Quantcast

ODLOMCI KNJIGA koje volimo

Lada

Veoma poznat
Poruka
11.260
Čitao sam na stotine knjiga. Tu je bio Niče i Šopenhauer i Kant i Špengler i ostali. O, taj Špengler! Kakva knjiga! Kakav volumen! Kao Telefonski imenik Los Andjelesa. Čitao sam je iz dana u dan, nikad ništa nisam razumeo, što mi ni najmanje nije smetalo, čitao sam je jer mi se dopalo kako jedna režeća reč za drugom marširaju stranicama uz tajanstvenu mračnu tutnjavu. A tek Šopenhauer! Kakav pisac! Danima sam ga čitao i čitao, tu i tamo pamteći ponešto. Kakve stvari o ženama! Složio sam se. Identično sam osećao po tom pitanju. Čoveče, kakav pisac!

Dani su prolazili. Prošlo je nedelju dana. Gospodjica Hopkins bila je svakog popodneva u biblioteci, lebdeći na svojim belim nogama, u lakim haljinama, okružena atmosferom knjiga i spokojnih misli. Posmatrao sam je. Bio sam kao jastreb. Ništa od onoga što je činila nije mi promaklo. Posmatrao sam je iz senke mračnih polica.

Držala je knjigu, stojeći iza pulta kao vojnik, zabačenih ramena, čitala je knjigu, lice joj je bilo tako ozbiljno i nežno, njene sive oči pratile su putanju redova. Moje oči - bile su tako pohlepne i izgladnele da su je presekle. Najednom je pogledala ka meni i lice joj je pobledelo, šokirano, kao da je videla nešto jezivo u svojoj blizini. Video sam kako vlaži usne i okrenuo se. Nakon kratkog vremena opet sam je pogledao. Bilo je čudesno. Ponovo se trgla, nevoljno se osvrnula oko sebe, stavila svoje duge prste na grlo, uzdahnula i nastavila da čita. Posle nekoliko trenutaka, opet sam je pogledao. I dalje je držala knjigu. Ali koju knjigu? Nisam znao, ali morao sam da je nadjem da bi moje oči prošle istim putem kojim su prošle i njene.

Napolju se bližilo veče, i sunce je bacalo zlatne odsjaje na pod. S belim nogama tihim kao duhovi, prešla je do prozora i podigla roletne. U njenoj desnoj ruci ljuljala se knjiga, tarući se o njenu haljinu, u njenoj šaci, u besmrtnoj šaci gospodjhice Hopkins, dok je steže topla bela nežnost njenih prstiju.
Kakva knjiga! Moram imati tu knjigu! Bože, želeo sam je, da je držim, da je ljubim, da je stegnem na svoje grudi, tu knjigu još svežu od njenih prstiju, možda s njenim toplim otiscima na sebi. Ko zna? Možda ona ponekad duhne u prste dok čita. To! Tada su otisci sigurno na njoj. Moram je imati. Zauvek ću je čekati. I tako sam čekao do sedam sati, gledajući je kako drži knjigu, proučavajući tačan položaj njenih npredivnih tankih belih prstiju na zadnjoj strani korice, nešto iznad donje ivice knjige, dok se parfem možda uvlači u stranice i čini ih mirisnim za mene.

Sve dok najzad nije završila sa čitanjem. Odnela je knjigu do police i stavila medju biografije. Cunjao sam naokolo, tražeći neku knjigu za čitanje, nešto za stimulaciju moga uma, nešto u odeljku biografija, život neke velike ličnosti, da me nadahne, da oplemeni moj život. Ha, eto je! Najlepša knjiga koju sam ikad video, veća od ostalih na polici, knjiga nad knjigama, prava kraljica biografija, princeza literature, ta knjiga u plavom povezu. Katarina Argonska. To je znači to! Kraljica čita o kraljici - sasvim prirodno. A njene sive oči prošle su stazom tih redova - tako će i moje. Moram je imati - ali ne danas. Sutra ću doći, sutra. Tada će raditi druga bibliotekarka, ona debela i ružna. Tada će biti moja i samo moja. I tako sam, do sutra, sakrio knjigu iza ostalih, da je niko ne uzme dok se ne vratim. ..Dzon Fonte, Put za Los Andjeles
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
57.237
Din je već bio otišao. Karlo i ja smo ga ispratili s Grejhaundove stanice u Trideset četvrtoj ulici. Tamo su na spratu imali kabinu u kojoj ste mogli da se
uslikate za četvrt dolara. Karlo je skinuo naočari i ispao je opako. Din se uslikao iz profila, gledao je stidljivo preko ramena. Ja sam, na svojoj slici iz
anfasa, izgledao kao tridesetogodišnji Italijan spreman da ubije svakog ko bi rekao nešto protiv njegove majke. Tu sliku su Din i Karlo uredno prepolovili
žiletom i obojica su stavili po jednu polovinu da je čuvaju u novčaniku. Din je za veliki povratak u Denver obukao pravo zapadnjačko poslovno odelo;
završio je bio svoju prvu šljaku u Njujorku. Kažem šljaku, ali Din je stvarno radio na parkiralištu kao konj. Najfantastičniji čuvar parkirališta na svetu, Din
je umeo brzinom od šezdeset na sat u rikverc da uparkira kola u knap prostor i zaustavi se branikom uz sam zid, iskoči, protrči između branika, uskoči u
druga kola, proveze ih u polukrugu kroz sasvim tesan prostor brzinom od sedamdeset na sat, utera ih u rikverc na mesto gde pasuju u milimetar, hop,
đipne iz kola tako da lepo vidite kako su poskočila kad je izleteo napolje, zatim stigne do parking-kućice brzinom sprinterskog šampiona, da potvrdu o
parkiranju, uskoči u novopristigla kola još i pre nego što je čovek iz njih sasvim izašao, bukvalno se u skoku provuče ispod njega kad je taman
zakoračio napolje, jurne kolima ostavivši otvorena vrata da lepeću, dohuji do sledećeg slobodnog mesta, skrene, utera ih, zakoči, iskoči, otrči; radi tako
bez pauze osam sati svake noći, u večernjem špicu i špicu posle predstava, u zamašćenim klošarskim pantalonama, dronjavoj jakni s krznenom postavom i
otrcanim patikama s odlepljenim đonom. Sad je kupio sebi novo odelo u kome će se vratiti kući, teget, na tanke pruge, s prslukom i sve već kako ide –
jedanaest dolara na Trećoj aveniji, sat na lancu u džepu, i pisaću mašinu na kojoj će početi da piše u jednom pansionu u Denveru čim bude u njemu
dobio posao. Oprostili smo se uz pasulj s viršlama u Rajkersu u Sedmoj aveniji, a onda je Din ušao u bus na kome je pisalo Čikago i odjurio u noć.
Ode tako naš kauboj. Obećao sam sebi da ću i ja za njim čim proleće stvarno grane i izbudi zemlju.

Tako je zaista počeo čitav moj doživljaj na putu, a sve ono što je usledilo
suviše je fantastično da bi ostalo neispričano.

Džek Keruak - Na putu
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
57.237
- A šta je onda književnost?
- Pa, na primer, Marsel Prust. Ili Džems Džojs.
- Džojs? - upita on primičući se. - Onaj što je napisao Uliksa? Probao sam da čitam. Dosadno. Ako ćemo pravo, uopšte ne shvatam zašto su potrebne takve knjige.
- Kako to misliš?
- Pa tog Uliksa niko ne čita. Tri čoveka su ga pročitala i onda celog života od tog žive - pišu članke, idu na konferencije. A niko drugi to nije savladao.
- Znaš šta - rekoh, bacajući Vukodlake na pod. - Vrednost knjige ne odredjuje to koliko će ljudi da je pročita. Genijalnost Mona Lize ne zavisi od toga koliko posetilaca prodje pored nje tokom godine. Najveće knjige imaju malo čitalaca, zato što njihovo čitanje zahteva napor. Ali upravo zbog tog napora radja se estetski efekat. Književni fast-fud nikad ti neće podariti nešto slično.
- Jednom sam te već zamolio, govori jednostavnije...
- Sasvim jednostavno mogu da kažem ovako. Zamisli, recimo, da si kamiondžija. Knjige koje čitaš su kao saputnici koje primaš u kabinu. Ako primaš kulturne i umne ljude - i ti ćeš uz njih postati pametniji. Ako budeš vozio budale - i sam ćeš postati budala. Zadovoljavati se detektivskim romanima - to je... to je kao voziti polupismenu prostitutku radi felacija.

Viktor Peljevin - Sveta knjiga vukodlaka
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
209.596
Svoje najlepse trenutke covek zaboravlja najbrze. Posle magnovenja vrhunske ostvarenosti, orgazma ili opcinjujuceg sna, dolazi zaborav, amnezija, brisanje secanja. Jer u casu najlepsih snova, u casu vrhunskog stvaralackog cina - zaceca deteta, ljudsko bice se na lestvici zivota penje za tren na nekoliko stepena iznad sebe, ali tu ne moze dugo da ostane i pri padu u javu mora brzo da zaboravi te casove prosvetljenosti. Tokom zivota cesto smo u raju, ali od toga pamtimo samo izgon.

Milorad Pavic - Erotske price
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
57.237
"Pisanje nikad nije bilo neki rad za mene. Bilo je, otkad pamtim, uvek isto: uključim radio na stanicu klasične muzike, pripalim cigaretu ili tompus, otvorim flašu. Mašina je radila ostalo. Trebalo je samo da budem tu. Takav postupak omogućio mi je da nastavim i onda kada je sam život vrlo malo pružao, kada je sam život bio horor-šou. Uvek je postojala mašina da me uteši, da govori samnom, da me zabavi, da spase moje dupe, da ga spasem od ludnice. od ulica, od sebe.
Jedna od mojih bivših dama vikala je na mene:
"Piješ da pobegneš od stvarnosti!"
"Naravno, draga", odgovarao sam.
Imao sam i bocu i mašinu. Voleo sam pticu u svakoj ruci, jebеš granu."

Čarls Bukovski - Holivud
 
Poruka
7.841
I stoga smrtnik u komu ima više radosti i veselja nego bola i jada ne može biti iskren, on je neiskren ili nerazvijen. Isto je tako i s knjigama. Najiskreniji od svih ljudi bio je Čovjek patnje, najiskrenija od svih knjiga jesu Izreke Salamunove, a Propovjednik kaljeni je čelik bola. »Sve je taština.« Sve. Taj svojeglavi svijet još nije naučio cijeniti nekršćansku mudrost Salamunovu. Ali onaj koji izbjegava bolnice i tamnice i brzo prolazi kroz groblje, a radije govori o kazalištu nego o paklu te Cowpera, Younga, Pascala i Rousseaua naziva šačicom bolesnih jadnika i za čitava svoga lakoumnog života sudi da je samo Rabelais mudar i zato veseo — taj čovjek nije sposoban sjesti na nadgrobne ploče, i zajedno s veličanstvenim Salamunom skidati sa njih zelenu, vlažnu plijesan. Pa i Salamun kaže: »Čovjek koji skreće s puta razbora, počivat će (dakle još za života!) u zboru mrtvih.«

I stoga se ne predaj sav vatri, jer će te izmijeniti, umrtviti, kao što je i mene onda umrtvila. Ima jedna mudrost koja se zove bol, ali postoji i bol koja je ludost. No u srcima nekih ljudi ugnijezdio se ketskilski orao, koji može ponirati i u najmračnije gudure i opet se uzdići i nestati u sunčanim beskrajima. No i onda kad ponire zauvijek u te gudure — one su u planinama, i tako se orao, i kad se najdublje spusti, opet nalazi visoko nad svim ostalim pticama u dolini, ma kako se visoko one vinule.

Melville: Moby Dick
 
Poruka
7.841
Samo da ti ruke zacijele, stari.

Znam ja kako ću ih izliječiti. Noćas sam nešto čudno ispljunuo i osjetio da mi je nešto puklo uprsima.

Pobrini se i za to — reče mu dječak. — Lezi samo, stari, a ja ću ti donijeti čistu košulju. I nešto da pojedeš.

Donesi mi bilo kakve novine koje su izašle ovih dana dok mene nije bilo — zamoli ga starac.

Moraš se brzo oporaviti jer ima još puno toga što ja moram naučiti a ti me možeš sve naučiti. Jesi li se napatio?

Jesam — odgovori starac.

Donijet ću ti jelo i novine — reče dječak.— Dobro se odmori, stari. Kupit ću ti u ljekarni mast za ruke.

Nemoj zaboraviti reći Pedricu da je glava njegova.

Neću. Reći ću mu.

Kad je dječak izašao iz kolibe i pošao niz izlokanu cestu preko koraljnog stijenja, opet je zaplakao.

Tog se popodneva na »Terasi« okupilo društvo turista a jedna je žena, gledajući dolje, opazila u vodi među praznim pivskim limenkama i mrtvim barakudama veliku, dugačku, bijelu hrptenjaču s golemim repom što se njihao amo-tamo na valovima plime dok je istočnjak neprekidno podizao velike valove na ulazu u luku.

Što je ono? — upitala je konobara upirući prstom u dugačku hrptenjaču ribetine koja je sad bila još samo otpad koji čeka da ga odnese more.

Kitopsina — odgovori joj konobar. — Morski kučak — pokušavao joj je objasniti što se dogodilo.

Nisam znala da morski psi imaju tako prekrasne, lijepo oblikovane repove. Nisam ni ja — priklopi njen kavalir.

A gore uz cestu starac je u svojoj kolibi ponovo spavao. Svejednako je ničice ležao, a dječak je sjedio uza nj i promatrao ga.

Starac je sanjao lavove.

Hemingway: Starac i more
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
57.237
"Postoje razdoblja tokom dugih i krupnih promena kada se vreme izvrće prema spolja, a bića tada tonu u život. Još su od kristalno čistog duha, žive u nenarušenoj radosti, kruže u lepoti i beskrajnom vremenu. Tada još nema sunca i meseca, zvezda, i nema dana i noći, nema sedmica i meseci, nema muškaraca i žena. A onda, tokom dugih vremena, tek odjednom izdiže se prijatna zemlja, blaga kao skorup i šarena kao duga, i mirisna i slatka kao med. Jedno biće je spopala želja i okusilo ju je; prijala mu je, ali je postalo žedno. I ostali su redom okusili zemlju, i svima je prijala, i svi su od toga postali žedni. A kada su bića okusila zemlju, izgubila su sopstvenu svetlost. I kada su izgubila unutarnju svetlost, nastala je spoljna svetlost, sunce, mesec i zvezde, nastali su dani i noći, nastale su sedmice i meseci. I što su bića više jela zemlju, sve su više gubila svoj kristalno čist duh i lepotu. I tada je nestala prijatna zemlja, a iz nje su izrasli pupoljci kao pečurke a bića su jela pupoljke, i što su više jela, telo im je postajalo sve grublje i sve se više gubila njihova lepota. Žito je onda još raslo divlje, belo poput brašna, nije ga trebalo mleti, bilo je slatko, nije ga trebalo peći. Ono što bi uveče pobrali, ujutru bi izraslo, što bi ujutru pobrali, uveče bi izraslo. Bića su jela žito, a onda je na njihovom jednom delu tela postalo vidljivo da su žene, na drugom da su muškarci. I kada su se pogledali, spopala ih je žarka strast i zagrlili su se. Ostali su se sablaznili, i zbog toga su bića počela da grade kuće i da u njih skrivaju svoj stid. Jednog dana je jedno biće ovako proslovilo: Zašto da idem po žito i ujutru i uveče? I ujutru je nabralo i ono što mu je bilo potrebno uveče. Tada žito već nije sasvim izraslo sutradan, tek do polovine. I ostali su tako uradili, i žito nigde nije sasvim izraslo, tek samo do polovine. A drugi put je opet jedno biće reklo: Zašto da idem svaki dan po žito? I jednog dana je nabralo onoliko koliko mu je bilo potrebno za dva dana. A žito je tada poraslo samo za četvrtinu, a kada su bića odjednom nabrala za celu sedmicu, izraslo je samo osmi deo. Šta bi bilo, rekla su bića, ako bismo zemlju podelili izmedju sebe? I podeliše zemlju, a onda je nekoliko bića bralo iz tuđeg. Kada su ostali primetili, oni rekoše: Izaberimo nekoga izmedju sebe ko će paziti da svako bere samo sa svoje zemlje. I tada nastade vladar, a za njim dodje sveštenik, ratnik, gradjanin, seljak i zanatlija."

Bela Hamvaš - Scientia sacra
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
209.596
Nikada ti neću oprostiti što si me naučila šta je to ljubav, a zatim me ostavila da se sam borim sa njom. Zašto nestaješ, pa se zatim, samo nakratko, pojavljuješ da bi mi ponovo slomila srce, koje te je gotovo prebolelo?
Ponekad uhvatim sebe kako razmišljam o tebi - žaleći što sam te uopšte upoznao

Osmica.. Ketrin Nevil
 

tetkaD

Aktivan član
Poruka
1.875
Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.


Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.


Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.


Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

MIKA ANTIĆ
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
209.596
Portret teži da pobedi smrt. U njemu je mnogo više obraćanja budućim generacijama nego savremenicima. Poduhvat uopšte nije uzaludan ako se uzme u obzir mesto koje u našim životima zauzimaju sva ta naslikana, izvajana ili fotografisana lica čiji su modeli zauvek nestali. Slika postaje čovekov odgovor vremenu koje uništava sve.

Posmatrate li pažljivo neki pejzaž, njegove obronke, šume, kuće, reke i staze - videćete da je njegov sklad u osetljivoj ravnoteži koja vlada između onih delova koji su nepokretni i puteva koji ih spajaju. I to bez čovekovog prisustva, jer u toj igri između pokretnog i nepokretnog nije potreban ni šetač ni spavač. Dovoljne su same stvari

Ostariti. Dve jabuke na dasci, ostavljene za zimu. Jedna se naduje i istruli. Druga se osuši i smežura. Ako možeš, izaberi ovu drugu vrstu starosti, čvrstu i živahnu.



Mišel Turnije - Male proze
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
57.237
Ipak, san mu nije lako dolazio na oči. Shvatio je, snažno se potresavši, kao što se dešava pokatkad nakon dužeg perioda zauzetosti, kako mu je još
tog istog jutra ovo ostrvo, ova stena, kako su ga žene uvek oslovljavale, bilo tek slutnja što ga je proganjala, a on sam je bio tek jedan od običnih smrtnika
što se bez kraja vrti u krugu svojih beznačajnih poslova. Sada je osetio kako je počeo da se menja onoga trena kada je prvi put ugledao ovu stenu. I sada je
bio skoro potpuno ubeđen kako mu povratka nema, ne samo simbolično ili alegorično, već u bukvalnom, praktičnom smislu, onako kako svet o tome
sudi.
Grig je ležao osluškujući talase što su žuboravo zapljuskivali obalu; osećao je miris noćnog cveća. Da li je ovde ikada svežije ili hladnije od ovoga? Ili nikada nije?
Grig nije verovao da je uopšte moguće – razmišljao je tog trećeg jutra na ostrvu – da živi tako srećno, ne radeći ništa. Bilo je nekoliko poslova koji su
se morali uraditi, ali su do sada žene sve to obavljale i Grig uopšte nije osećao grižu savesti pošto su ti poslovi delovali kao sastavni deo njihovih života, poput disanja – automatski i sporedni. Skoro da nije bilo ničega drugog: ni čitanja, ni borbe sa okruženjem, ni planiranja. Grig je oduvek istinski verovao da bi, kao i svi, bio izgubljen bez nekih dužnosti; da zadovoljstva otupljuju, da dokolica iznuruje. Sada je bio zapanjen, ne samo promenom sopstvenih shvatanja, već i brzinom kojom su se ona izmenila. Očigledno je, mora se i to reći, bilo prerano da bi bio siguran u to, ali je Grig osećao kako je takva očiglednost, barem za njega, bila stvar prošlosti. I zaista ništa, verovatno baš ništa, nije više bilo očigledno. Možda su ga upravo Tal i Vin pročistile od očiglednog već u nešto malo više od njegovih prvihdvanaest sati na ostrvu.

Robert Ejkman - More, poput vina tamno
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
57.237
– A sad idemo van među ljude, van na kišu, jebеš kišu, nek pada, nisi od šećera, nećeš se istopiti, idemo
naći posao, curu, malo živjeti, jebеš to cmoljavo uzdisanje, tu patetičnu tugu, tu nostalgiju koja i nije ništa
drugo do izgovor za lijenost, jebеš to, čovječe, pa nisi još mrtav. Umrijet ćeš i ovako i onako, kamo se žuriš?
Tako je govorio poznati glas u glavi, glas koji bi me često tjerao da se dignem iz mrtvila, glas koji bi spašavao od
depresija, koji bi izvlačio iz mulja nezdravog odustajanja od života, od kukavičluka koji nije dopuštao ni da živim, a
ni da sebi prekratim muke. Međutim, treba biti iskren pa reći kako me taj isti glas još češće gurao tamo gdje mi nije
bilo mjesto, izbacivao bi me iz orbite, tjerao me da činim ludosti, da ne mislim na posljedice, da zaboravim kako
ponekad, negdje i nekako, treba prikočiti, usporiti i sletjeti. Bio bih raketa neko vrijeme, ali uvijek bi mi u presudnom
trenutku ponestalo goriva. I zatim bih padao ostavljajući plameni trag iza sebe, padao dugo i bolno, bez ičega da me
uspori. Na kraju bih opizdio o tlo.

Bekim Sejranović - Ljepši kraj
 

Lada

Veoma poznat
Poruka
11.260
Stepski vuk, Hese

“...vise volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura. Tada u meni gori divlja zalja za snaznim osecanjima, za dozivljajima, gori srdzba prema ovom ufitiljenom, plitkom, normalnom i sterilizovanom zivotu i besomucni prohtev da nesto razbijem u paramparcad, kao na primer neku veliku trgovacku kucu, ili katedralu, ili samog sebe; da pocinim neku smelu glupost, da nekim postovanim idolima zderem vlasulje, da neke buntovnicke djake snabdem kartom za Hanburg, da zavedem neku devojcicu ili da nekolicini predstavnika gradjanskog poretka u svetu zavrnem siju. Jer ipak od svega sam najvise mrzeo, najvise se gnusao i proklinjao to stanje zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negovani optimizam gradjanina, to obilno i uspesno odgajivanje osrednjeg, normalnog, prosecnog.”
 

Lada

Veoma poznat
Poruka
11.260
Predeo slikan cajem, Milorad Pavic


“Moja dusa je device koja je rodila moje telo. I moj glas u njemu. Taj glas umivam svakog jutra kao sto se umivam svakog jutra kao sto se umiva hleb i lice. Taj glas, kao hleb, ima svoje telo na nebu, a ja, kao svako lice , imam svoj nebeski pralik. Moju rec neko je vec izgovorio negde gore pre mene, moja rec samo sledi svoj nedostizni uzor. I ja zudim da se pesmom priblizim tom Nepoznatom. Jer svaka poznata stvar ovoga sveta samo je polovina stvari i uci o svojoj drugoj, nevidljivoj bozanskoj polovini, onoj koja nam je nedostupna i nespoznatljiva. Zato je moja rec i moj glas samo polovina Reci i polovina Pesme i uci me o svojoj drugoj polovini kad god imam njenu naklonost. Jer , Duh dise kad hoce i na koga hoce. Inace, zasto bi moja pesma i pamet imala dane potpune tupavosti i dane velikih pronicavosti i nadahnuca. Zasto je covek sredom glup i za utornik , a petkom mudar i za sredu?
Ali, moja veza sa tom nebeskom stranom moje prirode prekinula se. Posle pada u greh meni vise nije citljiva nebeska polovina mog glasa, onostrana knjiga moje sudbine . Ta knjiga za mene je sad sklopljena i nema zauvek. A od jedine ljubavi mog zivota ostadose samo brkovi o koje mozes da ocistis zube.
Zato ja trazim Onog ko ce mi umesto mene procitati i tumaciti knjigu moje sudbine. Ko ce mi opet otvoriti put do druge polovine mog glasa, do nebeskog uzora moje pesme. On mora da postoji kao sto nad svakim stoletnim hladom mora stajati isto tako stoletna lipa.
Ali, ako ja na nebu imam svog nebeskog brata prema kojem je oblikovana moja dusa, onda neminovno postoji i ona Druga strana medalje, donja strana odjeka; ako svaka stvar na zemlji ima svoje uzore u idejama neba, onda tamna strana njihove prirode ( jer ovde su sve takva bica sto imaju i tamnu stranu, i sama ja imam tamnu stranu svoje prirode i svog glasa) onda ta tamna strana moje pesme nema i ne moze imati prototip na nebu, nego u podzemlju; tamo u Paklu, postoji moj drugi, moj crni ljubavnik, tamo se iz parnog ogledala moja desna ruka pretvara opet u levu, kao sto oci gledaju zajedno, a svako je slepo za svoj racun. Dakle, ako ja, i moja pesma (kao i sve drugo sto ovde postoji i moze se spoznati na ovom svetu) ucim o nevidljivim nebeskim stvarima jednim delom svoje naravi, onda drugim delom svoje prirode ja predstavljam takodje simbol i ucim o nevidljivim stvarima pakla, o podzemnom odjeku moje duse. Moj nebeski ljubavnik meri: sta su drugi nama nazao ucinili, a tamni ljubavnik moje pesme meri: sta smo mi drugima nazao ucinili. Ako me ka nebu vuce moj nebeski ljubavnik kojeg naslucujem nad sobom dok pevam i od kojeg zavisi moj zivot, onda mora postojati i onaj drugi, crni ljubavnik moje duse, knez oblasti nocne, ubica mog glasa, koji ce se neminovno jednom pojaviti da me odvuce u podzemlje, u cutanje i smrt. Zato sam zelela da nadjem onog prvog pre no sto me nadje drugi.”
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
57.237
Delanje ima granice i to je opravdano, što se ne bi moglo reći i za mišljenje, ono ima smisla samo ako se ide do kraja, inače je ništa. Ipak, možemo misliti bilo šta, ali delanje, tj. nedelanje je najbitnije. Mišljenje u krajnjoj liniji uopšte nije važno. Ono samo razdvaja ljude i to bez stvarnog razloga. Ali šta je tu loše? Takodje ih spaja, ali do kraja uvek ih razdvaja i otudjuje, oni postaju stranci. Svaka rasprava, sukob mišljenja, uvek se završi lajanjem ili kašljanjem. I čemu onda sve te priče. Uvek neko nekog uvredi i onda se stvar rešava na sudu ili na dvoboju. Ili se ne rešava, ostaje mržnja do kraja života koja truje. A to je sve zbog toga što ljudi kada misle, kada iznose svoje mišljenje, nemaju meru, ostraste se, oslepe za sve drugo, u iluziji veruju da su došli do neke istine i nema nazad. Ali svi ljudi koji su opsednuti istinom, ili fascinirani pravednošću, strašni su, treba ih se kloniti.

Slobodan Tišma - Bernardijeva soba
 

Lada

Veoma poznat
Poruka
11.260
Jose Eduardo Agualusa , Lični čudesnik

567399

Neologizmičarka, ili čudno zanimanje lovom, skupljanjem i sortiranjem novih
reči, kao što entomologist lovi, skuplja i sortira koleoptere. Ovo poglavlje zbori
i o uvreženosti čuda u svakodnevici ljudi, kućnim čudima, zamalo tajnim, koje malo ko primeti.

Reči se, kao i živa bića, rađaju iz starijih reči, razvijaju se, i bez razlike umiru. Najsrećnije se reprodukuju. Ima ih proste prirode, čije samo prisustvo ranjava i vređa, i drugih toliko ljupkih da deluju blagorodno na sve u svojoj okolini. Ove osvetljavaju, one zbunjuju. Jedne su divlje, nervozne, noge im neprijatno vonjaju, useknjuju se i pljuju na pod. Druge, odmah tu pored njih, uzvišene su i nežne orhideje.
Jaru pre svega interesuju novorođene reči, još uvek vlažne, bez vazduha, nezaštićene, najednom upale u ovu beskrajnu vrevu od života. U potrazi za potencijalnim neologizmima koristi informatički program Neotrak, koji iz novina dostupnih na internetu skuplja reči koje se ne nalaze u rečnicima.

Nije toliko romantično kao što ljudi misle, požalila se kada mi je prvi put pričala o svom poslu. Dao sam joj za pravo. Na trenutke sam je zamišljao kako podiže i postavlja zamke koje hvataju reči na skrovitim mestima, u gluve sate, ili kako sedi u nekom uglu, u nekoj kafani u Mourariji, naćuljenih ušiju, sa Moulskinom u rukama, i beleži inspirisanu besedu nekog pijanog pesnika. Možda izgubljenu u euforičnoj rulji – dok slavi pad nekog tiranina, dok peva sa masom na koncertu Kaetana Veloza – jer se može pretpostaviti da zajednička stanja intenzivne ekstaze, trenuci novih i naglih osećanja, traže i prizivaju nove izraze.

Neotrak skuplja reči kojih nema u rečnicima, a Jarin posao je da, zatim, pročisti spisak od štamparskih grešaka, ličnih imena, adresa internet- stranica, sve u svemu, svu beznačajnu prljavštinu, i da prouči ono što ostaje. Svake godine, oko trista reči stigne u rečnike. To zahteva dugotrajno vežbanje strpljenja, poput onog koje se traži od ispirača zlata. Ponekad se zgodi nagli žar uzbuđenja – ili ne. Ima ispirača koje je teret godina savio, kojima je od duboke ozlojeđenosti koža potamnela, i koji nikada nisu imali sreće da vide zrno zlata kako se sjaji u situ.

- Koji je najlepši neologizam na koji si do danas naišla?
Jara je očekivala to pitanje:
- Ne znam, priznala je. Nikada nisam naišla na neku lepu reč. Baš lepu.

Uistinu, neologizmi su skoro svi ružni. U principu ih smatram prostačkim i enfadonhos.

Pokazala mi je neke primere koji joj svakodnevno padaju šaka, i bio sam primoran da se složim. I meni su se učinili prilično prosti, nemaštoviti, mnogi su bili gadni, ili iskrivljeni i, povrh svega, od male koristi. Stopa smrtnosti među novorođenim rečima je visoka. Mnoge pate od urođenih mana.
Osetljive su, jedva dišu, ne izdrže surovi postupak prirodne selekcije.
- I sada ovo!
Jara nervozno udari u list hartije ispred mene. Pokušao sam da kažem nešto što bi je smirilo, ali mi ništa nije palo na pamet. U mojim godinama, budimo iskreni, užas više ne smeta. Zbunjenost je mladalački jad, kao i anoreksija. U mojoj ranoj mladosti ta reč nije postojala. Bolest jeste, naravno.
Postojao je, na primer, oblik anoreksije koji se zvao jektika, ili sušica: „Jektika! Jektika! Ta simbolično bolna i tužna bolest koja uništava domove, kao što oštre zime uništavaju letinu“, pisao je Kruz i Souza u Misalu. Recimo da je jektika bila anoreksija siromašnih, ili da je anoreksija jektika imućnih. U nedoumici, vratimo se Kruzu i Souzi. Još uvek se sećam čitavog pasusa: „Umetnička i tegobna bolest, koja svim ženama bez razlike daje romantičan izgled“, itd., neću vas više zamarati, oprostite mi na ironiji i digresiji. Iznova sam pročitao spisak. Naglas, sa pauzama. Nije moguće, to je zaista bilo nemoguće, a ipak bilo je tu, stvarno i apsurdno, kao poznati Nemogući svetovi koje je nacrtao M. K. Ešer: stepeništa koja idu nagore i nadole u isto vreme, kocke sa ukrštenim uglovima, voda koja se spušta niz kanal, u čudnoj konstrukciji, dok ne padne, u slapu, u pravcu iste tačke, tamo dole, ili tamo gore, odakle je potekla.
- Ovo je divno, ćero. Liči mi na čudo.
- Zar vi, profesore, niste ateista? Mislila sam da ne verujete u čuda.
- Naravno da verujem u čuda. Čak ih i skupljam. Pokazao sam joj ovu ulaštenu sveščicu crvenih korica u kojoj upravo pišem:

Lični čudesnik
 

Lada

Veoma poznat
Poruka
11.260
Beležim na stranice svog Ličnog čudesnika izvanredne događaje koji mi se dešavaju, ili kojima sam slučajni svedok, iz dana u dan. To je dnevnik čudesa. Čuda se dešavaju svake sekunde. Najbolja su najčešće diskretna. Velika su tajna.

Prelistao sam svesku, čitao sam nasumice:

„Četvrtak, 1. jun 2006.
Jutros me je Žina ubeđivala da joj je gušter plesao. Hteo sam da saznam koji ritmovi pokreću guštere. Žina je odigrala nekoliko koraka. Ličilo mi je na rumbu.“

„Nedelja, 6. jul 2008.

Mimoišla se sa mnom, na Šiadu, devojka od svojih osamnaest godina. Riđa, veoma riđa, kožu joj je napao roj pega. U prolazu je na moje staračke oči, već donekle umorne, spustila svoj vlažni zeleni pogled. Zatim se nasmejala i sa sjajnim naglaskom Karioke i rekla: ‘Iskoristi sunce. Ovih dana
ću se vratiti po tebe’ Isprva mi je palo na pamet da je Smrt. Zatim sam bolje razmislio: tako lepa, tako Karioka, pre će biti da je vaskrsenje.“

„Petak, 26. decembar 2008.
Kada sam otvorio smokvu, unutra sam našao zlatnog skarabeja. Smokve oplođuje mali vilin konjic, koji prodire u tučak sa polenom neophodnim za oplodnju ženskih cvetova. Ne bih se, dakle, iznenadio da u smokvi pronađem živog vilinog konjica. Skarabej je već nešto neobično. Stavio sam ga na levi dlan. Pružio je krila i odleteo. Na koži mi je zakratko od njega ostao zlatni sjaj.“

„Petak, 28. avgust 2009.
Noćas sam sanjao Sofijin stih. Sanjao sam da sam ga ja napisao. Toliko sam se obradovao da sam nastavio da se osmehujem i pošto sam se probudio. ‘Gospodine profesore, izgledate kao da ste videli Boga u punoj slavi’ rekla mi je Žina dok mi je služila kafu. Biti Sofija na nekoliko sekundi nije mnogo daleko od slave božijeg prisustva.“

„Utorak, 8. decembar 2009.
Sanjao sam mrtvu mačku pored bedema. Na glavi, minijaturna rupa. Mačka je bila sklupčana mala noć sa mravima. Njena smrt prostirala se mnogo dalje iza bedema.“

Jara je pokušala da mi uzme svesku iz ruke, sva uzbuđena:
- Ne verujem! Dajte da vidim.
- Ne dam, ne dam, borio sam se s njom. Ima tu stvari koje ne smeš da čitaš. Moja lična čuda.
- Lična čuda?
- Ili, tačnije, intimna čuda, određene stvari koje su, ako se dogode devojci od osamnaest godina, trivijalne, ali koje se u mojim godinama mogu smatrati malim čudesima.

Jara se zarumenela. Gajim perverzno zadovoljstvo u umeću da je nateram da pocrveni.
- Nemogući ste, profesore. Zar se nikada nećete uozbiljiti? Lagano me je udarila u rame i vratila se neologizmima: - Veoma mi se sviđa taj vaš Lični čudesnik, ali kod mene to ne funkcioniše. Ne verujem u čuda. Nervira me to. Nervira me mnogo. Želim da znam šta se dešava.

Lepe žene razdražuju stvari koje ne mogu biti, čudesa, Ešerovi svetovi, zato što je njima skoro sve moguće. Lepa žena je surova ekstravagancija prirode. Nema gore uvrede za prosečnu ženu od suočavanja sa tuđom lepotom, pogotovo ako joj se ne može pripisati nijedna mana. A što se
običnog muškarca tiče, šta ga može uznemiriti više od mirišljavog dugog vrata koji prolazi, ali se ne zadržava, uskog struka koji on nikada neće obgrliti, rumenog i zdravog sjaja usana koje se nikada neće spustiti na njegove? Veoma lepe žene unose nered u društvene sisteme. Stari sam anarhista.
Odavno sam naučio da se lepa žena ne razlikuje od bombe – u moje vreme to su, čak, bili sinonimi – osim po prirodi razornosti.

Jara je bila moja učenica na kursu za istraživače u institutu u kojem radi. Shvatio sam, kada sam je prvi put video da ulazi u učionicu, da preda mnom stoje malo teži dani. Mogla je da se pojavi u najobičnijoj odeći, u pantalonama od običnog platna, vunenom džemperiću, diskretnom, običnim baletankama, i ipak bi sva pažnja grupe bila upućena njoj. Ne bi vredelo ni da reč nije progovarala. Njena tišina je blistala.

U većini slučajeva, lepota uživa u sledećoj osobini: zrači svetlost. Na Jari, oko nje, često se dogodi ćutljiva svetlost, slična onoj koja ponire u okean iz visina, i gubi se na kraju u dubinama. U mesecima koji su sledili posmatrao sam kako su je mladići saletali, kao leptirice privučene oštrinom plamena, i
zatim sam ih video kako do kosti gore. Devojke su je zlobno gledale, pune zavisti, u tajnosti su se dogovarale, plele mrežu sitnih intriga, u koju su se, na kraju, same uplitale.

Bio sam veoma visok, u mladosti. Mnogo viši od proseka. Kasnije, kako su nailazile nove generacije, sve vižljastije, u poređenju s njima visina mi se smanjivala. Osim toga, s godinama sam se smanjio. Sada imam metar i osamdeset dva. Jara je samo malo niža od mene. Dok s njom razgovaram, posmatram njene tanke zglobove, nežne ruke kao u vile, savršenu konstrukciju ramena. Starost nas ne čini imunim na lepotu, daleko od toga, samo nam nameće određeni mir. Ovog jutra Jara je još lepša. Na sebi ima zelenu haljinu klasičnog kroja, koja joj otkriva kolena. Ogorčenje – jer je ogorčena – osvetljava joj lice, oči, čitavo lice joj blista:

- Pogledajte, profesore, nisam luda!
- Ne, draga, pri sebi si, izgleda da je stvarnost poludela. Ne brini. Stvarnost često pati od psihotičnih pojava.

Ponovo proučavam spisak. Dvadeset tri reči, sve uglađene i savršene, razumne, evidentne, i – iznad svega – neophodne.
To su poznate reči, ili, bolje, zvuče tako poznato, ne liče na neologizme, kaže mi Jara. Ljudi ih čuju, ponavljaju ih, i postaju ubeđeni da su ih uvek koristili.

Na ivici je suza. Istina je da lako zaplače. Jednom se rastopila u tihom jecaju samo zato što sam joj u nekim novinama pokazao fotografiju majmunčića koga je usvojila kobila u budističkom hramu na Tajlandu. Kasnije mi je priznala da se razneži dok na televiziji gleda crtane filmove: Mačke iz
visokog društva, na primer, priča o nemogućoj ljubavi između uličnog mačka i aristokratske mačkice.

Sve te dvadeset i tri reči pojavile su se u novinama prethodne sedmice. Ponovo su se pojavile u novinama ove sedmice, u raznim člancima, ili već integrisane u jezik.

- Ali to nije sve, profesore. Mislili ste da je to sve?
Iz male kožne torbe izvadila je list hartije i stavila ga pred mene:
- Vidite. To je više od sto originalnih reči. Reči kao i ove prethodne, tako savršene, tako udešene, tako aktuelne, da ih niko ne smatra novim. Mislimo da su nam rod, da smo rasli s njima. Ove sam otkrila juče. To ne sme tako da se nastavi!

Pročitao sam list, pokazujući iznenađenje koje nisam osećao:
- Da li si još sa nekim razgovarala?
- Ne, profesore, nisam. Nisam imala hrabrosti ni sa kim drugim da pričam. Da li možete da zamislite kako bi reagovala moja šefica? Ne znam šta da radim. Ako možete da mi pomognete, profesore.
- Ja? Zašto ja?...
- Ma dajte, profesore, vrlo dobro znate zašto.

Naravno da sam znao zašto, ali hteo sam to od nje da čujem. Tašt sam. Uvek sam bio. U mladosti sam patio od očiglednog narcizma. Voleo sam ogledala. Ogledala su volela mene. Prijalo mi je da poziram pred objektivima foto-aparata. Kasnije,kako sam stario, počeo sam da tražim drugu vrstu ogledala. Ogledalo intelektualca je njegova publika. Učionica puna studenata pretvara se, za jednog taštog intelektualca, u fantastičnu sobu ogledala. Jara je došla da me potraži zato što sam najbolji profesor koga je ikada imala.
- I zašto još? Ne samo zato što sam dobar profesor...
- Ne, u pravu ste. Došla sam da vas potražim zato što ste jedina osoba kojoj mogu da ispričam tako neverovatnu priču bez straha da ćete me odvesti u ludnicu. Sami ste na jednom predavanju rekli da ste odrasli u društvu kojem je apsurd drag – sećate li se? Rekli ste nam da se u Africi, gde ste se rodili, stvarnost ne razlikuje od sna, i da vam se to činilo kao mudar princip.

Svakako. Prostrana teritorija granice koja razdvaja san od stvarnosti veoma je plodno tle. To sam naučio u Luandi. Moja baka je volela da mi priča porodične priče. Moj deda po ocu bio je izvanredan lovac. Jednog popodneva, dok je bio u lovu, čuo je uzvike koji su dolazili iz drveta baobaba. Naredio je svojim pomoćnicima da raskopaju stablo, i unutra su pronašli dečaka od svoje četiri godine, kako pluta u gustoj i mračnoj vodi. Moj deda je odveo dečaka kući, dao mu je ime Esau, podigao ga je kao sina. Odlično sam ga upoznao, tog mog čika-Esaua. Zabavljao je nas decu svojim savršenim imitiranjem cvrkuta ptica. Zacvrkutao bi i grlice bi mu sletale na glavu. Godinama je radio kao mehaničar. Jednog dana napustio je kuću i otišao da živi na drvetu. Na stablu manga, ako se dobro sećam, koje se nalazilo u dnu dvorišta, pored mehaničarske radionice. Ljudima to nije bilo čudno. Uostalom, rodio ga je baobab. Imao je određenu sklonost ka biljkama.

- Misliš da je izvor isti, zar ne?
- Da, profesore. Sigurno je isti.
- Neki genijalni um?
- Ne znam, nemam predstavu, možda se radi o grupi, nasmejala se, neka vrsta akademije logoteta.
- Vidim. - Grohotom sam se nasmejao. Volim glasno da se smejem. To mi je ostalo od detinjstva. Tragovi Afrikanca u meni. Sa osamdeset i kusur godina, crnac sam samo kada se smejem. Vesela akademija logoteta. Recimo, Akademija „Gimaraes Roza“. Nije teško pogoditi imena članova: Manoel de Baros, pesnik Pantanala, po kojem ljudi moraju ponovo da nauče da greše u jeziku:

U Metamorfozama,u dvesta četrdeset priča,
Ovidije prikazuje ljudska bića preinačena u
kamenje, biljke, životinje, stvari.
Sledeći nivo bio bi da već preinačena bića
govore stvarskim, larvskim, kamenskim itd. dijalektima.
Rodio bi se govor praskozorni adamski,
edenski, postanjski -
Koji bi pesnici naučili – ako se vrate da
budu deca koja su bili
Žabe koji su bili
Kamenje koji su bili.


- Sviđa ti se? Trebalo bi da pročitaš. U toj akademiji bismo takođe imali i Angolca Luandina Viejru, mog zemljaka, koji je doživeo prosvetljenje kada je pročitao Rozu za vreme zatočeništva u Tarafalu, na Santjagovom ostrvu u Zelenortskoj Republici, početkom šezdesetih godina, i tada prestao da bude militantni nacionalista s blagim spisateljskim ambicijama, da bi postao pravi
pisac. I na kraju, Mia Kouto, Mozambikanac iz Bejre, koji je do Roze došao preko Luandina, i vrlo brzo postao najpoznatiji proizvođač neologizama u portugalskom jeziku. Ogroman nedostatak u ovoj akademiji čini odsustvo nekog pisca iz Portugala.

Jara je nervozno odmahnula glavom:
- Ako me ni vi, profesore, ne shvatate ozbiljno...
Učinila je kao da će ustati. Sprečio sam je jednim pokretom, pre svega zato što kada ona ustane, kao da ceo svet klekne, što mi pomalo smeta, i zatim zato što mi je nagli nemir spopao duh.

- Ne radi se o jeziku, ne radi se samo o jeziku. Plašiš se, a ja mislim da znam čega te je strah.
- Kako to?
- Zašto te ovo sve toliko uznemirava, da li si razmišljala o tome?
- Zato što to ne sme da se radi. Ne sme se tako uticati na jezik. To je jedna, ne znam ni kako da se izrazim, opasna stvar, jedan...
- Subverzivni akt? Logično. Vidiš da bogaćenjem jezika, stvaranjem reči za koje nismo ni znali da su nam potrebne, reči od kojih, u međuvremenu, više ne možemo da se razdvojimo, ta osoba, ili osobe, ko god da je u pitanju, takođe doprinose da se naše mišljenje razvija, da postane složenije. Radi se,
bez sumnje, o najradikalnijoj subverziji, onoj koja unapređuje jednu civilizaciju tako što joj jezik čini sofisticiranijim.
Jarin glas popeo se za čitavu oktavu:
- Treba li da se plašimo boljeg razmišljanja?
- Mi ne. Sistem, da, sistem ima razloga da se brine. Sistem ne voli da ljudi misle.
- Ponekad smetnem s uma da ste anarhista, profesore, reče Jara.

Smešila se u svom pokušaju ironije. Trebalo je da joj ispričam da sam se u Španskom građanskom ratu borio na strani republikanaca. Bio sam dete tada. Ponekad popijem malo više, i tada se prisećam starih vremena.
- Mislim da nije tako strašno, nastavi Jara. Radi se o nečijoj igri. Bilo kako bilo, planiram da otkrijem šta se dešava. Samo ne znam odakle da krenem. Profesore, hoćete li mi pomoći?

Nikada nisam umeo da odbijem lepu ženu. Osim toga, već sam mesecima bio zatvoren u kući, ni na čemu nisam radio, nisam imao nijedan prozor otvoren ka budućnosti, zabavljao sam se čitanjem starih papira. Pomislio sam da bi mi ovo prijalo.
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
57.237
Henri Fern u očima sveta nije bio niti uspešan niti neuspešan; delom zbog toga što je živeo u takvom svetu u kom biti i jedno i drugo zahteva popriličnu
veštinu. Fern nije bio vičan spletkarenju radi sopstvene dobiti. Njegovo je zaposlenje bilo daleko ispod njegovih teoretskih sposobnosti, ali je on veoma
jasno shvatao sopstvene mane i bio sklon da u sebi veruje kako bi, da nije bilo jedne ili dve srećne okolnosti, ostao tek puki društveni izopštenik. Nije
shvatao kako je bilo maltene nemoguće biti izopšten iz društva.
Ne bi se moglo reći da je Fern bio bolje prilagođen tom statusu nego statusu finansijskog magnata. Poput skoro svakog introverta on je veoma
zavisio od malih, trenutnih uteha, bez obzira na to odakle bi stizale. Fernov pogled na život bio je odlučno okrenut ka unutra. Dosta je čitao. Dosta
razmišljao. Jedno od njegovih najiskrenijih uživanja bio je dan proveden u krevetu; potpuno sam, odličnog zdravlja. Živeo je u prilično prijatnom stanu
u predgrađu, sa pogledom na park. Na nesreću, park je najčešće bio lepši kada Fern nije tu obitavao, pošto je, kada jeste bio tu, često bio ispunjen
razuzdanim dokoličarima i malenim, preglasnim radio-aparatima.
Fern je bio jedino dete. Njegovi su roditelji živeli daleko i u gorim uslovima nego kada je on bio dete. Imao je dosta poteškoća, možda ne toliko
da stiče nove prijatelje koliko da održi zanimanje za njih. Izgleda da je u njemu bilo nečeg što ga je činilo drugačijim od većine ljudi koje je sretao na
poslu ili u vozu ili u parku ili u tuđim domovima. Nije uspevao tačno da odredi u čemu se ogledala ta razlika i bio je zadovoljan sobom zbog toga ali
je istovremeno i prezirao samoga sebe. Iskreno je želeo da je se otarasi, ali je u isto vreme bio i prilično siguran da je upravo ona to što je najbolje u
vezi s njim. Kada bi samo i drugi bili zainteresovani za to najbolje!

Robert Ejkman - More, poput vina tamno
 

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
209.596
Atlantida nipošto ne mora biti raj da bi egzistirala. I mi postojimo, a od raja smo prilično daleko.
Kao da ima išta razumnije od načina na koji potok traži put kroz kamenjar, kojim se cveće okreće suncu, talasi sustižu, kiše s neba vraćaju, a jata ptica selica drevnim gnezdištima svakog proleća lete? Kao da je išta razumnije od stanja u kome se između života i smrti potire razlika, simbioze u kojoj život sahranjuje smrt, a smrt održava život?
Možda se ludilo u tome i sadrži? U pristanku na mimosvet, u tome da se čovek samo u njemu dobro oseća. U svetu u kome osim njega nema nikog. Nikog mimo tvorevina slobodne i suverene imaginacije.
Ogledalo je manje tu da nam pokaže ono što je ispred njega koliko da sakrije ono što je iza njega.
Istorija se ne ostvaruje. Ona je u prirodi. Ona se samo materijalizuje u događaje. Ništa ne živi večno, i vreme nista ne znači ako je kao sagrinska koza, ako nije nepotrošivo. Onome ko život voli - i malo od njega sve znači, ali mu, na žalost, ništa neće značiti ni mnogo ako nije - sve.Ludilo je logika uneta u nemoguće.

Borislav Pekić - Atlantida
 

REVELIN

Buduća legenda
Poruka
27.779
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene. Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.
„Šta radiš?“ – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem? Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta…. Traži se jedan svet, prekjuče iščezao… Traži se nada… ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi. Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav… Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži… Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

"Traži se reč" - Momo Kapor
 

Lada

Veoma poznat
Poruka
11.260
Dr. Faustus
Tomas Man


"Jer sve je receno: Budite trezni i budni! Ali mnoge to uopste ne zanima, nego- umesto da se s pamecu brinu o onome sto je potrebno na zemlji kako bi na njoj bilo sta bolje i da jos k tome razumno rade da se medju ljudima uspostavi takav red koji ce lepom delu ponovno dati zivotni temelj i omoguciti mu da se posteno uklopi u taj red- umesto toga covek namerno sve to izbegava i odaje se paklenoj opojnosti: tako da on prodaje svoju dusu i dolazi medju strvine."
 

Lada

Veoma poznat
Poruka
11.260
F.M.Dostojevski - Smeh - Proba duše

Za smeh je, pre svega, potrebna iskrenost, a zar ima iskrenosti kod ljudi?
Za smeh je potrebna nezlobnost, a ljudi se najčešće smeju pakosno. Iskren
i nezlobiv smeh znaci veselost, a zar ima kod ljudi u današnje vreme veselosti
i umeju li ljudi da budu veseli? Veselost čoveka je najvidnija crta njegova, koja
ga najviše odaje. Jedan karakter dugo ne možete upoznati, ali čim se čovek bar
jedanput nasmeje sasvim iskreno, pokazaće vam se njegov celi karakter odmah
kao na dlanu. Samo čovek vrlo visokog i vrlo sretnog razvitka ume da bude veseo
i da zarazi druge, to jest neodoljivo i dobrodušno veseo. Ne govorim o njegovom
umnom razvitku, nego o karakteru, o celom čoveku. Na taj način, ako želite da
prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti ili kako
govori, ili kako plače, ili čak kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje
da pogledate kako se smeje. Ako se dobro smeje, znajte da je dobar čovek.

Ja zato dobro znam da je smeh najsigurnija proba duše. Pogledajte dete: jedino
deca umeju da se dobro smeju do savršenstva i zbog toga i jesu privlačna
 

Lada

Veoma poznat
Poruka
11.260
" Preboleces to - to je samo klise koji stvara probleme.Izgubiti nekoga koga volis znaci potpuno promeniti svoj zivot.Ne mozes da prebolis jer je to osoba koju si voleo.Bol prestaje,dolaze novi ljudi ali praznina nikada ne biva popunjena.Kako bi i mogla da bude?
Osobenost onoga za kim zalimo ne ublazava se njegovim odlaskom nekom drugom.Rupa u mom srcu ima oblik te osobe i niko drugi ne moze da je popuni.Zasto bi se od nekoga to i ocekivalo?"

(Vinterson-"Zapisi na telu")
 

Baudrillard

Legenda
Moderator
Poruka
57.237
Fern je često čitao, a i mnogi su mu to pominjali, kako su najveći problemu Veneciji bili rojevi posetilaca. Jedva da ćeš tamo uspeti da vidiš stvarne
ljudi, stalno su mu pričali. I zaista, za stvarne su ljude često govorili kako su na ivici izumiranja.
Ali sada su mu i posetioci delovali tek kao neka izmaglica: lepršanje krila malenih, nervoznih vrabaca, večito rascvrkutanih, bili bogati ili siromašni, o
„valutama“ (Fern je potpuno razumeo samo one što su cvrkutali na engleskom); večito su ih kljucali i ranjavali lokalni jastrebovi; večito su se nadmetali
sa svojim susedima kod kuće koji su bili podjednako nespremni da posete Veneciju kao i oni. Svi posetioci su istovremeno imali premalo i previše vremena.
Dok je lutao niz neki calle ili kroz palazzo, primećivao je da je zapravo veoma mali broj posetilaca posećivao bilo šta osim katedrale i prestola negdašnjih
vladara; pa čak ni to nisu videli kako valja, zbog silne gužve unutra i urlanja vodiča, mehanički i šablonski poput brzog mrmljanja sveštenika.

Robert Ejkman - More, poput vina tamno
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.