Književnost Najdraži stih

  • Začetnik teme Začetnik teme ms
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
ostani
zar ne vidiš hladno je
ostani
zar ne vidiš pada sneg
udahni sad i sedi tu
neka vreme ne prolazi
udahni sad osmehni se
ovog puta samo meni

ostani
zar ne vidiš hladno je
ostani
zar ne vidiš pada sneg
dok sediš tu
objasni mi zašto sve se promenilo
dok čekam odgovor
ti gledaš na sat -
da li ti je dosadno?


ostani
zar ne vidiš hladno je
ostani
zar ne vidiš pada sneg
dok sediš tu
i dalje pitam se
šta se to dogodilo
ali tišina je tako jasan znak
da je vreme da krenemo
 
ti mi stalno govoriš reči koje ništa više ne znače
ti znaš…
ali ja…
znala sam da znaš

ti znaš…
ti dobro znaš

ja više ni ne znam ko si ti
pitam se šta će od tebe ostati
ja znam, ja znam - ti nisi sam
ali sada ni ja više nemam šta da dam

da li moj bes plaši te?
ili možda spreman si na sve?

stvarno previše znaš
ti znaš...
ti dobro znaš...
zatvaram oči da ne gledam
ono što radiš kada nisi sam

reci mi i uspavaj moj strah
reci mi sada da li kasno je za nas
ti znaš - ja volim svoj mrak
reci mi dok stojiš tu
reci mi - obećaj mi da je kraj.
 
Povratak

Moji bledi obrazi se suse,
suze me vise ne guse,
odlazis iz moje duse.

U vatri skrivam pozutele stranice,
vatra rasipa varnice,
smireno izlazim iz svoje tamnice.

Amor opet baca svoje strelice,
sa ceznjom ih cekaju sanjalice,
ponovo gazim poznate ulice.

Necujno lete male leptirice,
mirisom privlace nezne ljubicice,
opet sam u svetu bezbrizne devojcice...
 
Bash mi keva pre neki dan prichala o nekom njenom ortaku s faxa koji je pisao pesme...Bio je tako, po malo, mrachan...posle je chula da je zavrshio u ludari...Upamtila je jedan deo nake njegove pesme (poshto je zaludjenik za poeziju-verovatno sam na nju povukla ) ,koji se meni strashno dopao,pa evo i vama da se divite malo... :)

Kamen sam i plakacu josh dugo
nad onim tamo brdom kostiju.
Danas me siluju i sutra sam isto.
Iz beskonachnosti ja postajem beskonachnost.
Muchim vreme da me ubije,
A ono me samo mnozi.
Kamen sam i plakacu
Josh dugo...

Mrachan tip,nema shta...
 
Tisina

Zaboravljen predeo u proplanku dugom,
Obale pod teškom tišinom i travom ...
Tu večernje vode huje tihom tugom,
A žalosne vrbe šume zaboravom.

U zelenoj jasnoj pomrčini granja,
Tu nađem Samoću, u ćutanju večnom,
Bledu, pokraj reke; tu sedi i sanja,
I ogleda lice u modrilu rečnom.

Ko zna otkad tako. No u nemom dolu,
Glas pane li samo u ta mesta čista:
Sva tišina teško uzdahne u bolu,
Refren patnje ode od lista do lista.​
 
СТАРИ ВУЈАДИН
Ђевојка је своје очи клела:
"Чарне очи, да би не гледале!
Све гледасте, данас не виђесте
Ђе прођоше Турци Лијевњани,
Проведоше из горе хајдуке:
Вујадина са обадва сина;
На њима је чудно одијело:
На ономе старом Вујадину,
На њем' бињиш од сувога злата,
У чем паше на диван излазе;
На Милићу Вујадиновићу,
Још је на њем' љепше одијело;
На Вулићу, брату Милићеву,
На глави му чекркли челенка,
Баш челенка од дванаест пера,
Свако перо по литру злата."
 
Smiraj

Setim se, kako su, u ljubavi,
dragi, prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oči slede,
preletajući one kutove blede,
oko usana...

Što drhte, protkani,
mutnom tišinom,
u kojoj su osmeh i tuga pomešani
nesigurno i tamno.

Klatno zvona
teško i tmurno
u grudi udari me.

Tad se dižem,
i, u mutna okna prozora,
puna sitnih glasova večeri,
šapućem, nesigurno,
i moje ime.

M.Crnjanski
 
Moja soba

Jedan krevet, astal, knjige u ormaru,
U kutu bačene novine bez broja,
I lik majke moje visi o duvaru
Uz ikonu, – eto, to je soba moja.

Malena. No meni velika je bašta,
Gdje nad potocima tihim trepte jošte
Leptirice sjajne mojih snova, mašta,
Radosti i sreće, mira i milošte.

Ovdje mi je kao da sam gdje u strani
Visoko, pod svodom duga uzdrhtani’
U kojima rano proljeće se kupa...

Ovo je krletka topla duše moje;
Kroz njen mali prozor ona leti, poje,
I sjaj zlatni pije iz nebeskih kupa.
 
Robert Grejvs

"Simptomi ljubavi"

Ljubav je univerzalna migrena
Svetla mrlja u pogledu
Koja zamracuje razum.

Simptomi prve ljubavi su:
Mrsavost,ljubomora
Spore zore

Predznaci i nocne more
Osluskivanje udaraca
Ocekivanje znaka

Dodira njenih prstiju
U mracnoj sobi
Istrazivackog pogleda

Budi hrabar ljubavnice!
Mozes li otrpeti takav bol
Od bilo koje ruke do njene?
 
Fleur:
Zar nisi ti i onog trena,
O priviđenje moje drago,
Promako kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sago
I šapnuo mi reči nade.
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
Ili kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše,
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je...
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe...
Kliknite za proširenje...

Pishem wam,shta bih znala bolje,
i shta wam wishe mogu reci,
sad zawisi od washe wolje,
prezrenje washe dal cu steci...
Da cutim,
ja sam prwo htela,
i za sramatu mojih jada,
ne biste znali wi ni sada...
Bar da se nadam,
da sam smela,
da ce te opet k'nama doci
i da cu ma i retko moci
i selu da was widim nashem,
da se weselim glasu washem,...
da wam shto kazhem,
pa da zatim o istom mislim i patim...
dane i noci duge sama,
dok ne dodjete opet k'nama...
:sad:
 
Pesmica

Reci, kad bi moj osmeh bled,
rastopio se kao cvet
pola san a pola led.

Kad bih još jednom
mogao da volim...

Da li bi mi tad bilo dobro svud,
i život bio manje lud?

Ili bih i tad kao sad
morao da se smešim i razbolim,
i da umrem?

Kad bih još jednom
osetio da volim, volim?

M.Crnjanski
 
Kad ptica prestane voljeti

Kad ptica prestane voljeti drugu pticu, ona joj ne kaže:
"Odleti sada tisuću milja daleko, da ne bi gledala
kako se gomila ravnodušnost u mojim zjenicama!"
Jer ptica nije troma kao čovjek; daljina je za nju
lepršanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav.
Ne kaže joj: "Sada se sakrij tisuću
stopa duboko ispod zemlje,
da ne čuješ kako pjevam u predvečerje
nježnu uspavanku drugoj dragani,
koja leži s kljunom u mome krilu !"
Jer ptica nije površna kao čovjek;
ona zna da se otkucaji srca
pod zemljom propinju još snažnije,
i umjesto umirujućih zvukova
uspavanke cijela bi šuma morala slušati
tutnjavu podzemlja koju je izbacila bol.
Zato kad ptica prestane voljeti drugu pticu,
ostane pokraj nje da tu umre, u samoći.
A čovjek kad prestane voljeti drugog čovjeka,
od stida i pomutnje ne zna što bi i,
bježeći sve to dalje od njega,
ugnijezdi zauvijek u svome srcu njegovu tugu.
Nema malih boli. Ljudi vole male boli.
One su lijepe, a ne bole mnogo.
Izgube li ih, priskrbit će sebi lako druge,
još manje skupe i manje bolne -
jer bol iskustvom otupljuje,
a premnogo iskustva nudi se na vašaru u bescijenje.
Ljudi vole kratke susrete, kratka pisma,
male doživljaje za koje ne treba tražiti
smisao daleko u zvijezdama ni u odviše opasnim,
nepoznatim predjelima duše.
Ali te male boli uvlače se neopazice
u naše meso izvrgnuto oštrici dosade,
one postaju u njemu naša smrt.
I zbog tog bezbroja malih lešina -
što se nečujno u nama raspadaju -
zavijaju cijelog života oko naših kuća strvinari,
a oko našeg čela izranjenog od mnoštva
malih jauka igraju se mravi.
Tako neće imati što da propadne
u nama kad nas potresu iznenadno velike boli,
proizašle iz velikih stjecišta razloga,
netaknutih opomenom.
Gledat ćemo bezbrižno mrave kako se
približuju i golema jata bjeloglavih
lešinara kako kruže u sve to nižem
luku iznad naših pragova i šaputati im:
"Nemate što tražiti ovdje, prijatelji.
Tu nema ničeg više osim slike
prašnog kostura ogrnuta sjećanjima,
a taj - budite sigurni - nije za vas!
Meso i krv i slatki voćnjak srca
pojedoše nam male boli,
mrvicu po mrvicu - one oglodaše sve do kosti,
do ove luknje u prostoru, zar ne vidite ?"
Nema malih boli.
Nema malih boli pod ovim suncem.

Vesna Parun
 
"Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом, бели данче!
Збогом, свете, некадањи рају. —
Ја сад морам другом ићи крају!
О, да те тако ја не љубљах жарко,
Још бих гледо твоје сунце јарко, —
Слушо грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
твојој реци и твојем извору, —
Мог живота вир је на увиру!"
 
Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primer: »Noć je posuta zvezdama,
trepere modre zvezde u daljini.«
Noćni vetar kruži nebom i peva.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Voleo sam je, a ponekad je i ona mene volela.
U noćima kao ova bila je u mom naručju.
Ljubih je, koliko puta, ispod beskrajna neba.

Volela me, a ponekad i ja sam je voleo.
Kako da ne volim njene velike nepomične oči.
Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Misliti da je nemam, osjećati da sam je izgubio.

Slušati noć beskrajnu, još mnogo dužu bez nje.
I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.
Nije važno što je Ijubav moja ne sačuva,
Noć je posuta zvezdama i ona nije uza me.

To je sve. U daljini neko peva. U daljini.
Duša je moja nesretna što ju je izgubila.
Kao da je želi približiti moj pogled je traži.
Srce je moje traži, a ona nije uza me.

Ista noć u belo odeva ista stabla.
Ni mi, od nekada, nismo više isti.
Više je ne volim, sigurno, ali koliko sam voleo!
Moj glas je tražio vetar da takne njeno uho.

Drugome. Pripast će drugome. Ko prije mojih cjelova,
Njen glas i jasno telo. Njene beskrajne oči.
Više je ne volim, zaista, no možda je ipak volim?
Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug.

I jer sam je u noćima poput ove držao u naručju,
duša je moja nesrećna što ju je izgubila.
lako je to poslednja bol koju mi zadaje
i posljednji stihovi koje za nju pišem.
Pablo Neruda
 
Ne pjevaj, draga, kada si sa mnom,
Gruzinske pjesme pune tuge:
U sjećanju mi bude tamnom
Daleki žal i dane druge.

Kad razliju se u tišinu
Te pjesme lude, zanesene,
Ja vidim stepu, mjesečinu
I lik daleke, jedne žene.

Otkada ugledah te, draga,
Njen lik u mome srcu gasne,
Al nova oživi ga snaga,
Kad začujem te pjesme strasne.

Ne pjevaj, draga, kad si sa mnom,
Gruzinske pjesme, pune tuge;
U sjećanju mi bude tamnom
Daleki žal i dane druge....
 
Sreca
Ne merim vise vreme na sate,
Ni po suncevom vrelom hodu
Dan mi je kad mi se njegove oci vrate
I noc kad ponovo od mene odu.

Ne merim srecu smehom, ni time
Da li je ceznja moja od njegove jaca
Sreca je meni kad bolno cutim s njime
I kad nam srca biju ritmom placa.

Nije mi zao sto ce zivota vode
Odnetii i kaplju moga zivljenja
Sad neka mladost i sve neka ode
On je stao kraj mene pun divljenja
Desanka Maksimovic
***

OVE NOCI

Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Napisati na primer: "Noc je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini".
Nocni vetar kruzi nebom i peva.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Volio sam je, a katkad je i ona mene volela.
U nocima, kao ova, drzao sam je u svom narucju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Volela me je, a katkada sam i ja nju voleo.
Kako da ne ljubim njene velike nepomicne oci.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto je moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvezdovita i ona nije uz mene.
I to je sve.U daljini netko peva. U daljini.
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Kao da je zeli pribliziti moj je pogled trazi.
Moje srce je trazi, a ona nije uz mene.
Ista noc odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pisem.
***


DOTAKLA BIH TE

Dotakla bih te
kao nekad.
Da znam samo
kojim putem
snovima lutas
trazeci ljubav,
nasla bih te,
dotakla bih te,
kao tada...
Da samo mogu
da doletim,
uzalud pruzam
uvela krila
ovo nebo
ne razume srecu.

Dotakla bih te
kao zelja;
znam da me zelis
i da me pratis
nekim mislima
kad nikog nema
da te utesim.
U tom trenu
na nekom drugom
kraju ceznje
ja sam sama.
A dotakla bih te
kao san,
da smirim ti uzdah,
da zacaram ti usne
i umirim te rukama
trazeci samo
da me cvrsto stegnes,
da mi samo kazes
da sve proslo je.

Dotakla bih te
kao miris
kad ides poljem,
kad u njemu nadjes
neki mali svet.
I onda
kad sve nestane,
jos uvek osecas
miris poljskog cveca,
jos uvek si tamo
jos uvek me pratis...
Dotakla sam te
svojim recima
al nije to sve,
ne, nije jos kraj,
jos uvek cekam te...


Maja Miljkovic
***

Ljubomoran, nemiran, ali ne od onih grubih
Volio me je kao svoje kosti,
ali moju bijelu pticu ubi
da ne pjeva o proslosti.
O zalasku udje u moju sobicu;
"Voli me, ljubi, pisi stihove!"
a ja zakopah veselu pticu
Iza starog bunara, pokraj jove.
Obecala sam da necu plakati,
ali srce pretvorih u stijene
i cini mi se da su moji sati
ispunjeni pjesmom ptice ubijene.
 
...Uvek te zovem imenom najdražeg druga
i ramena snažim zvukom sećanja dalekog
uvek kad grlim samoću,ti si velika tuga
koja me vraća na ljubavište neko.

Uvek kad hoću tišinu, javi se tvoje ime
tako vidim još jednom one borove i čuke
uvek me korak nosi k tebi,zagrli me
ako još imaš one čvornate ruke.

Naučio si me pesmi kosača i orača
bio ležaj najprostiji,ali najdraži
često večeri prećutim kao da k tebi koračam
često tvoje oči u maloj travi tražim.

Ponekad ipak zaboravim da si tuga
pa osmehom dočaravam tvoje talasanje meko
tada te zovem imenom najdražeg druga
i ramena snažim zvukom sećanja dalekog....
 
~Davna nežnost~

...Znam topole kraj reke
i pregršt sivih mlinica
i ono groblje na bregu
Skriveno smokvom i narom
Znam ljubičasto nebo
prepuno malih ptica
Znam jedno južno veče nad Mostarom...


Pa često kad se osamim i
ruke kad se skamene
Sa mnom korake udvoji seta
dosta stara
Ja slutim ,to je ona potajno došla do mene
Zbog jedne davne nežnosti,
Zbog Mostara....
 
a ja srne toliko volim
da mi je da sad sretnem koju
ništa lepše nego da je skolim i pokažem joj čeljust svoju
tako bih dobar sa njom bio
sav bih se zario u njen nežni but
toplu bih joj krv pio,
pio pa zavijaujući nastavio put
hesse
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

VranV
e.e. cummings - stihovi, pesme
Odgovora
3
Pregleda
299
VranV
VranV
VranV
Srđan Valjarević - stihovi, pesme, odlomci iz romana
Odgovora
17
Pregleda
411
Džudi S
Džudi S

Back
Top