Književnost Najdraži stih

  • Začetnik teme Začetnik teme ms
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Tako je pevao Orfej – Ivan V. Lalić

On pevao je kao grm pun ruža,
Glasom od bakra, od voća i pene.
I svaka grana bivala je duža
I meka ispod kore, ko da pruža
Crnkasto telo milovanju žene.

A divne zveri nisu čak ni znale
Kako im krv se u med zlatni gruša.
Naježene su, velike i male,
Ko isečene iz tišine stale,
S jezerom svetla u uhu što sluša.

A on je vreme učinio čujnim,
Dao mu gipkost vode bistre, plitke,
Pune pastrmki sa tačkama rujnim;
I boju trave s cvetovima bujnim,
I ukus zemlje, sunčane i žitke.

I pevao je i pod kišom mlakom,
Mokar, sred ljubičaste deteline,
Krvav pod kožom, i skriveno lakom
Na odjek zrelog glasa pod stenjakom,
Gde vrebao je prvi val tišine.
 
Sonet - Dante Aligijeri

Krasna je, ljupka, plemenita tako
Ta moja Gospa, nežna i otmena,
Izgledom samim pojava je njena
Da pred njom trepti i zanemi svako.

Pokretom samim zanosna je. Kako
Dobroćudna je, skromno odevena;
Ko da je s neba sišla, i stvorena
Da zemlji čuda prikazuje lako.

I ko god vidi ovu divnu mladost
Srcu mu samo oči jave sladost,
Jer, ko je ne zna - nju neće da shvati.

S usana njenih samo se pokreće,
Duh koji pun je ljubavi i sreće,
A koji kaže: "Uzdiši i pati!"
 
Kad je sve volim - Jovan Nikolić

Kada mi upadne u sobu
I unese sneg na trepavicama
I miriše na napolje.

Kada kupi psa pa ovaj
Hteo ne hteo, ubrzo
Počne da liči na nju.

Kad se setim da je bila fetus
I takvu je volim
U stadijumu punoglavca

Na fotografijama iz detinjstva
Kao bebironu sa loknicama
A najvolim zato što se ona
Od tih fotki do danas
Uopšte ne menja

Kad noću piše
Baterijom po vazduhu
Šalje poruke vanzemaljcima

Kad me na Rilkeove
Stihove pita
- A je l’ ti se svidja
Moja nova tašna?

Kada usisava tepih u aljinčetu
I kada je uštinem otpozadi
A ona vrisne –
Jesi li normalan
Mogla sam tako da poginem ovde

Kad slušamo muziku
A ona podigne kažiprst
Slušaj sad ovaj prelaz
Kako je dobar
Ram-tara-ram-tira-tam

Kad je pogledam na neko mesto
A ona stavi ruke preko tog mesta
Kaže – što si pokvaren,
Marš tamo!

Kada donese ćumur
Na poslužavniku
Evo, malo su mi
Izgorele kiflice – kaže

Dok čita ove beleške
Pa se iznervira
Što lažeš, za one kiflice!

Kada mi kaže
Bože, koliki ti je nos!
To je zato što me lažeš
Pa ti stalno raste
K’o Pinokiju…

Kad kaže
Ja bih te nešto pitala
Ako obećaš da
Nećeš da se smeješ

Kad izadje iz kupatila i
Kad joj kosa liči
Na dečiji crtež

Kad šmrca na ljubavni film
I kada opazi da se jedva
Uzdržavam da
Ne prasnem u smeh
Pa stane da me gađa
Korama od pomorandže

Kad mi kaže –
Ti mene kad bi ostavio
Ja bih samo legla
Na patos
I umrla…
 
Ovde te ljubim - Pablo Neruda

Ovde te ljubim.
U tamnom boru vetar se raspleće.
Svetlucanje meseca iznad nemirnih voda.
Jednaki dani idu, jedan za drugim hita.

Razuđuje se magla u likove sto plešu
Srebrni galeb od zapada se otkida
Ponegde neko jedro. Visoke, visoke zvezde
Ili crni krst nekog broda.

Sam.
Katkada osvanem, a duša mi bude vlažna.
Zvoni i odzvanja daleko more.
To je luka.
Ljubim te ovde.

Ovde te ljubim i uzalud te obzorje skriva.
Ljubim te premda je sve ledeno oko mene.
Katkada moji poljupci odlaze sa lađama teškim,
koje putuju morem tamo gde stići neće
Znam već sam zaboravljen ko ova stara sidra.
Kejovi jos su tužniji kad uz njih pristaje veče.
Život je moj umoran od uzaludne gladi.

Ljubim ono sto nemam. Oči su tvoje daleke.
Moja se dosada bori sa sporim sutonom.
Ali dolazi noć da mi zapeva pesmu.
Mesec u pokret stavlja svoja kola sna.
Tvojim me očima motre one najveće zvezde.
I kako ja te ljubim, tako u vetru borovi
svojim iglastim lišćem ime ti pevati žele.
 
Afroditin vrt - Rade Drainac

Tvoje svetle oči ispod crnog vela
čeznu kroz jutarnju plavkastu daljinu,
zamorene strasti tvoga sočnog tela
sa dolaskom sunca žure da uminu.
Jedan list sparušen sav u zlatnoj boji
sa jecajem pada pored nogu tvoji.

Mema, kud ćeš rano kroz jutarnju rosu
kroz mirise teške pokošena sena,
ostani još malo, svu ćeš zlatnu rosu
iskidati po granju, bićeš natopljena
rumenilom jutra ko mak morem žita,
kao divlja rada zamorna i snena
u dnu šume skrita.

Ostani još malo; snaga jošte žudi
ujed tvojih zuba čudno sladotvoran,
još u ritmu strasnom drhte tvoji udi;
o Mema, ostani, ja nisam umoran.
 
Pitam – Ingeborg Bahman

Pitam se svakog časa hiljadu puta
Odakle mi je stigla ta svest o teretu,
Ovaj tupi, sve dublji bol.

Odavno sam izgubila svu radost
Da sebe osećam u iznemoglostima,
Izmučena sam dok nastavljam dalje
I ogorčena što ne mogu da se branim.
Tresem se dok gledam ka nebu,
Okušavam se u užitku i besnilu.

Zavadila sam se s Bogom i njegovim svetom
I sama nisam nikada u klečanju osetila
Da postoji mir poniznosti
Koji svi drugi tako lako zasluže.

Ipak moram da budem Božja, u svoj protivrečnosti.
Da verujem u njega kao što verovati moram,
Mora neophodno da me iz svog zraka preda.

Kako si umoran, svete, koji si me rodio,
Jedino spreman da mi staviš lance
I, da mi tamo gde mogu da plamtim i da se zanesem,
Svoje senke čvršće urežeš.
 
Preludijum – Nena Miljanović

Umreću.
I neće žaliti za mnom zaboravljene jasike…
Radosno će šumeti
Nekoj drugoj zaljubljenici u poeziju
U crvene sutone na reci,

Sve će teći kao što je teklo:
Nijedan val moje Drine neće stati
Kad poslednji moj talas smiri oseka,
I dalje će se mrestiti ribe u virovima
I gačci u vrbacima će se pariti i pevati

O tri moje smrti:
O mrtvilu pre nego sam te srela,
O umiranju po rastanku,
I ovoj konačnoj koja je zakasnila:

Trebalo je da umrem pre bola druge smrti,
Bojim se da mu ni konačnost ne može ništa,
Šta ako kraj života nije i kraj ljubavi?

Bože,
Zar ću umirati za tobom dokle je večnosti
Pod zaboravljenim jasikama
Zaboravljena od tebe
I mojih pesama?
 
Gledajući gore – Ingeborg Bahman

To što se nakon bljutavog užitka,
Ponižena, ogorčena i bez svetla
Saberem i u sebe posegnem
Još me čini vrednom.

Ja sam bujica
Sa talasima koji traže obalu,
Žbunje koje baca senke u pesku,
Zraci sunca koji ogreju,
Čak i ako samo jednom.

Ali moj put je bez milosti.
Njegov pad me gura prema moru.
Veliko, veličanstveno more!

Ne poznajem drugu želju osim ove
Da se u strujanju rasplinem
U beskrajnom moru.

Kako može žudnja
Da pozdravim milije obale
Da me zarobi,
Kad krajnji smisao
Još uvek poznajem!

Prevod: Nikolina Zobenica
 
Kapljice - Sergej Jesenjin

Kapljice biserne, kapljice prekrasne,
kako ste lepe uz zlaćani sjaj,
i tužne kako ste, s jeseni prekasne,
na crnom prozoru, uz vetra laj.

Veseli ljudi, dok ne znate stradanja,
kako ste drugima veliki tad,
i kako jadni ste u mraku padanja,
niko vam ne može smiriti jad.

Kapljice jesenje, kako vi sputate
i teškim tugama duši naudite,
klizite tijano, oknima lutate,
kao za veselim nečim da žudite.

O, ljudi nesrećeni, bolom ubijeni,
s tugom u duši, dok vek svoj trajete.
Često dozivate, kao opijeni,
minule časove u koje stajete.
 
Juče – Mirjana Štefanicki

Juče si me zaključao u mislima.
Zatvorio me u snoviđenju
i čini mi se da su ti kapci
bili presahli,
jer nisi video moju žutu haljinu.
Nisi video ni tebe u meni,
ni mene u tebi.

A, mi smo bili.
Bili smo, držali se za ruke,
kao u nedosanjanom snu,
modrom pevanju.
Pesmu si o meni napisao.
I pitao se da li sam ja Pesma
ili je Pesma ja?

Juče si me zaključao u sećanjima.
Srce ti se rastopilo u stvarnosti.
Zaboravio si i mene i sebe.
Privio se uz reku,
skrio mi se u pogledu.

Juče si me zaključao u prošlost.
Želela sam jecaj da odgrizem,
pokret da probudim,
reku da okujem…
Senke nam se prosipale nizvodno,
kroz prste klizile.
Želje nedorečene u istom ušću.

Juče si me zaključao u zaboravu.
Izgubio si i mene i sebe
u omamljeno jutro,
u ulici prepunoj kiša i tuge.

Htela sam da pobegnemo,
da nam ruke budu prepletene.
Da iz mene sačiniš Pesmu
i da se pitaš da li je Pesma ja
ili sam ja Pesma?…

Da ti ne ostanem
ni ja, ni moje oči, ni moj glas u dozivanju.
Jučе si me zaključao daleko od sebe…
 
Mesečina - Pol Verlen

Pejzaz bez premca, to je vaša duša
Gde idu ljupke maske, plešu krinke,
A svi ,dok zvonka lauta se sluša,
Ko da su tužni ispod čudne šminke.

Premda u pesmi setno im trepere,
Pobedna ljubav, život dnevnog sjaja
U sreću kao da nemaju vere,
A pesma im se s mesečinom spaja.

Sa mesečinom i tužnom i lepom
Od koje ptice sanjaju u borju
I vodoskoci u zanosu slepom
Jecaju, vitki, u svome mramorju.
 
O, kapetane, moj kapetane - Volt Vitmen

O kapetane! Moj kapetane! Strašna je plovidba svršila!
Pobedismo! Najgora oluja nije nam broda skršila,
Luka je blizu, zvona čujem, klicanje ljudi i trk,
Dok oči prate čvrsti naš brod, što pristaje smion i mrk!
Ali o srce! srce! Srce!
Na palubi je moj kapetan,
U svojoj rujnoj krvi leži,
Mrtav i ledan.

O kapetane! Moj kapetane! Ustaj! Čuj: zvona biju!
Ustaj! Za tebe trube ječe i zastave se viju,
Za tebe venci, cveće, i ljudi što se stiču
Na molo hrpimice. Slušaj! To tebi željno kliču.
O kapetane! Oče!
Ko u snu nekom gledam
U naručju mi ovde ležiš
Mrtav i ledan.

Usne su mu blede, mirne, kapetan samo cuti,
Bezvoljno bilo mu stoji, ruke mi ne ćuti.
Usidrio se brod naš, dovršen naš je put,
S plovidbe strašne vratismo se, cilj je postignut.
Kliknite obale! Zvonite zvona!
A ja- setan i bedan
Palubom šetam, gde leži kapetan,
Mrtav i ledan.
 
Dama s hermelinom – Milan Drašković

Polica sa knjigama uz blok za skiciranje,
orbita stranih tela i prizori orlova,
kod problema letenja ptica proučavanje,
levorukog slikara sred ogledala slova.

Uz sfumato tehniku skiciranje modela,
rad s uljanim bojama, plave boje nijansa,
znanje anatomije za tajne ljudskog tela,
iluzija pokreta dok traje renesansa.

Plan pontonskih mostova Leonardovog uma,
gost sa Antaresa i tajne univerzuma,
neukrotiva mašta umetničke vizije.

Otklanjanje prozora za portret Sesilije,
poput večnih snegova nežnog krzna belina,
nepatvorena čednost kroz simbol hermelina.
 
Jedna se odroni zvezda - Hajnrih Hajne

Jedna se odroni zvezda
sa svoje visine jasne!
Ono je ljubavi zvezda
što tamo pada i gasne.

Sa jabukova stabla
padaju hrpe cveta,
vetri stižu i tim se
igraju, vesela leta.

Labud ribnjakom kruži
i peva, i pesma zvoni,
sve tiše, i pevac beli,
u grob vodeni roni.

Sve je nemo i mračno!
Cvet je razduvan ceo,
zgasla je zvezda i s pesmom
potonu labud beo.
 
moj deda je znao više nego što mislite.
rekao je čoveku
dabogda plakao kad budeš najsrećniji.
sin mu je poginuo na venčanju
svoga brata.
dedu nije trebalo ljutiti.
mogla bih se ograditi od porodice
koja u krugu od hiljadu metara
nije pričala sa komšijama,
od stričeva koji su lomili vilice
svojim najboljim drugovima,
od tetaka koje se nisu udale
jer nisu mogle ni sa kim.
zato nosim perorez u džepu
jer znam da mogu doći na naplatu
sve te glave, vilice i srca.
mogla bih se ograditi
mada sam svesna
da postoji crta
koju bi neko mogao da pređe
i moja ruka postala bi stričeva,
noge bi uzele tatin korak,
a usne proklele dedinim rečima.
mogla bih se ograditi,
ali odrasla sam na selu i videla
ako u proleće posadiš grašak
na toj njivi u leto neće biti paradajza.

Radmila Petrović
 
Moja ljubav
Jovan Dučić

Sva je moja duša ispunjena tobom,
kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, kad lugom,
rađaš se u meni kao sunce noći,
i u mome telu drhtiš u samoći,
raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi
, celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene
– ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
i moj glas je eho tvog ćutanja. Ja te
ni ne vidim gde si, a sve duge sate
od tebe su moje oči zasenjene.
 
Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usuđujem;
jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je bol večito svež.

(Gradinar 41) Rabindranat Tagore
Prevod David Pijade
 
Kad se nebo muti
Milica Stojadinović Srpkinja

Kad se nebo muti, ne kaže zašto,
nit rosna kiša rad koga pada.
A srce moje da kaže na što
što ono samo zna za se sada?
Ja zar da kome čuvtsva izjavim?
Ta pre ću mrtva da se utajim!

Skriva se zemlja pod pokrov noći
dok zvezda trepti na nebu sjajna.
A zaves srca zar treba poći
da snimim? čuvstva i javim tajna?
Nek tuga, radost, u njem’ počiva:
A tajnu nebu tek net otkriva.

U podne, il veče života svoga
potuži svaki na zemlji ovoj.
I ja bi glasa imala toga
ko mnogi pesnik u pesmi svojoj;
Al da mi sudba zar bude javna?
Ta pre će primit zemlja me tavna!
 
Volim te nad čitavim voljenjem - Jelena Petrović

Volim kad izjutra bunovni ređamo
šta smo jedno drugom,
volim kad mi kažeš da sam tvoja pjesma,
ti moja priča,
ja tvoja prva kap rose,
ti moj prvi zrak sunca....
I tako, i tako u nedogled...

Volim kad se i u snu držimo za ruke,
kada su nam ujutru jastuci
priljubljeni jedan uz drugi
volim i kad se bunovna probudim u toku noći
i sva ozarena ti saopštim da mi nedostaješ
iako sam čitavu prethodnu noć
drhtala srećna na otkucajima tvog srca.

Volim kad se i tokom ručka dodirujemo
nogama ispod stola,
volim da mi tada kažeš da smo kao pingvini
volim i kad mi ljubiš dlanove
i kažeš da mi isti mirišu na hljeb.

Volim da sam ti domaćica,
volim kad se ponosim tobom domaćinom.
Volim da okupimo radost,
volim da smo vrelo istog,
Volim kad čitamo,
kad se molimo,
kad se smijemo, plačemo,
Volim kad mi ispuniš želju
pa u dvorištu ipak zakačis dječiju
šarenu ljuljašku.

Volim kad se priljubim uz tebe,
kad sam tvoj krpelj
kad si moj čičak.
Volim što smo drugačiji
volim što jesmo
volim sto sam tvoja i što volim. Sigurno.
I sto jesam voljena. Puno.
 
„Mizera” - Miloš Crnjanski

O, da l’ se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?

Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.

U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?
 
Iskra Tanodi: VOLIM TE

Sedi.
Ne tu.
Preko puta.
Moram te videti.

Ne, ne prekidaj me.
Ćuti.
Pusti me da ti kažem
ono što sam već trebala reći.

Kad trebaš doći, bojim se tvog dolaska.
Zbog nedolaska.
Jer,
ako kasniš samo pet minuta
srce mi je u dlanu
i moja me ljubav ili možda strah
boli.

I zato ne smem kasniti.
Već sutra može biti kasno.
A nisam ti još rekla
kako i koliko te volim.

Volim te telom, pokretima, pogledom, dodirima, rečima.
Volim te smehom i suzama.
Volim te tugom i brigama.

Ne. Ne gledaj me zastrašeno.
Ljubav, ma kakva bila:
neispunjena, sretna, lakomislena i površna,
prava i zauvek...
Boli.

Kad dolazim, pitam se čekaš li me.
Bojim se da jednog dana više ne otvoriš vrata.
Bojim se praznog stubišta bez mirisa, bez zvuka,
svetla.

A nisam ti rekla:
najviše se bojim vremena koje ne čeka.
A ja kasnim.
Volim te.
I volim sve što si ti.

Tvoje oči pitajuće.
Tvoj smešak opraštajući.
Tvoj korak ohrabrujući.
Volim tvoju nesigurnost.
I moja je najčešća.

Bore na tvom licu i moje su.
I u tom trajanju ne znam da li sam učinila sve za tebe,
ljubavi moja.
 
NOĆAS MI TREBA MESEC

Noćas mi treba Mesec
i nežna mesečina,
pun sam neke omore koja me guši,
treba mi tiha svetlost
da mi osvetli lance na duši,
koji me stežu, koji me lome
i ne daju mi da dišem,
sa sobom ne znam šta ću,
noćas ne mogu da volim,
ne mogu da pišem.

A noć je potpuno mrkla,
otplovio mesec u nedoglede,
ne znam mu red vožnje
i dal' će s Istoka doći
ili ga zemlja skriva u svojoj senci
da negde na Zapadu
umilnu svetlost prede.

Pogledujem obzorje
i duša mi se nada
da će doploviti ipak
i razbiti moju omoru
i neki čemer u duši sviti,
noćas spavati neću,
čekaću čežnjivi Mesec,
čekaju novu zoru
da od mene otplove
nemiri u duši skriti.

Miroslav Mišo Bakrač
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top