@ДЈ Стојко
Zablokirao je komp pa ne mogu sad sve da pisem.
Evo recimo kad kazes "ako on nije svestan" pritom u svesti zamisljas slike, predmete, oblike jer biti svestan znaci biti svestan necega, ako tog necega nema rec biti svestan nema znacenje. Kao sto vidis samu svest nisi ni imao u racunici vec si racunao sa onim sto u svesti imas. Svest je supstancija, ona ne nastaje niti nestaje. Cista svest oslobodjena kauzaliteta je svest u negativnom smislu, isto tako i ovo tvoje "Bog je ljubav" je nista drugo do...sta..nistavilo. Zapitaj sebe sta je ljubav i probaj to da intelektualno objasnis. Ne mozes jer ljubav jeste nista, nula za tvoje saznanje iako je po sebi SVE, unutrasnja sustina tvog bica, znaci nistavilo u smislu da je nesaznajna bas kao i svest a ne u smislu nepostojanja, ta rec je ionako pseudopojam.
Samim tim ono sto ljubav po sebi jeste ni malo ne lici na starca koji te gleda i brine o tebi kolko god ti mozda imao potrebu za tim.
Nema tu nikakvih razloga ni stvaranja iz bilo kog razloga, zasto-zato kod ovakvih pitanja ne vazi. Ta pitanja su transcedentna i ne moze se na njih dati odgovor.
Zasto egzistencija jeste? Zato sto jeste
Zasto imas potrebu da volis nekog? Zato sto imas.
Mozemo reci da je volja za saznanjem jedan vid objektivacije volje, volja da se svet sagleda iz pozicije jedinke i da se dozivljava na nacin korelativnosti subjekta i objekta ali ne mozemo spekulisati zasto jer je sama volja bezrazlozna, nesaznajna, kao i svest, kao i sloboda.
Ti uporno zamisljas Apsolut kao nesto sto zamislja i vaga da li treba ili ne treba a nadam se da uvidjas da opisujes sopstvenu licnost i sta bi ti radio ili ne bi radio da imas takvu moc.
Da ali to je puka filozofija, u fazonu zmije koja jede svoje rep
U njoj nema odgovora na najvažnija egzistencijalna pitanja, pitanja smisla i pitanja porekla čoveka.
Prvo kao Niče proklamujemo ,,Bog je mrtav’’, i sad stvaramo filozofski koncept, koji ce biti metafizički svet ideja, svet pojmova I to ce biti nas novi bog. Bog koji nema nikakvu ulogu u životu čoveka.
Da Bog kaze u Bibliji Ja sam ONAJ koji JESAM.
Ali na covekovo pitanje Ko sam ja? Zašto ja ? Odakle ja? Kuda idem?
Odogovor filozofije je opet isti. Ja sam onaj koji jesam. Zato što jesam. Jednostavno jesam. Ja jesam. U jesam.
Bog je i sve i ništavilo. Čovekov um je i sve i ništavilo
Svet ideja kao proizvod čovekovog uma je za tebe ‘’živ’’, on ‘’živi’’ u ravni ništavila, i on je taj bog.
Ta filozofija jede samu sebe, sama je sebi svrha,, kao i sva postmodernistička filozofija koja nije ništa drugo nego masturbacija uma.
Zato i jeste poslednji filozofski sistem koji je pokušao da odgovori na praktična pitanja čovekove egzistencije marksizam, jer nije bio licemeran, da posle izbacivanja Boga iz jednačine čovekovog života, stvara neki filozofski pojam ‘’boga’’, nego mu je ponudilo egzistencijalni imperativ-idealno društvo na zemlji, pod nazivom komunizam, za koji vredi živeti, za koji se vredi boriti, za koji vredi umreti.
U Hrišćanstvu Bog nije puki filozofski pojam, prazna ljuštura u koju su smeštene ideje i pojmovi.
U puko postojanje Bozjeg JESAM, Bog LOGOS, je ona iskra, luča koja pokreće proces stvaranja, i stvara univerzum i čoveka kao sliku samog sebe.
Tako Bog nije nesto nesvesno, bez smisla, magla u kojoj se kriju metafizičke ideje i pojmovi.
Čovek kao mikrokosmos tog makrokosmosa, mora i sam da upali tu iskru, tu svetlost u tamu pukog postojanja u svoje jesam i da ga oboji smislom
Ljubav nije metafizička kategorija, ona je Put, Život i Istina. Dve najvažnije zapovesti su ljubav prema Bogu, i ljubav prema drugome kao prema samom sebi.
Ona je uvek u relaciji te tri tačke čovekove egzistencije. Moramo naučiti da volimo Boga, da volimo sami sebe da bi kao konačni dokaz naše ljubavi, to pokazali ljubavlju prema drugom čoveka, kao AGAPE, kao zajednica.
Svoje Ja, možemo ostvariti samo u relaciji sa drugim Ja. Ja ne postoji ako ne postoji Ti. To Ti, su naša porodica,naši prijatelji, knjige koje čitamo, filmovi koje gledamo, kućni ljubimci... Sve je to nečije Ti.
Ali čovekovo Ja mora da bude i nezavisno od bilo čijeg Ti. Otud i relacija sa Bogom koji je VELIKO TI, svih naših Ja.
Taj trougao u kojem čovek živi često se raspadne. On ne nauči da voli ni Boga ni samoga sebe, pa tako ne može ni druge. On neostvarivši svoje puno Ja u relaciji sa Bogom, pokušava da kompenzuje sa nečijim tudjim Ja, otud ta neutaživa želja za dominacijom nad drugim, za neograničenom moći, nasiljem, mržnjom.
On uvek traži neko Ti, da ga prizna da, da mu se pokori, da ga ponizi jer nikako ne može da nadje svoje Ja.
Tako i zavist i mržnja, mi nikad ne zavidimo onom drugom, zato sto on to jeste, nego zato što mi to nismo, mržnja prema dugom je projekcija naše mržnje prema sebi samima.
Rešenje jeste u ljubavi kao kategoričkom imperativu, ne kao metafizičkoj kategoriji nego kao relaciji, relaciji sa Bogom i drugim ljudima. Što i jeste Hrist učio.
To je i jedini mogući smisao čovekovog života, koji ne vodi u destrukciju i samodestrukciju.
