Nikolaj Berđajev: O revoluciji (1917)

[Nina]

U svom delu „Filozofija nejednakosti“, ruski religiozni filozof Nikolaj Berđajev piše između ostalog o revolucijama…

„Osećaj ljubavi, kreativnosti i konstruktivnosti, nikad ne vodi u revoluciju. Na svakoj revoluciji je utisnut žig nedostatka blagodati, Bogoostavljenosti i prokletstva.
Narod upadajući u revolucionarni kovitlac, gubi svoju duhovnu slobodu, podleže pod sudbonosne zakone, prolazi kroz bolesti, ulazi u nepovratne tokove
i postaje opsednut i demonizovan.“

 

[Nina]

Slika Ivana Aleksijeviča Vladimirova: Pogrom Zimskog Dvorca

 

[Nina]

Svaka je revolucija na svoj nacin ali cini mi se da ipak imaju nešto zajednicko a to je zlocin i rušoilaštvo
Ako je vec revolucija u Rusiji ( primer) smenila vlast zašto je morala da ubija istu tu vlast i da
ruši i skrnavi sve ono što je pripadalo vlasti ..Primer je ova slika..uništavanje Zimskog dvorca
Ili giljotina Luja XVI i Marije Anroanete i dobrano uništavanje dvorca Luvr.

 

[Banovic Strahinja]

Svaka je revolucija na svoj nacin ali cini mi se da ipak imaju nešto zajednicko a to je zlocin i rušoilaštvo

Revolucija nije rec rezervisana samo za promenu sistema upravljanja ili vlade, moze biti i naucna, kulturna itd…
Kad se menja bilo kakav sistem- sistem se uvek brani- tako da je tesko izbeci nekakav vid nasilja- moze se pokusati smanjiti, rakodje sustem pokusava da prezivi tako da je uvek potrebno vrsiti sveobuhvatne zahvate- to je bio slucaj i u americkoj recoluciji i srpskoj revoluciji (iliti ustanku),
ni jedna veca promena sistema ne moze proci bez vecih potresa.

 

[Banovic Strahinja]

Ako je vec revolucija u Rusiji ( primer) smenila vlast zašto je morala da ubija istu tu vlast i da
ruši i skrnavi sve ono što je pripadalo vlasti

Car Nikolaj, a narocito carica su bili poprilicno nepopularni, nakon februarske revolucije kad su ostali bez vlasti nasli su se u nezgodnoj situaciji (koju je pogorsala njihova rezigriranost)- nijedna zemlja (koja je bila u mogucnosti) nije htela da ih primi jer je svuda kuvalo i vlade i vladari su se bojali da ce davanjem azila ovima pogorsati situaciju,
tako da su Romanovi prepusteni spletu dogadjaja,
u odredjenom momentu su se belogardejci priblizili kuci gde su Romanovi drzani, sto je ubrzalo odluku da se Romanovi likvidiraju,
odluku su najverovatnije doneli Trocki i Lenjjn (Trocki definitivno, Lenjin je bio majstor da izbegne povezivanj s ikakvom prljavstinom)
No njihova sudbina je ionako bila zapecacena,
Bpljsevici nisu hteli da bilude ista sto bi moglo predstavljati iskru ili motivaciju za itpor,
takodje rada se nije razumela uloga genetike i DNK, i verovali su u “tabula rasa” teoriju-
srusiti ce stari sistem i sve simbole, i krenuti ce iznova u vrli bolji svet.
Naravno, to je bila zabluda i njihovi planovi su radjeni na pogresnim pretpostavkana.

 

[Nina]

Ono što ja ne mogu da prihvatm je uništavanje kulturnog dobra, a još manje ubijanja ljudi.
Ok skinite ih sa vlasti ali ako im ruke nisu krvave ne ubijajte ih, jer se to sve jednog dana vrati

 

[celadon]

Ono što ja ne mogu da prihvatm je uništavanje kulturnog dobra, a još manje ubijanja ljudi.
Ok skinite ih sa vlasti ali ako im ruke nisu krvave ne ubijajte ih, jer se to sve jednog dana vrati

Akumulacija dugotrajnog besa ili nedostatak konstruktivne vizije budućnosti otvara kanal za pražnjenje, oslobađanje osećaja nemoći, koji kulminira uništavanjem i nasiljem. Ljudima ostaje jedini smisao u rušenju, a ne u izgradnji.
Opravdano je promeniti sistem
kada postane neodrživ i
ukloniti tiraniju, korupciju ili ekstremnu nejednakost, drugim rečima raskinuti sa nepravdom, ali ne i sistematski rušiti i ubijati radi raskida sa starim poretkom, jer to ideološko gaženje prošlosti i uništavanje kulturnih simbola je istovremeno i ostavljanje naroda bez korena, kao i pravljenje terena za nove oblike zla, tiranije, nove oblike ugnjetavanja.
Takvo duštvo nema ideju ni šta bi stvorilo, već uništava ono što postoji, a da pritom ne osvaja duhovnu slobodu. To nije čak ni osveta. To je moralni samoporaz.

Kada postoji kulturna svest, volja da se sačuva identitet i spremnost na adaptaciju, onda stare strukture mogu preživeti vekove, različite vlasti i promene.
A, opet, s druge strane prisustvujemo i bizarnim situacijama: da se kulturna baština može uništavati i bez revolucije i bez ikakvog opravdanog razloga.

 

[Banovic Strahinja]

jer to ideološko gaženje prošlosti i uništavanje kulturnih simbola je istovremeno i ostavljanje naroda bez korena

To i jeste poenta, stvoriti vrli novi svet.
Nije bog stvorio coveka po liku svom- vec je obrnuto.
Gotovo sve revolucije i pokreti pokusavaju izbrisati ili prilagoditi proslost, i jedino je pitanje krajnjeg ishoda?
Da li u Srbiji nekom nedostaju turska groblja i mahale?
Nije problem kad se srusi neka civilizacija- problem je kad je cena prevelika, a krajnji rezultat los.

Sve civilizacije imaju uspon i pad- i taj pad ima svoje koristi.
Kao sumski pozar koji prozdere sumu- s jedne strane je tragedija,
s druge strane je korisno jer obogati zemljiste, a suma dobije novi zivot iz pepela, a stara suma bi bila bolesna i memljiva.

 

[celadon]

To i jeste poenta, stvoriti vrli novi svet.
Nije bog stvorio coveka po liku svom- vec je obrnuto.
Gotovo sve revolucije i pokreti pokusavaju izbrisati ili prilagoditi proslost, i jedino je pitanje krajnjeg ishoda?
Da li u Srbiji nekom nedostaju turska groblja i mahale?
Nije problem kad se srusi neka civilizacija- problem je kad je cena prevelika, a krajnji rezultat los.

Sve civilizacije imaju uspon i pad- i taj pad ima svoje koristi.
Kao sumski pozar koji prozdere sumu- s jedne strane je tragedija,
s druge strane je korisno jer obogati zemljiste, a suma dobije novi zivot iz pepela, a stara suma bi bila bolesna i memljiva.

Civilizacije ne moraju da izgore da bi se obnovile. To je više ideološka predstava nego istorijska nužnost.
Recimo, Španija je sačuvala Alhambru, džamiju u Kordobi, Alkazar u Sevilji... i time sačuvala kontinuitet identiteta, iako je prethodna vlast bila neprijateljska.
Društvo može da se menja i napreduje bez brisanja sopstvenog identiteta, jer takvo brisanje ne oslobađa, već oblikuje poslušnog čoveka. Kada se samo ruši umesto da se transformiše, ne dobija se novi svet, nego samo novi oblik sirovosti. Narod koji stalno prekida kontinuitet, samo se vrti u traumatičnom krugu i sve se ponavlja, samo pod drugim imenima.
A i ta plodna zemlja posle razaranja često bude prilično zagađena. Berđajev je, uprkos svom religijskom okviru, dobro primetio da u slepom razaranju zapravo nema kreativne energije.
Mislim da je razlika jednostavna. Kad menjaš ono što je loše, ideš napred; kad rušiš sve redom, samo otvaraš prostor da se pojavi nešto još gore.

 

[Banovic Strahinja]

Recimo, Španija je sačuvala Alhambru, džamiju u Kordobi, Alkazar u Sevilji... i time sačuvala kontinuitet identiteta, iako je prethodna vlast bila neprijateljska

Prethodna vlast je bila muslimanska, i veliki broj stanovnika, tako da je identitet gotovo potpuno promenjen.

Mislim da je razlika jednostavna. Kad menjaš ono što je loše, ideš napred; kad rušiš sve redom, samo otvaraš prostor da se pojavi nešto još gore.

Treba uvek uzeti u obzir ne samo kontekst-istorijski, socijalni, ekonomski itd… Tj ne samo unutrasnje i vanjske faktore i protivnike,
i francuski revolucionari i kasnije ruski osim unutrasnjih protivnika i raznih frakcija su imali i strane vojske; sto je sve donelo paranoji; narocito u Rusiji.

Takodje treba uzeti kompleksnost problema, kad se sistem menja- postoji milion nepredvidivih stvari, narocito ako se radi o nekoj novini;
kad se uvodi neka nova mera u ekonomiji je uglavnom tesko ili nemoguce predvideti kako ce se to ispoljiti, a da ne govorimo o revoluciji.
Kako ce AI revolucija izgledati? Nemoguce je predvideti, ali sigurno je da ce biti i negativnih posledica.
Tako da uvek kod promena ima zrtava.
A nesigurnost cesto dovodi do uvodjenja striktnih mera… I krajnji ishodi mogu biti poprilicno dramaticni, kao sto jesu bili u ruskoj revoluciji,
no takodje je bilo i vrlo pozitivnih ishoda.

 

[celadon]

Prethodna vlast je bila muslimanska, i veliki broj stanovnika, tako da je identitet gotovo potpuno promenjen.

Treba uvek uzeti u obzir ne samo kontekst-istorijski, socijalni, ekonomski itd… Tj ne samo unutrasnje i vanjske faktore i protivnike,
i francuski revolucionari i kasnije ruski osim unutrasnjih protivnika i raznih frakcija su imali i strane vojske; sto je sve donelo paranoji; narocito u Rusiji.

Takodje treba uzeti kompleksnost problema, kad se sistem menja- postoji milion nepredvidivih stvari, narocito ako se radi o nekoj novini;
kad se uvodi neka nova mera u ekonomiji je uglavnom tesko ili nemoguce predvideti kako ce se to ispoljiti, a da ne govorimo o revoluciji.
Kako ce AI revolucija izgledati? Nemoguce je predvideti, ali sigurno je da ce biti i negativnih posledica.
Tako da uvek kod promena ima zrtava.
A nesigurnost cesto dovodi do uvodjenja striktnih mera… I krajnji ishodi mogu biti poprilicno dramaticni, kao sto jesu bili u ruskoj revoluciji,
no takodje je bilo i vrlo pozitivnih ishoda.

Slažem se da posle određenih revolucija zaista jesu nastale i pozitivne promene. To se kao istorijska činjenica ne može ignorisati.
Ali kada se oslonimo na Berđajeva, on pravi jednu drugu distinkciju: pozitivni ishodi koji se kasnije pojave nisu dokaz da je sama revolucija kreativna sila.
Ono što je dobro nastaje uprkos haosu, a ne zbog njega.
Po Berđajevu, revolucija je trenutak raspada i pražnjenja, nešto kao pucanje brane. Voda posle toga može da navodnjava polja, ali pucanje brane nije bilo čin stvaranja, nego znak da se sistem urušio iznutra.
Zato on ne negira pozitivne rezultate, već tvrdi da ti rezultati dolaze tek kasnije, kada društvo ponovo pronađe neku vrstu unutrašnje ravnoteže i kreativnosti.
Drugim rečima, ono što je dobro nije proizvod revolucionarnog nasilja, nego kasnije faze smirivanja i obnove.

Revolucija nije rec rezervisana samo za promenu sistema upravljanja ili vlade, moze biti i naucna, kulturna itd…

Kad govorimo o drugim vrstama revolucija, kulturnoj, naučnoj, tehnološkoj, mislim da je tu važno napraviti razliku.
Te promene se često zovu revolucije, ali nemaju isti karakter kao političke i društvene revolucije o kojima govori Berđajev.
U kulturnim i naučnim revolucijama obično nema kolektivnog besa, masovnog nasilja, ni rušenja identiteta.
To su brze i duboke transformacije, ali njih pokreće stvaralačka energija, nova ideja, novi duh, novo otkriće.
One mogu da poremete postojeći poredak, ali ga ne uništavaju silom, nego ga prevazilaze kreativno.
Tu se, čini mi se, nalazi glavna razlika po Berđajevu: nije svaka velika promena revolucija u njegovom smislu, već samo ona koja je pokrenuta destruktivnom, a ne stvaralačkom snagom.
Zato mi deluje da kulturne i naučne revolucije više liče na naglo cvetanje nečeg novog, dok političke revolucije često izbiju tek kad je društvo već nagomilalo ogroman unutrašnji pritisak.

Kako ti vidiš tu razliku? Da li su kulturne revolucije po prirodi kreativnije, ili bi i one mogle da nose element destrukcije?

 

[Banovic Strahinja]

Ali kada se oslonimo na Berđajeva, on pravi jednu drugu distinkciju: pozitivni ishodi koji se kasnije pojave nisu dokaz da je sama revolucija kreativna sila

Ovo je jako dobra poenta, medjutim otvara mnogo pitanja, a ruska revolucija je narocito komplikovana- npr tehnicki gledano februarska revolucije jeste bila revolucija, medjutim u njoj nisu ucestvovali boljsevici,
tzv oktobarska revolucija nije bila revoluciia vec prevrat, coup d’etat,
kasnije su napravili citav dramski prikaz i mase ljudi, krvave borbe-
no zapravo je ucestvovalo nekih 300 ljudi, centar prekazne vlade je zauzet tako sto su se provukli kroz otvoren prozor, sama Aurora je na kraju ispalila neki plotun-
uglavnom Trocki i Lenjin su shvatali kako sistemi funkcionisu i da ne moraju da zauzmu sve da bi kontrolisali sve- dovoljno je da zauzmu kljucne tacke.

 

[Banovic Strahinja]

Zato mi deluje da kulturne i naučne revolucije više liče na naglo cvetanje nečeg novog, dok političke revolucije često izbiju tek kad je društvo već nagomilalo ogroman unutrašnji pritisak.

Kako ti vidiš tu razliku? Da li su kulturne revolucije po prirodi kreativnije, ili bi i one mogle da nose element destrukcije?

Kineska kulturna revolucija je bila destruktivna, Japan je morao da likvidira samuraje da bi napredovao, tokom industrijske revolucije su neki razbijali masine, pojavio se ravnozemljaski pokret,
s druge strane neke kulturne revolucije su prosle bez mnogo otpora i buke, npr Gutenbergova masina za stampanje, kompjuterska revolucija
tako da zavisi koliko su jake “suprotstavljene sile”, i koliko ce stanovnistvo biti pogodjeno i ko ce biti pogodjen, niza elita tj maloburzoazija je najopasnija- narocito advokati.

 

[celadon]

Neke revolucije su eksplozivne, neke kontrolisane, neke gotovo neprimetne.
Ali tu dolazimo baš do ključne razlike.
To što su okolnosti komplikovane- ratovi, spoljne pretnje, unutrašnje frakcije, istorijske greške prethodne vlasti, ne ukida pitanje prirode same energije koja pokreće određenu promenu.
Februarska i oktobarska revolucija su bile različite, ali su obe nastale iz stanja raspada, straha, gladi, nepoverenja, nervoze, umora, osećanja da je sve dotrajalo. To je plodno tlo za destrukciju, ali ne za stvaranje.
Upravo tu se razlikuju kulturne, naučne i tehnološke revolucije od političkih.

Može, naravno, i kulturna revolucija biti destruktivna, kineska je najbolji primer. Međutim, to je zato što je i ona bila politička, a ne kulturna u stvarnom smislu. Imala je politički cilj, političku represiju i politički mentalitet, samo je nazivala sebe kulturnom. Nastala je iz paranoje, eliminacije stvarnih i zamišljenih protivnika i potrebe za kontrolom, pa je zato po prirodi bliža staljinističkim čistkama i totalitarnom preoblikovanju svesti, nego bilo kakvoj stvarnoj kulturnoj transformaciji. Uprkos
nazivu "kulturna", bila je masovna politička kampanja Maove frakcije, čiji je cilj bio ideološka uniformnost i moralno- psihološko poništavanje starog identiteta, a ne kulturno stvaranje.
Nasuprot tome, Gutenbergova štampa, kompjuterska revolucija, razvoj renesansne umetnosti (kao
primer prave kulturne revolucije koja je stvorila novo bez potrebe da uništi staro), pa i širenje moderne nauke, sve su to duboke transformacije, ali pokrenute stvaralačkim impulsom. One razaraju stare obrasce, ali ne ruše ljude, spomenike ili sećanje; one prevazilaze, ne brišu.
Japanski slučaj sa ukidanjem, ali ne i eliminisanjem samurajskog staleža, takođe lepo pokazuje razliku. Država jeste nasilno reformisala vojni poredak, radikalno promenila institucije, ali nije uništila kulturu samuraja niti istoriju, naprotiv, sačuvala je skoro sve kao identitetsku vrednost i duhovni sadržaj. Iako je ukinula feudalnu funkciju nije ukinula spostveno pamćenje.
Japan je modernizaciju izveo kao kulturnu revoluciju u stvarnom smislu.
Tvoja poenta o nepredvidivosti je tačna, ali to opet ne čini sve oblike transformacije istim.
Neke počivaju na improvizovanom haosu i besu, druge na ideji, znanju i kreativnosti. I istorija vrlo jasno pokazuje da su narodi koji uspeju da promene institucije a ne razbiju kulturne temelje, uvek dugoročno stabilniji.
Tu se možda vraćamo Berđajevu: revolucija nije definisana obimom promene, nego vrstom energije iz koje je nastala. Ako je pokreće strah, bes, mržnja i paranoja, rezultat će nužno nositi trag toga. Ako je pokreće ideja, otkriće i stvaralačka snaga, onda i revolucija ima drugačiji karakter.
Danas živimo u epohi paralelnih revolucija. Čovečanstvo je trenutno bliže velikim kreativnim promenama, ali društva su bliža destruktivnim reakcijama na te promene.

 

[Banovic Strahinja]

Tu se možda vraćamo Berđajevu: revolucija nije definisana obimom promene, nego vrstom energije iz koje je nastala. Ako je pokreće strah, bes, mržnja i paranoja, rezultat će nužno nositi trag toga.

Ne bih se slozio s Berdjajevim, meni njegova objasnjenja deluju iracionalno, a Berdjajev ignorise cinjenicu da iza hriscanske revolucije nije ostao ni kamen na kamenu od prethodnih religija, i broj zrtava je bio ogroman.

 

[celadon]

Rano hrišćanstvo nije imalo nikakvu političku moć niti mu je cilj bio rušenje. Nastalo je kao mali duhovni pokret na marginama Rimskog carstva i u početku je bilo čista duhovna energija, poruka ljubavi, a ne istorijska sila koja izaziva nasilje. Nije imalo ni državu, ni vojsku, a hrišćani su u prvim vekovima uglavnom bili progonjeni, a ne nekakvi tlačitelji.
Tek u 4.veku hrišćanstvo prvi put ulazi u politički prostor jer tada se duhovni pokret pretvara u politički aparat, da bi sa Teodosijem hrišćanstvo postalo državna religija, sa svim instrumentima imperijalne moći kada dolazi do nasilja, rušenja hramova, zabrane paganstva i represije. I nije baš da kamen na kamenu nije ostao. Rim je vekovima tolerisao razne religije. Glavna briga im je bila da se plaća porez i ne dižu ustanci. I ne bismo danas imali mitologiju, književnost, filozofiju; Aristotela, Homera, Platona i Vergilija, koji zadržavaju i prenose elemente prethodnih religijskih i kulturoloških sistema; ne bismo imali rimsko pravo, hramove i rituale koji su često integrisali paganske bogove i običaje u javni život. Ali imamo, jer su sačuvani.

Zato to i nije bila hrišćanska revolucija u Berđajevljevom smislu, jer hrišćanstvo samo po sebi nije imalo cilj revolucije niti je pokrenuto destruktivnom energijom.
To je bila politička transformacija Rimskog carstva koje je instrumentalizovalo novu religiju iz praktičnih razloga, radi konsolidacije vlasti i jačanja centralne moći.
Duhovni pokret je proizveo moralnu i kulturnu transformaciju, ali je kasnije država proizvela represiju i to su dve različite stvari.
Berđajev upravo o tome i govori: kada se duhovna energija potčini državnoj vlasti, ona gubi svoj stvaralački karakter i pretvara se u silu razaranja.
Dakle, ono što se dogodilo u 4. veku, kada je kasnohrišćanski, a ne klasični Rim uveo represiju, nije argument protiv Berđajeva. Naprotiv, to je primer njegove teze da ideja postaje destruktivna tek kada je preuzme politička sila.

 

[Sanovnik]

Свака рволуција је директно ђавоље дело, за разлику од политичке и друштвене еволуције. Бели су ухапсили Цара. Керенски је уништио Русију, па је онда дошао ђаво лично и онда су и они морали дабеже. Све револуције у Русији имају свој пра почетак , који се тиче укидања Птраијарха, од Петра Великог, и његово инсиситрање на томе да Руси постану као Холанђани, што је изаззвало велике фрустрације и велико незадовољство, које де мо мултипликовало кроз векове. Моји хероји су Шарл де Боншан и Роман Фјодорович Унгерн Штернберг, и Вранлгер. Не они који су Цару окренули леђа у Фебруару. Одлуку о ликвидацији цара, по директиви Троцког, донео је Уралски савет. Било је 11 пуцача. Прво их је било тринаест, али су једина два Руса међу њима ипак одбила а пуцају у Цара, па су и они стрељани. Две од четири цареве ћерке су преживеле прво стрељане па су заклане у камиону. Јакуб Јуровски је предводио убице. Касније је Стаљин поклао цео Уралски савет. Уопште, све велике убице из првох година револуције, Стаљин је поубијао. Ни у Уралском савету, ни у управи ЧЕКЕ; нити у руководству самих бољшевика, није било никаквих Руса, наравно.

 

[Sanovnik]

Ne bih se slozio s Berdjajevim, meni njegova objasnjenja deluju iracionalno, a Berdjajev ignorise cinjenicu da iza hriscanske revolucije nije ostao ni kamen na kamenu od prethodnih religija, i broj zrtava je bio ogroman.

То није била револуција у том смислу. Било је испада, као кад су рани хришћани убили Хипатију, и слично. Али револуција није.