Драги моји,
најпре да вам се свима извиним на мало подужем посту. Једноставно желим да дам одушка себи, да се мало изјадам. Ако неко од вас не жели да чита - не мора и не замерам.
Оперисан је у септембру прошле године, канцер дебелог црева, и кренуо је да се сасвим лепо опоравља. Сви налази су му били добри, тумор маркери ок. Заиста смо веровали да је све то иза нас. Кад су долазили код нас, био је почео лепо да једе, чак би после шетње тражио да му направим сендвич. Уживао је са своје две унуке. И онда је одједном почео да се поново жали да га стомак надима, да не може да једе, да не може да се празни. Али, сви налази и даље добри, само су на скенеру пронашли неке "израслине" у цревима. Кад су долазили овде, на консултације око хемотерапије, речено им је да се јави хирургу који га је оперисао. 1. априла су били код нас, изиграо се са унукицама, иако ни тад није био добро (за тих неколико дана код нас, појео је само једно парче пите!) Сутрадан отишли у болницу, те ноћи га пребацили у шок-собу, и још увек је тамо.
Стање му је из дана у дан све горе. Кад су му пре десетак дана поново урадили скенер, да би видели да ли да га шаљу на дијализу (јер је кератин, нешто повезано са бубрезима, повећано) саопштили су да је све метастазирало!
Сад за празнике смо били код њих, да и мами мало улепшамо дане, да се и она изигра са унукицама, али и ја да га видим. Ја сам била шокирана кад сам га видела. Он жут (и билирубин је повећан, и то дупло од горње границе!). Два дана је био "добро", лепо је причао, свестан себе и окружења. Али, јуче... Он није знао за себе. Навалио да устане, па чак и почео да устаје, открио се, потпуно заборављајући да је го. Кад смо полазиле он је рекао "ви сад идете, ја остајем потпуно сам, они ће ме закључати у собу".
Доктор који је шеф шок-собе нам је рекао да се спремимо на најгоре. Значи - лекари су га већ отписали. Мама се сад не усуђује ни да позове болницу, а мени је најтеже што је она остала сама (и она је, како ми се чини, изгубила наду)!
Шта рећи?!?
Жалосно је што сад, кад би требало да уживају у пензијици, у унукицама, снашло их је то што их је снашло, а ја сам апсолутно немоћна!