2. Уредба о насељавању Срба (1690. година): Већ током Велике сеобе Срба 1690. године под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, многи Срби су се настанили на територијама Хабзбуршке монархије, укључујући и простор будуће Српске Крајине. Србима је дато право да се насељавају у тим крајевима и да служе као војни граничари уз извесне повластица.
Исто важи и за Црну Гору заправо протонационална свест је постојала на територији Пећке патријаршије све до гашења 1766.
"
"Средњовековни корени националне свести
Српска национална свест почиње да се формира још у средњем веку, нарочито током Немањићке државе (12-14. век), када је Српска православна црква стекла аутокефалност 1219. године захваљујући Светом Сави. Током тог периода, Срби су постали јасно дефинисана политичка, културна и верска заједница, са својом црквом и владарском династијом, што је чинило основу касније националне свести.
2. Пад средњовековне српске државе
Након пада српске деспотовине под Османлије 1459. године, Срби су изгубили своју државност, али је црква наставила да игра кључну улогу у очувању националног идентитета. Пећка патријаршија је током османлијског периода постала симбол српског духовног јединства и самосталности. Она је остала централна институција која је чувала традицију, веру, језик и обичаје Срба.
3. Улога Пећке патријаршије
Пећка патријаршија, обновљена 1557. године под патријархом Макаријем Соколовићем, одиграла је кључну улогу у обликовању и очувању српске националне свести током периода османлијске владавине. Патријаршија је успела да под својом јурисдикцијом окупи широке области Балкана насељене Србима и другим православним народима. Осим што је била верска установа, Пећка патријаршија је деловала као неформални центар националне самосвести, окупљајући народ око идеје српске државности и православља.
4. Косовски мит и завет
Посебно место у српској националној свести до 1766. године заузимао је Косовски мит, који је настао након пораза српске војске на Косову пољу 1389. године. Мит о Светом цару Лазару и епски идеал жртвовања за "царство небеско" били су основа српског идентитета, а Пећка патријаршија је одржавала те симболе живима кроз своју духовну и културну мисију. Косовски завет, као кључни елемент српске свести, био је симбол борбе за слободу и очување вере.
5. Миграције и односи са Хабзбуршком монархијом
Током 17. и 18. века, велике миграције Срба под притиском Османлија ка Хабзбуршкој монархији, посебно Велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године, имале су велики утицај на националну свест. Срби који су се населили у Хабзбуршкој монархији добили су одређене привилегије и статус у оквиру Војне крајине и других територија, што је помогло даљем очувању њиховог националног идентитета. Улога цркве и патријаршије остала је важна и у тим новим околностима.
6. Притисци на Пећку патријаршију и њено укидање
До средине 18. века, Пећка патријаршија је почела да трпи велики притисак од стране Османског царства и Цариградске патријаршије. Финансијске потешкоће, политички сукоби и стални притисци на верску и националну аутономију довели су до тога да је султан 1766. године званично укинуо Пећку патријаршију. Ово је био тежак ударац за Србе јер су изгубили институцију која је била кључни чувар њиховог националног и духовног идентитета.
7. Наслеђе и наставак борбе
Иако је Пећка патријаршија укинута, српска национална свест није угашена. Црква је и даље остала важан фактор у очувању српског идентитета, а српски народ наставио је да негује своје обичаје, језик и веру кроз локалне заједнице и епске народне песме које су славиле јунаке из прошлости. Национална свест код Срба почела је поново да се буди крајем 18. и почетком 19. века, са почетком Првог српског устанка 1804. године, што је довело до постепеног ослобођења од османлијске власти.
Закључно, до укидања Пећке патријаршије 1766. године, српска национална свест била је дубоко везана за православље, Косовски мит и идеју борбе за слободу, са Пећком патријаршијом као кључним чиниоцем који је окупљао и јачао српски народ у периоду турске доминације."
Имали су признат верски и народни идентитет у османском и хабзбуршком царству као и цркву.Све цркве са два торња су биле симбол српског јединства у 2 монархије.
Да ли си почео да размишљаш да играш фудбал?