Pa dobro,ako vas nisu oni dovoljno uplashili ,
da vas uplashim ja josh malo,jer :
"U straha su velike ochi"
A sve to da bi ste bolje prochitali ovo...
"
ЗВОНОМ ПРОТИВ КУГЕ
Како у црквеним књигама тако и у народу звоно се у старим временима називало и било, клепало, кампан, по провинцији Кампан, тјежкаја због тежине и силине звука и звоно због звучности тј. звонкости, али се у нашим старим књигама и записима на звонима користи и руски назив колоколо.
Први писани помен о звону на црквама код нас појављује се у Житију краља Милутина од архиепископа Данила. Архиепископ приповеда о неким чудним појавама на гробу овог краља, на које су калуђери у Бањској узвраћали ударањем у звона. Верује се да звук звона може да отера зле силе и негативну енергију, као и да разбија градоносне облаке. Руски научници сматрају да звук православног звона убија све патогене материје, па је управо захваљујући звонима православни свет заобишла куга која је харала Европом. У свету је развијена и посебна наука која се бави звонима и назива се кампанологија, а у неким земљама света постоје чак и институти који се баве истраживањем звона. Ипак, запремина православног звона до данас је остала непозната јер научници још увек нису успели да открију формулу за њено израчунавање. Оно што се сигурно зна то је да је највеће звоно на свету је Цар звоно које се налази у Кремљу у Москви. Ово горостас звоно никада се није огласило јер никада није ни било окачено.
Један од бројних обичаја везаних за звоно који се још увек примењују у неким нашим крајевима јесте и тај да се малој деци даје да пију из звона како би била речита. Да ли због овог обичаја или из природне обдарености наш речит и уман народ изнедрио је и бројне сентенце о звону међу којима је најпознатија она која каже: Црква без звона исто је што и човек без уста. Мало је познато да је наш нобеловац Иво Андрић био један од најбољих познавалаца звона код нас. У његовој заоставштини пронађено је три стотине библиографских јединица о звонима, које је прикупио највероватније у намери да пише роман о феномену звона код Срба. Звона су бројним уметницима служила као инспирација и предмет уметничког стварања. Подсетимо се само да је Хемингвеј за мото романа „За ким звона звоне” узео стих у то време готово заборављеног енглеског песника Џона Дона: „И стога никада не питај за ким звоно звони; оно звони за тобом“. И у роману Владимира Прибиткова о Андреју Рубљову, као и у филму Андреја Тарковског најважнији догађај је изливање једног велелепног звона као симбола вере у Христа, али и у људско трајање.
Ипак, чини се да је најприсутнија и најдуговечнија исконска и универзална симболика звона. По њој је тело звона небески свод безмеран и несагледив, у коме се све креће између две крајности добра и зла, смрти и бесмртности.
*Ово је краћа верзија есеја о звонима, у односу на ону која ће бити објављена у књизи есеја. У овој верзији текст је поред Књижевних новина, исте године, објављен и у Американском Србобрану и у Гласу Црногорца, а један део и у Зборнику уметничких текстова Савиндан, („Итака“, Београд, 2001.) "