"...Okrenu se prema meni i reče: "Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan". Još uvek mislim na njegove reči... one su promenile moj život. Više čitam, a čistim manje. Sedim na terasi i uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu. Provodim više vremena sa porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je život u suštini jedna celina ispunjena užicima, a ne tečaj preživljavanja. Više ništa ne čuvam. Upotrebljavam moje kristalne čaše svaki dan. Obučem svoj novi sako, kad idem u supermarket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kada poželim. Fraze..."jednog dana" i "jednog od ovih dana" su nestale iz mog rečnika. Ako nešto vredi videti, slušati ili raditi, onda ja to želim videti, slušati ili raditi SADA. Ja nisam siguran u to što bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi svi verujemo. Ja mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj za neke nesporazume, i pomirila se sa njima. Verujem da bi ona išla jesti u kineski restoran, to je njena omiljena hrana. Upravo ove neurađene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani. Smeta mi što sam prestao sretati moje dobre prijatelje koje sam ja "jednog dana" hteo kontaktirati. Smeta mi što ne pišem pisma, koje sam mislio pisati "jednog od ovih dana". Smeta mi i žalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće, koliko ih volim. Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smehom ili radošću. I svaki dan kažem sebi samom, da je danas jedan specijalan dan... Svaki dan, svaki sat, svaki minut... je specijalan...
čuvaj se! "Jednog od ovih dana" je tako daleko... ponekad ne dođe nikada više..."
?
