Osobe sa invaliditetom i odnos društva prema njima

Sonatica72

Aktivan član
Moderator
Poruka
1.119
Ukoliko postoji tema sa sličnim nazivom molim moderatore da ovu temu spoje ( splituju ) sa ovom.

U Srbiji živi više od 800 hiljada osoba sa invaliditetom. Na margini su društva.

Pored arhitektonskih prepreka zbog kojih mnogi od njih ne izlaze iz kuće i samim tim odustaju od obrazovanja ili stručnog osposobljavanja, ovi ljudi imaju problem i da ostvare svoja zakonska prava.
Pravo na tuđu negu i pomoć imaju po Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju samo nepokretni koji ne mogu bez tuđe nege da se hrane i oblače, slepi i oni koji su na dijalizi.


Poslodavci su tek od 2009.godine počeli da zapošljavaju osobe sa invaliditetom.

Društvo sa sažaljenjem gleda na osobe koje imaju vidljiv fizički invaliditet. OSI osobe često trpe diskriminaciju, ali i oni nekada sami sebe diskriminišu ( odbijanjem da izađu iz kuće i da ostvare socijalne kontakte ).

Šta mislite o ovoj temi? Da li poznajete neku osobu sa invaliditetom, da li se družite sa njom?

Da ste u poziciji da možete da poboljšate život ovih osoba, šta biste prvo uradili?
 
Ako izuzmemo nepismene i glupe, zatim zle, a za njima nezainteresovane ljude, sta znam, i nije tako lose.
Osim ako ovi gore pomenuti nisu grejaci bitnih fotelja, organi reda, odredjeni rukovodioci i ostali slicni, a vi ih kao invalid ne mozete izbeci, onda ume da bude hmm, "nezgodno".
OSI ne zele vase sazaljenje, zele da im pogurate kolica po potrebi prema rampi, da im pridrzite vrata, pustite ih preko reda, ustanete u autobusu, ostavite im taksi, dohvatite ako im nesto padne, nasmesite se na zahvalnost. Ako imate vremena pitajte da li mozete pomoci jos nesto, ako ne, svako na svoju stranu.
 
Nije nista neobicno da covek gleda nekoga sa sazaljenjem ukoliko ima odredjen problem. To znaci da covek ima emocije i da se saoseca sa tom osobom. Zao joj je sto prolazi kroz ma koliko god da osoba sa invaliditetom bila psihicki jaka.

Sto se tice zakona.. Zivimo u krs zemlji i skroz je razumljivo da drzavu nije briga. To im je samo dodatni trosak, odnosno manje para za lopove.

Uveren sam da osobu sa invaliditetom iritira to sto je tretiraju kao nesto posebno u drustvu. "Jadna ona/on, ne moze to i to".
 
Ukoliko postoji tema sa sličnim nazivom molim moderatore da ovu temu spoje ( splituju ) sa ovom.

U Srbiji živi više od 800 hiljada osoba sa invaliditetom. Na margini su društva.

Pored arhitektonskih prepreka zbog kojih mnogi od njih ne izlaze iz kuće i samim tim odustaju od obrazovanja ili stručnog osposobljavanja, ovi ljudi imaju problem i da ostvare svoja zakonska prava.
Pravo na tuđu negu i pomoć imaju po Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju samo nepokretni koji ne mogu bez tuđe nege da se hrane i oblače, slepi i oni koji su na dijalizi.


Poslodavci su tek od 2009.godine počeli da zapošljavaju osobe sa invaliditetom.

Društvo sa sažaljenjem gleda na osobe koje imaju vidljiv fizički invaliditet. OSI osobe često trpe diskriminaciju, ali i oni nekada sami sebe diskriminišu ( odbijanjem da izađu iz kuće i da ostvare socijalne kontakte ).

Šta mislite o ovoj temi? Da li poznajete neku osobu sa invaliditetom, da li se družite sa njom?

Da ste u poziciji da možete da poboljšate život ovih osoba, šta biste prvo uradili?
Моја тетка има тешку церебралну парализу. Поносан сам на њу. Завршила је право и мастер.
 
Šta da mislim, ko dobije invalidsku penziju na konju je, a kako da preživi sa tih tipa 20 k dinara, ne znam. Znam nekog, skrajnut. Teško je za svaku marginalnu grupu.
Cvetoje, invalidska penzija zavisi od godina staža i mesta gde se ranije radilo. Ne znam da li mogu sebe da poredim sa drugim korisnicima te penzije.

Radila sam u državnoj upravi punih 18 godina. Nisam više mogla da svaki dan plaćam taksi od kuće do posla i da mi je sve teže da se penjem uz jedne uske stepenice ( kanc bila u potkrovlju ). Tadašnji šef i načelnik Odeljenja su mi objasnili gde je Specijalna bolnica za cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju. Rekli su mi da je besmisleno da se mučim sa tim penjanjem uz stepenice i da plaćam taksi..i da je bolje da odem u inv,penziju.
Zašto viši organi nisu uslišili ni moju, a ni šefovu molbu da se prebacim, bar ja u prizemlje ili na sprat duga je i bezveze priča.

Dobila sam penziju, bez ijedne jedine veze, na osnovu te G80 dijagnoze.


Uzasno je ovde biti u takvom položaju. Nit valjane penzije, socijalne pomoći, primanje kao pomoć države, društvo te loše ne vidi, poslodavci ma kakvi.

Jeste. Jako mi je teško da ulazim u prevoz ( ne mogu stalno da idem taksijem ) zbog visokog stepeništa u autobusima i visokih sedištima.. To su te barijere koje bih mogla da nazovem saobraćajne barijere.

Što se novca tiče imam malo preko 40 hiljada din, a da živim sama ne bih mogla da izdržim mesec sa tim novcem. Mama i ja udružujemo penzije, imamo i rođake u inostranstvu koji pomažu kad treba.. Ali..ne mogu sve preglede da obavljam privatno. Ne spadam u najsiromašniji sloj stanovništva, ali ni u onaj srednji bogati sloj ljudi ( postoji taj sloj i danas ).

Ne primam tuđu negu i pomoć jer hodam..iako mi mama pomaže oko mnogih stvari..I pored lekova moram da kupujem i suplemente..
Nije nista neobicno da covek gleda nekoga sa sazaljenjem ukoliko ima odredjen problem. To znaci da covek ima emocije i da se saoseca sa tom osobom. Zao joj je sto prolazi kroz ma koliko god da osoba sa invaliditetom bila psihicki jaka.
Sto se tice zakona.. Zivimo u krs zemlji i skroz je razumljivo da drzavu nije briga. To im je samo dodatni trosak, odnosno manje para za lopove.
Uveren sam da osobu sa invaliditetom iritira to sto je tretiraju kao nesto posebno u drustvu. "Jadna ona/on, ne moze to i to".
Nervira me kada na ulici vidim decu od 10-13 godina koja imitiraju moj hod sa štapom. Ostali ljudi su uglavnom fini i uvek se ponude da pomognu.

Što se boldovanog tiče, od kako je dr opšte prakse stavila G80 kao glavnu dijagnozu, ne mogu da idem kod običnih ortopeda, već samo kod onih koji pregledaju i vrše operacije deci i osobama sa CP.

U prevozu me često pitaju da li sam operisala kuk a kad čuju za CP vrte sažaljivo glavu. To me nervira.

A ima i zlih ljudi. Jednom mi je jedna baba rekla da me je Bog kaznio...

Моја тетка има тешку церебралну парализу. Поносан сам на њу. Завршила је право и мастер.

I treba da budeš ponosan. Postigla je mnogo i nadam se da je uspela da se negde zaposli..ako može da radi,

Ono sto bi mozda bilo najostvarivije, jeste da se organizuje u skolama ili cas na kojem ce prisustvovati inavlidi, ili odvesti djake u Udruzenja ili Saveze. Tu bi invalidi govorili kako su dobili svoju invalidnost, objasniti svoj polozaj, tu bi deca mogla postavljati pitanja.Sve sa ciljem pribilzavanja deci.
Jer od matorih slaba vajda

Ideja je odlična. Ne znam kako je u ostalim Savezima i Udruženjima ali moj Savez za dečiju i cerebralnu paralizu šalje ponude za letovanje-cene su baš visoke i za korisnika i za pratnju.. Šalju i ponude za doček NG u restoranima u kojima su cene takođe visoke..

Nikada nisu predložili da se korisnici druže sa decom -ovako kako si predložila.. Ne postoje ni volja a ni želja.

Imam ponekad utisak da je taj Savez sindikat koji nam nudi..skupa letovanja na rate.Jedino nedostaje da prodaju laptopove i najnovije i najskuplje smart telefone.
 
Draga @Sonatica72
To sa skolom smo jednom prilikom sekretar Udruzenja i ja organizovali za grupicu u vrticu mog sina.
On je rastao sa OSI u kuci, iz tog razloga je jos tada bio veoma samostalan, pa dok je jednom cekao mene s posla dosli smo na tu ideju. Bilo je jako zanimljivo i zabavno. Deca i njihova pitanja, znate kako to bude...
Videlo se da im se urezalo kako se ponasati u saobracaju, kako na biciklu ili u autu, kao se ne sme dirati oruzje, bakini lekovi, zasto se drugaru ne baca pesak u oci i slicno.
Mnogi clanovi Udruzenja su tako postali invalidi. (u pitanju je Udruzenje paraplegicara i kvadriplegicara, komsije su nam Savez slepih)
Najbitnije je sto se veliki broj invalidnosti ne vidi na prvu.
 
Da dodam, trebalo bi da sa skolom organizujemo posetu Ratnim vojnim invalidima, jer je deo njih i u Udruzenju parapl. i tu cujemo deo skorije istorije.
Ujedno, oni cesto obilaze mesta poput Krfa, Vida, Gazimestana, Sremskog fronta i slicno. Odatle donose razne fotografije, zapise itd. Ujedno ce to biti cas istorije, cas vaspitanja, empatije i svega sto u knjigama ne pise.
 
Draga @tixtix

Drago mi je što postoje i drugačija Udruženja.

Dobro je da se deca upoznaju sa osobama koje su malo drugačije od njih, i što je još važnije, da im se skrene pažnja na sve opasnosti, ali i da se uče o empatiji.

Što se tiče RVI u svakoj bg opštini su imali svoje kancelarije, ne znam da li ih i dalje imaju. Može taj susret zaista da bude jedan zanimljiv čas istorije.
 
Они немају где да се запосле, од чега живе, осуђени су на милостињу а ако немају никог једино на просјачење.
Imaju porodicu i ukoliko su radili godinu dana ( to važi za cerebralnu paralizu ) imaju pravo i na penziju. Neki od njih imaju i novčanu pomoć-tuđu negu i pomoć..
 
Imaju porodicu i ukoliko su radili godinu dana ( to važi za cerebralnu paralizu ) imaju pravo i na penziju. Neki od njih imaju i novčanu pomoć-tuđu negu i pomoć..
Многи су одбачени или у лошим односима са својом породицом а они морају да буду зависни од њих, и многи инвалидитети нису толико признати а немају неку заштиту, морају да буду зависни од породица са којима су можда у лошим односима и да их породица окривљује што су на њиховом терету.
 
Odakle ti statistika?
Немам званичну статистику али убеђен сам да је половина свих породица у неком свом нескладу, свуда су видљива неразумевања по породицама. Не дај боже да је неко инвалид и онеспособљен а мора да зависи од родитеља, партнера, деце, која их не воле.

Кад је неко инвалид и има 40 година а не ради због инвалидности и зависи од родитеља, мора да пролази кроз осуде других па и од стране својих родитеља, како је паразит и слично.
 
Немам званичну статистику али убеђен сам да је половина свих породица у неком свом нескладу, свуда су видљива неразумевања по породицама. Не дај боже да је неко инвалид и онеспособљен а мора да зависи од родитеља, партнера, деце, која их не воле.
Znas kako, u startu zamisljas da ih ne vole.
 
Кад је неко инвалид и има 40 година а не ради због инвалидности и зависи од родитеља, мора да пролази кроз осуде других па и од стране својих родитеља, како је паразит и слично
Da li si nekad upoznao osobu sa invaliditetom i razgovarao sa njom?

Pitam jer vidim da pišeš samo o negativnim stvarima koje doživljavaju osobe sa invaliditetom.

Da li znaš da postoje i Domovi za osobe sa invaliditetom i za decu i za odrasle?
 
Da li si nekad upoznao osobu sa invaliditetom i razgovarao sa njom?

Pitam jer vidim da pišeš samo o negativnim stvarima koje doživljavaju osobe sa invaliditetom.

Da li znaš da postoje i Domovi za osobe sa invaliditetom i za decu i za odrasle?
Јесам али не знам детаље, оно што знам је да можеш да будеш готово непокретан и неспособан за привређивање а да то није довољно за инвалидску пензију иако имаш довољно стажа, док нико ни у лудилу не би запослио ту особу, то је ваљда због лажних инвалидских пензионера од '90-х који су то смували.

Знам и оне који имају реалне препреке у нормалном функционисању али немају статус инвалида, таквима који зјапе из система сви мисле све најгоре јер нису функционални али немају права ни на шта, има сигурно оних који би задовољили критеријуме за инвалидност али немају тај папир. Пола људи који су бескућници нису ментално функционални и зато и јесу у таквој ситуацији. Веома је лако бити нити тамо нити овамо.
 

Back
Top