Psalam 77
1 Slušajte, narode moj, moje učenje; naklonite uši rečima koje ću vam reći.
2 Otvoriću svoja usta u priči,
izneću ono što je bilo skriveno od davnina —
3 priče koje smo čuli i znamo,
koje su nam ispričali naši očevi.
4 Nećemo ih sakriti od svoje dece, nego ćemo budućim pokolenjima govoriti o slavi Gospodnjoj, o njegovoj sili
i čudesnim delima koja je učinio.
5 On je postavio svedočanstvo u Jakovu, i zakon dao Izrailju,
da ih prenesu svojoj deci,
6 da bi sledeća pokolenja znala,
deca koja će se tek roditi —
i da bi i ona govorila svojoj deci,
7 da se uzdaju u Boga,
da ne zaborave dela Njegova,
i da čuvaju Njegove zapovesti.
8 Da ne budu kao njihovi očevi —
neposlušan i tvrd narod,
srce im nestalno,
duh im nije bio veran Bogu.
9 Sinovi Jefremovi,
naoružani i spremni za borbu,
okrenuli su leđa u dan bitke.
10 Zaboravili su Božja dela
i čuda koja im je pokazao.
11 Pred njihovim očima učinio je čudesne stvari u zemlji Egipta, u ravnici Tanas.
12 Raspodelio je more i proveo ih kroz njega, postavio vode kao zid.
13 Danju ih je vodio oblakom,
a noću svetlošću ognja.
14 Razbio je stenu u pustinji
i napojio ih obilno kao iz dubokih voda.
15 Izveo je potoke iz kamena,
i vode su tekle kao reke.
16 Ali su opet grešili protiv Njega,
pobunili se protiv Svevišnjeg u pustinji.
17 Kovali su iskušenja Bogu u svojim srcima, tražili hranu po svojoj želji.
18 Govorili su protiv Boga:
„Zar Bog može da postavi sto u pustinji?
19 Udarac dade steni,
i voda poteče, reke su se izlile;
ali može li dati hleb, ili pripremiti meso svom narodu?“
20 Zato Gospod ču i razgnevi se;
ognjem se zapali Njegov gnev na Jakova, jer ne poverovaše Bogu,
niti se uzdaše u Njegovo spasenje.
21 Ipak, On otvori oblake neba
i dade im manu da jedu,
dade im hleb anđela;
hranu im posla iz obilja.
22 Posla vetar sa istoka,
i vetar sa juga ga dovede snagom svojom.
23 I pusti meso kao prašinu,
ptice koje lete kao pesak na obali.
24 Pade im usred logora,
oko šatora njihovih.
25 I jeli su, i bili siti,
jer im je dao šta su želeli.
26 Ali dok je hrana još bila u njihovim ustima,
Božji gnev se podiže na njih,
i pogubi najjače među njima,
mladiće Izrailjeve obori.
27 Ipak, i dalje grešiše,
i nisu poverovali u Njegova čuda.
28 Zato im dani nestaše u ništavilu, i godine im prođoše u brzini.
29 Kad ih ubijaše, oni Ga tražiše,
vraćali su se i rano ustajali da mole Boga.
30 Sećali su se da je Bog njihova pomoć, i Svevišnji njihov izbavitelj.
31 Ali su Ga varali ustima svojim,
i lagali jezikom svojim.
32 Srce im nije bilo postojano prema Njemu, niti su bili verni u savezu s Njim.
33 Ali On — milosrdan — praštao im je grehe, nije ih uništavao,
mnogo puta je zadržavao svoj gnev i nije ga do kraja izlivao.
34 Sećao se da su telo,
dah koji prolazi i ne vraća se.
35 Koliko su ga puta izazivali u pustinji, i žalostili Boga u suvoj zemlji!
36 Uvek iznova iskušavali Boga,
i vređali Svetog Izrailjevog.
37 Nisu se sećali Njegove ruke,
dana kad ih je izbavio od neprijatelja;
38 kad je učinio znake u Egiptu,
i čuda u ravnici Tanas:
39 pretvorio reke njihove u krv,
da ne mogu piti vode;
40 poslao na njih oblačne rojeve muva, i žabe koje su ih satirale;
41 dao je njihove useve gusenicama, i njihov trud skakavcima;
42 ubio je vinovu lozu gradom,
i smokve mrazom;
43 dao je stoku njihovu tuči,
i imanje njihovo munjama;
44 poslao na njih gnev svoj:
plamen, bes, nevolju, niz anđela kazne.
45 Pustio je svoj gnev slobodno,
nije poštedio njihove duše od smrti, i stoku njihovu predao kugi.
46 Pobio je sve prvorođene u Egiptu, prve plodove njihove snage u šatorima Hamskim.
47 A svoj narod izvede kao ovce,
i povede ih kao stado kroz pustinju.
48 Vodio ih je bez straha, jer more je prekrilo njihove neprijatelje.
49 Doveo ih je u zemlju svetosti svoje, na planine koje je njegova desnica stekla.
50 Pred njima je proterao narode,
odmerio im nasledstvo konopcem, i naselio plemena Izrailjeva u njihove šatore.
51 Ali su iskušavali i ogorčavali Boga Svevišnjeg, i nisu čuvali Njegove zapovesti.
52 Okrenuli su se i izneverili,
kao njihovi očevi —
skrenuli su kao luk koji ne pogađa metu.
53 Rasrdili su ga idolima svojim,
i razgnevili rezbarijama svojim.
54 Bog ču i razgnevi se, i odvrati se od Izraela.
55 Napusti stanovanje svoje u Silomu, šator u kojem je boravio među ljudima.
56 Preda snagu svoju u zarobljeništvo, i slavu svoju u ruke neprijatelju.
57 Narod svoj preda maču,
i razgnevi se na nasledstvo svoje.
58 Mladiće njihove proždrla je vatra, i devojke njihove nisu imale pesama svadbenih.
59 Sveštenici njihovi padoše od mača, i udovice njihove nisu mogle ni da plaču.
60 Tada se Gospod probudi kao iz sna, kao ratnik osvežen vinom.
61 I udari svoje neprijatelje s leđa, i osramoti ih zauvek.
62 Odbaci šator Josifov,
i pleme Jefremovo ne izabra.
63 Nego izabra pleme Judino,
goru Sion koju zavole.
64 I sazida svetilište svoje kao visine nebeske, kao zemlju koju je učvrstio zauvek.
65 I izabra Davida, slugu svoga,
uze ga iz torova ovaca;
66 izveo ga da pase narod svoj Jakova, i nasledstvo svoje Izrailja.
67 On ih je pasao čistim srcem,
i vodio ih mudrim rukama.
