Običaji kod Srba

Мени се свиђа идеја и тема, па ћу да приложим обичај који је забележен и пре (отприлике) 3-4000 година у записима Хетитског царства.
Прво да пренесем новинску вест о том, па ћу да додам шта се може у нашим записима наћи ;)


Emilija Jovanović-Mason objavila je rezultate svojih dugogodišnjih istraživanja pod naslovom "Hetiti - indoevropska civilizacija po površini stena". Tokom svojih istraživanja ova naučnica došla je i do jednog otkrića veoma značajnog i za našu kulturu. Proučavajući pločice na kojima su zapisani religijski obredi Hetita, koji datiraju iz drugog milenijuma pre nove ere, otkrila je da su njihovi scenariji gotovo identični sa obredima koji su se praktikovali u istočnoj Srbiji sve do 19. veka!

Reč je o obredima lustracije, isterivanja nečistoće iz ljudi i stoke, koji su se i kod Hetita i u istočnoj Srbiji odvijali pored obala reka ili potoka. I kod drevnog indoevropskog naroda i kod nas, obred ima tri elementa - živu vatru, živu vodu i prolaz kroz zemlju. Kratak hetitski zapis o živoj vatri protumačila je prema našem obredu izvlačenja žive vatre - ovaj obred postoji i na Titelbahovim crtežima o običajima u istočnoj Srbiji - dva blizanca ritualno taru drvo o drvo dok se ne zapali vatra.

Tokom obreda lustracije, da bi se oslobodili ljage u sebi, ljudi prvo prolaze između dve žive vatre (da ljaga izgori), potom se provlače kroz tunel u zemlji (da bi ostala u zemlji). Kada izađu iz tunela, prema hetitskom obredu, starica im daje hleb, dok u istočnoj Srbiji "babica" daje kašu. Preostalu nečistoću odnosi i živa voda. Obred lustracije stoke ima nešto drukčiji scenario, umesto tunela u zemlji - pravio se luk od glogovog drveta (simbolično tunel) koji bi se potom zapalio. Ispod luka koji gori prolazila je prvo sitna, pa krupna stoka, a potom i ljudi.

Pre dve godine, na samom vrhu, gde se po verovanju spajaju nebo i zemlja, pronašla je i svetilište ovog indoevropskog plemena. Preko puta nalazi se grupa crteža, na kojoj je predstavljeno stvaranje sveta. I tu je otkrila paralele koje mogu da se povuku sa našim etnografskim nasleđem - sekiru od klesanog kamena čije sečivo je okrenuto ka nebu, što se podudara sa našim običajem da se ispred kuće drži sekira upravo u tom položaju, da rastera gromove.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:178586-Živela-lustracija-u-Srbiji

Већ имам нешто о обичају паљења живе ватре

ЖИВА ВАТРА

Највећу мистичну снагу веровало се да има она ватра која се добије трењем дрвета о дрво. Али под којим условима, кад и ко може да вади — извија живу ватру, било је тачно утврђено и тога се морало строго придржавати ако се желео постићи успех.
vatra4.png


Жива ватра се обично вадила лети, периодично или повремено. У ствари, чинило се то у одређене дане, обично на неки празник, али и онда кад се укаже потреба
vatra5.png


Само извијање изводило се у „глуво доба" ноћи или пре изласка Сунца.
vatra7.png


Вађење ватре се обављало на месту припремљеном за одржавање светковине, односно обреда са живом ватром. У близини неке воде (потока), кроз неко узвишење прокопавао се пролаз као мали тунел. Кад се извије жива ватра, њоме су се палиле ватре на источној страни прокопа, с леве и десне стране. После тога се кроз прокопани отвор протеривала стока и пролазили су људи са запада према истоку. Поред ватре стајали су они који су је вадили, или друге одређене особе са нагорелим палицама и њима додиривали стоку и људе који су пролазили, да се очисте од злих сила, односно да се заштите од болести.

vatra6.png


О обреду паљења живе ватре и протеривању стоке кроз њу имамо доста сачуваних записа. Станоје М.Мијатовић у „Обичајима српског народа из Левча и Темнића“ пише:

„Негде у обали каквог потока или какве ровине прокопа се земља на неком завијутку и направи рупа да кроз њу може проћи човек и говече. После овога узму се два сува липова дрвета и дотле трљају једно од друго док се не запале. Трљање или тарење ових дрвета врше обично три човека. Један одупре доње дрво о какво дебело дрво, камен или обалу и свој трбух, односно појас, а у рукама држи једно парченце исушеног труда (печурке), онде где се трљање врши да би прихватио ватру. Друга двојица трљају горње дрво о доње, држећи га за један, а други за други крај и притискајући јако у трљању. Ово трљање траје дуго, и чим се појави ватра, она прихвати за труд и упали се. Од овако упаљеног труда наложи се ватра пред проваљеном рупом. Сад се свако говече проведе прво кроз прокопану, па се после доведе до ватре...“
vatra2.png
vatra3.png


По завршетку обреда, ватре се нису гасиле, већ је сваки домаћин носио по угарак на своје огњиште, да потпали нову ватру, где се даље непрекидно, симболично, одржавао живи огањ. На огњишту се ватра никад није гасила, осим кад се гасе све ватре у селу, управо непосредно пред вађење нове живе ватре, којом ће се упалити и нова ватра на огњишту, или кад неко умре у кући. Тад се гаси ватра на домаћем огњишту.

Тајна српска имена ватре
vatra8.png


vatra9.png


http://www.scribd.com/doc/111387024/Sima-Trojanović-Vatra-u-običajima-i-životu-srpskog-naroda
 
Poslednja izmena:

Back
Top