mislis li da covek treba da bude ta neutralna sila koja bi posredovala izmedju dualnosti u sebi kada je rec o mikrokosmosu?
Mislim da bi u tom slučaju neutralna sila bila naša svest jer taj čovek, ta njegova ličnost , njegov ego je aktivna sila, dok je njegova duša ili njegova suština ustvari pasivna sila. Samo svest o sebi može da poveže ličnost sa suštinom i tada čovek može da deluje iznad te svoje dualnosti. Ovo je dobro pitanje i trebalo bi ga pobliže objasniti jer tiče se samog čovekovog života.
Ta čovekova ličnost je sve ono što čovek pokupi s vana kroz život: znanje, obrazovanje, navike i sl. Svoju ličnost čovek kroz život konstantno izgrađuje.Tako izgrađena ličnost formira taj svoj ego koji kaže:Ja sam doktor, profesor ili šta je već po profesiji, ali isto tako može da kaže: Ja sam ateist, pravoslavac, katolik, musliman ili budista zavisno kojoj se religiji prikloni ili nije priklonio, kao i: Ja sam Srbin, Hrvat ili Mađar što zavisi od države u kojoj se rodio ili nacije kojoj se priklonio. Svi ti različiti Ja formiraju njegovu ličnost i oni su ta aktivna sila na koju se čovek u životu najviše oslanja. Ta ličnost i formira sve te dualnosti jer se čovek identifikuje sa spoljnim svetom i u tom identifikovanju bira, stvara podelu, a svaka podela vodi konfliktu.
Međutim, čovek ima i svoju unutrašnju stranu. To je ta suština u čoveku sa kojom se čovek rađa. To su njegova kreativnost, njegov talenat, njegova intuicija itd.
Zbog civilizacijkog uslovljavanja čovek razvija samo svoju ličnost dok mu suština ostaje nerazvijena, odnosno, najčešće ostaje potpuno sakrivena . Taj čovekov ego je ustvari kočnica koja blokira normalan razvoj čovekove suštine. Na taj način njegov talenat često ostaje neotkriven, a njegova kreativnost se koristi tek u onoj meri koja zadovoljava aktivnost njegove ličnosti i bazira se na znanju koje je stečeno kroz obrazovanje. To je najčešće imitacija već viđenog i brzo se pretvara u rutinu.
Na taj način čovek ulazi u svoju kolotečinu i živi potpuno mehanički, a vanjski utisci kreiraju njegova psihička raspoloženja jer se on veoma lako identifikuje sa svim što stiže spolja. On živi potpuno nesvestan o svom unutrašnjem biću i zato se kaže da taj čovek spava. Sve što zna o sebi dolazi spolja i to se lepi za njegovu ličnost formirajući nove i nove Ja. Njegovo pravo Ja, njegova suština ostaje potpuno blokirana od strane tih vanjskih Ja i nije u mogućnosti da se dalje razvija.
Da bi razvio suštinu čovek mora biti svestan, prvo da ona postoji, a zatim i svih blokada koje sprečavaju njegov razvoj.
To se postiže samoposmatranjem. Utisci koji dolaze spolja kreiraju naše psihičko raspoloženje i mi se indentifikujemo sa njima, a da toga uopšte nismo svesni. Samoposmatranje je posmatranje ulaska tih utisaka i njihovo delovanje.
Ono što je veoma važno prilikom samoposmatranja je da se ostane neutralan, da se utisak samo posmatra bez bilo kakvog osuđivanja, kritike odnosno da se posmatra bez bilo kakvog prosuđivanja. Posmatrač mora biti svedok, znači mora posmatrati bez Ja, odnosno, posmatrač ne smije nikako da se identifikuje sa utiskom koji je došao spolja. Ako uključiš Ja u posmatranje istog trenutka stvaraš sud, praviš podelu, a podela proizvodi konflikt u našem umu. Znači, moraš biti potpuno svestan utiska spolja, ali kao svedok, bez vezivanja za taj utisak. Na taj način utisak će samo ući, a pošto nema ni za šta da se veže, on će i izaći. Samoposmatranjem se otklanjaju blokade ega i jača se svest o našoj suštini. Kada svest izbalansira delovanje ličnost i suštine, čovek postaje kompletan, postaje jedno, dobija svoj pravi identitet, a takav čovek je oslobođen bilo kakve dualnost.
Mogao bi još dosta o tome, ali na poslu sam, i nemam baš mnogo vremena za forum...
)
