Не разумеш ти то Тавита. Управо у томе и јесте страшна судба пада Протестаната који у својој телогији одричу било какву везу са Богом, и све спуштају на ниво пуког имитирања. Православље нас још од Апостола учи следећем:
Тема која представља сами центар Православља, јесте теосис, деификација, или једноставно на српском језику – обожење.
Сви смо често чули израз у народу и животу: “да се Срби обоже и умноже”. При томе, ово друго знамо како се постизе, и у домену је телесног и овоземаљског (мада се појам “умноже” може схватити и у смислу повећања броја верника), док се сам појам обожења налази искључиво у духовној области. Оригинално учење које се до наших дана задржало једино у Православној Цркви, на Западу је полако напуштено са увођењем телогије Св. Августина Блаженог, који се сматра и творцем Римокатоличке теологије. Протестантска групација, не само да својим произилажењем из Римокатоличке Цркве, није ни имала шансу да преузме и разуме доктрину обожења, него су Римокатоличку теологију даље поједноставили, напуштајући скоро све оригиналне облике спиритуалности, представљене кроз Свете Тајне Цркве. Шта је то обожење, и шта нас учи оригинална апостолска теологија?
У Светом Јеванђељу по Јовану, Христос каже да је Он пренео Својим ученицима Бозжу Славу, и моли се да ученици постигну јединство са Богом:
(Јован 17)
20. Не молим пак само за њих, него и за оне који због ријечи њихове повјерују у мене:
21. Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао.
22. И славу коју си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно.
23. Ја у њима и ти у мени, да буду усавршени у једно, и да позна свијет да си ме ти послао и да љубиш њих као што мене љубиш.
Ово је само један пример који говори у прилог обожења. Православље на основу овог примера и сличних, говори о обожењу Божјег народа – самих Хришћана.
Ако је Хришћанима пренета Божја слава, и ако треба да будемо “усавршени у једно” са Богом, то заправо значи да људи морају да се обоже. Узрастањем у Христу, ми у себе заправо примамо самога Бога, и као такви попримамо дуалну природу, баш као што је и сам Христос имао дуалну природу. Христос је рођен као савршени човек, Бог-човек. Ми смо позвани да постанемо уз помоћ Божје Благодати оно што је Бог заправо по својој природи. И због тога Православни кажу: “Бог је постао човек, како би човек могао постати као Бог.”
Постоје и други делови Библије који говоре о обожењу.
Ми смо направљени по обличју Божјем (Пост. 1,26-31), ми смо деца Свевишњега (Пс. 82), ми смо “причасници божанске природе” (2 Пет. 1,4). Ово је само неколико примера…
Важно је нагласити да човек може да учествује једино у Божанским Нествореним Енергијама, а никако у Божјој суштини. Сам концепт обожења је веома важан и појављује се у многим текстовима Светих Отаца ране Цркве, као један од аспеката спасења. Наше јединство са Христом је могуће само кроз његову људску природу. Баш као што је Он био савршени човек, јединство људске и божанске природе, тако смо и ми позвани да постанемо савршени баш као и Он. Људска природа Христова је уједињена са божанском, и та људска природа је била под утицајем божанских енергија Његове божанске природе. Због тога, та његова људска природа није могла да почини грех. Нашим уједињењем са Христом кроз Свету Тајну Крштења и Миропомазања (Рим. 6,3-6), ми добијамо удела у тим Божанским Енергијама.
Обожење је само дотакнуто у Римокатоличкој и Протестантској доктрини “санктификације”. Проблем те доктрине је, пре свега, везан за неразумевање нашег односа и природе наше везе са Христом. То неразумевање је јасно изречено у једној налепници коју лепе по аутима, а на којој је написано: “Хришћани нису савршени, него су спашени.” Прва половина реченице је апсолутно тачна, јер заиста нисмо савршени (савршенство је циљ који је могуће постићи само ако стремимо ка Богу свим својим срцем), али други део каже да су Хришћани само група људи која иде у Рај. То није истина, јер у Рај можемо ући само као “причасници божанске природе”. Као причасници, ми имамо приступ Божанским Енергијама, баш као што то Св. Петар рече у својој посланици.
Сетимо се само како је Христ објаснио зашто ученици нису могли да истерају демона (Мат. 17). У наставку се каже: “Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће.” Може ли наша људска природа тако нешто да уради? Није ли то један од доказа шта су у стању да ураде Божанске Нестворене Енергије чији судионици можемо да постанемо?
Обожење је централна тема и крајњи циљ сваког Православног верника. Јер, све што радимо у нашој вери: крстимо се, миропомазујемо, идемо на божанске литургије, исповедамо, причешћујемо, итд… има за циљ обожење – сједињење са Христом. Тај циљ је успоставио сам Христ, имали су га и Апостоли, живи и до данашњих дана једино у Православној Цркви.
