Quantcast

ODLOMCI KNJIGA koje volimo

REVELIN

Buduća legenda
Poruka
27.732
Stani ženo, stani! Ne otvaraj prozor pre svanuća.
Odlepršaće naše noćne tajne. Pozobaće ih ptice koje pesmom najavljuju dan, popiće ih srne na pojilu planinskog potoka, ispariće pred prvim suncem, kao rosa sa lišća mlade breze.
Ne otvaraj prozor na sobi.
Razleteće se jato naših uzdaha, mirisa i krika.
Obasjaće nam sunce užagrena gola tela.
Zarij nokte slobodno, još malo u moja leđa, sve dok se ne oseti slatki miris krvi. Da se konačno slepimo u mešavini znoja, sperme i u damarima proključale krvi.
Nek krici rojevito kovitlaju u mraku iznad naših golih tela, tražeći izlaz.
Samo su tajne nešto potpuno naše.
Koliko čarne, toliko bajne!
Rođeni da uživaju, gube Bogomdanu moć, ako ne umeju da čuvaju svoje tajne. Pustimo li i krajičak velikog klupka svojih čarobnosti da ga uhvati neka ptica, odlepršaće razvukavši do horizonta nit na čijem kraju će visiti šareni dečiji zmaj sa dugim repovima, noseću svudi isti i čitljiv natpis: SRAM!
Nek nagađaju šta se zbiva između ova četiri zida, a mi ćemo se smejati šarenim papirnim pticama koje privezane za zemlju kruže nebom.

Proćiću još jednom poljupcima put od nožnog palca do sredine tvoga tela. Što budem sporije puzao usnama po tvojoj koži, ostavljajući vlažni trag za sobom, dozivaćeš me glasnije. Buru utrobe će nadjačavati grleni glasovi, vodeći me obnevidelog pravim putem do luke u kojoj će latice neugasivog vulkana da se sklope i sagore me za tu noć među tvojim bokovima.
Tek kada sunce i tutnjava jutarnjih tramvaja pokrenu ljude u gradu, otvori prozor i brzo lezi pored mene da zajedno utonemo u san. Dan je i onako vreme u kome nemaju šta da traže oni koji žive u ritmu svoje najljubavnije mašte.

David Naum - "Stani ženo,stani"
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
36.742
Kujući u zvezde preimućstva rada, utopije su se morale suprotstavljati onome što se kaže u Postanju. Naročito u tom pogledu, one su izraz
ljudskog roda potpuno utonutog u rad, ponosnog što uživa u posledicama prvobitnog greha, među kojima kao najteža i sada ostaje
neprestana zaokupljenost radnim učinkom. Mi ponosno i razmetljivo nosimo na sebi belege soja što silno ceni „znoj lica svoga", što ga
proglašava za znak uzvišenosti, što se silno raduje dok se batrga i napreže; otuda se mi što smo prokleli zgražamo pred izabranikom koji
odbija da dirinči, ili da se ističe u bilo kojoj oblasti. Samo onaj čovek koji se seća sreće iz pradavnih vremena sposoban je da to odbija, izazivajući
time naše prekore. Iako se među svojim bližnjima oseća tako kao da se nalazi među tuđincima, on se ne razlikuje od njih a ipak ne može da
misli i oseća kao oni; na koju god stranu pogledao, oseća se tako kao da nije rođen u ovom svetu; sve što u njemu uočava — čak i samo
posedovanje imena — izgleda mu bespravno prisvojeno... On doživljava neuspeh u svojim poduhvatima, jer se u njih smelo upušta ne verujući u
njihovu vrednost: to su tobožnji poduhvati od kojih ga odvraća sasvim jasna predstava o jednom drugom svetu. Pošto je bio prognan iz raja,
čoveku je, kao naknada za njega i zato da na to progonstvo više ne bi mislio i zbog njega patio, data sposobnost htenja, sposobnost da stremi
činu, da u njega s oduševljenjem, s poletom uranja. Međutim, kakav napor da učini, kome predmetu da se posveti potpuno bezvoljni čovek,
koji je utonuo u ravnodušnost, u neobičnu apatiju? Ništa ga ne podstiče na to da se prene iz svoje odsutnosti. Pa ipak, ni on sam ne uspeva da u
potpunosti izbegne prokletstvo koje pogađa sve ljude: on se iscrpljuje u žaljenju i na njega troši više energije nego što je mi ispoljavamo u svim
našim podvizima.

Emil Sioran - Istorija i utopija
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.946
Ambicije, dim“ – citati iz „Kronike“ Isidore Sekulić
Ambicije, dim je među najvrednijim delima srpske književnosti. Predstavlja jednu od kronika iz zbirke Kronika palanačkog groblja, Isidore Sekulić. Široj javnosti nepoznato, iako ima sve odlike remek-dela. Izuzetno slojevito i prožeto emocionalnošću sa izvanrednim stilom pisanja.

Svetlo je na tri mladića gimnazijalca čije je žilište palanka pored Tise, na njihovo odrastanje koje Isidora jezgrovito i suštastveno daje, na njihove porodice, na Jevreje, filozofiju i religiju, istoriju i antropologiju, odnos dete-roditelj, kao i na jedno od najsnažnijih prijateljstava u svetu književnosti uopšte.

Pored nekoliko štedro i istančano opisanih likova izdvaja se Branko Kalenić, nenametljivo, zauzimajući mesto među najvećim likovima srpske književnosti. Razboritošću, preispitivanjem ustaljenih stavova i predrasuda, nastojem da razume bića oko sebe, i odmetnut od sujete, Branko Kalenić izlazi iz dvorišta nacionalnog i postaje istinska veličina čovečanstva, bodri svetionik ljudskim individuama.
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.946
568210

Palanke su u osnovi zdrave. Palanačke emocije i protesti nikada nisu mnogo trajni. Palanka se uzbuđuje, preti i štrapacira samo u prvim prolaznim periodima nekog događaja, dok su avanture još avanture, i nesreće još nesreće. Palanku zanima melodrama. Kad prođe drama, palanka govori o čoveku i događaju još neko vreme u konvencionalnim metaforama, a onda prelazi na novo. Dešavaju se zato i nedoslednosti: da palanka vremenom zauzme prema nekom ranijem događaju sasvim suprotno stanovište, odobrava ono što ju je pre zgražavalo.

Kod nas Jevreja sreća je uvek i stvar razuma. Otuda su naše sreće i raznovrsnije, i duže mogu da traju nego kod drugih naroda.

Palanke su u osnovi zdrave. Palanačke emocije i protesti nikada nisu mnogo trajni. Palanka se uzbuđuje, preti i štrapacira samo u prvim prolaznim periodima nekog događaja, dok su avanture još avanture, i nesreće još nesreće. Palanku zanima melodrama. Kad prođe drama, palanka govori o čoveku i događaju još neko vreme u konvencionalnim metaforama, a onda prelazi na novo. Dešavaju se zato i nedoslednosti: da palanka vremenom zauzme prema nekom ranijem događaju sasvim suprotno stanovište, odobrava ono što ju je pre zgražavalo.

Kod nas Jevreja sreća je uvek i stvar razuma. Otuda su naše sreće i raznovrsnije, i duže mogu da traju nego kod drugih naroda.


Život, to je kao čovek koji negde podaleko treba da stigne, i užasno žuri. Guta drumove; preskače potoke; padne u ledenu vodu, ali ispliva, okašljavi samo, ali s kašljem zajedno dalje žuri; strmekne se niz stenu, oćopavi, ubere neku motku, i dalje žuri; groblje obilazi, a opet ponekad tek nestane kao da je u ponor skočio.

Ako istoričar ne ume svesti jednu istorijsku oblast na tri četiri jake i originalne ličnosti, onda badava priča činjenice, onda ništa od te istorije nije stvarnost.

Ono što ću ti kazati, naučio je i mene i Pavla stari Isak, jedan sveti čovek, to da znaš, ako još ne znaš. Dobročinstvo je dar Bogu, i ne smeš ga pamtiti, niti gde zapisati, ni u pesak, rekao je Isak. I ne smeš očekivati da ti se dobročinstvo vrati. A ipak ti se ništa tako sigurno neće vratiti kao dobročinstvo, ništa, nikakvo potraživanje, nikakva intabulacija. Bog vraća dobro delo kad i kako hoće, ali vraća[…] Pavle je posle nosio knjigu da čita Isaku jednu srpsku poslovicu[…] Poslovica ona kaže: Pusti dobro delo niz vodu, a ti pođi uz vodu, dobro delo će te stići.

U Talmudu stoji: da nema siromaha koji ne učini godišnje bar četiri dobra dela ljudima i životinjama, četiri dobra u četiri godišnja vremena, po reči Božjoj.

Kaže Isak: ako prebaciš dobročinstvo, i osramotiš onoga kome si dao i učinio, napravio si ga siročetom, jer je dobročinstvo kao otac i mati, i onda onaj što je ponižen i ostavljen, plače i čeka kadiš. – Šta ti je to? – To je divna jevrejska molitva siročadi za njihove roditelje.


Oko dva po ponoći osetim neke sasvim neobične snage u sebi, mogao bih zidove pomicati, odgovarati na najteža pitanja, rešiti problem društva i naroda. Ali to je baš čas kada nikakva snaga ne treba. Oko dva po ponoći sve zaspi…

Savremenici ako su srodni duhom, to je najveći rod, najbliža svojta.

Lepo kaže jedan veliki rabin njihov: Jevreji žive i traju procesom ugljena pod zemljom, koji nastaje strahovitim pritiskom, razvija zato strahovite energije, koje se posle pretvaraju u svetlost i toplotu…

Nisam mogao razumeti – što se u ovoj palančici nesrećnoj neprestano čini kako ljudi mogu stalno ogovarati i ponižavati i prezirati svoje savremenike! Pa s kim živiš onda, idiote, i kakav ti je život, ako je sve oko tebe gadno i nisko i smešno! Nisi onda sigurno ni ti bolji.

Reci mu da uvređeno srce ne sluša, uvređeno srce je gotov rat. I reci mu da čovek nikada ne zna šta se zapravo s njim događa. Jer, po božjoj volji, događa se često ono što čovek ne vidi, što je sakriveno u onom što čovek vidi. Znaš priču iz Talmuda: Uplašio se Adam baš kao sada Branko, pa i ti, kad je video da zalazi sunce; veli, u tami će sve propasti. A Bog mu dade dva kamena: jedan se zvao tama, a drugi senka smrti; i rekao mu da ih tare jedan o drugi. Iskočila vatra, sine. I iskočila radost za Adama.

Znaš li ti, Milane – reče jedared Branko svome drugu, u jeku velikog rada za maturu – znaš li, šta sam ja od ove Tise naučio: da ne budem usplahiren, da nemam onu uzverenu, plahu ambiciju koja jednako meri i računa.

Frau Roza, kao i njen sin, imala je vrstu poštovanja za ljude sa kojima bi se vezala dobročinstvom.

Branko je poslao prepis svoje pesme Svega sam željan Pavlu. Ovaj naslov je dirnuo Pavla, ali se ubrzo uverio da je pogrešno očekivao jadikovku. Bila je to valjda najveselija na svetu pesma jednog pukog siromaška koga sirotinja ne boli ni u jednom plemenitom centru bića. Nalazila se u pesmi svega jedna donekle melanholična strofa, gde je bio istaknut problem čudnog dodira: s jedne strane ponos spiritualnog čoveka, kojem ništa ne može blizu: a s druge strane ponos društvenog čoveka, koji zavisi od tako bednih stvari, da se duh ne može njima baviti.

Završavala se pesma pobednom strofom, kako je Branko u šali objasnio Pavlu, pobednom strofom jednog ćoravog čoveka. Kaže se u toj strofi: da čovek mora biti kao savršena grčka skulptura, sve sadržati i imati, samo nemati spoljne oči, koje su izvor praznih želja i taštih misli.
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
36.742
Metakritika

Kritika je prevashodno intelektualan i moralni čin. Delo to i ne mora uvek biti. Ili nije u neposrednom značenju reči, i u svim svojim vidovima. Formira ga mnoštvo oprečnih faktora, nesaglasnih uticaja, međusobno neprijateljskih namera.

Njegovim stvaranjem vladaju zakoni, koji su isto tako malo poznati kao i opšti zakoni Geneze. Čak i najracionalnijom književnom tvorevinom hara SLUČAJ. Satana, gde je PLAN – Bog...

Dobru kritiku formira isključivo odnos prema delu. Delo samo. Dobra kritika je, na taj način, neka vrsta suda što ga delo donosi o samom sebi.

Svako mešanje bilo kakvih stranih elemenata između dela i njegovog kritičara, bez obzira ide li u prilog ili na štetu piscu – poput rđe korozivno deluje na osetljiv mehanizam slobodnog odnosa koji mora da vlada između onoga ko di i onoga čemu se sudi...

(Dnevnik, 1965)


Ne znam kada i kako, profesionalizacijom književnog zanata ili deprofesionalizacijom kritičarskog, tek, ovako ili onako, utemeljio se običaj da pisci ne odgovaraju na kritike, čak i kada ih smatraju, ne samo neopravdanim ili neumesnim, već i nerazumnim, a ponekad i opasnim.

Drži se nekako nedoličnim da tvorac uzima u zaštitu svoj rad, jer ga time, na mala vrata, hvali, čineći prekršaj protiv građanske etike koja samoljublje ne ubraja u vrline, premda, bar delimično, i sama na njemu počiva. Pisac, naime, nije trgovac alla minute, "na malo", da na književnoj pijaci, reklamira svoju robu.

(Istini za volju, ako mu rđava kritika iz pera autoriteta u visokotiražnom listu onemogući prodaju jedne knjige i time dovede u pitanje štampanje iduće, pojavljuje se pisac, volens-nolens, u prinudnoj ulozi bankrota.

A stanje stečaja prevashodno je trgovačka kategorija, pa tako ispada da, sticajem trgovačkih načela koji vladaju u društvu, veza trgovine i umetnosti nije baš tako nedokaziva.) U ovom primeru, obrnuto, što je dopušteno volu – nije Zevsu.

Pisci su se, dakle, odrekli prava na apelaciju, koju uživaju najokoreliji zločinci i u zemljama što baš nisu znamenite po besprekornosti pravnih procedura. Ima zemalja, u kojima je nemoguće dobiti advokata, kojeg ćete tek posle dužeg naprezanja moći da razlikujete od tužioca, ali se pravo žalbe na presudu nikome ne odriče.

(Što se one najčešće ne uvažavaju, te mahom predstavljaju akademsko zadovoljstvo osuđenog, pojedinost je koja nas i ovom prilikom boli, ali ne staje u temu.)

Tako pisci. Za kritičare se, međutim, već ne bi moglo kazati da su preterano uzdržljivi kad su njihovi sudovi, njihova dela, u pitanje dovedena. Retko koji kritičar benevolentno prelazi preko osporavanja svog, ma i najbeznačajnijeg, zaključka.

Osetljivost pojedinih ide tako daleko i duboko da se odazivaju i na inicijale, da uzimaju reč i kad nisu lično apostrofirani, nego se tek možda u nekom najopštijem kontekstu podrazumevaju, kad se neka tangenta s njima ili njihovim nazorima jedino u belinama između redova može nazreti.

(Što je kritičar veći, manje je osetljiv na javna neslaganja. Kad uzima reč, pre svoj stav tumači, nego što ga brani. Manje govori, više razgovara. Najveći su kadri svoje ocene i da povuku kad im se podnesu jaki razlozi, mada, ako bi mi na prepad zaiskali neki primer, nijednog ne bih umeo da se setim.)

Ne vidim u tome ničeg rđavog. U stvarima bitnih načela, nema mesta kompromisima. Kad po sredi nisu trivijalnosti, od važnosti jedino za sujetu, spremnost na polemiku ili razmenu mišljenja, već prema temi i partneru, pa i oštre reči, ako ih ozbiljnost spora zaslužuje, vitalno je svojstvo čoveka javnosti, neotuđiva građanska dužnost u svakom demokratskom društvu.

Borislav Pekić - Tamo gde loze plaču
 

REVELIN

Buduća legenda
Poruka
27.732
Ali u njegovom srcu neprestano je besneo nemir. Najčudovišnije i najfantastičnije misli pohodile su ga noću u postelji. Niti čitavog jednog sveta neopisive raskoši plele su se u njegovoj glavi dok je na umivaoniku otkucavao sat, a mesec vlažnom svetlošću natapao gužvu njegove odeće na podu. Svake noći dodavao je ponešto tkanju svoje uobrazilje, dok mu pospanost zagrljajem zaborava ne bi prekinula žive slike. Neko vreme ovakvim sanjarenjima davao je oduška svojoj mašti; bila su zadovoljavajući nagoveštaj nestvarnosti stvarnosti, obećanje da temelj sveta bezbedno počiva na vilinom krilu.

F.Skot - "Veliki Getsbi"
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
36.742
A BAO A QU

Da bi se posmatrao najčudesniji predeo na svetu, treba stići do poslednjeg sprata Kule
pobede u Čitoru. Tamo se nalazi kružni vidikovac odakle puca pogled na ceo kraj. Zavojito
stepenište vodi do vidikovca, ali na penjanje njime odvažuju se samo oni koji ne veruju u
predanje, a ono glasi ovako:
Od pamtiveka na stepeništu Kule pobede živi A Bao A Qu, osetljiv na vrednosti
ljudske duše. Živi u stanju obamrlosti na prvom stepeniku, a svest mu se vraća samo kad se
neko penje stepeništem. Treperenje onoga koji se približava udahnjuje mu život i jedno
unutrašnje svetlo zasvetli u njemu. Istovremeno počinju da se kreću njegovo telo i njegova
gotovo providna koža. Kad god se neko penje stepeništem, A Bao A Qu se smešta nekako
ispod peta posetioca te se i sam penje držeći se za ivice izlizanih i zaobljenih stepenica
kojima hodočasnici gaze iz pokolenja u pokolenje. Na svakom stepeniku pojačava se njegova
boja, poboljšava se njegov oblik i svetlost koju isijava sve je blistavija. Njegovu osetljivost
svedoči činjenica da doseže puno savršenstvo tek kod poslednjeg stepenika, ukoliko je onaj
koji se popeo postigao duhovno ozarenje. U protivnom, A Bao A Qu još pre stizanja ostaje
kao oduzet, nedovršenog tela, neodređene boje i kolebljivog svetla. A Bao A Qu pati kad ne
ostvari svoje ispunjenje, a vapaj tog stvora je tek jedva čujno jecanje slično šuštanju svile. Ali
kad su muškarac ili žena koji ga oživljavaju ispunjeni čistotom, A Bao A Qu uspeva da stigne
do poslednjeg stepenika već potpuno dovršen, i za to vreme zrači jarku svetlost plave boje.
Njegov povratak životu je kratkotrajan jer čim namernik otpočne svoj silazak, A Bao A Qu se
otkotrlja dole i pada sve do početnog stepenika, gde već ugašen i nalik na izbledelu sliku čeka
na sledećeg posetioca. Moguće ga je dobro pogledati jedino na sredini stepeništa, gde se
jasno razabiru izrasline na njegovom telu koje mu poput ručica pomažu prilikom penjanja.
Neki kažu da gleda čitavim telom a pri dodiru podseća na kožu breskve.
Tokom vekova ovaj stvor je samo jednom dosegao savršenstvo.
Kapetan Barton beleži predanje o A Bao A Qu u jednoj od napomena svoje verzije
Hiljadu i jedne noći.

Horhe Luis Borhes - Knjiga o izmišljenim bićima
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
187.319
Moja Kordelija!
Kako bih te mogao zaboraviti?
Da li je moja ljubav delo secanja?
Čak da je vreme izbrisalo sve, i samo secanje, naši odnosi ostali bi tako živi,tebe ipak ne bih zaboravio.
Ako bih tebe zaboravio? Koga bih onda trebalo da se sećam?
Pa samog sebe sam zaboravio da bih se tebe sećao; ukoliko bih, dakle, tebe zaboravio, prinuđen bih bio da se samog sebe sećam, ali u trenutku kada bih mislio na samoga sebe, morao bih se tebe setiti.
Ako bih te mogao zaboraviti

Seren Kjerkegor , Dnevnik zavodnika
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
36.742
Za nekoliko meseci svaka se soba promeni, čak i kad se ništa ne pomeri. Ma koliko stare i propale bile, stvari ipak nađu snage, ne znam gde, da ostare. Sve se promenilo oko nas. Predmeti nisu promenili mesto, razume se, ali same stvari su se promenile u suštini. Drukčije su pri ponovnom susretu, i reklo bi se da s više snage deluju na nas, tužnije i još dublje, mekše nego nekad, da bi se stopile s nama u onom umiranju koje se lagano zbiva u nama, neosetno, iz dana u dan, od kojeg se svakog dana kukavički malo manje branimo no juče. Od susreta do susreta, vidimo kako se život raznežava, bora u nama, a s njim i stvari i ljudi, koji su bili obični, ili dragoceni, ponekad i opasni. Strah od bliskog kraja obeležio je sve to svojim borama, dok smo mi kasali gradom za svojim zadovoljstvom ili za hlebom.

Uskoro će svud oko naše prošlosti ostati samo bezazleni, jadni i bespomoćni ljudi i stvari, sve same zanemele greške.

L. F. Selin - Putovanje nakraj noći
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
187.319
Ja
Teska rec, koja u ocima onih pred kojima je kazana odredjuje nase mesto, kobno i nepromenljivo, cesto daleko ispred ili iza onog sto mi o sebi znamo, izvan nase volje i iznad nasih snaga. Strasna rec koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovecuje sa svim onim sto smo zamislili i rekli i sa cim nikad nismo ni pomisljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, vec odavno jedno.

Andric .. Prokleta avlija
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
36.742
Fini ljudi u Hrvatskoj ne bave se kritikom režima, a i zašto bi. To je ostavljeno rijetkim budalama i “toksičarima”. Fini ljudi bore se za prava
životinja, za čist zrak i zdravu hranu, protiv pokušaja komercijalizacije starih gradskih jezgri, za očuvanje jadranskih pliskavica, i za mnoge
druge korisne stvari. Fini ljudi udomljuju pse iz psećih sirotišta. Fini ljudi izlaze na ulice i demonstriraju za prava voća i povrća ozračenih
pesticidima. Fini ljudi su, ruku na srce, jedini ljudi koji javno protestiraju. Fini ljudi ne bore se za prava radnika, taj posao ostavljaju radnicima.
Fini ljudi ne bore se za prava penzionera, taj posao ostavljaju penzionerima. Fini ljudi ne bore se za one koji ostaju bez posla, taj posao
ostavljaju državi. A država, ta se brine isključivo za sebe.

Dubravka Ugrešić - Napad na minibar
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
187.319
Nesrećno ogledalo koje svakako može obuhvatiti njenu sliku, ali ne nju, to nesrećno ogledalo koje ne može zadržati njenu sliku kao tajnu u sebi, skrivajući je od pogleda celog sveta, koje, naprotiv, može samo drugima pokazati tu sliku, kao, na primer, sada meni! Kakva nesreća kada bi čovek bio takav! A ipak, ima dosta ljudi koji su takvi, koji ništa nemaju osim u trenutku kada to pokazuju drugima, koji zahvataju samo površinu stvari a ne i suštinu, koji sve gube u trenutku kada pokazuju drugima.

Na zidu visi ogledalo, ona ne misli na njega, ali ogledalo misli na nju. Kako verno hvata njenu sliku, ono je kao ponizni rob, koji svoju prednost dokazuje vernošću, rob za koga ona, naravno, nešto predstavlja, ali koji za nju ništa ne znači, koji je dobro uhvatio njen lik, ali je ne sme uhvatiti.

Nesrećno ogledalo koje svakako može obuhvatiti njenu sliku, ali ne nju, to nesrećno ogledalo koje ne može zadržati njenu sliku kao tajnu u sebi, skrivajući je od pogleda celog sveta, koje, naprotiv, može samo drugima pokazati tu sliku, kao, na primer, sada meni! Kakva nesreća kada bi čovek bio takav! A ipak, ima dosta ljudi koji su takvi, koji ništa nemaju osim u trenutku kada to pokazuju drugima, koji zahvataju samo površinu stvari a ne i suštinu, koji sve gube u trenutku kada pokazuju drugima, kao što bi to ogledalo izgubilo njenu sliku ako bi mu je jednim uzdahom odala svoje srce.

I ukoliko čovek ne bi bio u stanju da čuva sliku lepote, čak ni u trenutku njene prisutnosti, morao bi stalno želeti da bude na rastojanju od lepote, i nikada suviše blizu, da bi video lepotu onog što drži u naručju, a da ne vidi više u trenutku u kome je predmet suviše blizu, u trenutku kada se usne spajaju u poljubac, morao bi da izoštrim unutrašnji pogled... Ah, kako je lepa! Jadno ogledalo. mora da je to muka, ali takođe kakva sreća što ne poznaješ ljubomoru! Njena glava je potpuno ovalna, malo se naginje napred, time čelo postaje više, koje se često i ponosno podiže, ne ocrtavajući njene intelektualne sposobnosti. Njena tamna kosa nežno i fino okružuje čelo.

Njeno lice liči na plod, svaki prelaz je pun i zaokružen; njena koža je prozirna i osećam svojim očima kao da je somot. Njene oči - da, još ih nisam video - pokriva jedna zavesa sa svilenim resama, koje idu u zavijutke, opasne po onoga koji želi uhvatiti njen pogled. Nadam se da ću se s njom još sresti, svakako ću je prepoznati, a i ona mene. Moj pogled sa strane ne zaboravlja se tako lako. Kada je onda iznenada sretnem, negde, gde je nisam očekivao, na nju će doći red. Ako me ne prepozna, u svakom slućaju ću već naći prilike da je još jednom pogledam sa strane, i jamčim vam da će se setiti susreta. Samo bez nestrpljenja, bez pohlepe, u svemu treba uživati polagano. Ona je odabrana, ona mi neće izbeći.

Seren Kjerkegor;Dnevnik zavodnika
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.946
Kada se roman Henrija Milera Rakova obratnica pojavio 1935. godine, pozdravljen je krajnje opreznim rečima hvale, što je u nekim slučajevima očigledno bilo uslovljeno strahom da čitalac ne ispadne uživalac pornografije. Među onima koji su ga hvalili bili su T. S. Eliot, Herbert Rid, Oldus Haksli, Džon Dos Pasos, Ezra Paund – sve u svemu, ne baš pisci na glasu u to vreme. Zapravo, tema ove knjige, a u izvesnoj meri i njena duhovna atmosfera, pre i pripadaju dvadesetim nego tridesetim godinama dvadesetog veka.
Rakova obratnica je roman u prvom licu, ili autobiografija u ruhu romana, kako god vam drago. Sam Miler je uporno naziva čistom autobiografijom, ali tempo i pripovedačka tehnika ove knjige jesu karakteristični za roman. U pitanju je priča o američkom Parizu, ali ne baš onakva kakvu očekujemo, zato što ispada da su Amerikanci koji se pojavljuju u njoj švorc. U godinama ekonomskog procvata, kada je dolara bilo u izobilju a kupoprodajna vrednost franka bila mala, Pariz je zadesila bujica umetnika, pisaca, studenata, diletanata, turista, razvratnika i pukih zevzeka kakvu svet verovatno nikada nije video. U nekim je četvrtima broj takozvanih umetnika mora biti nadgornjavao broj radnika – štaviše, veruje se da je krajem dvadesetih u Parizu bilo čak trideset hiljada slikara, mahom tobožnjih. Meštani su do te mere bili oguglali na umetnike da su promukle lezbijke u somotnim pumparicama i mladići u grčkim ili srednjevekovnim kostimima mogli proći ulicom potpuno neopaženi, dok je duž Sene kod Notr-Dama bilo gotovo nemoguće prokrčiti put kroz šumu slikarskih štafelaja. Bilo je to doba autsajdera i zanemarenih genija, a svima je na usnama bilo Quand je serai lancé[1]. Kako se ispostavilo, nikom nije lancé, iznenada, poput novog ledenog doba, banula je recesija, kosmopolitska bagra umetnika je iščezla, a prostrani kafei sa Monparnasa koji su tek deset godina ranije do sitnih sati bili krcati hordama kreštavih pozera postali su mračne grobnice u kojima više čak ni duhovi ne obitavaju. Upravo o ovom svetu – opisanom, između ostalog, u Taru Vindama Luisa – Miler piše, ali on se bavi samo nižim slojem lumpenproleterskog ruba kojem je uspelo da preživi recesiju zato što se delom sastoji od istinskih umetnika, a delom od istinskih protuva. Zanemareni geniji, paranoici koji se uvek „spremaju“ da napišu roman koji će oduvati Prusta jesu tu, ali oni su geniji samo u retkim trenucima kada se ne dovijaju za sledeći obrok. Većim delom, reč je o priči u kojoj se opisuju sobe radničkih hotela koje vrve od bubašvaba, makljanja, pijančenja, jeftini bordeli, ruske izbeglice, prosjačenja, prevare i privremeni poslovi. Celokupna atmosfera sirotinjskih pariskih četvrti onako kako ih vidi stranac – kaldrmisani sokaci, kiseli vonj smeća, bistroi sa masnim tezgama od cinka i izlizanim ciglenim podovima, zelene vode Sene, plavi mundiri Republikanske garde, polomljeni metalni pisoari, osobeni slatkasti miris stanica podzemne železnice, cigarete koje se raspadaju, golubovi u Luksemburškim baštama – sve, ili bar osećaj svega toga je tu.

Naizgled, nema materijala koji bi manje obećavao. U vreme kada je Rakova obratnica objavljena, Italijani su ulazili u Abisiniju, a Hitlerovi koncentracioni logori već su bili počeli da bubre. U središtu intelektualne pažnje bili su Rim, Moskva i Berlin. Nije delovalo kao trenutak u kojem bi ikakav izuzetan roman o američkim klošarima koji žicaju za piće u Latinskoj četvrti imao izgleda da bude napisan. Naravno, pisac nije dužan da piše o savremenoj istoriji, ali pisac koji jednostavno ignoriše najznačajnije javne događaje uglavnom je ili danguba ili čist idiot. Sudeći isključivo po temi Rakove obratnice, većina bi verovatno ovu knjigu uzela za običan delić bezobraštine koje nam je pretekla iz dvadesetih godina. Ali, skoro svi koji su knjigu pročitali gotovo istog trena su se uverili da u pitanju nije ništa slično, već jedno krajnje izuzetno delo. Kako i zašto izuzetno? Na to pitanje nikad nije lako dati odgovor. Bolje da počnem od utiska koji je Rakova obratnica ostavila na mene lično.

Kada sam prvi put otvorio Rakovu obratnicu i shvatio da je puna nepristojnih reči, prva moja reakcija bila je odbijanje da budem zadivljen. Verujem da bi se većina ljudi tako postavila. Kako god, nakon izvesnog vremena činilo se da mi je i atmosfera knjige, uz bezbroj detalja, ostala u sećanju na jedan poseban način. Nakon godinu dana objavljena je Milerova druga knjiga, Crno proleće. Rakova obratnica je do tada već bila mnogo živopisnije prisutna u mom umu nego kada sam je premijerno čitao. Prvi utisak o Crnom proleću bio je da ovo delo predstavlja nazadovanje, uz činjenicu da ne poseduje istu snagu jedinstva kao Milerov prvenac. Opet, nakon još godinu dana bilo je mnogo odlomaka iz Crnog proleća koji su takođe bili pustili korenje u mom pamćenju. Očigledno je da su ovo knjige koje za sobom ostavljaju osoben ukus - knjige koje „stvaraju svet za sebe“, kako glasi izreka. Ovakve knjige nisu nužno dobre knjige, mogu to biti dobre loše knjige kao što su Rafls ili Šerlok Holms, ili perverzne i morbidne knjige poput Orkanskih visova i Kuće sa zelenim kapcima. Ipak, naiđe tu i tamo roman koji nam ukaže na neki novi svet otkrivajući ne ono što nam je nepoznato, već ono što znamo. Ono što je istinski značajno u vezi Uliksa, primerice, jeste upravo svakidašnjost njegove građe. Naravno da u Uliksu ima i mnogo toga još, jer Džojs je na neki način pesnik, a takođe i ogroman pedant, ali njegovo pravo postignuće jeste što je na papir stavio ono što je poznato. Usudio se – jer stvar je usuda koliko i tehnike – da iznese imbecilnosti unutrašnje svesti i time otkrije Ameriku koja je svima bila pred nosom. Eto nama čitavog jednog sveta građe za koju ste po njenoj prirodi smatrali da je neizraziva, a nekome je pošlo za rukom da je izrazi, i to za posledicu ima razbijanje, u svakom slučaju privremeno, samoće u kojoj ljudsko biće obitava. Kako čitate neke odlomke Uliksa osećate da su Džojsova i vaša svest jedno, da on zna sve o vama iako za vas nikada nije čuo, da postoji neki svet van vremena i prostora u kojem ste vi i on zajedno. I premda ne podseća na Džojsa u drugim pogledima, primesa ove osobine postoji i kod Henrija Milera. Ne svuda, zato što mu je delo prilično neujednačeno i ponekad, pogotovo u Crnom proleću, teži da se sklizne u puko praznoslovlje ili vodnjikavi svet nadrealista. Ali pročitajte pet, deset stranica neke njegove knjige i osetićete jedinstveno olakšanje koje ne potiče toliko od činjenice da razumete, koliko od činjenice da vas neko razume. „On zna sve o meni“, osećate; „napisao je ovo samo za mene“. Kao da možete da čujete glas koji vam se obraća, topli američki glas, bez laži u sebi, bez popovanja, čisto jedna implicitna pretpostavka da smo svi isti. Na tren ste utekli lažima i uprošćavanjima, stilizovanom, marionetskom kvalitetu obične proze, čak prilično dobre proze, i bavite se prepoznatljivim doživljajima ljudskih bića.


Ali kakvim događajima? Kakvih ljudskih bića? Miler piše o čoveku na ulici i, kad smo već tu, baš šteta što je reč o ulici punoj bordela. To vam je kazna što ste napustili domovinu. To znači presađivanje vaših korena u pliće zemljište. Izgnanstvo je verovatno tegobnije za pisca nego za slikara ili čak pesnika, zato što će ga za posledicu otrgnuti od radničkog života i suziti mu opseg kretanja na ulicu, kafe, crkvu, bordel i atelje. Sve u svemu, u Milerovim knjigama čitate o ljudima koji žive životom izgnanika, ljudi koji piju, pričaju, razmišljaju i bludniče, ne o ljudima koji rade, žene se i podižu decu; šteta, jer bi i jedan i drugi niz aktivnosti bio opisan podjednako dobro. UCrnom proleću postoji krasan flešbek Njujorka, uzavrelog Njujorka punog Iraca iz doba O. Henrija, ali najbolje su pariske scene i, s obzirom da su kao društveni tipovi potpuno bezvredni, pijanci i klošari iz kafea obrađeni su osećajem za oblikovanje karaktera i majstorstvom tehnike kojima nema ravnih u ma kojem od romana objavljenih u skorije vreme. Ne samo da su svi oni verodostojni, već su i potpuno poznati; imate osećaj da su se sve njihove dogodovštine desile vama lično, premda čisto kao avanture one ne predstavljaju ništa posebno. Henri radi sa jednim setnim studentom iz Indije, onda nalazi drugi posao u nekom odvratnom francuskom liceju tokom talasa hladnog vremena kada se cevi u nužnicima zamrzavaju, odlazi na pijanke u Avr sa svojim prijateljem Kolinsom, pomorskim kapetanom, posećuje bordele gde nalazi prelepe crnkinje, vodi razgovore sa svojim prijateljem Van Nordenom, piscem koji u glavi ima vrhunski roman, samo nikako da se nakani i da počne da ga piše. Njegovog prijatelja Karla, na ivici gladovanja, odvodi bogata udovica koja želi da ga oženi. Tu su beskonačni, hamletovski razgovori u kojima Karl pokušava da odluči šta je gore, biti gladan ili spavati sa staricom. On do detalja opisuje svoje posete udovici; kako je odlazio u hotel obučen u svoje najbolje odelo, kako je pre nego što je ušao zaboravio da mokri, pa je celo veče predstavljalo jedan dugačak krešendo patnje itd. A na kraju krajeva, ništa od toga nije tačno, udovica čak ni ne postoji – Karl ju je jednostavno izmislio kako bi se napravio važan. Cela je knjiga, manje-više, u ovom stilu. Zašto su onda ove čudovišne trivijalnosti tako zanimljive? Prosto zato što celokupna atmosfera deluje jako poznato, zato što sve vreme imate osećaj da se ove stvari dešavaju vama. A taj osećaj imate zato što je neko odlučio da odbaci žanrovski jezik običnog romana i izvuče real-politik unutrašnje svesti na površinu. U Milerovom slučaju, ne radi se toliko o istraživanju mehanizama svesti koliko o dugu prema svakodnevnim činjenicama i svakodnevnim osećanjima. Jer, istina je da veliki broj običnih ljudi, možda zapravo i većina, govori i ponaša se upravo onako kako je ovde zabeleženo. Bezobzirna vulgarnost kojom likovi u Rakovoj obratnici govore jako je retka u prozi, ali je izuzetno uobičajena u stvarnom životu; iznova sam imao prilike da slušam upravo takve razgovore od ljudi nisu čak ni bili svesni da im je jezik vulgaran. Valja istaći da Rakova obratnica nije knjiga nekog momčeta. Kada je objavljena, Miler je bio u svojim četrdesetim, i premda je od tada napisao tri ili četiri druge knjige, jasno je da je sa svojim prvencem živeo godinama. U pitanju je jedna od onih knjiga koje polako sazrevaju u uslovima siromaštva i tmine, uz ljude koji su svesni onoga što imaju, pa im se da čekati. Njihova je proza zadivljujuća, a tu i tamo u Crnom proleću i više od toga. Nažalost, nemam mogućnosti da citiram; nepristojnih reči gotovo je svuda. Ali nabavite Rakovu obratnicu, nabavite Crno proleće i probistrite naročito prvih stotinu stranica. One će vam pružiti predstavu o tome šta se još uvek može, čak i ovako kasno, sa engleskom prozom. U njima se sa engleskim postupa kao sa govornim jezikom, ali govornim jezikom koji se koristi bez straha, tj. bez straha od retorike, ili od nesvakidašnje ili poetske reči. Vratio se pridev, nakon desetogodišnjeg izgnanstva. U pitanju je lepršava, nabrekla proza, proza koja ima ritam, nešto posve drugačije od jednoličnih i uzdržanih iskaza i kafanskih dijalekata koji se trenutno traže.

U kitovoj utrobi,DzordzOrvel 1940
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
36.742
Mi, istina, kažemo da je smrtni čas neizvestan, ali kad to kažemo, mi taj čas zamišljamo kao da je u nekom neodređenom i dalekom prostoru, ne mislimo da je u kakvoj bilo vezi s ovim već započetim danom i da može značiti da smrt – ili onaj tren kad ona prvi put delimično zavlada nad nama, posle čega nas više ne pušta – može nastupiti još ovo isto popodne, tako malo izvesno, ovo popodne čiji smo svaki sat unapred rasporedili. Stalo nam je do naše šetnje, da bismo za mesec dana nakupili potrebni zbir čistog vazduha, dvoumimo se birajući koji kaput da oubučemo, kojeg kočijaša da pozovemo, u fijakeru smo, dan je sav pred nama, kratak, jer hoćemo da se vratimo kući na vreme, pošto će nam doći u posetu jedna prijateljica; hteli bismo da i sutra bude isto ovako lepo vreme; a i ne slutimo da je smrt, koja je putovala po nama nekim drugim putevima, po nedokučivom mraku, izabrala baš ovaj dan da stupi na pozornicu, kroz nekoliko minuta, otprilike kad naša kola stignu do Jelisejskih polja. A oni koje obično progoni užas zbog izuzetne neobičnosti koja je svojstvena smrti, možda će takvi naći da ima nečeg umirujućeg u takvoj vrsti smrti – u takvom prvom dodiru sa njom – zato što ona tada dobija vid nečega poznatog, prisnog, svakodnevnog."

Marsel Prust - Oko Germantovih
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.946
Voljela ga je bezuvjetno i bez milosrđa. Blago i strasno u isto vrijeme. Njihova blizina bila je razarna za druge, neshvatljiva običnim pukovnijima. U nama ima nekih osjećaja koji su nerazumljivi u riječima, nikome nikada ne može opisati, trenutke neopisive boli sreće. Voljela ga je snagom svoje mladosti. Bila je poput navigatora koji je pretvorio teški kotač sudbine. Nadala se da će u moru tih lica vidjeti njegovu, da će njegov pogled čekati negdje oko ugla, da će njegov izgled osvijetliti mračne tunele njezine duše.

Sjaj u njenim lijepim očima je samo govorio koliko je zaljubljena. Svake noći bi zaspala sa njegovim likom u mislima i svako jutro dočekivala sa njegovim imenom na usnama. Jutrima su joj se golubovi okupljali na prozoru. Golubica je mirno gledala u nju okruglim, sjajnim očima, kao da razumije i njen bol i njen strah. U sledećem trenutku, zaleprša svojim bijelim krilima i vinu se put neba. Njena jutra su počinjala sa tihim tonovima melodije. Muzika i ples su bila njena umjetnost. Njena silovita strast. Vjerovala je u sebe, u svoj talenat, u svoju budućnost. Ples ima mnogo manje direktnih izražajnijih mogućnosti, nego jezik ili muzika. Lakše je iskazati svoja osjećanja u drugim umjetnostima. Ali i ples može biti isto toliko sugestivan, pod jednim uslovom: da bude savršen.

Ona je bila neko ko posjeduje to savršenstvo pokreta, neko ko je jednako lijep i spolja i iznutra. Pored njega, njega kojeg je tako strasno voljela, njena najveća ljubav je bila ples. U njemu je pronalazila spas i jaku utjehu. U srcu su joj izbijali gromovi, a u glavi vatrometi. Gledala je kao hipnostisana u ta dva oka. Iako je to bila slika, imala je osjećaj kao je gledaju i da se on laganim koracima približava. U jednom trenutku je pogledala u dubinu tih krupnih očiju i kroz njeno tijelo je prostrujala neka vrsta topline. U dubini tih prelijepih očiju se ogledala iskrenost, a ujedno i strah koji je on posjedovao. Bila je opčinjena njime. Svoj ples je posvetila njemu. Plesala je za njega svim srcem i svom dušom. Gubila je razum u tim notama, kao što je gubila svaki put kada bi je samo pogledao.

Njegovi dodiri su je ponovo rađali, njegova muškost je bila tako snažna, sirova, gotovo životinjska. A u isto vrijeme, njegovi prsti su bili nježni i meki poput svile, nije ni sanjala da takva strast postoji. Ipak negdje u dubini njenog srca rađao se strah. Bojala se tolike sreće. Uprkos strahu, ona se borila, nije odustajala. Mogla je odustati, ali nije. Želja za njim, za njegovim vrelim dodirom i nježnim poljupcem bila je previše velika da bi ga pustila. Imali su oni isti strah. Jecali su tako jako da ih niko nije mogao čuti. Nadala se da postoji možda neka mogućnost da joj vjeruje. Da će ona biti ta koja će njegovo srce njegovati svojom nježnošću i pružiti mu ljubav. Uz ples i muziku joj je bilo lakše. Muzika ju je vodila na put bez povratka.


Marija Lahovski
 

FataMorgen

Buduća legenda
Poruka
49.454
"Tako radi i zivi vecina ljudi, iz dana u dan, iz casa u cas, silom, ne zeleci to u stvari.
Oni se posecuju, vode razgovore, sede odredjen broj casova u svojoj kancelariji, sve to silom, mehanicki, bez volje, a sve to bi mogle da obave i masine, ili da se uopste izostavi.
A bas ta mehanicnost, ciji tok ne prestaje, bas ona ih sprecava da , kao ja, podvrgnu kritici sopstveni zivot, svu njegovu glupost i plitkost, beznadeznu tugu i prazninu.
Oh, u pravu se ljudi, bezgranicno su u pravu sto tako zive, sto igraju svoje igre i jure pridajuci im vaznost, umesto da se brane od ove zalosne mehanizacije i da ocajnicki pilje u prazno, kao sto to cinim ja, covek izbacen iz koloseka...
"
"Stepski vuk" - H. Hese
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
187.319
Citat iz moje omiljene knjige

Istorija svake veće galaktičke civilizacije teži da prođe kroz tri zasebne i prepoznatljive faze, a to su preživljavanje, istraživanje i produhovljenje, drugačije poznate kao faze Kako, Zašto i Gde. Na primer, za prvu fazu osobeno je pitanje 'Kako ćemo da jedemo?' za drugu 'Zašto jedemo?', a za treću 'Kuda ćemo na ručak?'
Postoji teorija koja kaže da će, ukoliko ikada iko bude otkrio koja je svrha Vaseljene i zašto ona postoji, ova smesta iščeznuti i biti zamenjena nečim još neobičnijim i neobjašnjivijim. Postoji i druga teorija koja tvrdi da se sve to već desilo.

Autostoperski vodic kroz Galaksiju - Daglas Adams
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
36.742
Sedim na planinskom vazduhu i prisećam se mladosti. Ako mislim da budem od kakve koristi, sad je krajnje vreme.
Neću više da se zavaravam: život proveden u laži ne može spasiti ništa sem dodatne laži. Osim toga, previše znam,
previše sam toga video: a ne želim da vidim više ništa, ne želim da znam više ništa. Znam sve i radije bih samo spavao
i u piću tražio utehu i izlaz. To nam je najbolja mogućnost da pobegnemo iz ovog nužnika od planete.

Jens Bjernebue - Trenutak slobode
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
36.742
Pozdrav prijatelju. : )

Ursus i Homo bili su povezani tesnim prijateljstvom. Ursus je bio čovek, Homo vuk. Naravi su im se podudarale. Čovek je krstio vuka.
Sebi je sam, kako izgleda, nadenuo ovo ime; nalazeći da mu ime Ursus bolje odgovara, smatrao je da Homo pristaje životinji. Družba
čoveka i vuka dobro je dolazila vašarima, crkvenim saborima, uličnim ćoškovima po kojima su se u gomile skupljali prolaznici, i svetini
koja svuda i u svakoj prilici oseća potrebu da sluša budalaštine i da kupuje bapske lekove. Poslušan i smeran, ovaj vuk se sviđao
prostom puku. Svako voli da vidi pripitomljavanje. Bezmerno nas veseli kada posmatramo kako mimo nas u svečanom hodu prolaze
razni oblici pripitomljavanja. Zbog toga uvek ima tako mnogo sveta na mestima kuda prolaze kraljevske svite.
Ursus i Homo pešačili su od raskršća do raskršća, od trgova u Eberistvitu do onih u Jidbergu, iz pokrajine u pokrajinu, iz grofovije
u grofoviju, od grada do grada. A kada bi neko tržište potpuno obradili, išli su na drugo. Ursus je stanovao u kolibici na točkovima,
koju je prilično obrazovani Homo vukao danju i čuvao noću. Na teškim putevima, po uzbrdicama s mnogo džombi i blata, čovek bi
stavljao omču oko svog vrata i bratski, rame uz rame, teglio s vukom. Tako su zajednički starili. Logorovali bi gde bi se zatekli: na ledini,
na proplanku, na raskršćima drumova, pred zaseocima, gradskim kapijama, na trgovima, šetalištima, ivicama parkova, na utrinama
kraj crkvenih porti. A kada bi se na nekom vašaru kolica zaustavila i kada bi seoske torokuše iz gomile zablenuto pritrčale, radoznali se
svet sakupio, Ur-sus je besedio, Homo mu odobravao. S čančićem u zubima, Homo je među prisutnima učtivo sakupljao priloge. Tako su
zarađivali svoj nasušni hleb. Vuk je bio pismen, čovek takođe. Čovek je dresirao vuka, ili se vuk za razne uljudnosti dresirao sam, što je
uticalo na njihove prihode. »Naročito pripazi da se ne izrodiš u čoveka.« - govorio bi vuku njegov prijatelj.

Viktor Igo - Čovek koji se smeje
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.946
570102

Kako li je rekla Ahiljeva sen ? - razmišljao je. - "Radije sam težak u očevoj kući, nego knez među mrtvima svim ... " A ja bih, naprotiv, radije bio težak, ovde, među mrtvima, nego da budem knez u očevoj kući. Samo da mi je preciznije znati šta je to težak ...



Ovde, među mrtvima ... Jer u tom času je već bio izvan bedema grada, iza Cestijusove piramide, na malom protestantskom groblju. Ovde počivaju njegove kolege, mrtvi sa severa, koje su u ove predele nagnale neizrecive nostalgije i koje je ovde sustigla smrt. Ovo lepo groblje, sa stablima senovitih krošnji, uvek je dovodilo u iskušenje severnjačke duše iluzijom da će ovde putevi propadanja biti slađi. U jednoj od Geteovih elegija stoji, kao memento : Cestius' Mal vorbei, leise zum Orcus hinab. A Seli je u jednom svom predivnom pismu napisao da bi ovde želeo da počiva, i stvarno tu počiva, bar njegovo srce, i nad njim natpis : Cor cordium.

Mihalj je već krenuo prema izlazu kad je u jednom zabačenom uglu groblja primetio izdvojenu grupu grobova. Prišao je i sa jednostavnih, ampir nadgrobnih ploča pročitao natpis. Na jednom je stajalo, na engleskom, samo toliko : Ovde počiva onaj ko je svoje ime ispisao na vodi. Na drugom, nesto duži tekst : Ovde počiva Severn, slikar, najbolji prijatelj velikog engleskog pesnika Dzona Kitsa, koga je s odanošću negovao i na samrtnoj postelji, a koji nije dozvolio da mu se ime ukleše na susednu nadgrobnu ploču, ispod koje počiva.

Mihaljeve oči napuniše se suzama. Evo, ovde počiva Kits, najveći pesnik od kako je sveta i veka ... koliko god da je bezrazložna ova ganutost, jer njegovo telo već odavno ne počiva tu, a njegovu dušu od svakog groba vernije čuvaju njegove pesme. Ali koliko je samo za Engleze karakterističan, koliko veličansven, ljupko kompromisan i bezazleno pretvoran način kako su udovoljili pesnikovoj poslednjoj želji, a ipak nedvosmisleno obznanili da je Kits taj koji počiva tu, pod ovom pločom.
Kad je podigao pogled, pored njega su stajali neobični ljudi. Jedna predivna žena, bez ikakve sumnje Engleskinja, jedna uniformisana nurse i dvoje veoma pristale, lepe dece, takođe engleske, dečak i devojčica. Samo su stajali, očito zbunjeni, posmatrali su grob i prenosili poglede jedni na druge, pa i Mihalja, nepomični. Mihalj je ostao i čekao, nadao se da će nešto reći, međutim, nisu rekli ništa. Posle nekog vremena stigao je i jedan elegantni gospodin, s istim bezizražajnim licem s kakvim su tamo stajali i ostali. Veoma je ličio na ženu, mora da su bili blizanci ili bar brat i sestra. Stao je ispred groba, a žena je pokazala na natpis. Englez je klimnuo glavom, veoma ozbiljno posmatrao, naizmenično, grob, porodicu i Mihalja, i ni on nije progovorio ni reč. Mihalj se malo udaljio jer je pomislio da se pred njim, strancem, ustručavaju da razgovaraju, ali oni su i dalje stajali tamo, tek bi ponekad klimnuli glavom, zbunjeno se zagledajući jedno u drugo; i lica dvoje dece bila su isto tako bezizražajno lepa, s istim izrazom zbunjenosti kao lica odraslih. Kad se okrenuo, Mihalj je sad već gledao u njih s neskrivenom zapanjenošću, odjednom je imao osećaj da to i nisu ljudi, več avetne lutke,
beslovesni automati nad pesnikovim grobom, neobjašnjiva lica - da nisu bili toliko lepi, možda i ne bi bili tako zapanjujući, ali njihova lepota je bila toliko neljudska, poput lepote likova na reklamnim posterima, da je Mihalja obuzeo neizrecivi strah.

Odmah potom engleska porodica je krenula, polako i klimajući glavama, pa je i Mihalj došao polako sebi. Uistinu se prestrašio tek kad je trezveno prizvao svesti protekle minute.Šta se to sa mnom zbiva ? U kakvom sam se ja to ponovo duševnom stanju našao, onom koje neodoljivo podseća na jeziva, najcrnja raspoloženja iz mladosti? Ni po čemu ovi ljudi nisu neobični, osim što su stidljivi i izuzetno budalasti Englezi koji su se našli suočeni sa činjenicom da stoje pred Kitsovim grobom, i sad ne znaju šta im je činiti, možda zato što nisu ni znali ko je taj Kits, ili su možda znali, ali nisu mogli da se sete šta bi trebalo da rade dobro vaspitani Englezi nad Kitsovim grobom, pa su se zato toliko postideli jedni pred drugima i, posebno, preda mnom. Teško da je moguće i zamisliti beznačajniju i svakodnevniju scenu, a meni je ipak nalegao na srce sav neizrecivi užas sveta. Da, užas nije najgori u stvarima noći i straha, nego kad počne da zuri u nas u po bela dana iz neke svakodnevne stvari, iz jednog izloga, s nepoznatog lica, iz krošnje nekog drveta ...

Gurnuo je ruke u džepove i pohitao ka izlazu.
...
Padalo je veče, Mihalj je hodao pognute glave, sad je već jedva obraćao pažnju na ulice, sve do trenutka kad je u jednom mračnom pasažu naleteo na nekog ko je rekao : Sorry. Mihalj je na tu englesku reč naglo digao glavu, i pred sobom ugledao onog mladog Engleza koji ga je svojom pojavom i ponašanjem toliko prenerazio pred Kitsovim grobom. Mora da je bilo nećeg na Mihaljevom licu ili u pogledu kad ga je upravio na Engleza, jer je taj prineo ruku šeširu, lako se naklonio, promrmljao nešto i žurno se udaljio. Mihalj se okrenuo i pogledao za njim.

Ali samo trenutak ili dva, a onda je odlučnim koracima pohitao za njim, ne razmišljajući zašto to čini. Kao dečaku, pod uticajem detektivskih romana, jedna od njegovih omiljenih zabava bila je da iznenada počne da prati nepoznate ljude, išao je za njima vodeći računa da ostane neprimećen, ponekad i satima. Ali ni tada, kao dečak, nije pratio bilo koga. Odabrana osoba je, na neki kabalistični način, morala da bude od neke naročitosti; kao što je i taj mladi Englez bio naročit, jer ne može da bude puka slučajnost da ga dva puta sretne u istom danu, i to baš ovog naročitog dana, u ovom velegradu, i da oba susreta izazovu u njemu neobjašnjivu preneraženost. Iza toga se nešto krije, nešto što se obavezno mora dokučiti.
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
187.319
"Bio jedan riđi čovek koji nije imao oči i uši. Nije imao ni kosu, tako da su ga samo uslovno zvali riđim. On nije mogao da govori jer nije imao usta. Nos takođe nije imao. Štaviše, nije imao ni ruke ni noge. Nije imao ni stomak, nije imao ni leđa, nije imao ni kičmu, nije imao nijedan unutrašnji organ. Nije imao ništa! Tako da nije jasno o kome je reč.Bolje onda da o njemu više ne govorimo"...

Danil Harms, Plava sveska br 10
 

REVELIN

Buduća legenda
Poruka
27.732
Raspeti između dve večnosti – između iščezle prošlosti i nepoznate budućnosti – neprestano tragamo za odgovorom gde se nalazimo i kuda mi to idemo. Baštinici smo zaostavštine koju su nam ostavile nauke i umetnosti – dela velikih junaka otkrića i stvaranja, tih raznih Kolumba, Leonarda i Šekspira. Dičimo se onim što su oni otkrili i stvorili. Međutim, svi mi tragamo.

Svi mi želimo da odgonetnemo zašto. Čovek je životinja koja postavlja pitanja. I dok nas ono što pronađemo, uverenje da smo pronašli odgovor, može razdvojiti i prinuditi da zaboravimo da smo ljudi, traganje nas i dalje povezuje, čini nas ljudima i omogućava nam da to i ostanemo.

Naša kultura imala je tri velike epohe traganja. Prva je epoha bila oličena u smelim prorocima i filozofima, koji su spasenje ili istinu tražili od Boga na nebesima ili od razuma unutar svakog od nas. Potom je nastupilo doba traganja u okrilju zajednice, doba težnji ka ostvarenju civilizacije liberalnog duha, a zatim i, u najskorije vreme, doba društvenih nauka, kada izgleda da čovekom, okrenutim ka budućnosti, vladaju sile istorije.
U svom ličnom traganju koristimo sve te različite vidove traganja. Njima se i dalje vraćamo, ne toliko zbog odgovora već zbog njihovog načina postavljanja pitanja. Na tom dugom traganju zapadna kultura se od potrage za ciljem ili svrhom okrenula ka traganju za uzrocima – okrenula se od pitanja zašto ka pitanju kako. Da li bi zbog toga naše ljudsko iskustvo moglo da izgubi svaki smisao? Kako onda da vratimo smisao za svrhovitost i kako da ga oplemenimo?

Ova priča nema kraja, jer mi i dalje istražujemo naš ljudski rod krećući se unutar jednog večnog pitanja zašto. Zapravo, uviđamo da smo od traganja za smislom došli do toga da smisao pronalazimo u traganju.

Danijel Dž. Borstin – " Svet traganja"
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
36.742
Smeh znači odstojanje. Svaki put kad sam imao priliku da posmatram psihotični napad ili napad
prvorazredne kliničke anksioznosti, signal je bio izostanak humora − u trenutku kad čovek počne
da uzima svet sasvim ozbiljno, on postaje potencijalni duševni bolesnik. Cela umetnost življenja
jeste držati se smeha, svet je soba za mučenje, mračno mesto gde će nam se događati mračne
stvari, kabinet straha pun krvavog nasilja.
Usponi i padovi u mom slučaju omogućavaju mi da prelaz primetim precizno u dlaku, mogu vrlo
precizno da odredim sekundu u kojoj klizim preko granice − samim tim što smeh prestaje, odmah
nestaje; postajem nesvesno identičan sebi, što je stanje potpune neslobode. Ali upravo je činjenica
da primećujem prelaz u čistu bolest, naravno, ono što me drži izvan ludnice kojoj, klinički gledano,
pripadam. Uobičajeni su trenuci u kojima napad plača prerasta u smeh i u kojima sam ponovo sa
druge strane linije, sa suzdržanim smehom i razumom.

Jens Bjernebue - Trenutak slobode
 
Top