Odlomci knjiga koje volimo

[Platonida]

"Opet smo poceli s nasim starim zivotom, koji smo, uostalom, i predvideli. Kad se otac i ja sastanemo, zajedno se smejemo, pricamo o nasim osvajanjima. Otac verovatno jako sumnja da je moja veza s Filipeom platonske prirode, a ja vrlo dobro znam da ga njegova nova prijateljica verovatno jako mnogo kosta. Ali srecni smo. Zima se priblizavala kraju, necemo unajmiti istu vilu, vec drugu, u blizini Juan-les-Pinsa.
Samo,kad se nadjem u krevetu, u zoru, samo s bukom automobila na pariskim ulicama, secanje me ponekad izda: vraca se leto i sve moje uspomene. Ana, Ana! Vrlo tiho i dugo ponavljam to ime u tami. Tada nesto u meni izroni, sto sklopljenih ociju, docekujem i nazivam - Dobar dan tugo!"

Fransoaz Sagan - "Dobar dan, tugo"

 

[Vatreni Kamen]

Mislio je da misli isto što i ona kad se gleda u ogledalu, kad se ljubavnici izvlače iz nježnog noćnog zagrljaja: jedno je biti tijelo, a drugo je biti lijepa... Kako je toplo i ugodno grliti se i voljeti se, i tako blagotovorno... U ljubavi je dobro to što zaboraviš na svoje tijelo da bi se utopio u tijelu drugoga, a drugi upije moje tijelo da ne misli na ljepotu, prestajemo promatrati sebe bez drugoga, oboje slijepi i spojeni, samo dodir, samo užitak, prestajemo suditi o ružnoći ili ljepoti jer to u mraku više uopće nije važno, dva se tijela stope i prestanu se promatrati izvan sebe, prestanu suditi jedno o drugom izvan sebe spojenih ljubavnim činom i izgube svaki pojam o ružnoći ili o ljepoti, o mladosti ili starosti...


Karlos Fuentes : Godine s Laurom Dijaz

 

[Roibuš]

Desno od mene stajala je starica u pelerini i starom crnom šeširu sa staklenim perlama. Mehanički tresući glavom ona je kvrgavim prstima nudila par dečjih kapica, pantljike i vezicu požutelih okovratnika. S leve strane je stajala mlada devojka prilično samostalnog izgleda, pridržavajući slobodnom rukom toplu sivu maramu ispod brade. Držala je isto što i ja - knjige. Njene male, sasvim pristojne cipelice, suknja koja je mirno padala do vrhova prstiju - nimalo nalik na one vrckave suknjice do kolena koje su tada počele da nose već i starice - njen štofani žaketić, stare tople rukavice s golim jagodicama prstiju koji su virili iz rupica, a isto tako i način na koji je pogledavala prolaznike - bez osmeha i poziva, ponekad zamišljeno spuštajući dugačke trepavice prema knjigama, i kako je držala te knjige, kako uzdržano uzdisala kada bi prolaznik, bacivši pogled na ruke, zatim na lice, odlazio kao začudivši se nečemu i tutnuvši u usta semenke - sve mi se to izvanredno dopalo, pa mi se učini kao da je na pijaci postalo toplije.

U nama uvek pobuđuju interesovanje oni koji odgovaraju našoj predstavi o čoveku u izvesnom položaju, zato zapitah devojku kako joj ide mala trgovina. Ona lako kašljucnu, okrete glavu, pažljivo me pogleda sivoplavim očima i reče "Isto kao i vaša".

Izmenjasmo opaske o trgovini uopšte. U početku je govorila tačno onoliko koliko je bilo potrebno da bi bila shvaćena, zatim joj nekakav čovek u plavim naočarima i jahaćim pantalonama kupi Don Kihota: tada nešto malo ožive.

- Niko ne zna da ja donosim ovde knjige na prodaju - rele poverljivo mi pokazujući lažnu novčanicu koju joj je sa ostalima utrapio oprezni građanin i rasejano mašući njome - tojest, ja ih ne kradem već uzimam s polica kad otac spava. Majka je bila na samrti... Tada smo prodali sve, gotovo sve. Nismo imali ni hleba, ni drva, ni gasa. Shvatate li? Tata će se uza sve to naljutiti ako sazna da dolazim ovamo. Ali ja, vidite, ipak dolazim, iznosim sasvim nečujno. Žao mi je knjiga, ali šta mogu? Hvala bogu, ima ih mnogo. I vi imate mnogo?

- N-ne - rekoh drhteći, već sam tada bio prehlađen i govorio sam promuklo - ne mislim da ih imam mnogo. Tojest, ovo je sve što imam.

Ona me pogleda s naivnom pažnjom - onako kako seoski dečaci posmatraju iz ćoška činovnika-gosta koji pije čaj - i, ispruživši ruku, dodirnu golim vrškom prsta okovratnik moje košulje. Na njoj, kao i na okovrtniku moga letnjeg kaputa, nije bilo dugmadi, izgubio sam ih i nisam prišio druga, jer već odavno nisam vodio računa o sebi, digavši ruke od prošlosti i budućnosti.

- Nazepšćete - reče ona mahinalno stežući jače maramu, i ja shvatih da otac voli tu devojku, da je razmažena i nestašna, ali i dobra. - Nazepšćete zato što idete raskopčane kragne. Dođite ovamo, građanine.

Ona stavi knjige pod pazuho i ode do svoda kapije. Tamo joj, podigavši glavu s krajnje glupim osmehom, dozvolih da se približi mome grlu. Devojka je bila lepo građena ali znatno manja od mene, te zato, čineći ono što je potrebno s onim tajanstvenim, odsutnim izrazom lica kakav imaju žene kada se petljaju sa iglama, devojka položi knjige na kameni stubić, načini mali napor pod žaketom i, podigavši se na prste, usredsređeno i važno dišući, čvrsto prikači belom iglom sigurnicom kraj moje košulje za kaput.

- Kakva nežnost! - reče u prolazu debela žena.

- Evo...- devojka kritički osmotri svoj posao i izusti jedno "hm". - Gotovo je, možete u šetnju.

Nasmejao sam se i začudio. Nisam često nailazio na takvu jednostavnost. Mi joj ili ne verujemo, ili ne vidimo; vidimo je, avaj, samo onda kada nam je loše.
Uzeh joj ruku, stisnuh, zahvalih i upitah kako se zove.

- Mogla bih da vam kažem, kratko je - odgovori ona gledajući me sa sažaljenjem - samo, čemu to? Nema smisla. Uostalom, zapišite naš telefon, možda ću vas zamoliti da nam prodate knjige.

Zapisah posmatrajući s osmehom njen kažiprst kojim je, stisnuvši ostale prste u pesnicu, ispisivala cifre po vazduhu izgovarajući učiteljskim tonom broj po broj. Međutim, iznenada nas okruži i razdvoji gomila koja je bežala ispred racije na konjima. Meni ispadoše knjige; kad sam ih podigao devojka je nestala. Uzbuna je bila nedovoljna da bi se sasvim otišlo s pijace, knjige mi nekoliko trenutaka kasnije kupi tipičan Andrejevljev starčić s jarećom bradicom i okruglim naočarima. Dao je malo, ali obradovah se i tome. Tek kad sam se približavao kući, shvatih da sam prodao i knjigu gde je bio zapisan telefon i da sam ga nepovratno zaboravio.

Aleksandar Grin - Pacolovac

 

[gost 335752]

Ima li šta tužnije od pesnika kojem duša ište da peva, ali sve drugo ne prati takva visoka htenja?

Moje ime je malo. I da ga čuješ, ne bi ga upamtio. Položaj moj je neznatan. I da me vidiš, ne bi me primetio.

Život se uzio u neizvesno, mučno kruženje-od smrti do smrti rođenog, od obećane reči do one izneverene,
od danas do sutra, od teritorije do teritorije, od zadatog roka do zadatog roka,, od međe do međe na nečijim ispresecanim kartama.

Goran Petrović Opsada crkve sv. Spasa

 

[gost 335752]

OPAT PREVO " MANON LESKO "

- Tiberže -, produžih - kako vam je lako da pobjedite kad se vašem oružju ništa ne suprotstavlja! Dopustite da i ja sad kažem šta mislim. Možete li tvrditi da je ono što vi nazivate srećom u vrlini oslobođeno muka, neprilika i nespokojstva? Kakvo ćete ime dati tamnici, raspinjanju na krst, kaznama i mučenjima koje vrše tirani? Hoćete li reći, kao što to rade mističari, da je ono što muči tijelo sreća za dušu ? Ne biste se usudili da to tvrdite; to je neodrživ paradoks. Ta sreća koju vi toliko uzdižete, pomješana je, dakle, s hiljadu patnji; ili, tačnije rečeno, ona je samo splet nesreća kroz koje čovjek teži sopstvenom blaženstvu. Dakle, ako nam snaga mašte pomogne da nađemo uživanja i u samim tim jadima, jer oni mogu da nas dovedu do srećnog cilja kome težimo, zašto onda smatrate protivurječnim i bezumnim u mom vladanju sasvim slično raspoloženje? Ja volim Manonu; težim da, kroz hiljadu patnji, živim srećan i spokojan kraj nje. Put kojim idem je nesrećan, ali nada da dospjem do svog cilja čini ga uvijek prijatnim; i jednim trenutkom provedenim s njom smatraću da sam prebogato nagrađen za sve jade koje podnosim da bih je dobio. Sve mi se stvari dakle čine jednake i na vašoj i na mojoj strani; ili, ako postoji nekakava razlika, ona još ide u moju korist, jer sreće kojoj se ja nadam bliska je a druga je daleka; moja je iste prirode kao i bol, to jest, nju osjeća tijelo, a druga je nepoznate prirode i dobija određeni vid samo kroz vjeru.
Tiberža kao da uplaši ovo rasuđivanje. Ustuknu dva koraka, rekavši mi najozbiljnije da ovo što sam mu sad kazao ne samo vrijeđa zdrav razum, već i da je nesrećan sofizam bezbožnika i nevjernika; " jer ", dodade, " ovo poređenje cilja vaših patnji s ciljem koji označava religija najslobodoumnija je i najčudovišnija ideja".
- Priznajem - nastavih - da ona nije tačna; ali, pazite dobro, moje rasuđivanje se ne zasniva na njoj. Imao sam namjeru da objasnim ono što vi smatrate protivurječnošću,u postojanosti jedne nesrećne ljubavi i mislim da sam vrlo dobro dokazao da se, ako postoji protivurječnost, nje ne možete spasti vi kao ni ja. Samo sam u tom smislu smatrao stvari jednakim i tvrdim i dalje da one to jesu. Hoćete li odgovoriti da je cilj vrline beskrajno viši od cilja ljubavi? Ko će to poreći? Ali da li je to u pitanju? Nije li u pitanju snaga koju obje imaju i zbog koje podnosimo sve patnje? Sudimo o tom po činjenicama. Koliko je ljudi koji napuštaju strogu vrlinu, a koliko ćete malo naći onih koji su napustili ljubav? Ako ima patnji na putu ka dobru, da li ćete i onda odgovoriti da su one neizbježne i neophodne; da nema više tirana ni kazni na krstu i da je mnogo čestitih ljudi koji vode tih i miran život? Reći ću vam isto tako da ima spokojnih i srećnih ljubavi, i što čini još jednu razliku koja ide vrlo mnogo meni u prilog dodaću da ljubav, mada često vara, obećava bar samo zadovoljstva i radosti, dok vjera zahtjeva od čovjeka da vodi tužan život koji muči tijelo.
- Ne uznemiravajte se -, dodadoh vidjeći da je na putu da se ražalosti u svojoj revnosti. - Jedino što hoću da zaključim to je da nema goreg načina da se srce odvrati od ljubavi nego omalovažavati mu slasti života i obećavati mu više sreće u vrlini. Prema onom kako smo sazdani, izvjesno je da se naša sreća sastoji u uživanju; čikam onog koji o tom drugačije misli; a srcu nije potrebno da se dugo pita pa da osjeti da su od svih uživanja najprijatnija ljubavna. Ono brzo opazi da ga varaju ako mu obećavaju ljepša; i zbog ovog varanja ne vjeruje ni najpouzdanijim obećanjima.Vi propovjednici, koji hoćete da me vratite vrlini, recite mi da je ona neophodno potrebna, ali mi ne skrivajte da je stroga i mučna. Utvrdite da su ljubavne slasti prolazne, da su zabranjene, da poslije njih nastaju vječne muke; i, što će možda na mene najviše uticati, da će, što su one prijatnije i ljepše, utoliko nebo darežljivije nagraditi tako veliku žrtvu; ali priznajte da su, s obzirom na ovakva srca kao što su naša, one ovdje na zemlji naše najsavršenije blaženstvo.

 

[Platonida]

"Odlazila je...Odlazila je.
Bila je na vratima. Odlazila je.
On se uspravi. Odjednom posta nemoguce, sve beše nemoguce, samo još jednu noc, jednu noc, još jednom usnulo lice na ramenu, sutra neka bude borbe, još jednom kraj sebe taj dah, još jednom nježnu iluziju o tom padanju, slatku obmanu.
Ne idi, ne idi, umiremo u bolovima i živimo u bolovima, ne idi, pa šta ja imam?
Šta mi vredi moja hladna hrabrost? Samo si ti stvarna..
Najjasniji san! Ah, cvetne livade zaborava! Samo još jednom! Jednom varnicu vecnosti! Pa za koga se cuvam? Za kakvo neutešno nešto? Za kakvu mracnu neodređenost?"

Remark - "Trijumfalna kapija"

 

[Vatreni Kamen]

Većina ljudi ne želi plivati pre nego to i nauči. Zar to nije duhovito? Naravno da ne žele plivati! Ta rođeni su za tlo, ne za vodu. I naravno da ne žele misliti; ta oni su stvoreni za život, ne za mišljenje! Tako, a ko misli, ko od mišljenja pravi glavnu stvar , taj u tome može doduše daleko dospeti, ali takav je pak tlo zamenio vodom, a u njoj će se jednom utopiti!” Stepski vuk-Herman Hesse

 

[REVELIN]

Telo, ljubav, smrt- to troje čini samo jedno. Jer telo je bolest i požuda, a ono nam donosi smrt, da, oboje je puteno,
i ljubav i smrt, i u tome je njihov užas i njihova magija! Ali smrt, razumeš, ona jednim delom ima vrlo rđav glas, ona je
nešto bestidno, zbog čega se crveni od srama; a sa druge strane to je sila vrlo svečana i vrlo veličanstvena- mnogo
uzvišenija nego veseli život koji pravi pare i nabija mešinu- mnogo dostojnija poštovanja nego napredak koji neprestano
blebeće- zato što je smrt istorija i plemenitost i pobožnost, i ono večno i sveto što čini da skinemo šešir i da hodamo na
vrhovima prstiju...A isti tako, i telo i ljubav prema telu su nešto nepristojno i neprijatno, i telo pocrveni i pobledi na površini
svojoj usled straha i stida od sebe samog. Ali ona je isto tako velika slava dostojna obožavanja, čudesna slika organskog
života, sveto čudo običaja i lepote, a ljubav prema njemu, prema ljudskom telu to je isto tako krajnje čovečansko interesovanje...


Tomas Man, Čarobni breg

 

[Vatreni Kamen]

"Od toga dana, sve sto je nekada bilo vazno, postalo je lazno i dosadno. Propustao sam stvari koje nikada ranije ne bih propustio, izmisljao lukavstva i putovao da bih za trenutak video njen osmeh. Za nju sam bio sve ono sto je u jednom trenutku moglo da joj pricini zadovoljstvo, za nju sam bio radostan i ozbiljan, govorljiv i cutljiv, uljudan i lud, bogat i siromasan. Kada je shvatila u kakvom sam stanju, stavljala me je na razlicite probe. Za mene je bilo zadovoljstvo da joj sluzim; nije mogla da smisli zelju koju s lakocom ne bih ispunio.
Onda je shvatila da je volim vise nego bilo koji muskarac i nastupila su mirna vremena, ona me je razumela i prihvatila moju ljubav. Videli smo se hiljadu puta, putovali zajedno, cinili nemoguce da prevarimo svet i budemo zajedno.
Trebalo je da budem srecan. Ona me je volela. I neko vreme sam bio srecan, valjda.
Ali moja sudbina nije bila da osvojim ovu zenu. Sada kad sam uzivao u toj sreci i vise nije bilo potrebe da bilo sta zrtvujem, kada sam bez mnogo truda od nje dobijao osmeh i poljubac ili noc ljubavi, u mene se uvukao nemir. Nisam znao sta nije u redu, postigao sam vise nego sto sam u svojim najsmelijim snovima zamisljao. Ali bio sam nezadovoljan. Kao sto sam rekao, moja sudbina nije bila da osvojim ovu zenu. Ako se to i dogodilo, bilo je slucajno. Moja sudbina bila je da patim zbog ljubavi i kada je svest o tome da posedujem svoju ljubljenu pocela da leci i ublazava te patnje, ja sam osetio nemir. Neko vreme sam odolevao, a onda sam mu se iznenada prepustio. Napustio sam zenu...
Otputovao sam i vratio se posle godinu dana. Bilo je to neobicno putovanje! Cim sam se udaljio, u meni je pocela da gori stara vatra. Sto sam se vise udaljavao i sto je vise vremena prolazilo, sve me je vise mucila strast i ja sam joj se radovao i nastavio da putujem celu jednu godinu, sve dok taj plamen nije postao nepodnosljiv i primorao m da se vratim voljenoj.
Nisam mogao da joj kazem ili napisem sta me je oteralo od nje i sta me je vratilo njoj. Da li sam to i sam znao?..."

Herman Hese - Srecan je ko ume da voli

 

[Roibuš]

"Ona lezase kao ziva: celo divno, nezno, kao sneg, kao srebro, cinilo se da misli; obrve- noc usred suncanog dana, tanke, ravne gordeljivo su se izvijale nad zatvorenim ocima, a trepavice strelama padahu na obraze razbuktale zarom potajnih zelja; usta rubini, spremni da se osmehnu smehom blazenstva, potopom radosti...Ali u njima, bas, u tim bas crtama, on vide jos nesto sto ga probode stravom. Osecao je da mu dusa pocinje nekako bolno da se uzmecuje, kao kad bi neko, usred vihora veselja i medju gomilom sto se usplahireno zakovitlala vrtlogom, pesmu zapevao mrtvacku. Rubini usta njenih, cinilo mu se, krvlju su se lepili za samo srce njegovo. Odjednom nesto strahovito poznato pokaza se na njenom licu. 'Vestica!'- ciknu on glasom ne vise svojim, oci okrete u stranu, poblede sav, i stade citati svoje molitve. To bese ona ista vestica koju je on ubio!" Vij - Gogolj

 

[Vatreni Kamen]

Tako je vetrovito danas. Moj sin Džejki i ja stojimo pred prozorom i gledamo lejlandske čemprese kako se klanjaju jedni drugima i puževe koje vetar nosi po prostranom izbetoniranom dvorištu kao jedrenjake.
Gledamo možda petnaest minuta kad Džejki kaže: "Plašim se".
"Čega?" pitam.
"Tornada."
"Čuj", kažem, "neće ovamo nikakav tornado. Čak i kad bismo ovog momenta seli u auto i vozili se ceo dan poput onih što na televiziji jure oluje, bili bismo pravi srećnici ako bismo ijedan pronašli. Baš pravi srećnici."
"Ali, šta ako bismo ga našli?"
Odnekud iza nas dopire buka. Obojica pogledamo u kamin. Vetar svira u dimnjak kao da je flauta.
"Čak i kad bismo imali sreće i pronašli neki", kažem, "u Engleskoj bi to bila tek majušna stvar. Ovde nema velikih."
"Kao A4?" pita on. Gledamo dokumentarce o tornadima otkad je bio beba. Među šestogodišnjacima, on je stručnjak.
"Nema šanse", kažem. "Možda F2, ako bismo baš imali sreće."
"Dovoljno velik da usisa osobu?"
Zamišlja tornado kao slamku u ustima neba, mogu to da vidim.
"Neh-eh", kažem. "Samo dovoljno velik da prevrne nekoliko crepova, ili da sruši pokoju saksiju, možda polomi nekome plastenik."
"Ali šta ako…" počinje.
Neće mi poverovati, ne dok sedimo ovde u kući a vetar hu-uče oko naših zidova kao duh.
"Hajde idi skini tu pidžamicu", kažem. "Pokazaću ti da nema čega da se plašiš."

Dok Džejki traži cipele, ja nam pakujem ručak u platneni ceger: za mene pašteta od pileće džigerice i sendviči s voćnim ajvarom od jabuka, i termos boca erl grej čaja; za Džejkija sendviči s namazom od sira, twix u pakovanju od pet komada i dva tetrapaka soka od jabuke.
"Sve spremno?" kažem kad stigne do dna stepeništa. Ima na sebi jarko žuti šešir za kišu sa širokim obodom pozadi i mekintoš u koji je konačno urastao. Kupio sam mu ga još pre no što se rodio, onda kad je bio tek moja uobrazilja.
"Ah-ha", kaže on.
"Bolje da odemo i pozdravimo se s mamom", kažem.
Zajedno se šunjamo uz stepenice, zavirujemo iza vrata spavaće sobe. Mama je još u krevetu. Nije upalila svetlo. Juče joj je zubar u bolnici iz usta izvadio jedan umnjak. Ceo dan je provela u krevetu, uglavnom ćuteći.
"Gde ćete vas dvojica?" kaže. Čak i njen glas zvuči ranjeno.
"Idemo da jurimo tornada", kaže Džejki.
"Uživajte, dečaci."
"Hoćemo", kažem ja. "Ćao, ljubavi."

Vozimo se.
"Dobar je osećaj biti napolju, zar ne?" kažem. "Jesi li već primetio neki tornado?"
Džejki gleda unaokolo. Ne kaže ništa.
Putevi što vijugaju između živica prepuni su popadalih grana pa vozim sporo. Živimo u prirodi, u maloj kući potpuno odvojenoj od svega. Leti, gledano iz vazduha, naša parcela je tek jedan tamnozeleni trougao usred jarkožutog mora semena uljane repice. Video sam je iz vazduha, na mikrosvetlu. Fotografija koju sam tada snimio je u našem kupatilu. Zurim u nju svaki put kad pišam.
"Kuda ćemo?" kažem. "Da smo pravi lovci na oluje, Džejki, imali bismo dopler radar i laptop pa bismo mogli da pronađemo rotirajući deo oluje."
"Mi jesmo pravi lovci na oluje", kaže mi.
Pažljivo posmatram put ali krajičkom oka mogu da vidim kako se nadurio.
"Jesmo, izvini", kažem. "Ali nemamo dopler, tako da ćemo morati da se oslonimo na svoje instinkte. Ti pogledaj u nebo i reci mi šta misliš gde će tornadi dotaći zemlju."
Džejki pritiska dugme za spuštanje prozora i drži dok prozor nije sasvim dole. Izbacuje glavu napolje. Usporavam i prelazim na sredinu puta da ga ne bi udarila neka štrkljasta grana koju je šišač živice promašio. Usporiću dovoljno da bih mogao da posmatram Džejkija. On gleda u nebo, drži ram vrata obema rukama. Vetar mu baca čupavu kosu svud po glavi. Kosa mu je plava kao kukuruzovo polje, kao i moja. Njegova mama je gotovo crna. "Još jedna stvar koju je dobio od tebe, a ne od mene", kaže ona ponekad.
"Tamo", kaže on, pokazujući ka severoistoku.

Kada stignemo na auto-put, automobil postaje teško kontrolisati. Vetar nas napada sleva. Brisači su potpuno poraženi ovolikom količinom kiše. Osećamo se kao zarobjeni, tu u kolima. Ličimo na glavu u kapuljači. Džejki dobija privilegiju da bira radio-stanicu. Bira pop muziku. Peva uz pesme koje puštaju.
"Kako to da znaš reči svih ovih pesama?" pitam.
"Mama sluša ovu radio-stanicu", kaže.
Ja ne volim pop muziku, ali volim da čujem Džejkija kako peva.

Vozimo se već dvadeset minuta kada se ispred nas ukaže nekakva žuta mrlja na horizontu. Kiša se proređuje. Farovi na automobilima koji idu prema nama suprotnom trakom auto-puta su ugašeni. U retrovizoru vidim povorku prednjih svetala, jarko sijaju naspram neba tamnog kao masnica.
"Trebalo bi da se vratimo", kažem.
"Ne. Ovamo je", kaže Džejki.
"Jesi li siguran?"
"Ah-ha."
"Ti si glavni."

Stižemo do sunčeve svetlosti. Mokri asfalt oko nas isparava.
"Jesi li siguran da su tornadi tamo, Džejki?"
"Ne."
"Da okrenemo, onda?"
Predeo iz kog smo došli čini se sada kao kraj sveta. Oivičena zidovima od oblaka, vide se vratanca od uskovitlanih pahulja.
"Okej", kaže Džejki.
Silazim s auto-puta i tri puta vozim kroz kružni tok - to je naša igra koju igramo kad mama nije u kolima. Džejki se kikoće, zalepljen za vrata zakonima fizike.

Vraćamo se putem kojim smo došli. Više ne poštujem ograničenje brzine jer oluja beži od nas. Vozimo se i jedemo, ručak držimo u krilu.
"Ako se plašiš tornada, kažem, zašto toliko želiš da vidiš neki?"
Džejki sleže ramenima, dovršavajući svoj sok od jabuke. Tečnost grgolji na dnu tetrapaka.
"Pa, rekao sam ti da bismo bili pravi srećnici kad bismo videli tornado. Lovci na oluje prelaze hiljade kilometara kako bi ih pronašli, ponekad se voze nedeljama."
"Koliko smo mi prešli?"
"Oko sto kilometara."
"Moram u toalet."
"Hajdemo kući sada. Mama će se pitati gde smo."

Sunce nas prati na povratku. Pokazujemo mu put skroz do naše kapije. Džejki podiže pune šake lišća sakupljenog u gomile pored našeg trema i opet ih baca. Ja pakujem Džejkijevo smeće od ručka u ceger pre nego što izađem iz kola. Otvaram vrata i obojica ulazimo u kuću.
"Stigli smo!" vičem, brišući cipele o otirač.
Niko ne odgovara.
Na prstima se penjem na sprat. Naš krevet je prazan.
"Tata!" Džejki doziva.
Trčim niz stepenice.
U dnevnoj sobi, stočić za kafu leži postrance uza zid. Jedna noga mu je odlomljena. TV leži licem nadole na tepihu. Na ploči iznad kamina nema ničega. Sve fotografije i šišarke i suveniri s odmora su na podu. Neki leže razbijeni na pločicama od škriljca ispred ognjišta. Na zidovima, sve slike vise nakrivo. Džejkijeve igračke su prosute iz kutije.
Usred svega toga, na podu, s rukama oko kolena, i čelom na kolenima, sedi mama. Članci na rukama su joj krvavi.
Džejki kreće prema njoj. Ja ga zadržavam rukom.
"Nemoj. Ima stakla", kažem. "Jesi li okej, mama? Jesi li ga videla, mama, tornado? Kad je prošao?"
Nema odgovora. Nema pokreta.
Samo ona i ja znamo da je priča o zubaru bila grozna laž.


Adam Marek-Lovci na oluje

 

[Roibuš]

Bandura Marijeti -Danilo Kiš

Ne brini, nijedna k.rva na svetu ne bejaše iskrenije ožaljena... I
nijedna ne bejaše sahranjena sa većim počastima.
("Smrti se ne podvaljuje; cveće ima svoju jasnu dijalektičku putanju i
biološki ciklus kao čovek: od cvetanja do truljenja; proleteri imaju
pravo na iste posmrtne počasti kao i gospoda; ***** su proizvod klasnih
razlika; ***** su (dakle) dostojne onog istog cveća kojeg su i
gospodjice iz dobrih kuća." Itd.)
Volela je i pomagala mornare svih luka! I nije imala predrasudu prema
boji kože, rasi ili religiji. Uz njene su se grudi, male ali lepe
(...), privijale crne znojave prsi mornara iz Njujorka, žute ćosave prsi
Malajaca, medvedje šape hamburških dokera i tetovirane grudi locova sa
Albertskog kanala, u njen su se ljiljanski vrat ustiskivali, kao pečat
sveopšteg bratstva medju ljudima, malteški krst, i raspeće, i zvezda
Solomonova, i ruska ikona, i zub morskog psa i talisman u vidu korena
mandragole, a izmedju njenih nežnih butina protekla je reka vrele s***e i
slila se u njenu toplu v***u kao u matičnu luku svih mornara, kao u
utoku svih reka...
Svi smo mi ovde, kamaraden, svi smo mi članovi jedne velike porodice,
ljubavnici, verenici, šta kažem: muževi iste žene, kavaljeri iste dame,
braća istorupčići koji su se napajali na istom vrelu, pili rum na usta
iste boce, plakali pijani na istom ramenu i povraćali u isti lavor, onaj
iza zelenog baldahina...
Skini kapu. Ne brini. Nijedna gospodjica iz dobrih kuća ne bejaše
iskrenije ožaljena. I nijedna ne bejaše sahranjena sa većim počastima.

 

[Vatreni Kamen]

Dzon Golsvordi - Tamni cvet

..."Ona se vrati s pregrstima malih karanfila,rasiri ruke i pusti ih da padaju.Cvece mu zasu lice i vrat.Nikada jos nije osetio tako divotan miris,nikada nije imao tako cudno osecanje,kao ovo koje su cvetici u njemu budili.Oni mu prionuse za kosu,za celo,za oci,jedan mu se cak prilepi za usne;i on se zagleda u nju kroz njihove krunice.U njegovim ocima moralo je tada biti neceg divljeg,neceg od onog osecanja sto mu je probadalo srce,jer njen osmeh zamre;ona se odmacei stade okrenuvsi lice od njega.Zbunjen i nesrecan,on sabra rasuto cvece;i tek kad je sve pokupio,ustade i i odnese joj ga postidjen,tamo gde je stajala kao ukopana i netremice gledala u dubine tisove sume..."

..."Zaboravio je da priklopi kapke,,i mesec se provlacio u sobu;ali on je bio sada i suvise lenj,i suvise sanjiv,da ustane pa da ih zatvori.Samo da lezi,da gleda mlaz meseceve svetlosti,da cuje muziku kako drhti tamo dole daleko,i da jos oseca njen dodir kao kad se naslanja na njega u igri i da sve vreme oseca oko sebe miris cveca!Njegove su misli bili snovi,njegovi snovi misli - sve samo dragocena nestvarnost.O,onda mu se cinilo da se mesecina skupila u jednu jedinu bledu traku - nesto je kucalo i drhtalo i meseceva traka mu se sve vise blizila.Najzad dodje tako blizu da oseti njenu toplinu na svom celu;mesecina uzdahnu,zatrepta,besumno se povuce i nestade je.Mora da je utonuo u san bez snova..."

 

[Vatreni Kamen]

a što si baš tu,kad on ima druge divne opise i poredjenja,evo i ti da vidiš:

Kod dva desperadosa - Danilo Kiš

Ideja s kafanicom bila je zaista odlična. Pošto smo se bili razočarali u
sve, nesposobni za ljubav i za život, već kakvi smo bili, odlučismo da
se odmetnemo od sveta. No, pošto nismo mogli da pođemo na neko pusto
ostrvo, kako smo bili u prvi mah naumili, to odlučismo da otvorimo
kafanu u nekom malom primorskom mestu. I Igoru i meni se sviđala jesenja
tišina tih malih zabačenih gradića uskih ulica. Rešili smo bili stoga
da ovde sve prodamo i da uštedimo novac od kondicija koje smo davali
gradskim devojčicama i kamenjarkama, pa da iznajmimo jednu kafanicu i da
se odamo studijama.

»Jedino se tako može studirati život«, reče Jarac-Mudrijaš. »Knjige su
izmišljotina. Priče za malu decu. A mi ćemo okupiti oko sebe sve
desperadose (ta nam se reč u to vreme naročito sviđala) i slušati
autentične priče, autentična iskustva. To će tek da bude prava škola
života«, pričao je Jarac uzbuđeno.

Ja sa oduševljenjem prihvatih igru:

»Nećemo morati da idemo mi u svet, svet će dolaziti k nama. Sa svim onim
što je najbolje u njemu. Lađe će nam donositi mornare u čijim ćemo
očima otkrivati svetove i klime, pejsaže i daljine ... Sve, Igore, sve!
Priinaćemo samo one koji su od života videli koliko živ čovek videti
može. Samo one sa ožiljcima...«

»One sa žuljevima ...«

»One sa drumovima ...«

»One sa svetovima ..,.«

»One sa spuštenim stegovima ...« » »One bez budućnosti...«

»One s bogatom prošlošću ...«

»One bez ljubavi...«

»One što su sve već iskusili...«

»Sve videli ...«

»I više ništa ne žele ...«

»Ništa ne...«

»Ne misliš li«, rekoh, »da bi valjalo da primamo i žene. Lučke prljave
mačke. One što nose u očima duboku neku tugu, cvetove. Naravno, po cenu
da su ostale čedne. Bez otrcanih priča o neverstvu, o prevari, o bedi, o
silovanju. . .«

»One što su tražile ljubav...«

»I nisu našle ...«

»One što su volele dušom...«

»I telom ...«

»— I telom ...«



I lutale po svetu belom

i grlile po svetu celom ...



Prihvati Igor ili ja



I sad idu za svojim opelom

za svojim belim telom .. .



»Za svojim belim telom.«



Specijalitet »Kod Dva Desperadosa«, specijalitet na kome mi je
Jarac-Mudrijaš bio naročito zavidan, zvao se veoma prozaično (uostalom,
kako se uzme) — »Pištolj Desperados«. Nalazio se u našem jelovniku odmah
posle bečke šnicle, i imao je istu cenu.

Možda mi je Igor zbog toga zavideo — to je bila zbilja vraška ideja!

Već prve večeri našeg poslovanja imali smo jednu narudžbinu.

Čovek je imao crveno podbulo lice, s kesicama ispod očiju. Dugo je
piljio u jelovnik svojim sitnim vodnjikavim očima. Jelovnik je bio
ukoričen zlatnozelenom zmijskom kožom, s inicijalima od smaragda:...

 

[Vatreni Kamen]

"Kad bi ajkule bile ljudi", upitala je mala gazdaričina kćer gospodina Kejnera, "da li bi bile bolje prema malim ribama?" "Naravno", reče on. "Kad bi ajkule bile ljudi, imale bi velike kutije u moru u kojima bi živele male ribe. U ovim habitatima bi držale sve vrste hrane - i biljke i životinje. Starale bi se da kutije uvek imaju svežu vodu, i uopšte bi pazile na sve sanitarne mere. Ako bi, na primer, neka ribica povredila svoja peraja, odmah bi bila zbrinuta, kako ajkule ne bi bile lišene nje zbog prerane smrti.

Da male ribe ne bi bile utučene, bili bi održavani veliki podvodni festivali, jer srećne ribe imaju bolji ukus od nego tužne. U školama bi ribice učile kako da uplivaju u čeljusti ajkule. Učile bi geografiju, na primer, tako da kada velike ajkule odlutaju negde, umeju da ih pronađu.

Najvažnije bi bilo, naravno, moralno obrazovanje ribica. Učile bi da je Najveća i Najlepša stvar za ribicu da se žrtvuje radosno i da mora verovati u ajkule, posebno kada joj obećavaju svetlu budućnost. Malim ribama bi se govorilo da se do ovakve budućnosti može stići samo ako nauče da budu poslušne. I nadasve, morale bi da se čuvaju svih osnovnih, materijalističkih, egoističkih i marksističkih frakcija, i da odmah prijave ajkulama ako neke od njih počnu da manifestuju takve tendencije. Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, vodile bi ratove međusobno radi osvajanja stranih kutija sa ribicama i stranih ribica. Pustile bi svoje ribice da ratuju za njih. Učile bi strane ribice da postoje ogromne razlike između njih i ribica drugih ajkula. Male ribe, tvrdile bi, su glupe, ali ćute na različitim jezicima i stoga se ne mogu razumeti međusobno. Svaka ribica koja ubije nekoliko neprijateljskih ribica u borbi - malih stranih riba, glupih na različitim jezicima - dobile bi malu medalju od morske trave koju bi zakačile na grudi i bile nagrađene titulom "heroj".

Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, imale bi umetnost. Bilo bi izložbi predivnih slika čeljusti ajkula u slavnim bojama. Pozorišta na morskom dnu bi prikazivala ribice heroje kako ponosno uplivavaju u čeljusti akjule uz melodičnu muziku koja draži njihove uši i velike misli koje uspavljuju njihova čula.

Čak bi postojala i religija kad bi ajkule bile ljudi. Propovedali bi da ribice počinju da žive tek kada dospeju u stomake ajkula. Štaviše, ako ajkule ikada postanu ljudi, ne bi sve ribice bile ravnopravne kao što su sad. Nekim bi bili dati položaji, bile bi postavljene iznad drugih. Onim značajnijim bi bilo dopušteno da proždiru manje. Ovo bi sigrno bilo na zadovoljstvo ajkula, koje bi za sebe onda imale veće primerke. Značajnije ribice bi bile odgovorne za čuvanje reda među ostalim: postale bi profesori, oficiri, graditelji kutija za ribice, itd. Ukratko, more bi postalo civilizovano tek kada bi ajkule bile ljudi."

Bertold Breht - KAD BI AJKULE BILE LJUDI

 

[Roibuš]

"Osećao sam još samo udaranje talambasa sunca po i, nekako nejasno, bleštavo sečivo kako seva sa noža koji je i dalje bio okrenut prema meni.Taj užareni mač goreo mi je trepavice i kopao po očima koje su me bolele. Tad se sve zanjihalo. S mora se dokorljao gust i usijan dah. Učinilo mi se kao da se nebo širom otvorilo da prolije oganj. Celo moje biće se napreglo i ruka mi se zgrčila na revolveru.Okidač je popustio, pod rukom sam osetio glatko ispupčenje na dršci isve je započelo tad, u tom prasku, u isti mah reskom i zaglušujućem. Stresao sam sa sebe znoj i sunce. Shvatio sam da sam poremetio ravnotežu dana, izvanrednu tišinu jedne plaže na kojoj sam bio srećan. Onda sam ispalio još četiri hica u nepomično telo u koje su se kuršumi neprimetno zabijali. I bila su to kao četiri kratka kucnja na vratima nesreće."Alber Kami - Stranac

 

[111111]

"On lično, sem službeno, nije nikuda putovao. Znači ima snagu da razmišlja. Ja sam podozriv prema ljudima koji vole da putuju. "

Dobrica Ćosić "Deobe"

 

[Rusalka]

"Sudovi ljudi, kao što vidite odraz su njihovih ograničenja:
nema istorije, postoje samo različita gledišta."

"Tragom mrtve princeze" Kenize Murad

(slika:Little Beggar Girl
William-Adolphe Bouguereau)​

 

[Rusalka]

"Zapovedi i zabrane", rekao je " visoke su zidine koje podižemo da bismo doprli do neba,
no što su zidine više, nebo se smanjuje i uskoro od njega vidimo još samo jednu plavu četvrt
koja nema više ništa s nebom koja je samo plava četvrt...
Ne razumeju da je nebo život u svojoj beskrajnoj mnogostrukosti.
Kako bi put prema beskraju mogao biti omeđen zidinama?"

"Tragom mrtve princeze" Kenize Murad

 

[Vatreni Kamen]

REC DVE O SRECI
ili
PRICA ZA LAKU NOC I MIRNO SPAVAJ SARI, KAD JE BILA MALA


- Nekada davno, zivela je jedna tuzna devojka....
- A zato je bila tuzna?
- Polako, nemoj me prekidati, sve cu da ti ispricam po redu. Zato sto je
bila usamljena i bez ikog na svetu...
- Je l' ni mamu nije imala?
- Nije imala nikoga sama samcita. Sedela jednog dana ta tuzna devojka na
obali sinjeg mora.
- A zasto sinjeg, kad je more plavo?
- Dobro - plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sazali se na nju.
Kako se ona igrala sa kamencicima, on resi da
jedan pretvori u kamen srece. Iznenada, kamencic koji je ona uzela,
snazno je zasijao na njenom dlanu, lepse od bilo
kog dragulja.
- A ona?
- Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: mozda ima jos ovakvog
carobnog kamenja na plazi, pa je pazljivo spustila
svoj i krenula da trazi drugo.
- I onda?
- Isla tako, isla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan
jedini, i pravljen samo za nju, pa brze potrci
nazad, ali vise nije mogla da ga nadje.
Sari vec podrhtava brada.
- A sutra, kad je bio dan, je l' ga onda nasla?
- Nije, more ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju (bajka treba srecno da se zavrsi, sta je sa ovo).
- A zasto ga je more odnelo?
- Zato sto nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio srecu u ruke, a
ona nije znala da je zadrzi. Polakomila se i htela
jos. Ali tu nije kraj bajke. More cuva taj kamencic srece i izbacice ga
pred neku drugu devojku koja ga bude zasluzila i
koja ce znati da ga sacuva.
- A meni je, ipak, zao i one devojke sto ga je izgubila - kaze pospani
glasic.
(I meni je.)
- Sta je sa njom dalje bilo?
- Ne znam. Nije ni vazno, samo ti lepo sanjaj.
(Znam, ostala je na obali i jos uvek moli more da joj vrati njen dragi
kamen).

Spletkarenje sa sopstvenom dusom, Marija Jovanovic

 

[AlecR]

Međutim, Zuijevu pažnju sada je privuklo nešto drugo.Bio je spustio pogled na plavi pled koji se kupao u suncu i to na ono mesto gde je pokrivao Frenine listove i članke na nogama. "Šta je ovo?" reče on. "Blumberg?" On ispruži prst i blago ćušnu jedno prilično veliko izdignuće čudno gipkog izgleda, ispod pleda. "Blumberg? Je li?"

Izdignuće se pokrenu. Sada je i Frenin pogled bio usmeren u tom pravcu. "Ne mogu da se odvojim od njega", reče ona. "Najednom je prosto poludeo za mnom."

Pod pritiskom Zuijevog ispitivačkog prsta, Blumberg se lagano proteže i poče lagano da pravi tunel prema otvorenom prostoru kod Freninog krila. U istom trenu kad njegova neprivlačna glava izbi na videlo, Freni ga pridiže ispod prednjih šapa i prinese sebi na prisnu pozdravnu razdaljinu. "Dobro jutro, dragi Blumberže!" Reče ona i poljubi ga vatreno među oči. On trepnu negodujući. "Dobro jutro, stari debeli smrdljivko. Dobro jutro, dobro jutro, dobro jutro!" Neprestano ga je ljubila, ali mačak ne uzvrati nijednim znakom ljubavi na ukazanu nežnost. On načini jedan neuspešan i pomalo žustar pokret da preskoči preko Frenine ključnjače. Blumberg je bio vrlo krupan uškopljeni mačor sa sivim pegama. "Zar nije drag?" iščuđavala se Freni. "Nikad mi se nije činio ovako drag." Gledala je u Zuija verovatno očekujući potvrdu, ali Zuijev izraz lica, iza cigare, nije davao nikakve znake saglasnosti. "Pomazi ga, Zui! Gledaj samo kako je sladak. Pomazi ga."

(J.D. Salinger: Freni i Zui)

 

[Vatreni Kamen]

"Odjednom me nije nimalo sramota što mi je zemlja neuka i zabita, orijentalna, odjednom vidim u ozbiljnosti sa kojom se moj gladni narod odnosi prema životu, njegovu moralnu, ljudsku uzvišenost nad lagodnom mušičavošću ovoga što oko mene pije čaj, već stotinama godina at foru o' clock, ima univerzitete već osam stoleća i kraljevsku porodicu koja je još u šesnaestom veku razrešila svoje obrenovićevsko-karađorđevićevske međusobice. Prkosno, nekako u inat, pričam im najgroznije priče koje mi padaju na pamet; kako ja, jedanaestogodišnjak, 4. decembra četrnaeste, gledam vešanje sedamnaestogodišnjeg Mihajla Radojčića na Terazijama između 'Balkana' i 'Moskve', kako je izgledalo okrvavljeno telo moje sedmogodišnje sestre Cvete u koju je, tek nekoliko metara udaljenu od mene, udarila granata austrijskog merzera; na kraju im, malo zgađenim, pričam biser-priču o Milomiju, koga sretosmo otac i ja gde iznad sela Krst na Rudniku, jednog novembarskog dana čuva stoku. Zemlja je zamrznuta od jutarnje suvomrazice i Milomij, objašnjavam detaljno Englezima, cupka u mestu i trčka oko stoke ne bi li se makar malo zagrejao.
- Kako izdržiš tako bos? - pita ga moj otac.
- Još malo - kaže Milomij - dok se prva krava ne pobalega. Onda ti dolazi divota: noge u toplu balegu, ništa lepše od toga, penje se toploća sve do ušiju!

John poče grohotom da se smeje.

- For goodness sake, Steven, what a story!

Ali ja odjednom, odnekud zadovoljan, ne obraćam pažnju na Johnov smeh, već kažem Grahamu:

- Milomij, for sure, doesn't share your belief, that 'life is an affair of charm!'"

Slobodan Selenić - Očevi i oci

 

[robert v.]

GRJEŠNICA

"Išla je selom pognuta, satrvena. Tko ju je prije poznavao, ne bi rekao na prvi pogled, da je to ona.
Sva je u crnini; svijet veli, da žali za poštenjem. U tamnom, zimskom, rupcu nosi čedo svoje i privija ga u njedrima.
Vjetar joj šiba u lice, ali ne dopire do njega; i u vjetar i u zrak božji boji se pogledati. Po cesti, po pijesku i vjetru znade, gdje joj je stati,
gdje će se naći dobra duša, da joj udijeli. I skrušena, satrvena, sa strahom i bolom sjeda kraj praga tuđega i čeka na mrvu, na krpu i na zaradu.
Gdjeko dade, gdjeko i ne dade, a duša njezina u iznemoglom tijelu hvali svakoga. Svjesna je svoje krivice, zgriješila je doduše,
voljela je čovjeka i vjerovala je čovjeku, ali grijeh traži odmazdu. Dođe joj gdjekad pa se čudi, kako je plemenit i velikodušan ovaj
svijet i još joj dariva mrve i krpe... njoj...
Dade svijet, ali je u svakom daru umotan prikor, grdni prikor: grješnice, nijesi toga vrijedna, ali to nije zbog tebe; nego zbog toga nevinčeta, grješnice!
Da. Tako su darivali nju, kojoj do nedavna cijelo selo ne moglo naći para u poštenju.
A vidje li tko one bludnice, štono ajkače oko kaputaša po sajmištu kao psine; one, koje izgubiše svako osjećanje, sve, sve, izgubiše?
Ta vidi svatko, zna i vidi, ali ne će da vidi; gleda u nju, onu grješnicu u crnini. Gleda i pljuje s prezirom, samo žali ono nevinašce..."

Bogdan Lastavica(Srb1884-Zagreb1911)- Iz zbirke pripovedaka "Prvi otkosi"

 

[krasuljak]

"Zlo koje postoji u svetu dolazi gotovo uvek od neznanja, a dobra volja može da načini isto toliko štete koliko i zloba, ako nije uviđavna. Ljudi su više skloni dobru nego zlu, ali uistinu pitanje nije u tome. Ali oni više ili manje ne znaju, i to je ono što se naziva vrlina ili porok, pošto najstrašniji porok jeste porok neznanja, koje smatra da sve zna i koje dopušta sebi slobodu da ubija. Duša ubice je slepa, a ni prava dobrota ni ljubav ne postoje bez apsolutne uviđavnosti."

Kuga- Alber Kami

 

[Vatreni Kamen]

"Vidite , umetnik to je "sumnjivo lice" maskiran covek u sumraku, putnik sa laznim pasosem. Lice pod maskom je divno, njegov rang je mnogo visi nego sto u pasosu pise, ali sta to mari? Ljudi ne vole tu neizvesnost ni tu zakukuljenost, i zato ga zovu sumnjivim i dvolicnim. A sumnja, kad se jednom rodi, ne poznaje granica. Sve i kad bi umetnik i mogao nekako da objavi svetu svoju pravu licnost i svoje pozvanje, ko bi mu verovao da je to njegova poslednja rec? I kad bi pokazao svoj pravi pasos, ko bi mu verovao da nema u dzepu sakriven neki treci? I kad bi skinuo masku u zelji da se iskreno nasmeje i pravo pogleda, bilo bi i jos i tada ljudi koji bi ga molili da bude potpuno iskren i poverljiv, i da zbaci i tu poslednju masku koja toliko lici na ljudsko lice. Umetnikova sudbina je da u zivotu pada iz jedne neiskrenosti u drugu i da vezuje protivrecnost za protivrecnost. I oni mirni i srecni kod kojih se to najmanje vidi i oseca, i oni se u sebi stalno kolebaju i sastavljaju bez prestanka dva kraja koja se nikad sastaviti ne daju." - Ivo Andrić