Embahade“ obuhvataju vreme od 1928. do 1945. kada je Crnjanski bio u poslanstvu u Berlinu, Rimu i Londonu. Veliki pisac svedoči o burnim događajima koji su doveli do sloma Evrope, usponu fašizma, o pokušajima naše diplomatije da balansira između dve strane Miloš Crnjanski u diplomatskoj karijeri nije daleko dogurao, za razliku od svojih kolega pisaca-diplomata poput, recimo, Andrića ili Dučića. Između dva rata radio je u par navrata kao niži službenik, savetnik za štampu, u ambasadama u Nemačkoj i Italiji, kao i pri jugoslovenskoj vladi u Londonu nakon kapitulacije zemlje, sve do 1945. godine.
Citat:
Idem, dakle, 22. avgusta 1941, na sprat, u naše poslanstvo da se javim Simoviću.
Javljam se, u njegovom kabinetu, šefu njegovog kabineta, Vilharu.
Vilhar mi kaže da sam dobrodošao. Imaću da pišem pisma Simoviću. Simović mi naređuje da pričekam malo, u predsoblju.
Dok čekam, ja razmišljam o Simoviću, koga, znam, iz Novog Sada, i, iz doba kada sam uređivao „Naša Krila” Aero-klubu.
Vidim Simovića, u mislima, visokog, elegantnog, u Novom Sadu, vidim ga, iznad Banjice, u bombarderu, kako ustaje i salutira na zemlju (sic) kralju Aleksandru, koji sedi na konju, za paradu.
Sećam se i da sam napisao – vrlo nepovoljnu – kritiku, u „Srpskom književnom glasniku” na Simovićevu „Taktiku vazduhoplovstva”, jednu kompilaciju, pa se pitam sad, da li je to zaboravio...
Simović me, najzad, prima, i prima vrlo lepo. Veli, seća me se, pa je želeo da me ima u Londonu. Vilhar mu je o meni govorio, a seća se da imam oštro pero. Trebaće mu. Ostajem kod njega u kabinetu. Nego, veli, imam toliko neprijatelja u Londonu, pa da pomažem Vilharu, dok ne vidimo, šta ćemo. Treba da se držim rezervisano.
Pita, imam li štogod da mu referišem, o Rimu, ili Lisabonu?
Velim, o tome ću podneti referat, a imam međunarodnu štampu, od trenutka bombardovanja Beograda. A doneo sam mu već i Nemacku belu knjigu br. 7, u izdanju talijanskog časopisa „Relazioni Internazionali”. Trebaće mu.
Ali, ako dozvoljava, želim da mu skrenem pažnju na to da NE VALJA londonski radio, sa emisijama za našu zemlju. Ja bih uredio to. U ovom trenutku, oni govore kao da čitaju pregled engleske štampe u nekom jagodinskom Daily News, a savetuju nam da se okupimo oko Ćirila i Metodija. Ne valja to.
Veli, dobro, da kažem to Vilharu.
Vidim da je umoran i da ne izgleda dobro. Ne sluša me pažljivo. Još je prav, iako je uzeo šezdesetu, ali mu oko više nije sokolovo. Vise mu očni kapci, kao u dilbera, na selu.
Vilhar mi onda kaže da Simović nema moć da naredi, išta, na radiju.
Propaganda naša je u rukama jedne Engleskinje – davnašnje prijateljice Simovića – koja je lektor na univerzitetu Cambridge.
Veli, ona je šef odeljenja u Ministarstvu za propagandu i najbolje da idem njoj i da joj kažem sve što sam hteo da kažem Simoviću. Ja onda idem kod te gđice (Dr. Hill), pa joj kažem da sam došao u London, u kabinet, Simoviću, pa bih želeo da joj skrenem pažnju na emisije za našu zemlju, koje, po mom mišljenju, ne valjaju.
To je jedna robusna, sredovečna, žena, koja se smeje u bas-baritonu. Poznaje Simovića, već godinama, a dolazila je i u našu zemlju. Naš jezik govori, po ruski. Lektor je za našu literaturu.
Onda ona kaže da ona ima iskrenih prijatelja u Londonu, Jevtića, atašea za štampu, koji je sanskritolog, i Mitrinovića, koji je pesnik i filozof. Oni tvrde, da imamo vrlo dobru emisiju.
Velim, ja Jeftića ne razumem ni kad govori srpski, a niko ga ne razume, kažu, kad govori engleski. Sanskrit mu je, može biti, bolji. Ali on samo čita vesti, monotono.
A što se tiče Mitrinovića, i ja ga smatram za velikog pesnika, samo, ja ga se sećam kako je dolazio u Sarajevo, da propoveda ujedinjenje crkava: pravoslavne, katoličke i muhamedovske, ali, čini mi se, da to sada, nekako, nije aktuelno. Nego ja mislim da napravimo emisije kakve su one koje Francuzi emituju. Odlične su!
Onda ona kaže kako je jako zauzeta, pa dodaje da je čula da sam ja bio ataše u Rimu i jako oduševljen fasizmom u Rimu. Velim, može biti, ali meni to nije poznato.
Za sve vreme, posle, ta žena – sa odličnim vezama u Ministarstvu spoljnih poslova – imala je mnogo uticaja, i u kabinetu Simovića, i u kabinetu Jovanovića, kojega je, - dok je bio predsednik vlade – titulisala „naš veliki učitelju”.
Moj glas se sa londonskog radija, nikad nije čuo. Danas mi je to, vrlo milo
