Svedoci smo da mnogi ljudi, kada prevale jedan deo života – najčešće na pragu sredovečnosti – pate od frustracija tipa “nisam se ostvario”, odnosno “nisam postao to što sam hteo”. Ponekad problem zadire vrlo duboko, onda kada se većina nekadašnjih ambicija ispostavi kao neispunjena. Što je problem dublji, to je teže priznati ga samom sebi i suočiti se sa njim. Nažalost, neretko se hronično osećanje neostvarenosti (ili promašenosti, nezadovoljstva samim sobom) završava nekim vidom autodestrukcije, ili, naprotiv, projektovanjem na druge kao uzročnike problema. Moj prijatelj je, npr, hronično nezadovoljan svojom profesijom: lekar je ali sad mu je žao što nije specijalizirao neku drugu granu medicine, i za to krivi roditelje koji su mu sugerisali izbor struke. Realno gledajući, u tom periodu izbora trebalo je da bude dovoljno odrastao da sam donosi odluke. Takođe, realno gledajući, ništa ga nije sprečavalo da naknadno promeni profesiju.
Da li je osećanje neostvarenosti bolest (i ujedno uvod u pošast savremenog doba, zvanu “depresija”) u kojoj sve izgleda crnje nego što jeste, ili je to osećanje rezultat realnog sagledavanja životnih rezultata iza sebe konačno skidanje koprene mladalačkih iluzija?
(Prijatelj iz moje priče nije depresivan, ali je poslednjih desetak godina u manjku onog što zovemo “pozitivna energija”: stalno mu nešto smeta, često se ljuti, ne ume da se opusti. )
Koliko ste se ostvarili? Da li ste postali ono što ste priželjkivali?
Može li čovek početi da se ostvaruje i uvidom u sopstvene promašaje, tj. samim priznanjem njihovog postojanja?
