Elevejt
Obećava
- Poruka
- 99
"Bolje" ili "gore" je samo reakcija na trip tj misaoni konstrukt sačinjen od iluzija.
Kada patiš ili se raduješ, ko to čini? Ti, ili Ti poistovećena sa svojim egom. Šta je ego? Nešto opipljivo/postojano ili hronična iluzija, kojom se konstanto uveravaš da si to Ti... i sa kojom ti prečesto mora biti "gore", samo kako bi bila u potrazi za "boljim". Jer bez te potrage i težnje nema ni uticaja ega. A gde nema poistovećivanje sa istim, tu je spokoj/duševni mir.
Tačno!
Plovi u buru sledeće maštarije u koju se dalje uživljavamo.sve to i sama vidim, tj. osjećam, kao i svi ostali
često u sebi zagudim: kud plovi ovaj brod...
tim je i teže biti bolji...ja nekako kad vidim kakvih ima, kažem sebi: ma, ti si mila majka
Ovde, kao i svuda, neko kuka u nemaštini, a neko u izobilju... utisnuti u ego-tripovima.
Dokle god tripujemo provaliju i tu zloslutnu tminu iz nje, teško da ćemo napraviti bilo kakav pomak.
Al ajd da je istripujemo još malo i u tu provaliju bacimo svoj ego, šta ostaje? Ko je taj/to/ta koji je to učinio/lo/la? Da li je On/To/Ona i dalje opterećen/o/a provalijom i tminom koja će ga povući u nazadovanje? Provalija bi trebala predstavljati barijeru/strah/nedostatak nečega između nazadovanja i napredovanja, jel?! Ima li To, što je bacilo svoj ego u provaliju, ikakvog interesa za "napredovanjem", i da li je "unazađeno", ako ne "napreduje"? Ako nema interesa, za "napredovanjem", gde je onda ta barijera u vidu provalije?
Ume li To, oslobođeno od svog ega, da se plaši od "nazadovanja"? .... šta Mu nedostaje kako bi opet bio ucenjen nekakvom barijerom, za nekakvim napretkom koji obećava duševni mir i blagostanje, ako je pređe? Pa da ponovo izvadi svoj ego (iluzioni konstrukt) iz naftalina i poistoveti se sa istim.
Naš um je sasvim u redu. To je naše oruđe, koje non stop radi, dobacuje svašta-nešto, u mometima kada ga Mi ne koristimo kao oruđe (koji su neretki zbog automatizovane svakodnevnice). Međutim problem je što se Mi prečesto uživljavamo u to svašta-nešto, reagujemo pa našem oruđu postanemo oruđe.... i takvi pokrivljeni disfunkcionalno idemo kroz život, realizujemo/kreiramo "stvarnost" kakva danas jeste... i sveukupnu i za svakog ponaosob.
Kada budemo prestali da se uživljavamo u svaku misao, koju nam um dobacuje, tada će svaka misao prestati da se lepi za nas, pa nećemo biti vođeni iluzijama.
Dakle nećemo biti sluge svog oruđa, već gospodari. Iz čega može proisteći samo produktivnost/progres.
)
