*BILJA*
Buduća legenda
- Poruka
- 32.192
Командант Српског комитског покрета који је заједно са Вуковим ратницима војевао по Хрватској, позива Вука Драшковића, врховног команданта Српске гарде да се заједно, добровољно предају хашком трибуналу и докажу да нису криви по командној одговорности
Господине Драшковићу, обраћам ти се са муком, болом и тешком мучнином у стомаку, изазваном твојим недоследним изјавама и поступцима, који не могу да нађу границе са којима би се граничиле. Да ли се граниче са незрелошћу, са малоумношћу, са издајством, или, пак, са слугењарством неком одређеном газди, или, можда, са удворништвом до чланкова, не могу одредити.
Вуче Драшковићу, сећам се 1991. године, када си, користећи туђе новце, кренуо да формираш Српску гарду. Сећам се Белога, ти си га заборавио, сећам се Гишке и Госпића, и на њега си пљунуо. Њих си само величао и уважавао док си користио њихова средства и док су ти били од користи. Сећам се твојих говора на њиховим гробовима, сећам се како си својим говорима палио и дражио српску младеж, да су српске границе свуда тамо где су српски гробови, где су српске цркве и црквишта... свуда тамо где је са усташког ножа капала српска крв, ту су српске границе...
Млади Срби – добровољци, гутали су сваку твоју реч, која им је грејала срца и палила крв да крену у одбрану српске нејачи, српских домова, српских цркава преко Дрине. То, са њихове стране, било је уреду. Они су били патриоте, отаxбинољупци, а ти, ти си био профитер, и то двоструки ратни профитер – материјални и политички, а посебно што си био ратни хушкач – по мерилима које сада ти прокламујеш.
Када си својим демагошким говорима запалио – пробудио љубав српске младежи према нацији и отаxбини, решио си да то и уновчиш, да формираш своју партијску војску, Српску гарду.
Ко је дао идеју за оснивање српске гарде?
У рану вечер 4.6.1991. године, ти си свој план изложио Белом и Гишки. Они су то са одушевљењем прихватили. Прихватили су да то и финансирају. Нећу да улазим, нити, пак, да износим из којих су извора та средства. Ти се, Вуче, њих двојице само по средствима финансија сада сећаш. Данас бивши припадници Српске гарде, одлазећи на њихове гробове, проклињу дан када су упознали тебе и Дану. Њих двојица и цела Српска гарда служили су СПО-у, теби и Даници, као алиби, јер је гарда својатана, упркос пацифизму који сте ви проповедали.
Ти си спремио гарду за преузимање власти, како ти то рече: “власти која се ваља по улици”. У том циљу си хтео и на скупштинском заседању 2.7.91. године да прогураш предлог о оснивању Српске војске, која ће у “једном даху да порази усташе”. Када ти предлог није прошао, твоја Српска гарда постала је паравојна формација, прва у Србији. Ти си и даље стајао и својатао гарду као партијску војску и око 1. септембра 1991. године је шаљеш у Хрватску, тачније на фронт код Госпића, под командом Божовића-Гишке.
На сав глас си се, Вуче, гардом поносио, поносио си се њиховим борбама, погибијом Гишке и раније Белога. Формирао си паравојне формације, слао их на фронт, а са друге стране, позивао на сав глас на дезертерство из регуларне војске. Средства која су пристизала за гарду си задржавао, не дајући их онима којима су била намењена.
---------------
Господине Драшковићу, обраћам ти се са муком, болом и тешком мучнином у стомаку, изазваном твојим недоследним изјавама и поступцима, који не могу да нађу границе са којима би се граничиле. Да ли се граниче са незрелошћу, са малоумношћу, са издајством, или, пак, са слугењарством неком одређеном газди, или, можда, са удворништвом до чланкова, не могу одредити.
Вуче Драшковићу, сећам се 1991. године, када си, користећи туђе новце, кренуо да формираш Српску гарду. Сећам се Белога, ти си га заборавио, сећам се Гишке и Госпића, и на њега си пљунуо. Њих си само величао и уважавао док си користио њихова средства и док су ти били од користи. Сећам се твојих говора на њиховим гробовима, сећам се како си својим говорима палио и дражио српску младеж, да су српске границе свуда тамо где су српски гробови, где су српске цркве и црквишта... свуда тамо где је са усташког ножа капала српска крв, ту су српске границе...
Млади Срби – добровољци, гутали су сваку твоју реч, која им је грејала срца и палила крв да крену у одбрану српске нејачи, српских домова, српских цркава преко Дрине. То, са њихове стране, било је уреду. Они су били патриоте, отаxбинољупци, а ти, ти си био профитер, и то двоструки ратни профитер – материјални и политички, а посебно што си био ратни хушкач – по мерилима које сада ти прокламујеш.
Када си својим демагошким говорима запалио – пробудио љубав српске младежи према нацији и отаxбини, решио си да то и уновчиш, да формираш своју партијску војску, Српску гарду.
Ко је дао идеју за оснивање српске гарде?
У рану вечер 4.6.1991. године, ти си свој план изложио Белом и Гишки. Они су то са одушевљењем прихватили. Прихватили су да то и финансирају. Нећу да улазим, нити, пак, да износим из којих су извора та средства. Ти се, Вуче, њих двојице само по средствима финансија сада сећаш. Данас бивши припадници Српске гарде, одлазећи на њихове гробове, проклињу дан када су упознали тебе и Дану. Њих двојица и цела Српска гарда служили су СПО-у, теби и Даници, као алиби, јер је гарда својатана, упркос пацифизму који сте ви проповедали.
Ти си спремио гарду за преузимање власти, како ти то рече: “власти која се ваља по улици”. У том циљу си хтео и на скупштинском заседању 2.7.91. године да прогураш предлог о оснивању Српске војске, која ће у “једном даху да порази усташе”. Када ти предлог није прошао, твоја Српска гарда постала је паравојна формација, прва у Србији. Ти си и даље стајао и својатао гарду као партијску војску и око 1. септембра 1991. године је шаљеш у Хрватску, тачније на фронт код Госпића, под командом Божовића-Гишке.
На сав глас си се, Вуче, гардом поносио, поносио си се њиховим борбама, погибијом Гишке и раније Белога. Формирао си паравојне формације, слао их на фронт, а са друге стране, позивао на сав глас на дезертерство из регуларне војске. Средства која су пристизала за гарду си задржавао, не дајући их онима којима су била намењена.
---------------