Како је краљ јурио краљевића
На општепознатој слици, огромном уљу на платну Паје Јовановића „Крунисање цара Душана”, с десне стране владара налази се његов тек проглашени деветогодишњи савладар, наследник и „краљ Србљем” кога благосиља први српски патријарх Јоаникије. Јединац цара Душана и царице Јелене није био инспирација потоњим сликарима да обележе и његово крунисање за цара које је, такође у Скопљу, обављено до краја 1355. године, непосредно након смрти најмоћнијег од свих владара из династије Немањића, али и јединог кога црква није прогласила за свеца. Цар Стефан Урош V имао је тада деветнаест година, мало мање него његов отац кад је у бици на Велбужду, 28. јула 1330. године, до ногу потукао бугарског цара.
Обележио га је зато народни певач, једини хроничар многих (и важних) збивања из прошлости. Мада владари нису пречесто бродили десетерачким галијама нашег средњовековног памћења, судбина последњег, седмог по реду, законитог господара немањићке Србије дотакла је струне и измамила сузу гуслара. Посебно у песми „Марко казује на коме је царство”.
Неприкосновени јунак наше епике, с мноштвом мана и неколико страхова, Марко Краљевић добио је од народног певача задатак да на Косову (а и где би па другде?!), одлучи „на коме је царство”. Мајка Јевросима га је на „жирирање” отпратила молбом: „Немој, сине, говорити криво/ Ни по бабу ни по стричевима/ Већ по правди Бога истинога...” I ту, на Косову, „код бијеле Самодреже цркве”, умало да гласовити син краља Вукашина Мрњавчевића прерано заврши с (ручним) радовима по народним песмама.
Кад је Марко пресудио речима: „Књига каже, на Урошу царство/ Од оца је остануло сину/ Ђетету је од кољена царство/ Њему царство царе наручио/ На самрти, кад је починуо...”, његов лаконоги отац толико се разгоропадио да су врховног судију од сјактавог сечива ханџара спасле само, очигледно наслеђене, брзе ноге. Марко је отутњао даље да, са све Шарцем и топузином, брани народ од зулума и да дели правду, док се Вукашин, у немоћном бесу што није успео да постане „калиф уместо калифа”, заплео у господске хаљине издајства, па чак и цареубиства.
Тако је то народни певач чуо и видео.
Заједно: цар Урош (лево) са краљем Вукашином на живопису цркве манастира Псача – 1365. година (репродукција из Галерије фресака у београдској Улици цара Уроша која сече Улицу цара Душана).
Заједно: цар Урош (лево) са краљем Вукашином на живопису цркве манастира Псача – 1365. година (репродукција из Галерије фресака у београдској Улици цара Уроша која сече Улицу цара Душана).
На ломачу, него шта!?
А имао је од кога и да чује и да види. Пре свега од оних ретких писмених који су успели да ишчитају „Житије цара Уроша” које је, 1642. године, исписао Пајсије Јањевац, српски патријарх од 1614. до 1647. године. Позивајући се на летописе, родослове, пећке хрисовуље али и предања, он је најдиректније оптужио Вукашина Мрњавчевића да је покушао да преотме власт млађаном цару Урошу, да је одлучујуће допринео распарчавању големог царства и, поврх свега, организовао убиство сина Душана Силног. И онда је Вукашина стигао „гнев Господњи” и казнио страшном погибијом на Марици.
Гнев је, потом, сишао у народ, па је несрећни цар, зависно од певача или приповедача, негде убијен у лову а другде отрован. И то све захваљујући „вероломном” Вукашину.
Повест, ова и оваква, дуго је сматрана за једину истину све док је, почетком 20. столећа, научно није оповргао први српски школовани историчар Иларион Руварац, потоњи архимандрит манастира Гргетег и ректор Карловачке богословије. И док Бранислав Нушић није понављао разред. Као што је својевремено изазвао јавну саблазан тврдњом да не постоје поуздани подаци о издаји Вука Бранковића (и не само то), тако је закључио да ни цара Стефана Уроша V није могао да убије краљ Вукашин Мрњавчевић, кога је Душанов јединац, као најмоћнију личност на свом двору, и именовао за савладара 1365. године. Једноставно, јер је Вукашин с братом Угљешом страдао у бици на реци Марици код Черномена, данашња Бугарска, 26. септембра 1371. године, а цар је умро 2. или 4. децембра, више од два месеца након погибије браће Мрњавчевић. Историја ни до данас није објаснила његову смрт.
....Je l' sad u redu?
