Narodni heroji SFR Jugoslavije

[Nikita Kulganov]

Којег су порекла били ? Штета што су их црвени буржују затровали том пропагандом, они под земљу, а црвени буржују у отете виле. Е шта ти је живот.

 

[Nikita Kulganov]

BIOGRAFIJA ALBINA KOVAČIĆA - PRVOG DIVERZANTA U OKUPIRANOJ HRVATSKOJ​

Zagreb, 15.12.2021.
U godini kada obilježavamo 80. obljetnicu ustanka protiv fašizma, treba se prisjetiti herojskih likova boraca i ilegalaca koji su dali svoje živote u borbi za slobodu. U Narodnooslobodilačkom pokretu u Zagrebu sudjelovalo je od 1941. do 1945. godine oko 50.000 građana Zagreba, od 300.000 koliko ih je pred početak Drugog svjetskog rata živjelo u Zagrebu. Više od 16.000 građana poginulo je u zatvorima i logorima ili kao borci partizanskih jedinica. Zagreb je dao 89 narodnih heroja i oko 600 nositelja partizanske spomenice 1941.

Jedan od heroja bio je i Albin Kovačić, podsusedski omladinac, predratni skojevac, komunist, hrabri ilegalac i snalažljivi diverzant koji je prihvatio zadatak koji je povijest postavila pred mladiće i djevojke u okupiranom Zagrebu 1941. godine. Sa osamnaest godina priključio se oružanoj borbi, svjestan svih rizika i opasnosti, sudjelujući u pokretu čiji je cilj bilo osloboditi zemlju od fašizma i stvoriti bolje i pravednije društvo. U ilegalnim akcijama pokazao je hrabrost i požrtvovnost, pri uhićenju smirenost i snalažljivost, a kod mučenja snagu i ponos. Strijeljan je na Dotrščini u dvadesetoj godini života. Prekinute snove Albina Kovačića o slobodi dosanjali su njegovi drugovi, a plodove te - u borbi izborene slobode - osjećamo i danas.

Ivan Šibl, predratni komunist i zagrebački ilegalac, u svom ratnom dnevniku zapisao je sljedeće:

“Likovi poginulih boraca blijede u našem sjećanju, trajna uspomena pripast će samo najznačajnijima. To je nepravedno! Bitke se dobivaju zahvaljujući upravo neznanim junacima. Svaka naša borba i svaka naša pobjeda satkana je od mnogo takvih epizoda, koje nam se u okviru cjelokupne operacije, a pogotovo ako ih mjerimo historijskim mjerilima, čine beznačajnima.“.

Trajna uspomena nije pripala čak ni najznačajnijima. Iako je nakon rata podignuto 448 spomen obilježja Narodnooslobodilačke borbe i revolucionarnog pokreta, imenovano 177 javnih institucija te 337 ulica i trgova nazivima što se odnose na osobe ili događaje iz NOB-a ili iz revolucionarnog pokreta, devedesetih godina prošlog stoljeća uklonjeno je ili preimenovano čak dvije trećine spomen obilježja, javnih institucija, te ulica i trgova. Današnjih tek 202 spomen obilježja te imena 22 javne institucije i 99 ulica i trgova prkosno svjedoče tom gotovo zaboravljenom herojskom vremenu.

Uspomena na Albina Kovačića nije bila pošteđena. Trg u Podsusedu koji je nosio njegovo ime je preimenovan, spomen ploča u osnovnoj školi koju je pohađao je uklonjena, a pionirski odred koji je nosio njegovo ime nestao je sa drugim simbolima poslijeratne kulture sjećanja u promjenama devedesetih godina prošlog stoljeća.

U ovoj publikaciji po prvi puta predstavlja se opširnija biografija prvog diverzanta u okupiranoj Hrvatskoj nastala na temelju literature i dokumenata. Albinovih suboraca iz prorijeđene partizanske kolone gotovo više da i nema i zato je na nama, generacijama rođenih i odraslih u slobodi, obveza da čuvamo uspomenu na Albina Kovačića. Neka ova publikacija u spomen Albinu Kovačiću ne bude samo uspomena na prošlost, već inspiracija svima koji se bore za bolje i pravednije društvo.

Upravo danas se navršava 99 godina od njegovog rođenja. Nadam se da će iduće godine, kad obilježavamo 100. godišnjicu rođenja i 80. godišnjicu smrti, ova publikacija doživjeti svoje tiskano izdanje. Nadam li se previše?

 

[Nikita Kulganov]

POSLJEDNJA BORBA BORACA I LJUBAVNIKA MILICE I TURKA
U šibenskom kvartu Mandalini postoji ulica neobičnog imena - Milice i Turka. Pukim slučajem, istražujući popis žrtava u Drugom svjetskom ratu na području šibenskog kotara otkrili smo tužnu ljubavnu priču iza imena te ulice koju su nažalost svi zaboravili. Dvoje drugova konspirativnih imena Milica i Turk imali su na tom popisu isti datum i mjesto pogibije. Zaintrigirani koincidencijom krenuli smo u daljnje istraživanje priče iza Ulice Milice i Turka.
U zborniku "Žrtvama do pobjede i slobode" našli smo ove kratke biografske podatke o njima:
Veljko Ožegović - Turk, rođen je 1920. u Šibeniku. Turk je bio Srbin i po zanimanju službenik. Aktivno i organizirano uključuje se i radi za NOP od 1941. Član KPJ postaje iste godine i kao politički radnik djeluje na šibenskom području Po kapitulaciji Italije stupa u 8. dalmatinsku brigadu (šibensku) u kojoj je na dužnosti zamjenika političkog komesara 1. bataljuna.
Savinka Jurković - Milica, rođena je 1920. u Šibeniku i to baš u Mandalini gdje se nalazi i ulica. Milica je bila Hrvatica i po zanimanju domaćica. Po dolasku Talijana opredjeljuje se za NOP za koji radi aktivno i organizirano. 1942. godine postaje član KPJ, a od prosinca iste godine na području kotara Šibenik djeluje kao terenski politički radnik. Obavljala je više funkcija: član je Općinskog komiteta KPJ Danilo-Dubrava, član Kotarskog komiteta KPJ Šibenik i član Okružnog odbora AFŽ Šibenik.
U veljači 1944. očekujući na području Danila napad okupatora i domaćih izdajnika tu se prebacuju dijelovi 8. brigade. U isto vrijeme pripremao se sastanak mjesnih NOO-a za općinu Danilo— Dubrava na kojemu je, kao predstavnik NOV, trebao biti i drug Turko. S njim je tada bila i drugarica Savinka kao član Općinskog komiteta KPJ Danilo-Dubrava.
U Šibenskom listu od 26. veljače 1964. pronalazimo još više detalja o toj tragediji: "Istodobno s četničkom akcijom na Dubravu i Danilo Biranj uslijedila je koordinirana akcija ustaša s Perkovića u pravcu Danila Kraljice. Tog dana su se u Danilu zatekli partizanski politički komesar Turko iz Šibenika i Milica, politička radnica NOP-a iz Mandaline, koji su se odstupajući pred ustašama sklonili u jednu kuću na putu prema Vrpolju. Međutim ustaše koje su ih u stopu slijedili, opkolili su tu kuću iz koje su dva partizana davali junački otpor do posljednjeg metka, kojim su sebi oduzeli život da ne padnu živi u ruke ustaša."
U knjizi o "Osma dalmatinska udarna brigada (šibenska)" pronalazimo i konačnu potvrdu da su Milica i Turk bili ljubavni par. Navodi se da je Turk otišao "izvan domašaja bataljuna da vidi svoju djevojku, inače terenskog radnika". Bili su u jednoj izdvojenoj kući u selu Danilo Kraljice kad su ih opkolili ustaše. Po knjizi "Spomenici revolucije kotara Šibenik" radilo se o kući Marka Vučenovića na kojoj je 1961. bila postavljena spomena ploča.
Naoružani šmajserom i pištoljima borili su se do kraja. Neprijatelji su odlučili zapaliti kuću u kojoj su ih okružili. Obavijeni dimom uspjeli su raniti nekoliko neprijateljskih vojnika. Prema izvještaju štaba XX. divizije od 14. ožujka 1944. "kad je drugu Veljku nestalo municije isti je prevario ustaše s tim što je rekao da će se predati, bacio im strojnicu i pištolj, a oni kad su došli da uzmu oružje, bacio je na njih bombe od kojih su bili 3 teško ranjena." Nakon toga su se našli u bezizlaznoj situaciji samo s pištoljem drugarice Milke pa su zadnjim mecima dokrajčili svoje mlade živote da ne bi živi pali u ruke neprijatelja.
Zahvaljujući ulici neobičnog imena Milka i Turk ostali su zauvjek zajedno, šibenski partizan i partizanka, zapisani na istoj tabli u svom Šibeniku, u svojoj Mandalini, sa svojim partizanskim imenima.
Spomen ploča u Mandalini na kojoj se mogu naći imena Ožegović Veljka i Jurković Savinke

 

[Nikita Kulganov]

 

[Nikita Kulganov]

Hercegovačke partizanke koje su
zajedno otisle u smrt
( Prica o Emini,Ljubici i Zdenki )
Udarne brigade Dvadeset devete divizije, nakon što su oslobodile dolinu Neretve od Mostara do Konjica, prvih martovskih dana stigle su na planinski prelom između Hercegovine i Bosne, da na tom dijelu jugoslovenskog fronta okupatorskim i kvislinškim snagama nanesu posljednji, odlučni udar.
Taj žestoki sudar na Ivan-planini samo je mali dio širokog borbenog luka koji se početkom 1945. godine protezao od Drave i Srema do istočne Bosne i Jadrana, kao čvrst i snažan dio opšteg evropskog ratišta savezničkih armija zemalja Antihitlerovske koalicije, gdje se protiv uveliko načete Grupe armija “E” i drugih trupa njemačkog komandanta Jugoistoka uspješno borila, zajedno sa desetinama naših krupnih udarnih i proleterskih jedinica, i Dvadeset deveta hercegovačka udarna divizija.
Izvještaji koji su u njen štab stizali sa položaja i dopisi boraca koji su objavljivani u brigadnim glasilima i u divizijskom listu “Hercegovački udarnik” vjerna i škrta su kazivanja ratnika o gorčinama i surovostima tog posljednjeg ratnog sudara na našem jugoslavenskom podneblju, svjedočanstvo o životu kojim se živjelo i borilo.
“Staze i putevi zatrpani su snijegom, a vjetar duva svom žestinom. Ivan planina se zamaglila pa ćuti, a kroz opustjelo granje drveća suklja vjetrom nošeni snijeg i lijepi se za mokre grane, a one se pod njegovom težinom savijaju kao kičma u ostarjelog čovjeka”, stoji u prilogu “Život na Ivan-sedlu” koji je objavio divizijski list. “Borci zavejani oblacima mećave čuvaju položaje. Naslonjeni na drvo i držeći karabine čvrsto u svojim rukama netremice osmatraju neprijateljske položaje. Snježne pahuljice padaju na ramena, na kapu i na lice, lede se na obrvama i sprečavaju vidik, ali oči budno paze i pogled je neprestano uperen prema neprijatelju. Iza samog položaja, skoro uz svaku bukvu, rasplamsala se po jedna vatra, pa kad dođu oni sa smjene, da se mogu odmah ogrijati. Dim se polagano
izvija uz drvo, pri vrhu se rasplinjuje i opada snijeg sa grana… S vremena na vrijeme
neprijateljska kugla cijukne negdje visoko iznad naših glava. Iza bukava je odmaranje. Drug se naslonio na druga, zatvorio oči i kao da spava, ali pri svakom fijuku kugle se prene, protare oči, dobro razgleda oko sebe, pa ponovo nasloni glavu na druga i produži dremanje. A drugovi s osmatračnice budno paze na neprijateljske položaje.”
I pisac priloga “Pod vrhom Ivan-planine” teško da će zaboraviti te ratne noći i jutra:
“I dok se kolona primiče, sa uzdignute Ivan planine doljeću neprijateljski kuršumi. Tamo na planini više naš neprijatelj se pripremio na otpor. Čete se raspoređuju i u raznim pravcima kreću prema neprijatelju. Juriš za jurišom se ponavlja. Jedna desetina u kojoj je delegat Ljubo Janić juriša na neprijatelja i približuje mu se na svega pet metara. Neprijateljski mitraljez stalno štekće na njih. Ljubo se zaklanja za jednu bukvu… Mirno nišani dok oko njega po snijegu pršte meci neprijateljskog šarca. Mušica je u prorezu nišana, prst pritiska obarač i jedan neprijateljski vojnik se svali. Ubacuje ponovo metak u cijev i nišani. Mišići na
licu zategnuti, oči kroz nišan gledaju.
pravo kroz neprijateljsku glavu… Ali ni puška
desetara Mirka ne miruje.”
Ali i neprijatelj nije mirovao. Pomoćnik političkog komesara Drugog bataljona Trinaeste hercegovačke brigade Lutvo Džubur, jedinice koja je na Ivansedlu za samo 48 časova imala 73 mrtva i ranjena borca, zapamtio je događaj koji ga je do srca ganuo – herojsku pogibiju nekoliko boraca, među kojima su bile i tri bolničarke – Zdenka Karačić, Hrvatica iz Mostara, Emina Merdan, Muslimanka iz Počitelja na Neretvi, i Ljubica Remetić, Srpkinja iz sela Biograda kod Nevesinja.
U članku “Njih tri” (objavljenom u brigadnom listu “Hercegovački borac” broj 2/3) komesar piše: “… U koloni su bile i njih tri. Zdenka i Emina u četi Drugog bataljona, a Ljubica u četi Četvrtog. Ove dvije čete su imale za zadatak da likvidiraju čuku Dragalj, jako neprijateljsko uporište sa 40 bunkera ukopanih duboko u snijeg… Cilj je blizu… Kolona se poče postepeno pretvarati u streljački stroj i lagano puziti uz čuku, gazeći duboko snijeg a skrivajući se od jele do jele. Svi su na svom mjestu, te su i tri hrabra bolničara zauzela svoja mjesta, u streljačkom stroju. Obruč oko čuke se sve više steže. Borba otpoče.
Sa obadvije strane počeše se bacati bombe, a zatim drugi rafali raznih vrsta mitraljeza. Nastade urnebesna vatra. Ređali su se juriši jedan za drugim. Bunkeri su prelazili iz ruke u ruku po nekoliko puta. Ustaški zlikovci i pored svojih mnogobrojnih žrtava bili su uporni na čuki. Nedaleko od bunkera u kome su bile ustaše ležao je teško ranjen drug Zvono. Nikola, Zdenka, Ljubica i Emina znali su šta im je zadatak. Nije to prvi put da izvlače ranjenog druga iz borbe, pod neprijateljskom vatrom.
Pred očima komesara Džubura i njegovih drugova odvijala se potresna ratna drama, o kojoj komesar dalje piše:
“Prva je pošla Ljubica. Došla je do ranjenog druga i povukla ga. Baš u tom času kad je mislila da je zadatak izvršen, da je drug spašen, klonula je Ljubica na snijeg pogođena hicem u stomak. Zdenka i Emina, koje su budno posmatrale pokušaj Ljubičin iz zaklona, znale su sad šta je njihova dužnost. Naređenje nije potrebno. Svijest je jača od svega.
Jurnule su obje u pravcu Ljubice i ranjenog druga ne misleći na opasnost i ne obazirući se na neprijateljske kuršume koji su oko njih parali snijeg. Ali… zlikovačko oko je dobro sastavilo nišan. Pala je Zdenka pogođena u glavu, a odmah pored nje Emina, pogođena u prsa. Tri mlade Hercegovke ležale su nepomično jedna pored druge. Jaki mlazevi krvi natapali su snijeg i na suncu bojile ga divnim rumenilom. A tri mlada života su se postepeno gasila na prvoj čuki u Bosni.”
Tu, među poginulim borcima, drugi su vidjeli – ostao je smrtno pogođen i Emir Pašić, vodni delegat iz Drugog bataljona, srednjoškolac iz Mostara i pasionirani foto-reporter, i puškomitraljezac Drugog bataljona Tomo Krajišnik.

 

[Nikita Kulganov]

POGINUO NARODNI HEROJ JANKO GREDELJ​

24.12.1941​

Rođen je 28. travnja 1916. u Zagrebu. Potječe iz radničke porodice. Poslije okupacije zemlje, Gredelj je zadužen za organiziranje udarnih grupa na željeznici, a posebno u željezničkoj radionici, gdje je bio neposredni komandant. Osobno je sudjelovao u više borbenih akcija tih grupa: u napadu na gestapovce na Bukovačkoj cesti, u akcijama na zagrebačkom Zapadnom kolodvoru, gdje je njegova grupa provalila u vagon s municijom i odnijela 60 pušaka, 5 puškomitraljeza, 10.000 metaka i nekoliko ručnih bombi.
Ljeti 1941. Gredelj je uhapšen, ali ni pod najtežim torturama ustaše nisu uspjele iz prekaljenog revolucionara iznuditi bilo kakvo priznanje. Zbog pomanjkanja dokaza bio je pušten, ali ubrzo, pred opasnošću novog hapšenja, prelazi u ilegalnost. Neumorno radi na proširenju borbe protiv okupatora i domaćih izdajnika.
Početkom jeseni 1941, prebačen je na rad u Tehniku Centralnog komiteta Komunističke partije Hrvatske, gdje je obavljao najpovjerljivije poslove. Tehnika je bila smještena u Klaićevoj 17, u stanu Ilije Pavešića. Gredelj je s dvojicom drugova napuštao Tehniku svake večeri u određeno vrijeme, kad bi se Pavešić vratio iz grada i prethodno provjerio je li okolina zgrade sigurna.
Tehnika je provaljena 24. prosinca 1941, i ustaški agenti su neprimjetno zaposjeli zgradu u Klaićevoj ulici 17. Te je večeri Gredelj štampao deveti broj "Vjesnika", i pripremio ga za rasturanje. U trenutku kada su izlazili iz stana, agenti su skočili na njih. Jedan je drug iz Tehnike uspio pobjeći, drugi je lakše ranjen i uhvaćen. Gredelj je pružao otpor, pucao, ranio trojicu ustaša, od kojih je jedan kasnije umro, a zatim se povukao prema tavanu zgrade. Kada je već mislio da će mu uspjeti bijeg preko krova, i sam je teško ranjen. Odmah je prevezen u bolnicu na Vinogradskoj cesti, gdje je umro u najtežim mukama. Jedan od ustaša dotukao ga je čizmom.

 

[gost 422686]

Narodni heroj Jugoslavije


Narodni heroj Jugoslavije (ili samo Narodni heroj) (sloven. Národni herój Jugoslavije; mkd. Народен херој на Југославија) je bilo počasno zvanje u Socijalističkoj federativnoj Republici Jugoslaviji koje se dodeljivalo svim nosiocima Ordena narodnog heroja.

Zvanje Narodnog heroja Jugoslavije uspostavio je Vrhovni štab Narodnooslobodilačke partizanske i dobrovoljačke vojske Jugoslavije, krajem 1941. godine, po ugledu na zvanje Heroja Sovjetskog Saveza (rus. Герой Советского Союза), koje se od 1934. godine dodeljivao u Sovjetskom Savezu. U „Biltenu Vrhovnog štaba NOP i DVJ“ broj 12-13 (za decembar 1941. i januar 1942) objavljeno je uspostavljanje zvanja Narodnog heroja - „kao najveće priznanje za borce, komandire, komandante i političke komesare, koji se svojim junaštvom i požrtvovanošću u Narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i domaćih izdajnika naročito istaknu“.

Prva osoba koja je proglašena za narodnog heroja, bio je Petar Leković, kamenorezački radnik iz Užičke Požege i borac Druge proleterske udarne brigade, proglašen još za života, februara 1942. godine. Pored Lekovića zvanje narodnog heroja, do 15. avgusta 1943. godine, kada je ukazom Vrhovnog štaba NOV i POJ uveden Orden narodnog heroja, steklo je još dvadesettroje boraca i rukovodilaca Narodnoodlobodilake vojske Jugoslavije: Savo Belović, Zdravko Čelar, Ante Jonić, Rade Končar, Špiro Mugoša, Đuro Petrović, Danilo Soldatić, dr Mladen Stojanović, Simo Šolaja, Miloje Milojević, Slobodan Princip Seljo, Milan Simović, Mihailo Đurić, Danilo Đokić, Mikan Marjanović, Živko Bronzić, Zarija Vujošević, Aleksa Dejović, Pero Ćetković, Sava Kovačević, Nikola Maraković Nina i Drago Štajnberger Adolf. Istim ukazom Vrhovnog štaba NOV i POJ odlučeno je da se svim osobama koje su stekle naziv narodnog heroja dodeli Orden narodnog heroja.



Najveći broj narodnih heroja je proglašen posthumno, pa je tako u trenutku donošenja ukaza o uvođenju Ordena narodnog heroja bilo živo samo dvoje narodnih heroja - Miloje Milojević i Boško Karalić. Do kraja Narodnooslobodilačkog rata proglašeno je ukupno 163 narodnih heroja, od kojih su njih 13 bili oficiri i vojnici sovjetske Crvene armije. Godine 1945. bilo je živo svega 32 narodnih heroja (20 Jugoslovena i 13 Rusa): Petar Borojević, Josip Broz Tito, Anton Vidmar Luka, Stojan Grujičić Jaruga, Peko Dapčević, Milan Žeželj, Albert Jakopič, Danilo Jauković, Boško Karalić, Đuran Kovačević, Dimitrije Lazarov Raša, Lazar Lopičić, Miloje Milojević, Savo Stanojević, Dušan Pekić, Jovo Radovanović Jovaš, Aleksandar Ranković, Stane Semič Daki, Ivan Hariš i Lazar Šteković; kao i državljani Sovjetskog Saveza: Ivan Bulkin, Andrej Vitruk, Pavel Dmitrijenko, Vladimir Ždanov, Pavel Jakimov, Boris Kalinkin, Semjon Kozak, Ivan Konstantinov, Aleksandar Managadze, Grigorij Ohrimenko, Fjodor Tolbuhin, Vasilj Ulisko i Aleksandar Šornikov.

- - - - - - - - - -

Odluke o proglašenju narodnih heroja donosio je najpre Vrhovni štab NOV i POJ, a od Drugog zasedanja AVNOJ-a, 29. novembra 1943. godine, Predsedništvo AVNOJ-a. Obrazovanjem Narodne skupštine FNRJ, 1945. godine, odluke je donosio Prezidijum narodne skupštine, a od 1953. godine predsednik FNRJ. Od 1980. godine odluke je donosilo Predsedništvo SFRJ.

Ukupno je proglašeno 1.322 narodnih heroja od čega 91 žena. Najveći broj narodnih heroja je odlikovan posthumno i to u peridu od 1951. do 1955. godine, povodom desetogodišnjice Narodnooslobodilačkog rata. Pored boraca i rukovodilaca NOVJ, Ordenom je odlikovano 22 stranih državljana, 32 jedinice i ustanove NOVJ, 8 gradova u Jugoslaviji i 4 društveno-političke organizacije. Jedini višestruki nosilac Ordena bio je Josip Broz Tito, koji je odlikovan tri puta: 19. novembra 1944, 15. maja 1972. i 16. maja 1977. godine. Odlukom iz 1946. godine, Ordeni poginulih i preminulih narodnih heroja čuvaju se u Vojnom muzeju u Beogradu.

- - - - - - - - - -

- - - - - - - - - -

ISTORIJA SRBA:

Lepa Radić imala je svega 17 godina kad su je fašisti obesili: Neka me ubiju, imaće ko da me osveti!



- - - - - - - - - -

Lepa Radić imala je svega 17 godina kad su je nacisti obesili. U izveštaju o egzekuciji SS-ovci su napisali da je: "Banditkinja, obešena u Bosanskoj Krupi, pokazala neviđeni inat". Nacista koji joj je namakao omču na vrat pao je u Zagrebu, na Savskoj cesti. U njegovoj torbi nađena je ova fotografija. 20. decembra 1951. godine, proglašena je za narodnog heroja, kao najmlađi narodni heroj iz Potkozarja.

Potresna nemačka fotografija uslikana neposredno pre pogubljenja Lepe Radić, mlade devojke rođene 19. decembra 1925. godine u selu Gašnici, kod Bosanske Gradiške. Ovo je podsećanje na jednu od mnogobrojnih hrabrih devojaka i žena koje su dale svoje živote braneći slobodu i svoj narod. Devojčica Lepa je završila zanatsku školu u Gradišci, gde je i živela do početka 1941. godine kada su je ustaški zlotvori odveli u obližnji zatvor.

Iz njega ubrzo beži 23. decembra iste godine i stupa u partizane, želeći borbu protiv krvnika svog naroda. Kao borac Grbavačke čete Kozarskog odreda učestvovala je u proboju obruča na Kozari, jula 1942., a u avgustu 1942. godine je sa borcima Odreda prešla je u Podrgmeč. U kozarskoj ofanzivi su joj poginuli otac Sveto, Milan, 15-godišnji brat jedinac, i stric Vlado, koga je posebno voljela. U Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi, meseca februara 1943. godine bila je zadužena za prenos srpskih ranjenika i organizaciju zbega u Grmeču. Bez predaha je obilazila zbegove i raštrkane grupe promrzlih ljudi, žena i đece, sklanjala ih je u zavetrine, savetovala kako se ponašati prilikom bombardovanja. U nastojanju da održi moral, uveravala je narod da će "naše brigade zaustaviti fašiste!". Snagu svog verovanja uporno je prenosila na ljude oko sebe, a trebalo je mnogo moralne i fizičke snage da se izdrži zima u Grmeču i stalni pritisak neprijatelja koji nije imao milosti ni prema đeci u kolevci. Sve je to Lepa podnosila bez panike, i mnogi su se pitali: odakle tolika snaga i otpor u ovoj krhkoj i tako mladoj srpskoj đevojčici?

Na partizane je tada napala nemačka 7. SS divizija „Princ Eugen“, opkolivši ih. Na Nemce je ispucala sve metke iz svojega oružja i junački se borila do posljednjeg metka hvatajući se u koštac sa nacistima. Nemci su je savladali udarcima kundaka i vezali. Pokušala je, ko zna koliko puta, da zaštiti uhvaćeni narod koga su esesovci zlostavljali na putu prema Bosanskoj Krupi, "Ubijte mene, narod nije kriv!"-vikala je Lepa, posrćući pod udarcima legionara 369. divizije. Posle trodnevnog zlostavljanja, dovedena je pred podignuta vešala, u bagremaru između tunela i željezničke stanice u Bosanskoj Krupi. Ruke su joj bile vezane telefonskim kablom, bez cipela, samo u vunenim čarapama, iscrpljena i iznemogla, ali ponosna i prkosna čekajući presudu.Pre nego su joj natakli omču na vrat, uzviknula je: »Bori se, narode, za svoju slobodu, ne daj se zlikovcima u ruke! Mene neka ubiju, imaće ko da me osveti!« Na gubilištu su joj govorili da će joj pokloniti život ako kaže ko su rukovodioci i komunisti među zarobljenim narodom i partizanima. Lepa im je odgovorila: »Ja nisam izdajnik svoga naroda. Oni će se sami otkriti kad budu uništavali zlikovce kao što ste vi!«Mučna tišina je prekinula njenu borbenu srčanost 11. februara 1943. godine.

- - - - - - - - - -

http://www.kurir.rs/zabava/zanimlji...i-obesili-neka-me-ubiju-imace-ko-da-me-osveti

- - - - - - - - - -

VEČNA SLAVA LEPOJ RADIĆ

Teroristi dobiju ono što zaslužuju.

 

[Nikita Kulganov]

Ide Mladen vodi partizane, razveo ih na sve cetir strane !
Mladen Stojanović, Narodni heroj
Mladen Stojanović je inspirator mnogih smelih akcija pod Kozarom, dalekosežnog značaja. Vojničko učvršćenje Drugog krajiškog NOP odreda, i stvaranje slobodne teritorije s mrežom novih organa vlasti, pretvaranje Kozare u najsnažnije žarište ustanka u Bosanskoj krajini, najlepše su stranice iz istorije ovoga kraja i života doktora Mladena Stojanovića.
– Na drugu neprijateljsku ofanzivu, preduzetu protiv partizanskih snaga na Kozari, Mladen je odgovorio 23. oktobra 1941. godine napadom na jako uporište u Podgradcima i pilanu „Našička“, koja je davala drvo za nemačkog okupatora. I dok su čete, s Josipom Mažarom Šošom, njegovim zamenikom, lomile obranu, Mladen je, tu na položaju, previjao ranjene drugove i govorio zarobljenim domobranima o ciljevima oslobodilačke borbe naroda pod vodstvom Komunističke partije Jugoslavije. Mladenova popularnost kao lekara, humanista i ustaničkog vođe doprinela je širenju ideje o bratstvu Srba, Muslimana i Hrvata.
– Pod vođstvom Mladena i Šoše, kozarski partizani uništili su, decembra 1941. godine, jaku neprijateljsku posadu na Mrakovici, postavljenu da bi osigurala kontrolu nad Kozarom. Pobeda na Mrakovici predstavljala je, u to vreme, ratni podvig, i bila prelomna tačka za rast kozarskog partizanskog odreda. Neprijatelj je u dokumentu od 24. decembra 1941, ovako ocenjivao Mladena i njegove partizane: „Doktor Mladen Stojanović, liječnik iz Prijedora, koji je vođa pobunjenika na Kozari, istaknuti je komunist i cijeli njegov pokret je na komunističkoj bazi, i kao takav privukao je k sebi i priličan broj seljaka iz okolnih mjesta. Organizirao je oružanu snagu od pet hiljada pušaka, s oko sto strojnica i četiri bacača mina. On je najopasniji vođa pobunjenika, predvodi najveći i najjaču grupu, vrlo inteligentan i oprezan, a napad priprema i izvodi s puno sistema“.
– Januara 1942. godine, doktor Mladen Stojanović s Kozare odlazi tamo gde je Partija ocenila da će biti još potrebniji Pokretu. Čim je prešao Sanu i stupio na podgrmečko tle, „dočekala ga je šuma barjaka i nepregledna masa seljaka i omladine“, zapisao je Branko Čopić. Neumornim radom, obilaskom partizanskih jedinica i slobodne teritorije Bosanske krajine, Mladen je mnogo doprineo učvršćenju krajiškog ustanka.
– Kao načelnik Operativnog štaba za Bosansku krajinu, Mladen je s kozarskom proleterskom četom pošao u centralnu Bosnu, da snagom svog autoriteta sačuva jedinstvo naroda u zajedničkoj borbi protiv neprijatelja i suzbije izdajničku aktivnost četnika.
– Prilikom ulaska u selo Lipovac, četnici su vatrom s prozora Osnovne škole dočekali partizansku kolonu s Mladenom na čelu. Na usku i duboku snežnu prtinu palo je, smrtno pogođenih, 12 proletera. Među više ranjenih bio je i doktor Mladen, koji je samom sebi zaustavio krvarenje, dok su proleteri odbijali nasrtaje četnika. Nešto kasnije, 1. aprila 1942. godine, četnici Rada Radića počinili su zločin masakrom 26 ranjenika iz partizanske bolnice u selu Jošavki. Sutradan, četnici su pronašli i doktora Mladena Stojanovića, koji je ležao u obližnjoj kući Danila Vukovića. Pošto je prkosno odbio da potpiše izjavu solidarnosti s četničkim pokretom, oni su ga izvukli iz kuće i ubili.
– „Mladen je bio čovjek kakvi će ljudi tek biti“ rekao je pjesnik Gustav Krklec.
– To što je Kozara bila i ostala partizanska, velika je zasluga doktora Mladena Stojanovića, hrabrog i čestitog Krajišnika. Mladenova smrt bolno je odjeknula na Kozari. Kada je on poginuo, kozarski partizanski odred s 3.500 boraca bio je među najjačim u Jugoslaviji. Samo 17 dana kasnije, odred je ponio i zvanično ime svog prvog komandanta: Drugi krajiški narodnooslobodilački partizanski odred „Doktor Mladen Stojanović“.
Za Narodnog heroja proglašen je 7. avgusta 1942. godine

 

[Nikita Kulganov]

Mara Naceva Drljević – Narodni heroj iz Kumanova ( Makedonija )​

Mara Naceva Drljević (Kumanovo, 28. septembar 1920 — Kumanovo, 1. jul 2013), učesnica Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politička radnica SFR Jugoslavije i SR Makedonije i narodni heroj Jugoslavije.
Zbog svoje revolucionarne aktivnosti u Nišu, bila je uhapšena dva puta. Prvi put je u zatvoru bila mučena dva mjeseca. Prilikom drugog hapšenja na njoj su bile primenjivane najteže policijske metode mučenja radi izvlačenja priznanja. Mara Naceva Drljević je izdržala sva mučenja i nije ništa priznala. Kad je izašla iz istražnog zatvora, postala je sekretar Mesnog komiteta u Nišu, a prilikom formiranja Okružnog komiteta u Nišu postala je njegov organizacioni sekretar. Kao delegat KPJ za Srbiju, učestvovala je na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ u Zagrebu, oktobra 1940. godine.

Poslije okupacije Jugoslavije, postala je članica Pokrajinskog komiteta KPJ za Makedoniju. Tada se u strogoj ilegalnosti kretala kroz Makedoniju i održavala sastanke sa partijskim organizacijama i rukovodstvima. U ljeto 1942. godine, kada je ustanak u Makedoniji dobio na zamahu i kada su počeli da se formiraju partizanski odredi, pripadnici bugarske okupatorske policije uspjeli su da je uhapse. Poslije mučenja i ispitivanja, poslali su ju u koncentracioni logor kod Asenovgrada. Zbog provale na terenu, više je puta bila vraćana u istražni zatvor u Skoplju radi suočavanja.

Kada je u martu 1943. godine osnovana Komunistička partija Makedonije, u odsustvu je bila izabrana za organizacionog sekretara Centralnog komiteta KPM. Iste godine u novembru birana je za većnika na Drugom zasedanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije.

Po povratku iz logora preba
prebačena je na slobodnu teritoriju Kumanova. U proljećnoj ofanzivi u Makedoniji, učestvovala je zajedno sa Centralnim komitetom KPM, Glavnim štabom za Makedoniju i Trećom makedonskom udarnom brigadom kroz sve borbe. Bila je birana za poslanika na Prvom zasedanju Antifašističkog sobranja narodnog oslobođenja Makedonije.
Posle oslobođenja zemlje, vršila je niz društveno-političkih funkcija. Na Petom kongresu KPJ birana je za kandidata za člana Centralnog komiteta, a na Prvom kongresu KPM za člana Centralnog komiteta KPM. Mara Naceva Drljević bila je potpredsednica Centralnog odbora Antifašističkog fronta žena Jugoslavije, poslanik u republičkoj i Saveznoj skupštini, sekretar Kontrolne komisije CK KPJ, članica Revizione komisije CK KPJ, potpredsednica SUBNOR Jugoslavije i članica Saveta federacije.

Do prije par godina živela je u Beogradu, nakon čega se vratila u rodno Kumanovo. Umrla je 1. jula 2013. u Kumanovu i sahranjena na gradskom groblju.

Mara Naceva Drljević nosilac je Partizanske spomenice 1941., Ordena narodnog oslobođenja i ostalih jugoslovenskih odlikovanja.

Ordenom narodnog heroja Mara Naceva Drljević odlikovana je 29. novembra 1953. godine

 

[Nikita Kulganov]

Mahmut Ibrahimpašić Mašo (Bjelaj, kod Bosanskog Petrovca, 1922 — Popovići, kod Sopota, 19. oktobar 1944), narodni heroj Jugoslavije, politički komesar 5. krajiške (kozaračke) brigade, poginuo 19. oktobra 1944. u okolini Beograda u borbi za oslobođenje glavnog grada Jugoslavije. Cijela porodica Ibrahimpašić učestvovala je u narodnooslobodilačkoj borbi. Mašov brat Hakija, prvoborac, i sestra Devleta, također su poginuli u narodnooslobodilačkoj borbi.[1]
Rođen je 1922. godine u selu Bjelaj, kod Bosanskog Petrovca. Potiče iz zemljoradničke porodice, njegov otac Hasan imao je još četiri sina i dvije kćerke. Poslije završene niže gimnazije u Bihaću, Mašo je pošao u banjalučku učiteljsku školu.

Poslije okupacije Kraljevine Jugoslavije, aprila 1941. godine, vratio se u rodno mjesto gde se javno deklarisao protiv Nezavisne Države Hrvatske, čime je navukao gnjev ustaške vlasti. U svom selu formirao je skojevski aktiv, koji je imao značajnu ulogu u pripremama ustanka. Odmah po izbijanju ustanka, Mašu su uhapsile ustaše i zatvorile u zloglasnu Bihaćku kulu, odakle se, u jesen 1941. godine, pod sretnim okolnostima i akcijom ilegalaca, oslobodio i krenuo u Bihaćku partizansku četu. Mašo se već poslije prvih borbi istakao kao hrabar borac, pa je početkom 1942. godine primljen u Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) i izabran za političkog komesara Omladinske čete.[2]

Poslije oslobođenja Bihaća, novembra 1942. godine, bio je u Štabu Četvrtog bataljona Osme krajiške udarne brigade. U prvoj žestokoj borbi koju je bataljon vodio na Lipi, za vrijeme neprijateljske ofanzive na Grmeč, januara 1943. godine, Mašo se istakao ličnim primjerom prilikom juriša na mitraljesko gnijezdo. Kao zamjenik političkog komesara Četvrtog bataljona Osme krajiške udarne brigade, išao je na čelu dijelova bataljona koji su jurišali i izvršili proboj. ,

U proljeće godine 1943. Osma brigada je prelazila preko Kulen Vakufa za Tičevo kod Drvara. Mahmut je bio zamjenik komesara bataljona. Na Velikim Stjenjanima četnici i Nijemci napali su brigadu. Bilo je to rano izjutra, oko šest sati. Mahmut ie sa svojim bataljonom prihvatio borbu, dok su se ostale snage probijale prema Martin Brodu. Bataljon je bio potpuno opkoljen, ali on sa svojim borcima nije napuštao položaj, nije gubio prisebnost. Do tri sata poslije podne — punih devet časova — njegov bataljon je čvrsto stajao na svojim pozicijama, na čukama koje su bez prestanka napadali Nijemci i četnici. Mahmut se tom prilikom pokazao ne samo kao hrabar borac, nego kao snalažljiv, dobar rukovodilac. Tek kad su ostale jedinice odmakle, on je krenuo sa svoga mjesta, probio se sa bataljonom i produžio put za glavninom.
Nedugo iza toga brigada prebacila se u Manjaču. Tamo su otpočele krvave borbe sa četnicima. Jednog dana četnici napali su položaje Osme brigade. Mahmut je sa svojim bataljonom prešao neprijatelju za leđa. Usred bitke iznenada otvorio je vatru i unio paniku među četnike. Za kratko vrijeme četnici, demoralisani, u neredu pobjegli su. Tako je i ovu veliku i važnu bitku Mahmut sa svojim hrabrim borcima riješio u korist partizanske vojske.

Jula mjeseca 1944. Mašo je otišao iz Osme brigade za komesara Pete kozarske brigade. Brigada je tada krenula na veliki put iz centralne Bosne za Srbiju. Trebalo je forsirati rijeku Bosnu, zatim Drinu i uključiti se među ostale snage koje su oslobađale Srbiju.

Na samoj (rijeka)Bosni, kod Žepča, došlo je do ogorčene borbe na Nijemcima, koji su po svaku cijenu htjeli da spriječe prebacivanje partizanskih snaga. Redali su se njemački juriši i protivjuriši Kozarčana. U jednom takvom okršaju poginuo je hrabri komandant brigade — Rade Kondić. Mašo nije htio da ostavi mrtvog komandanta, već je s bombašima izvukao tijelo poginulog druga. Mahmutu je usred borbe, u najkritičnijoj njezinoj fazi, ponestalo municije, ali on je ipak jurišao na jedno fašističko gnijezdo: golim rukama dograbio je za gušu prvog Nijemca i zadavio ga na mjestu. Tom prilikom, ranjen je u grudi. Neprijatelj je na kraju izgubio i tu bitku i brigada je nastavila svoj put.
Nedugo iza toga brigada prebacila se u Manjaču. Tamo su otpočele krvave borbe sa četnicima. Jednog dana četnici napali su položaje Osme brigade. Mahmut je sa svojim bataljonom prešao neprijatelju za leđa. Usred bitke iznenada otvorio je vatru i unio paniku među četnike. Za kratko vrijeme četnici, demoralisani, u neredu pobjegli su. Tako je i ovu veliku i važnu bitku Mahmut sa svojim hrabrim borcima riješio u korist partizanske vojske.

Jula mjeseca 1944. Mašo je otišao iz Osme brigade za komesara Pete kozarske brigade. Brigada je tada krenula na veliki put iz centralne Bosne za Srbiju. Trebalo je forsirati rijeku Bosnu, zatim Drinu i uključiti se među ostale snage koje su oslobađale Srbiju.

Na samoj (rijeka)Bosni, kod Žepča, došlo je do ogorčene borbe na Nijemcima, koji su po svaku cijenu htjeli da spriječe prebacivanje partizanskih snaga. Redali su se njemački juriši i protivjuriši Kozarčana. U jednom takvom okršaju poginuo je hrabri komandant brigade — Rade Kondić. Mašo nije htio da ostavi mrtvog komandanta, već je s bombašima izvukao tijelo poginulog druga. Mahmutu je usred borbe, u najkritičnijoj njezinoj fazi, ponestalo municije, ali on je ipak jurišao na jedno fašističko gnijezdo: golim rukama dograbio je za gušu prvog Nijemca i zadavio ga na mjestu. Tom prilikom, ranjen je u grudi. Neprijatelj je na kraju izgubio i tu bitku i brigada je nastavila svoj put.

 

[Nikita Kulganov]

TAKO JE TO BILO
26 SMRZNUTIH DALMATINSKIH PARTIZANA
Na maršu Šeste dalmatinske brigade 19. Divizije iz Bosne preko Like za sjevernu Dalmaciju 5/6 . siječnja 1944.godine u Velikoj Popini ( na Ljubinoj poljani, kod Otrića) smrzlo se , odnosno umrlo od posljedica smrzavanja, 26 boraca. Bili su to :
ANTUNOV Mile MILJENKO, Zaton,
BARBAČA Jose ANTE, Tisno,
BIOVICA Avrama LAZAR, Smoković,
BOKAN Ive JOSO, Betina,
BONJA Srećka ANTE, Veli IŽ,
BONJOLA Benjamina FERDO, Vodice,
CUKROV Petra JAKOV, Prvić Šepurine,
CVITAN Joso ŠIME, Tribunj
GOTOVINA Mije IVAN, Kraj, Pšman,
GVARDIJAN Ante JEROLIM, Sutomišćica
JAKOVLJEV Petra RADOSLAV, Kaprije,
KLARIN Marko GOJKO, Jezera, Tisno
KLARIN Pavla MILIVOJ, Tisno,
KURSAR Lovre- Luiđa MLADENKO, Zaton,
LAKOŠ Dume GRGO, „BUBO“ KREPOŠIN, Kaprije,
LALIĆ Uroša LJUBOMIR-LJUBO, Gorice, Skradin,
MAGAZIN Šime KLEMENT, Betina,
MIŠURAC Ante STIPE, Prvić Šepurine,
MOROVIĆ Ante IVAN, Žman, Dugi Otok,
STEGOČ Petra Šime, Tisno,
ŠODA Ferdinanda ANTE, Tisno;
TRUTA Srećka ANTE, Zlarin,
VODANOV Ante STIPE, Dubrava,
Narod Dalmacije i Like podigao je 27. Srpnja 1984. Spomenik palim Partizanima na Ljubinoj poljani kod Otrića. Na spomeniku su uklesana imena poginulih boraca i tekst Jure Franičevića:
Okovani ledom
opkoljeni mrakom
dosegoše srcem
što nisu korakom

 

[Nikita Kulganov]

Stevo Došen, rođen 13.marta 1919.god.u selu Dodoši, Petrinja u srednje imućnoj seoskoj obitelji.Do okupacije živeo je i radio na zemlji u rodnom selu i nije se bavio politikom. Međutim kad je počeo 1941.ustaški teror u selima Banije među prvima je stupio u partizanski redove gdje se odmah istaknuto kao hrabar i umješan borac, da bi već iste godine postao članom KP i u svojoj ratnoj jedinici vodnik voda.U maj 1942.Stevo Došen ulazi u sastav Banijske proleterska čete Nikle Domonje s kojom odlazi u Slavoniju, a u oktobru te godine u novoosnovani Kalnički partizanski odred i na Kalnik, gdje ubrzo postaje komandant 3.bataljon. U martu 1943.na zahtjev III operativne zone sa svojim bataljonom ulazi u sastav 21.slavonske brigade,a u jesen ponovno dolazi u sjeverozapadnu Hrvatsku da bi kod formiranja Zagrebačkog partizanskom odreda postao njegov prvi komandant.Zatim je bio operativni oficir u štabu 32.divizije i na kraju komandant brigade Matija Gubec.Stevo Došen bio je iskusan ratnik, iz mnogih borbi prekaljeni borac i izuzetno hrabar, krasile su ga i sve druge vrline narodnog borca.Poginuo je 20.decembra/prosinca 1944 god.u borbi s Prvom kozačkom divizijom kod Kloštra Podravskog, blizu Virovitice, u toj borbi Stevo je teško ranjen i sutradan je podlegao ranama.
Slava našem heroju SF/SN.
Stevo Došen proglašen Narodnim Herojem 20.prosinca 1951.godine.

 

[Nikita Kulganov]

 

[Mstislav]

https://sr.wikipedia.org/wiki/Народни_хероји_Југославије_(књига)

 

[Nikita Kulganov]

 

[Mstislav]

 

[Nikita Kulganov]

★Braća Kulenović★
Trojica braće Kulenović - Muhamed, Skender i Muzafer rođena su u Bosanskom Petrovcu. Sa porodicom se 1923. godine sele u Travnik.
Muhamed Kulenović rođen je 1902. godine. Po zanimanju je bio slikar, akademiju likovnih umjetnosti završio je u Krakovu. Po povratku u Travnik učestvuje u formiranju ćelije KPJ i 1939. godine izabran je za prvog sekretara Mjesnog komiteta KPJ. Uhapšen je i sproveden u ustaški logor Kerestinec 30.4.1941. Iz ovog logora sa nekolicinom zatvorenika bježi u noći između 13. i 14. jula 1941. Ustaške vlasti sustižu i likvidiraju veliki dio zatvorenika kod Stupničke šume. Među njima bio je i Muhamed.
Skender Kulenović rođen je 1910. godine. Po zanimanju je bio književnik, studirao je pravo na Zagrebačkom univerzitetu, ali je studije napustio i posvetio se novinarstvu. Tokom studija u Zagrebu postaje član KPJ, a 1941. godine stupa u prvi partizanski odred Bosanske Krajine. Bio je vijećnik na drugom zasjedanju AVNOJ-a. Njegovo najpoznatije književno djelo je Stojanka majka Knežopoljka, poema o majci koja je izgubila tri sina u borbi za slobodu na područiju kozaračkog kraja. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. Umro je u Beogradu 25.1.1978. godine.
Muzafer Kulenović rođen je 1917. godine. Jugoslovenski fudbaler između dva svjetska rata koji se neposredno prije Drugog svjetskog rata seli u Beograd radi studija na Pravnom fakultetu. Muzafer je kao mlad postao član KPJ, a tokom svog boravka u Beogradu uključio se u rad pokreta otpora. Kao jedan od beogradskih ilegalaca sabotirao je nedićevske vlasti. Muzafer je uhvaćen 15.11.1942. godine, a 12.12. odveden je u logor Banjica. Po dolasku u logor Muzafera likvidiraju nedićevske snage.
Slava braći Kulenović

Slava partizanima

Smrt fašizmu, sloboda narodu

 

[Nikita Kulganov]

 

[Nikita Kulganov]

Хамзо Хамзић (Бијељина, 20. мај 1924 — Тузла, 17. јануар 1944), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Рођен је 20. маја 1924. године у Бијељини. Као ученик Бијељинске гимназије укључио се у револуционарни омладински покрет и постао је члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Убрзо је постао један од руководилаца СКОЈ-а у Бијељини, где је деловао до одласка у партизане децембра 1941. године.[1]

Јануара 1942. године је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а у току фебруара 1942. је заједно с групом партизана из Мајевичког партизанског одреда учествовао у акцији за ослобођење ухапшених и заробљених партизана и чланова КПЈ из усташког затвора у Бијељини. У партизанским борбама се истакао као храбар и спретан бомбаш. Јула 1942. године је био тешко рањен, али се пре потпуног излечења вратио у јединицу.[2]

Године 1943. постао је командир чете у Другом батаљона Мајевичког партизанског одреда. Посебно се истакао у нападу Мајевичког одреда и Друге војвођанске бригаде на Трећу домобранску пуковнију 11. јуна 1943. године. Том приликом било је заробљено преко 1.200 војника и официра са комплетним наоружањем. За учешће и показану храброст у овој борби Хамза је био похваљен од Штаба Одреда. Августа 1943. године је био постављен за командира чете у новоформираном Муслиманском батаљону. Са овом четом учествовао је у првом нападу на Тузлу, октобра 1943. године и истакао се у уништавању непријатељских упоришта у спољној одбрани града.[2]

У борбама током Шесте непријатељске офанзиве, крајем 1943. године, са Муслиманским батаљоном је водио тешке борбе против Немаца и усташке „Црне легије” на Романији. У тим борбама починио је подвиг када је на положају код Бијелих стијена зауставио продор немачких јединица, које су претходно потиснуле остале партизанске снаге. Његова чета је тада више од 24 часа опкољена одолевала немачким нападима, упркос честим бомбардовањима авијације и сталним обасипањем минобацачких граната. Хамза је тада као командир чете ишао од борца до борца и храбрио их, подижући на тај начин морал код бораца. Дуготрајни отпор његове чете допринео је партизанским снагама да потисну непријатељске снаге, поврате раније положаје и на крају их натерају на повлачење.[2]

Као истакнути борац и руководилац био је постављен за команданта батаљона у Шеснаестој муслиманској бригади. Јануара 1944. године са својим батаљоном је учествовао у другом нападу на Тузлу. И поред више упозорења претпостављених да као командант батаљона не треба да иде у прве борбене редове, Хамзо је наставио са својим ранијим навикама.
После три неуспела покушаја напада на град, Хамзо је 17. јануара 1944. године са својим батаљоном покушао да се пробије кроз непријатељске јединице, које су пристизале у помоћ опкољеном гарнизону у граду. Како би охрабрио своје борце, Хамзо се прикључио међу бомбаше и пушкомитраљезце и у јуришу пао смртно погођен.[2]

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја.[2]

 

[Cro_čvarak]

Da li je Milan Tepić narodni heroj? Ne zanima me mišljenje o njegovom aktu nego jeli službeno i po proceduri proglašen narodnim herojima? Da li je Stipan Mesić treba potpisati taj akt?

 

[Nikita Kulganov]

Među narodnim herojima nalazi se čak deset bračnih parova:
Rade i Dragica Končar,
Aleksandar i Anđa Ranković,
Anton i Vida Tomšič,
Rade Bulat i Milka Kufrin,
Vladimir Dolničar i Zorka Regancin,
Filip Kljajić i Đuka Dinić,
Jovan Milosavljević i Radmila Trifunović,
Mitar Minić i Ravijojla Janković Rava,
Ljubiša Miodragović i Đina Vrbica,
Savo Drljević i Mara Naceva

 

[Nikita Kulganov]

 

[Nikita Kulganov]

ИН МЕМОРИАМ 25.06.1913. Рођен Пеко Дапчевић, командант 2. пролетерске бригаде на Сутјесци, ослободилац Београда 1944, командант 4. армије ЈА, командант Војне управе ЈА у Истри 1945, начелник Генералштаба ЈНА. Hародни херој Југославије. Петар "Пеко" Дапчевић (25. јун 1913. - 10. фебруар 1999.) је био шпански борац и познати партизански ратни командант из Другог светског рата, командант Друге пролетерске дивизије. Добитник је Награде АВНОЈ-а. Носилац је Партизанске споменице 1941, Ордена слободе, Ордена хероја социјалистичког рада, као и неколико других високих југословенских одликовања. Одликован је Орденом народног хероја 22. октобра 1945. године. Вечна слава и хвала народном хероју СФР Југославије! Смрт фашизму... ВЕЧНА МУ СЛАВА!

 

[Nikita Kulganov]

 

[Nikita Kulganov]

Čestitamo 102. rođendan narodnom heroju Petru Matiću Duli

Петар Матић Дуле (Ириг, 6. јул 1920), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, друштвено-политички радник СФРЈ и народни херој Југославије.

Рођен је 6. јула 1920. године у Иригу. Потиче из имућне земљорадничке породице. Основну школу је завршио у родном месту и до почетка Другог светског рата се бавио земљорадњом. Дружећи се са младим радницима и студентима, упознао се са идејама радничког покрета и јуна 1940. године је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, Петар је, као секретар Месног комитета, а потом и секретар Среског комитета КПЈ за Ириг и члан Штаба за припремање устанка, врло активно радио на организовању устанка у Срему. У августу 1941. био је задужен за прихват робијаша-комуниста побеглих из сремскомитровачког затвора.[1] Када је формирана Иришка партизанска чета, постао је њен први политички комесар. У лето 1942. године за време велике непријатељске офанзиве на Фрушку гору, био је током пробоја рањен у ногу. По одласку главнине Сремског партизанског одреда у источну Босну, он је са његовим Четвртим батаљоном остао у Срему. У прво време је био заменик, а потом и командант овог батаљона.

Половином маја 1943. године постављен је за команданта Треће групе војвођанских ударних батаљона, од којих је касније формирана Трећа војвођанска ударна бригада. Заједно са Штабом бригаде организовао је већи број заседа, напада на насељена места и комуникације, које су успешно извеле јединице бригаде у Срему и источној Босни. Након неуспелог напада на непријатељски гарнизон у Брчком, новембра 1943. године, вратио се у Срем, где је преузео дужност команданта Сремског партизанског одреда.

За команданта Шесте војвођанске ударне бригаде постављен је априла 1944. године. У борбама ове бригаде са Немцима на Фрушкој гори 17. јула 1944. године, био је рањен у груди и убрзо пребачен у Италију, на лечење. По повратку у земљу, био је постављен за команданта Сремске оперативне зоне при Главном штабу НОВ и ПО Војводине.