Нека је вечна слава нашој руској браћи!

Живео друг Стаљин и светска револуција, живео Информбиро и његова резолуција...
Људи да ли сте нормални докле ћете се више палити на Русе. Они су нам донели највеће зло после фашизма.Схватите већ једном да су нам једине сличности са њима језик и религија и то је све, а то није довољно да бисмо полагали толике наде у њих.
Здравствујте!
 
Pijanista:
Живео друг Стаљин и светска револуција, живео Информбиро и његова резолуција...
Људи да ли сте нормални докле ћете се више палити на Русе. Они су нам донели највеће зло после фашизма.Схватите већ једном да су нам једине сличности са њима језик и религија и то је све, а то није довољно да бисмо полагали толике наде у њих.
Здравствујте!
Kliknite za proširenje...

imas toliko kandidata koji su nam naneli zlo, neuporedivo vece nego rusi. pocev od balkanskih drzava, pa sve do zapadnih sila. rusi nam nikad nisu naneli zlo, naprotiv. ne znam koje je to konkretno zlo koje su nam rusi uradili. voleo bih da me poducis. reci mi neku zapadnu drzavu, i ja cu ti do sutra pricati o njihovim zlodelima. necu valjda da se palim na nemce, amerikance i britance koji nas mrze vise nego djavola sto su i dokazali bezbroj puta kroz istoriju. :-? zelim da naglasim da na komunizam gledam isto kao i na kapitalizam- sa jedom. oba sistema unistavaju nacionalno pitanje.
 
Pijanista:
Живео друг Стаљин и светска револуција, живео Информбиро и његова резолуција...
Људи да ли сте нормални докле ћете се више палити на Русе. Они су нам донели највеће зло после фашизма.Схватите већ једном да су нам једине сличности са њима језик и религија и то је све, а то није довољно да бисмо полагали толике наде у њих.
Здравствујте!
Kliknite za proširenje...

Само ЈЕЗИК, ПИСМО, РЕЛИГИЈА и ПОРЕКЛО.......... :lol: :lol: :lol:

тја, па да... шта је то, то није довољно......ближи су нам јенкији и германи...... :roll:
 
Pijanista:
Живео друг Стаљин и светска револуција, живео Информбиро и његова резолуција...
Људи да ли сте нормални докле ћете се више палити на Русе. Они су нам донели највеће зло после фашизма.Схватите већ једном да су нам једине сличности са њима језик и религија и то је све, а то није довољно да бисмо полагали толике наде у њих.
Здравствујте!
Kliknite za proširenje...
Које зло!?

Шта нам доносе САД и ЕУ...?Мир и благостање,јачање државе,...? :roll:
 
Мислио сам на комунизам, а што се осталог тиче ту си у праву, додуше не видим ни шта су нам то Руси помогли у историји, али добро сад. Моје мишљење је да не треба да се палимо ни на једне од поменутих (јер већина њих ни не зна много о нама, што је и разумљиво). Сви досадашњи ''пријатељи'' 'су нас користили, искористили и одбацили. Према томе стрпимо се још коју деценију да мало станемо на ноге, па ћемо купити своје пријатеље!
Здравствујте!
 
eremita:
Какве благе везе има крај 2.св.рата са комунизом ???
Kliknite za proširenje...
čekaj, prvo da te pitam...koliko je beše slova đ karađorđe imao u prezimenu? :D


šta se foliraš? je l' su rusi, pardon, sovjeti (pošto to, je l' te, nije isto) upali u jugoslaviju pred kraj drugog svetskog rata? jesu. i, šta ti tu nije jasno?


komentarisao sam ovo

http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=3111914&postcount=107

i komunizam veze sa britancima nema, jedino ako su drugovi marks, engels, lenjin, staljin, pol pot, mao ce tung & co englezi? možda velšani, irci?

verujem da ste rusima posebno zahvalni što su vam baš oni instalirali najvećeg sina naših naroda i narodnosti...
 
Елвине, силно грешиш синко!
Највећег сина наших народа и народности нису инсталирали Совјети, него здружени Британци, ЦИА (снајка ЦИА), Папа & Ватикан, Черчил, Масони, Ционисти, страни плаћеници, домаћи издајници, домицилне ништарије, Усташе, Хабзбурговци, Малтешки витезови, Ротшилди. Сви они заједно злочиначки под окриљем ноћи, а све у намери да нама и Русима (пошто смо ми неискварени и наивни) наметну комунизам.
 
Фјодор КОТРЕЉОВ

У Србији су, током рата с почетка 90-их, за браћу Словене ратовале стотине руских добровољаца. О томе зашто су то чинили и како је то било, с једним од њих, Александром КРАВЧЕНКОM, разговара ђакон Фјодор КОТРЕЉОВ.

-- Александре, на сакоу имате траку за одликовање. Каква је то награда?

-- То је трака медаље «За храброст» коју ми је уручило руководство Републике Српске, где сам као добровољац ратовао од 1992. до 1995. године.

-- Како сте се обрели у српској војсци?

-- Идеје општесловенског јединства су ми одувек биле блиске. И све што се дешавало у Србији почетком 90-их дубоко ме је забрињавало. А управо сам уочи почетка босанских догађаја одслужио војни рок -- 1990-1992. г. Иначе сам родом из Казахстана, из Караганде, и после војске сам тамо активно учествовао у организовању козачког покрета. Преко козачких канала сам и сазнао да постоји таква могућност -- одласка као добровољца у Босну, и малтене одмах сам, скоро и не размишљајући, донео одлуку да одем.

-- А како је био организован одлазак у Србију?

-- У почетку Срби нису хтели да узимају добровољце, али у извесном тренутку, када је прстен блокаде око Босне почео да јача, затребала им је не толико војна колико морална подршка. А Руси су им од самог почетка нудили добровољце, било је много заинтересованих: управо тада се завршио рат у Придњестровљу. И донели су одлуку да позову руске добровољце. Издвојили су средства за организовање доласка добровољаца и њихов смештај. Та су средства била чисто приватна, не државна. У почетку је одлучено да се образују омањи одреди у разним градовима на истоку Босне, који би подигли морал Србима, показујући им да нису сами. Касније, када су се те прве групе јако добро показале у борбеним дејствима, Срби су донели одлуку да образују веће одреде.


-- Када сте стигли у Босну, је ли тамо већ било Руса?

-- Да, руски добровољци су се тамо појавили још 1991. године -- били су то људи које је рат тамо затекао. Неко се тамо бавио трговином, неко радио, а онда су неки од њих ступили у војску. Било је и некаквих спонтаних добровољаца, али негде почев од краја лета 1992. године све је постало организованије. Први одред се појавио у Требињу, у Херцеговини, а наш је био други -- у Вишеграду, већ у јесен 1992. г. Одред је формиран 30. новембра 1992. године, а када сам ја стигао -- то је било 17-19. новембра -- тамо је већ било десетак људи. Деловали смо у саставу Вишеградске бригаде ВРС.



-- Како сте стигли тамо?

-- Путовали смо на следећи начин: давали су нам пасоше, то је онда било једноставно, преко туристичких фирми, куповали карту до Београда, а у Београду су нас већ чекали. Тамо су нас смештали у хотеле, па онда превозили у Босну. Лично ја возио сам се «Фолксваген-Голфом». Касније, када су стизали већи одреди добровољаца, по њих су долазили аутобуси. Сећам се великог одреда од педесет козака. Стигли су возом, а онда туристичким аутобусом. Наводно су били ансамбл народних песама и игара.

-- Како су вас припремали за борбена дејства?

-- Већина нас је била у совјетској армији и могли смо обављати дужности борца мотопешадијских и пешадијских јединица. Тако да припрема није била велика -- буквално један дан -- просто да се нешто освежи у сећању, а иначе никакве посебне припреме није било. Истина, међу нама је било људи који уопште нису служили војску, али ништа зато, некако су се навикли.

-- Ваш одред је био смештен у Вишеграду, а где је то у односу на Сарајево?

-- На истоку. То је практично граница Босне са Србијом. Сат-два вожње аутобусом, по руским мерилима – на дохват руке.

-- Када је за вас почео рат?

-- Па, стварни рат -- био је то први задатак, прво патролирање ничијом земљом, и то се, мислим, десило већ сутрадан по доласку. Линија фронта је била сасвим близу града. Линија -- то је прејако речено, јер су тамо планине, шуме -- није било непрекидне линије фронта. Било је неких утврђених тачака, а између њих -- велики простор практично ничије земље. И ето, том ничијом земљом је требало редовно ићи у обилазак. И противник је чинио исто то, па је понекад било сукоба. Прву праву борбу -- са погинулима и рањенима -- имали смо већ 3. децембра.
 
-- Како је то било? Испричајте, молим вас...

-- Била је планирана велика офанзива српске војске на нашем одсеку фронта. А током претходног лета муслимани су извојевали неколико победа и сасвим се приближили Вишеграду. Све у свему, требало их је избацити из неколико кључних тачака са којих су ватром тукли град, и са којих су стварали велику опасност за српску војску. Наш задатак је био да кренемо рано ујутру и кроз планине, преко ничије земље, уђемо непосредно малтене у позадину противнику и заподенемо с њим борбу. Тиме је требало да скренемо пажњу непријатеља на нас, док би за то време Срби са друге стране извели основни удар који би одлучио исход читаве те операције. Дакле, кренули смо рано ујутру, још ноћу, код електричне централе прешли Дрину и стигли у планине. Али, одмах су почели да нас прате неуспеси -- било је јако мрачно. По планинама је немогуће кретати се због густог растиња. Терен смо лоше познавали, и тешко нам је било да се крећемо. Морали смо да се вратимо до електричне централе и сачекамо свитање. У свитање -- вероватно негде око пола седам -- поново смо кренули, попели се на гребен и изашли непосредно на противника. Противник је највероватније знао за наше кретање и зато су први положаји били напуштени. Пустили су нас да приђемо, а онда нас напали. Али, посели смо добар положај тако да смо два сата водили борбу са њима, а да притом нисмо имали неке посебне губитке. Држали смо доминантну узвишицу и могли смо да слободно одемо. Али, опет, пошто смо лоше познавали ситуацију, терен, сметала нам је језичка баријера, уз то су и командири били неискусни -- све у свему, нисмо узели у обзир читав низ околности. Тако смо доспели у полуокружење. Противник је постепено откривао наше позиције и по нама је с леђа почео да делује снајпер. Услед свега тога, када је борба већ била прихваћена и ми већ извршили 80% свог борбеног задатка и почели да се повлачимо -- у том тренутку су почели да нас прецизно гађају. Одмах је смртно рањен један наш друг -- Андреј, јако добар младић -- издахнуо је за буквално 15-20 минута погођен метком у леђа. А другом борцу је експлозивни метак однео дванаест сантиметара бутних костију. Ти губици су сместа јако дезорганизовали одред. Многи међу нама су по први пут доспели у такву ситуацију, и старешина је изгубио могућност управљања. Све у свему, део одреда се без одобрења повукао. Психолошки нам је било врло тешко. Преостали део одреда -- тачније командир, још један борац и ја -- ми смо остали, пошто је требало износити рањеника. Погинулог смо морали да оставимо тамо где је и био... И тако, док смо ми пружали помоћ рањенику, чули смо да нам се неко с леђа приближава. Одмах је било јасно да је то непријатељ, муслимани. Нисмо могли да одемо, пошто је рањенику било јако лоше, и стално је говорио «сачекајте, сачекајте». Спуштање је представљало велико мучење за њега. Ипак смо се с висине од тридесет метара скотрљали доле. Скотрљали смо се и сместа сви скаменили. Зачули смо глас -- један од њих се попео и почео да пуца у место где смо се сакрили, али нас није видео. Чули смо њихове разговоре, како нас псују. Било је јако тешко. Природно да нисмо ни помислили да пружимо било какав отпор, јер би то било опасно по живот. Онда смо зачули и лајање паса. Да су нас пси открили, једноставно би нас засули гранатама. Али, срећом по нас, тог тренутка је започела српска офанзива. И још: истог тренутка су доле, у граду, зазвонили у цркви. За нас је то, свакако, био знак спасења. После тога смо се јако дуго извлачили, то јест водила се борба и није се знало каква је ситуација -- где су наши, где су њихови. Било нам је јако тешко да износимо рањеника, а сем тога смо носили и много оружја. Све у свему, било је то врло озбиљно искушење. Али, касније је један од оних који су нас напустили, стигавши код Срба, рекао да су тамо Руси и да им треба помоћ. Почели су да нас траже, кренули нам у сусрет, премда је то било врло опасно, зато што је ситуација била сложена. И ето, срећом по нас, већи одред од десет Срба наишао је на нас. Ето, таква је била моја прва борба која ме је врло снажно потресла. Најстрашније је видети погибију својих другова, с којима сам пре буквално неколико минута разговарао. Томе не могу научити никакви психолошки тренинзи, човек се за то не може припремити.
 
-- Како је изгледала ваша даља војна биографија?

-- Започела је војничка свакодневица у Вишеграду, извиђања, патролирање, сукоби, борбе, офанзиве. Све то је трајало негде до краја јануара 1993. године када сам на десетак дана отишао у Русију. Потом сам се вратио и остао у Вишеграду до краја маја. А 12. априла 1993. године сам тешко рањен у главу, због чега сам изгубио вид, три дана ништа нисам видео, а још три године после тога нисам могао да читам.

-- Па како се то десило?

-- То се десило на истом том Вишеградском фронту, на такозваној узвишици Заглавак. Тамо се опет припремала велика офанзива Срба, створена је мање-више непрекидна линија фронта, удаљена од насеља. Живели смо већ у чисто теренским условима: у шаторима, на снегу. На тој смо планини провели месец дана. Муслимани су јако желели да нас избаце одатле, изведена је прва офанзива, веома снажна. Често се прича да су Срби били боље наоружани од муслимана. У ствари није баш тако. На пример, у том нападу је била отворена ураганска ватра из артиљеријских оруђа -- они не само да су неутралисали нашу артиљерију, већ су уопште све уништили. Али, наши губици у том нападу нису били велики: један рањеник. Други напад је био гори: Срби су имали четворицу погинулих и много рањених. Е, тада сам и ја рањен у главу. Како се то десило? Офанзива је започела негде у седам ујутру. Само што сам смењен са страже, а пола сата касније они су започели офанзиву. Имали су мање артиљерије, али им је била прецизнија. И зато су већ кроз сат времена њихове гранате почеле да падају на нас. Једна таква граната убила је Костју Богословског, младог момка: велики гелер га је погодио у главу и на месту убио. После тога се одред некако покуњио. Ми смо заузимали једну трећину положаја, а две трећине -- Срби. Отишао сам код српског командира и рекао му: таква и таква ствар, без подршке, без помоћи нећемо се одржати. Кажем му: имамо рањених, погинулих, има ли новости у вези помоћи? Он ми каже: саопштено је преко радио-станице -- помоћ стиже за два сата. Враћам се на свој положај, и онда крај мене експлодира граната. И готово: погодак у главу, сместа сам пао. Један од наших је викнуо: «Саша је убијен!» А неко му је узвратио: «Не дерњај се, још дише!» Рањен сам у потиљак, гелером. Некако су ме превили -- и до краја борбе сам се налазио у полусвесном стању, час губећи свест, час долазећи себи. Муслиманима није успело да нас избаце с узвишице. Али, пошто је било великих губитака, и пошто су Срби напустили суседну узвишицу, Столац, донета је одлука о повлачењу. Рањеници су првим превозом отпремљени у град, одатле -- у Србију, у болницу. Наредних шест месеци сам се налазио на лечењу, а онда се опет вратио у руски добровољачки одред, већ у Сарајево. Истина, више нисам активно учествовао у борбама: био сам четни магационер. Ипак сам почетком фебруара 1994. године још једном рањен -- и то тешко -- у ногу, од снајперске ватре у Сарајеву. И опет сам био шест месеци на лечењу, а онда сам по повратку још неко време био у саставу тог одреда.

-- Када сте напустили Босну?

-- Био сам тамо до краја рата. После рата су нам дали награде, и привремено сам се вратио у Русију. Али, пошто је овде било тешко наћи посао, одлучио сам да се опет вратим у Србију и уписао се на правни факултет Сарајевског универзитета. Тамо сам студирао три године, али нисам завршио, због проблема са видом.

-- Да ли је рат у Босни за Србе завршен поразом? Како они сами на то гледају?

-- Да, то је био пораз. Али ту постоје два гледишта. С једне стране, када се по Дејтонском споразуму морало давати велике територије, за које је много крви проливено -- наравно да је то примано као пораз. Али ипак, главна победа Срба била је у томе што је Република Српска призната. Макар и као део државе Босне и Херцеговине, али је призната! Такав успех нико није постигао -- ни Придњестровље, ни Абхазија. Од таквих непризнатих држава сада ће само косовски Албанци можда добити некакав статус. А од православних -- једино Република Српска! А Република Српска је била замишљена управо као православна држава -- и правно, и фактички. Тамо је одмах у Уставу био одређен статус Српске Православне Цркве као државне вероисповести. Одмах је веронаука уведена у школе. Наравно, тамо је сада тешка ситуација, комунистичко наслеђе, националне потешкоће -- али је свеједно тада био задат известан вектор националне православне државе.

-- Да ли се Срби добро боре? Умеју ли?

-- Како то одредити «умеју-не умеју»? Ако се оцењује по критеријумима руских специјалаца -- онда можда не умеју да се боре. Али ако се пореди с тиме како су наше јединице заузимале Грозни 1994. године (ко је заузимао -- војници сасвим неспремни за рат) -- онда умеју, и то јако добро. Показатељ способности за рат је то да су људи који су окусили европски стандард живота, комфора -- три и по године беспоговорно трпели сва та лишавања. Квалитет војске није само у томе какве су специјалне јединице, већ и у томе на шта је она уопште способна. А основни задатак -- држати огромну линију фронта, а то су месеци и месеци проведени у јако тешким условима, што је за савременог човека, тим пре оног који је окусио европске благодати, јако тешко. И сада се чудим кад се сетим тих људи: задимљена лица земљане боје, у влажним рововима. И дан-данас ме запањују ти људи! То је уистину показатељ да су људи стварно били свесни за шта се боре!
 
-- Јесу ли вам се Срби учинили религиознијима од Руса?

-- Па, у том тренутку -- да, свакако. Зато што је код њих читав живот -- па макар то било на ступњу обреда -- али је он сав са Црквом. Друга је ствар оцрквљеност, или дубина вере. А шта смо ми? Совјетски људи: допутовали тамо и први пут се суочили с таквом религиозношћу, та код нас тога није било. И још: код Срба се очувала традиционална култура, које у Русији такође већ одавно нема. За нас је то било откровење које је у многима довело до неких позитивних промена. А што се тиче нас, и код нас су се такође у извесном тренутку почели појављивати уистину верујући људи. Није их било много, али су то биле прилично изразите личности. Најсјајнији зрак светлости за читав добровољачки покрет, по мени, представљао је Роман Малишев. Пре него што је стигао у Србију, био је три године послушник у Валаамском манастиру. Он је био не само дубоко оцрквљен човек, био је то, рекао бих, ратник духа. Погинуо је. Био је одличан друг и просто изванредан борац. Сећам се, неко време сам живео у Сарајеву, имао сам тамо добар трособан стан. Тамо сам живео са двојицом добровољаца, и сви момци су долазили код нас да се окупају. И као што обично бива: окупају се, и после себе оставе вашар. Све у свему, испадне свађа. «Ко се последњи купао? Ти, Малишеву. Е па, дођ`дер и среди све за собом». А он се није последњи купао. Други би га једноставно послао у... и све би се на томе завршило. Али, он одједном беспоговорно устаје -- а био је онако једар, крупан -- беспоговорно устаје и иде да сређује. То је оставило велики утисак на мене. То није било испољавање слабости -- то је било испољавање снаге. После његове погибије сам почео да озбиљно размишљам о вери. Касније, већ после рата, почео сам да се трудим да редовно одлазим у цркву, а једног тренутка су ми, као Русу, оквири Српске Цркве постали некако тесни, и почео сам да тражим контакт са Русима. То је на крају крајева довело до тога да сам се вратио у Русију.

-- Сматрају ли Срби да су их Руси издали када су дозволили НАТО да бомбардује Србију?

-- И да и не. Зашто да? Гледајте шта се дешава на Косову: руше манастире и цркве -- Русија ћути. Одмах се јавља наизглед нешто попут одговора: издаја! Права правцата! Исто је тако и с бомбардовањем. Американци једноставно користе руске политичаре за своје циљеве, пошто они имају утицај на Србе. Али ипак је политика -- једно, а односи између двају народа – нешто сасвим друго. Испричаћу вам једну згоду. У време када је предавано Косово, изнајмљивао сам стан од једног чикице у Сарајеву. Једном ми је љутито рекао:

-- Готово је, ваш Черномирдин и сви ви Руси сте нас продали! И окренуо ми увређено леђа.

Пришао сам му и рекао:

-- Знаш да сам ја Рус. Хајде, стрељај ме сад овде.

-- Ма како то, ти си добровољац.

-- Не, ја као део свог народа сносим пуну одговорност за све што се дешава. Молим те, спреман сам да одговарам пред тобом.

Он се некако сав усходао, мозгајући, а сутрадан ми је рекао:

-- Не, није било никакве издаје!

Читаву ноћ се, јадничак, премишљао, покушавао да пронађе оправдање за Русе -- зашто су тако поступили? Љубав према Русима је толико дубоко усађена у српској души да они чак и када се одиграва сасвим очита издаја, свеједно покушавају да пронађу оправдање за то. Љубав Срба према Русима нема никакву материјалну основу. Они нашу земљу не схватају као туђу, већ као сопствену. И што је најважније: они верују да је управо Русији Бог доделио посебне квалитете, посебну мисију. И та је мисија у томе да подржава православне, помаже им и шири Православље. Ето шта значи Русија за Србе.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Casual Observer
Predsednik Češke: Kineska sajber pretnja Evropi jednaka je ruskoj
Odgovora
6
Pregleda
244
јанпи
јанпи
zbiljaš
"Neka svaki dan bude još jedna divna tajna"
Odgovora
12
Pregleda
309
zbiljaš
zbiljaš
Тихи
СЕПАРАТИСТИЧКИ ПОРТАЛ БЛОКАДЕРА ДИНКА ГРУХОЊИЋА ПОРУЧУЈЕ: Нећете у нашој Војводини објављивати српске националне уџбенике!!!
2
Odgovora
42
Pregleda
655
Khal Drogo
K

Back
Top