Hvala Brankich,
POtpuno se slazem sa ovim, mislim da treba svjesno da prodjemo kroz ovaj pakao i mislim da tako imamo manje sansi da se vratimo starim navikama. Jos jedno znam, ako mi ovo ne uspije mislim da ce dosta vremena proci do sljedeceg pokusaja, jer ovi protekli dani su mi bili bas ono "ne daj boze nikome" i stvarno ne znam da li bih imala snage za to da ih ponovim. Meni je najkriticniji dio dana poslijepodne, dolazak s posla i mali predah i opustanje poslije radnog dana i prije pravljenja vecere, koji gutljaj vina i par cigaretica, mmm, ne znam da li cu to ikad uspjeti izbaciti iz ove svoje glave.Onda su tu oni automatski okidaci, guzva u saobracaju, na crveno svjetlo recimo odmah automatski trazim svog dugogodisnjeg saputnika, hmm, kad shvatim da ga vise nema
uzmem neku bonbonu i prevarim samu sebe. Ali kao sto ti kazes, sekunda bi mi falila da je pripalim samo da je imam pri ruci......
Mnogo je tesko, ali to je zato sto se ne borimo protiv nikotinske zavisnosti koja je tek navika. To je neverovatno kako supstance koje izazivaju zavisnost preuzmu kontrolu nad nama.
Ima toga na netu, a i pricalo se vec ovde dosta o tome.Prilicno pojednostavljeno objasnjeno da bi bilo razumljivo. Kako mogu neke hemisjke supstance da uvedene u krvotok zbog svoje male velicine da probiju barijeru krv-mozak, a kad dospeju do mozga mogu da aktiviraju lucenje dopamina, da aktiviraju dopaminsko kolo. Ali sta je meni zanimljivo, kazu da dopamin nije tek neki hormone srece, vec da ima uogu u usmeravanju coveka sta je za njega korisno i zivotno vazno, kao sto je hrana, pice, osvarivanje veza, zbilzavanje, seksualna privlacnost… Dopaminski putevi upravo korise zelju, ceznju, zudnju kao instrumente kako bi nas naucili sta je bitno. Kao recimo kad smo gladni, dopaminski putevi budu stimulisani zbog iscekivanja hrane, kako se obrok prolongira, jaca zudnja i ceznja za hranom. Kada konacno stigne klopa, kakav je to osecaj zadovoljstva.
Dakle, mozak ima svoje mehanizme stvaranjem i zadovoljavanjem zelja da nas uci sta je bitno za prezivljavanje, ali i napredovanje, ali tu se ne zustavlja. Bitno je da postoje i mehanizmi koji nas stalno podsecaju u buducnosti, kako ne bi zaboravili sta je nama zivotno bitno.
A ono sto je nama koji pusimo bitno, koliko i hrana, voda... toliko je i unosenje nikotina. Gladni smo za nikotim, zudimo za njim. Zivimo u svetu zavisnosti, u svetu lazi! Jer ne da nam nikotin nije potreban, vec bas nasuprot tome, moramo da ga ostavimo da bismo ziveli bolje.
Medjutim kako i kod nekih bolesti zavisnosti (narkomanije, alkoholizma) tako i kod pusenja, ono sto je zajednicko u svim tim slucajevima je okupiranost dopaminskih puteva odredjenim hemijskim supstancama koji konzumenta droge drze u apsolutnom, ali laznom uverenju da mora da nastavi sa upotrebom droge jer je to bitno za opstanak, da mu pruza neohodnu podrsku i da mu pomaze da se nosi kroz zivot, da bi zivot bez nje bio strasan, i da je upotreba droge bitna kao i sam zivot.
Zabelezene informacije sta sta je mozak naucio sta nam je godinama bio prioritet, dopuna rezervi nikotinom, stajace kao prekidaci u nama za recidiv. Vremenom naravno slabi, najgori su ovi prvi dani, ali treba uvek biti na oprezu.
Ovo je bilo sa moje strane prilicno banazivanje naucnih cinjenica, malo previse pojednostavljeno, a i predugacko
, ali je odlicno za razumevanje sa cim se zapravo mi borimo i koliko tek treba da smo srecni i ponosni zbog svakog dana bez duvanskog dima. Kakva je to pobeda nad sobom i izlazak iz sveta lazi i obmana! I sloboda!
Eto to ja svako vece sebi iznova ponavljam.
Jucer i jutros oko 7:30 - znaci malo bolje.......
Opet nocas nije bilo sanse da zaspim... Jedva nekako...
! 
