Rod, Miljenko Jergović, Booka, 1.065 strana
"Kada se čitaju veliki romani - što se dogodi dva-tri puta u životu, jer velikih romana nema mnogo, i ne pogodi se se često vrijeme kada ih treba čitati - .... ", kaže Jergović pred kraj ovog svog velikog romana,hronike, sage.
E baš tako, ne pogodi se vreme. Meni se ipak pogodilo vreme za čitanje ovog velikog romana.
Iako je namera bila da ovo bude hronika njegove porodice, ja bih rekla da je u istoj meri hronika Sarajeva (kao Orhana Pamuka Istanbula.)
Neki zli jezik ( a nije Quentin
) kaže da pokušava da bude Orhan Pamuk. Ako i pokušava dobro mu ide.
Morala sam da ubacim našu drugaricu, veliku obožavateljku Jergovića i da dodam da ja mnogo lakše čitam Jergovića i da mogu da ga "nagomilam" (čitam više dela zaredom, ali će mi posle Roda ipak biti potreban odmor). Dok mi je između dva Pamuka potrebna pauza od nekoliko godina. Tako da Istanbul, koji imam već dugo, nije još došao na red.
Iako sam većim delom u dobrom ritmu čitala Rod, pa sam ga savladala za tri meseca, što je za mene dobro vreme, kod poslednjeg poglavlja "Sarajevski psi" sam posustala. Nije mi dosadio, nego je teško, nabijeno, za male doze. I zbog opisa nemilih scena sa psima, ali i zbog toga što on noću ide kroz grad, ne može da spava u pretoplom hotelu, i čeka da dođe deset sati da poseti majku koja umire, i zna da će to biti poslednji put da je vidi živu. I ona to zna.
Većinu romana napisao je tako što je beležio kazivanja svoje smrtno bolesne majke. Da mu ne bi pričala o svojoj bolesti i krivila što nije više učinio, pitao ju je za rođake, pretke i ona je pričala i dok ne ispriča priču do kraja nije je bolelo.
"Dok tako priča, majka nije bolesna Onoliko dugo koliko priča traje, nju ništa ne boli".
"Tako da sam Stublere započeo kao roman koji se u svakome trenutku može završiti. Ono što se u jednom poglavlju najavljivalo , možda neće biti nikad ispričano. Ali i tako neispričano, imat će svoj smisao i svoj naglašeni kraj"
Pri ruci mu se našla "bilježnica" koju je kupio na izložbi Save Šumanovića, sa slikom Iločki put na naslovnoj strani. Onda nas podseća na sudbinu srpskog slikara i opis slike koja je postala "ilustracija njezinog umiranja".
Na taj način ima mnogo umetnutih epizoda, priča, ali i skoro čitavih romana, o ljudima, događajima, građevinama, pa onima koji su ih projektovali. Kao o Sarajevskoj operi i baletanu i arhitekti Ganimedu Trojanovskom, o popu Emanuelu Prpiću, koji je promenio više vera i imena da bi u jednom momentu skoro slučajno ispalio metak koji je promenio sudbinu porodice Rejc. Pa priča o žongleru Joški Herclu, koji piščevom ujaku Rudiji u vozu priča priču svog života: sin velikih zagrebačkih muzičara Maksimilijana Stinčića i Bosiljke Kaufmam Stinčić, apsolutno nemuzikalan, sa čim roditelji ne mogu da se pomire, i objavljuju da je umro, sahranjuju ga, a u stvari ga odvode u Beč kod rođake.
Iako su me ti ubačeni romani, biografije, sudbine, nekad nervirali, u većini slučajeva su bili lep intermeco, pauza od priče o porodici, predah od teških momenata kojih je bilo napretek.
Toliko je sve ubedljivo da sam ja tražila ta imena po internetu, ali pojavljuju se samo uz ime Miljenka Jergovića.
Ne umem da predstavim ovaj roman onako kako zaslužuje. Mnogo svega tu ima. Pisala sam beleške, ali su se neki papirići zagubili. A i šta bih s njima. Ionako mi je post predugačak.
Volela bih da imam vremena da se vratim Rodu u nekom trenutku. I ako odem u Sarajevo, da posetim Sepetarevac.
