Све што си рекао стоји ако на ствари гледаш са чисто практичне стране, али гледајући са личне, емотивне стране, ја се никада нећу помирити са губитком Сарајева. Не можеш не жалити за градом у коме си рођен и који је једино мјесто на земљиној кугли у коме си се осјећао као свој на своме (у свим мјестима у којима сам живио послије 1996. осјећао сам се као гост). Па још и та неправда, та Милошевићева предаја, издаја... Да сам отишао својом вољом, можда неби ни жалио, али на овакав начин, послије дугогоишњег, крвавог рата и толике борбе за опстанак на тим просторима, буквално отјерани само зато што је неко негдје нешто потписао. То је било незамисливо и несхватљиво. Толике жртве испадоше узалудне. Не вјерујем да је главоња био пијан, да је нечим уцијењен или да је у некаквом афекту "дао" Српско Сарајево. Било је то раније смишљено и Сарајево му је било као неки адут у тим преговорима о миру. О предаји се говорило од самог почетка рата, још од половине 1992. То знам сигурно јер сам током 1992. и 1993, свакодневно водио дневник у коме сам записивао како конкретне догађаје, тако и гласине које су кружиле међу народом. С времена на вријеме, кроз сваких неколико мјесеци, пронијеле би се гласине како се очекује предаја општина Сарајева "јер се муслиманима мора дати излаз из града". Дилема је била једино дали ће се дати излаз преко Илиџе и Хаџића за Кисељак и Високо или преко Вогошшће и Илијаша за Високо и Брезу. Нико није ни помислио да ће дати апсулутно СВЕ. Значи, од почетка се калкулисало и то је јако деморалисало борце и народ. Због таквих гласина, у јулу 1993. борци са Жучи су били спремни побацати оружје у напустии ту линију, најважнију за одбрану Вогошће јер су мислили да је узалудно борити се даље ако ће свеједно територију дату муслиманима (што се на крају и обистинило) па су их спријечили у задњи момент. Радељавање сарајевских Срба је највећа српска трагедија овог рата, трагедија о којој се због нечега упорно шути, ево већ 23 године.