ЖИВА ВАТРА
Највећу мистичну снагу веровало се да има она ватра која се добије трењем дрвета о дрво. Али под којим условима, кад и ко може да вади — извија живу ватру, било је тачно утврђено и тога се морало строго придржавати ако се желео постићи успех.
Жива ватра се обично вадила лети, периодично или повремено. У ствари, чинило се то у одређене дане, обично на неки празник, али и онда кад се укаже потреба
Само извијање изводило се у „глуво доба" ноћи или пре изласка Сунца.
Вађење ватре се обављало на месту припремљеном за одржавање светковине, односно обреда са живом ватром. У близини неке воде (потока), кроз неко узвишење прокопавао се пролаз као мали тунел. Кад се извије жива ватра, њоме су се палиле ватре на источној страни прокопа, с леве и десне стране. После тога се кроз прокопани отвор протеривала стока и пролазили су људи са запада према истоку. Поред ватре стајали су они који су је вадили, или друге одређене особе са нагорелим палицама и њима додиривали стоку и људе који су пролазили, да се очисте од злих сила, односно да се заштите од болести.
О обреду паљења живе ватре и протеривању стоке кроз њу имамо доста сачуваних записа. Станоје М.Мијатовић у „Обичајима српског народа из Левча и Темнића“ пише:
„Негде у обали каквог потока или какве ровине прокопа се земља на неком завијутку и направи рупа да кроз њу може проћи човек и говече. После овога узму се два сува липова дрвета и дотле трљају једно од друго док се не запале. Трљање или тарење ових дрвета врше обично три човека. Један одупре доње дрво о какво дебело дрво, камен или обалу и свој трбух, односно појас, а у рукама држи једно парченце исушеног труда (печурке), онде где се трљање врши да би прихватио ватру. Друга двојица трљају горње дрво о доње, држећи га за један, а други за други крај и притискајући јако у трљању. Ово трљање траје дуго, и чим се појави ватра, она прихвати за труд и упали се. Од овако упаљеног труда наложи се ватра пред проваљеном рупом. Сад се свако говече проведе прво кроз прокопану, па се после доведе до ватре...“
По завршетку обреда, ватре се нису гасиле, већ је сваки домаћин носио по угарак на своје огњиште, да потпали нову ватру, где се даље непрекидно, симболично, одржавао живи огањ. На огњишту се ватра никад није гасила, осим кад се гасе све ватре у селу, управо непосредно пред вађење нове живе ватре, којом ће се упалити и нова ватра на огњишту, или кад неко умре у кући. Тад се гаси ватра на домаћем огњишту.
Тајна српска имена ватре
http://www.scribd.com/doc/111387024/Sima-Trojanović-Vatra-u-običajima-i-životu-srpskog-naroda
