају зимницу“, тј. праве залихе масних наслага које ће им бити потребне у току сурове зиме. Сатима дремају на плажи, сити и задовољни, купају се у мору, док се младунци играју унаоколо. Понекад и старији учествују у игри. Бели медведи су необично ведре нарави и врло су толерантни једни према другима.
Канонерская лодка «Красный Октябрь» во льдах на пути к острову Врангеля, близ Чукотки, 16 августа 1924 года.
Колонисты острова Врангеля перед эвакуацией на материк на борту канонерской лодки «Красный Октябрь», 19 августа 1924 года. Крайний слева Чарльз Уэллс.
Велико је задовољство гледати женку како излази из брлога. За мајком излазе и два „плишана“ мечета. После дуготрајне тескобе медведица се протеже и ваља по снегу. Затим се изврне и лежи на сунцу, а мечићи сисају док се не засите, па се онда играју и претурају једно преко другог, и с времена на време од задовољства лизну мајчину њушку. Медведица подржава њихову игру и одговара лењим покретима шапе или главе. Младунци су већ тешки око 5 килограма и одевени у топле беле „бундице“. У марту медведи почињу да излазе из брлога и показују мечићима како изгледа овај свет. Снежни брлог је јајастог облика. До њега води уски ходник кроз који може само да се пузи. У брлогу може без проблема да стане 4-5 одраслих људи. Под је покривен танком леденом кором и углачан тако да се сав сија. Зидови и плафон украшени су многобројним траговима шапа и канџи, и белим длакама медвеђег крзна, смрзнутим у снегу. Бели медведи су врло радознали, њих занима све што је ново и необично, али уопште нису агресивни. Вероватно је живот на крајњем северу научио ове звери необичној међусобној трпељивости. У случају опасности они радије избегавају могуће проблеме и спасавају се бекством.
Кад зима поново окује море ледом, медведи се враћају у царство Северног леденог океана. Само скотне женке остају на копну и чекају да се планински обронци одену у снежни покривач и да уз блистање поларне светлости дође на свет још једно поколење белих медведића.
