Problem smo mi, drustvo, drustvena svest, nedostatak empatije, dati nesto od sebe, najcesce malo vremena i dobre volje... Kad jos na to dodamo stanje u drzavi, gde se svako bori za sopstveni opstanak onda je pozicija osoba sa invaliditetom jos teza. Kod mene se ta svest probudila kad je pocela korona, izolacije... Starije osobe su bile ugrozenije on nas mladjih pa sam tad isetio potrebu da pomognem, verujem da je tako bilo mnogima kao i meni. Ubrzo sam hteo da se angazujem volonterski i posto je moja prva ideja da radim u crvenom krstu na moju srecu propala, pronasao sam radionicu za osobe sa invaliditetom. Tamo sam vec dve ipo godine i ja sam licno prezadovoljan. Tesko je opisati dobrovoljan rad nekome ko to ne radi. Poznajem mnogo osoba koje tako nesto ne bi mogli da zamisle a isto tako ima nas koji uzivamo u tome, neki to mozda jos nisu otkrili u sebi i upravo ta predavanja u skoli, kao sto je gore neko napisao, upoznavanje mladih sa problemima sa kojima se ti ljudi svakodnevno susrecu, moze u buducnosti mnogo da pomogne prvenstveno tim osobama a tako isto da oplemeni i drustvo u celini. To je mozda sad daleko ali treba imati neki cilj. Za mene je veliki problem ta drustvena svest. Ja kad sam poceo tu da radim, pun entuzijazma, kada sam obavestio porodicu, prijatelje... negde me je razocaralo kako ljudi reaguju, od dugih pauza pa do toga sto ti to treba, zasto to, jos dobrovoljno, do toga da nisi bas svoj... Ja ne mogu da kazem zasto je to tako, niti da cu to promeniti ali ako nekog pojedinca dovedem da razmislja o ovoj temi i sutra taj neko podigne stap, propusti preko reda, progovori par recenica, nasali se... To je vec uspeh
Glavna dijagnoza je cerebralna paraliza.
