Književnost Najdraži stih

[Nina]

Kad budeš stara – Vilijam Batler Jejts

Kad budeš stara, seda, pred spavanje snena
Dremala kraj vatre, ovu pesmu tada
Uzmi, čitaj i sanjaj kako si bila mlada,
Očiju toplog sjaja i dubokih zena.

I kako mnogi u lepotu tvoju zaljubljeni biše
I kraj tebe iskreni i lažni znaše da se sjate
Dok je samo jedan voleo ti dušu i mislio na te
Kad lepotu tvog lica brige osenčiše.

Pa dok se svijaš kraj toplog vatrinog gnezda
Promrmori setno kako ljubav brzonoga minu,
Preko visokih gora kako se ka nebu vinu
I sakri svoje lice u roju od zvezda.

Preveo Milomir Ilić

 

[Nina]

Kada se rodim, ja sam crn
Kada porastem, ja sam crn

Kada sam na suncu, ja sam crn
Kada se plašim, ja sam crn

Kada sam bolestan, ja sam crn
Kada umrem, ja sam crn

A ti moj beli prijatelju

Kada se rodiš, ti si ružičast
Kada porasteš, ti si beo

Kada si na suncu, ti si crven
Kada ti je hladno, ti si plav

Kada se uplašiš, ti si žut
Kada si bolestan, ti si zelen

Kada umreš, ti si siv
I ti mene zoveš obojeni?

Pesmu je napisalo afričko dete, a prepevao je bend Tongue Forest i pesma se zove "You got the nerve".

 

[Nina]

Mika Antić – BRAT


Lako je tebi kad imaš brata,
pa može da te štiti i brani.
Kad se u dvorištu igrate rata,
on uvek stoji na tvojoj strani.
Od svih je bolji.
Od svih je jači.
Zato brat tako mnogo znači.

Lako je tebi kad imaš brata:
smeš da se praviš važan pred svima.
U bioskopu nema karata,
on samo trepne i – već ih ima.

Na utakmici nigde mesta,
on samo migne – tri klinca digne.
Poznaje svakog konduktera.
Poznaje svakog poslastičara.
Ima u gradu tristo drugara.

Meni je teško, jer nemam brata,
pa pazim s kim se igram rata,
jer nije svako na mojoj strani,
spreman da uvek baš mene brani.
A kad se s drugom decom potučem,
obično deblji kraj izvučem.

Kod kuće radim sam za dvoje
i što je moje i nije moje:
i ugalj vučem,
i rublje skupim,
i sobu spremim,
i mleko kupim. . .

I tako, pošto nemam brata,
moram da budem vredan sam,
i budem dvostruko hrabar sam,
i da odrastem sasvim sam.

Od svega što na svetu znam
najstrašnije je kad si sam.

 

[Jan Hus]

 

[Jan Hus]

 

[Jan Hus]

 

[echinacea]

 

[Džudi S]

" Sjaj u travi "

Sada,
kada ništa na svetu ne može
vratiti dane prohujalog leta
naš sjaj u travi i blještavost sveta,
ne treba tugovati, već tražiti snage
u onom što je ostalo i s tim živeti.

Zaboravimo,
ne radi nas, ne radi zaborava
zaboravimo da smo se voleli,
da smo se svađali i
da smo bili krivi.

Požurimo,
s danima i danima što će doći,
požurimo sa shvatanjima,
sa svim što me odvaja od tebe.

Jednom,
ćeš se vratiti i ubrati cvetove
koje smo zajedno mirisali, gazili...
Ali, tvoje ruke biće prekratke,
a noge premorene da se vratiš.

Biće kasno,
možda ćemo se naći jedanput
na malom vrhu života i neizrečene tajne
hteti jedno drugome da kažemo
al' proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci.
Jedan skrenuti pogled biće sve
sto ćemo jedno drugome moći dati...

Zaboraviću
oči i neću posmatrati zvezde
koje me na tebe neobično podsećaju.

Ne boj se,
jednom ćeš se zaljubiti
al' ljubićeš zato što će te nešto
na toj ženi podsećati na mene.

Ne otkrivaj
svoje srce ljudima
jer u njima vlada kob i egoizam!

Život je borba
- nastoj pobediti.
Ali ako izgubiš
- ne smeš tugovati.
Cilj života je ljubav
- a ona traži žrtve.

Bio
si moje veliko proleće,
uspomena koja će dugo živeti u budućnosti,
koje ću se sećati...

Osećaću
tugu jer sam tebe volela.
Biće to ironija tuge.

Nestaće sjaja u travi.
Nestaće veličanstvenosti sveta.
Ostaće samo bleda slika
onoga što je prošlo.

Vilijam Vordsvort

 

[Nina]

Sonet za tren ljubavi – Milan Drašković

Okružen preprekama pri igri sa sudbinom,
bez obaziranja na znak da nema pomoći,
biti na tren zaštićen pred poslednjom obmanom –
ritualna mandala u začaranoj noći.

Božansko proviđenje haos da se obuzda,
noć kada karma vodi ka magičnom raspletu,
u sudbonosnom času pri naklonosti zvezda,
tela da se prepletu za ljubav u sonetu.

Zaštita od privida u Kuli van vremena,
praćeno zujem pčela odgonetanje snova,
dok se kroz lavirint tajne luta iznova.

Snove kada opseda daleka uspomena,
kod tumačenja doći do pravog odgovora –
za tren njene ljubavi sred skerletnog dekora.

 

[Nina]

Uplašena golubica– Anatolij Dnjistrovij

Uskoro ćeš ostati nezaštićena
čekaćeš jutarnje sunce
da zaspiš izljubljena
iscrpljena
uskoro će doći san
kao crna teška voda
san koji nigde ne nestaje

tvoja želja da se vratiš kući
ličiće na kadrove
nemog
crno-belog filma

i prolećnom grmljavinom uplašena golubica
ostaviće našu prozorsku dasku
moja hrabrost da te ostavim
bespomoćna je kao mače koje je upalo u vodu

 

[Nina]

Poslednja lekcija o nežnosti – Marija Knežević

Kad umrem,
obavezno ostavite prozor otvoren.
Hoću da nastavim da budem prizor
kroz koji sa tobom hodam
korak prirastao uz korak
kao neistražena životinjica
u šetnji
iz jedne u drugu vrstu.

I gramofon da ste mi uključili.
Ne volim tango sa traka,
još manje savršenstvo kompakt diskova.
Želim da na miru igram sa tobom
mislima
taj ples koji sam sa sobom pleše.
Nađite mi ploču koja pucketa.
Volim da volim u šumovima.

Otvorite mi sva tvoja pisma.
Žudim da ih njušim,
onako kako sam ih uvek čitala.

Na sto, kraj postelje
koja je uvek i samrtna,
stavite mi školjku i malu mirišljavu sveću.
Ako nađete miris vanile,
puno ste mi učinili.

Ako zapovedni način prevedete
na jezik želje da biva neispunjena,
poveriću vam svog psa.
Kad pomislite da me nema,
ako se ne upitate o poreklu
mojih zahteva,
voleću vas više
nego žive.

 

[Nina]

Doći će smrt i imaće tvoje oči – Ćezare Paveze

Doći će smrt i imaće tvoje oči –
ta smrt što nas saleće
od jutra do večeri, besana
i gluva, kao stara griža savesti
ili besmislena mana. Tvoje oči
biće uzaludna reč,
prigušen krik, muk.

Vidiš ih tako svakog jutra
kada se nadnosiš nad sobom
u ogledalu. O draga nado,
toga dana i mi ćemo znati
da jesi život i ništavilo.

Za svakoga smrt ima pogled.
Doći će smrt i imaće tvoje oči.
Biće poput ispravljanja mane,
Kao zurenje u ogledalo
iz koga izranja mrtvo lice,
kao slušanje zatvorenih usta.
Sići ćemo u bezdane nemi.

 

[Nina]

Ljubav nema bolje dane
Duško Ttrifunović

Ljubav nema bolje dane
sve je sad i nikad više
sve što iza toga dođe
dođe samo da nju zbriše.

Ljubav nema bolje dane
nema sutra nema juče
to je škola za ludake
koji malo teže uče.

Ljubav nema bolje dane
sama kreće sama stane
sama pali sama gasi.

Nas uništi sebe spasi
nemoj da joj brojiš mane
ljubav nema bolje dane.

 

[Nina]

Vladislav Petković Dis
(10 mart 1880-maj 1917)

Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.

U snu svome nisam znao za buđenja moć.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice ne znam kakvo,možda dečije,
Staru pesmu,stare zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene;
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih:
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad;
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

 

[Nina]

Gresio sam mnogo i sad mi je zao
i sto nisam vise i sto nisam ludje
jer,samo ce gresi kad budem pao
biti samo moji - sve je drugo tudje.

Gresio sam mnogo,ucio da stradam,
leteo sam iznad vase mere stroge,
gresio sam, jesam,
i jos cu,bar se nadam,
svojim divnim grehom da usrecim mnoge.

Gresio sam,priznajem,nisam bio cvece,
gresio i za vas koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko nece,
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.

Dusko Trifunovic

 

[Nina]

Sene – Dona Ešvort

Svi smo se mi trzali iz sna
usred noći
iznenada uplašeni
senkom što čuči
u uglu sobe

dok nam srca biju u ušima
skačemo da upalimo svetlo
samo da bi nas dočekala
gomila odeće na stolici

život je takav
obasjajte mračne uglove
svog uma
dobro pogledajte
strašne delove
u koje se bojite ući
oni su sasvim drugačiji
kad su osvetljeni
ne mogu imati nikakvu moć nad vama
u blistavilu vašeg sjaja

obasjajte ih, prijatelji
obasjajte senke i
i oterajte ih
zauvek.

 

[Nina]

Ulica gospodara Jevrema – Olivera Sinđelić

Pogasi svetiljke na tremu
mali moj prijatelju svitče,
ne čekamo više nikog.

Gledaj,
po tamnom modrom nebu
zvezdana livada niče.

Ponoć se polako bliži,
sporo teku minuti,
sat sa crkvenog tornja sve vidi,
sve pamti, a mudro ćuti…

Zaključaj vrata svitče,
ti i ja smo sada sami,
ne znaš ko noću kud ide,
ni šta se sve krije u tami…

Prekrstiću te mali svitče,
vreme je da se sneva,
oslušni, kiša kaplje
i pesmu svoju peva…

Volim što si ti sad sa mnom,
oduvek drag si mi bio,
nisam ni znala svitče
da si se pod ognjištem krio…

Ne gledaj kroz prozor svitče
to samo kiša pada,
sijaju zvezde na nebu
i svetlosti ovog grada.

Ne osluškuj korake svitče
u ovoj zvezdanoj noći,
zaključana je kapija stara,
niko nam ne može doći.

Dok ponoć crna krila
nad našim gradom širi,
ulična svetiljka pod lipom
pospano trepće i žmiri…

Spavaj spokojno svitče
noćas na mome dlanu,
probudiće nas ujutro sunce,
radujmo se novom danu.

Sklopi očice svitče,
poklopiše se kazaljke sata,
ne čekamo više nikog-
sam je zatvorio sva vrata.

 

[Nina]

Voleće me do poslednje pare – Momir Vasić

Klela mi se poštenjem i čašću
da volela nije s takvom strašću
i u sreću svoje majke stare,
verna biće do poslednje pare.

Klela mi se u oca i majku,
da će život pretvorit’ mi u bajku
i u oči bez imalo stida,
dok s računa moje novce skida.

Klela mi se da nikada prije
nešto slično doživela nije
i u usne ko latice ruže,
da nam sreća potraje što duže.

Ja naivan, ona luda, mlada,
osta nula od bankovnog salda,
ona ode nisam je ni tako,
što je slatko to i traje kratko.

 

[Nina]

KRUG

Tražeći istinu – izgubih tebe
tražeći tebe izgubih istinu
tražeći istinu u tebi
izgubih ljubav
tražeći ljubav izgubih sebe
tražeći sebe ništa ne nađoh

Duboko u meni zjapi praznina
praznina
duše ili čoveka

Andjelko Zablaćanski

Iz zbirke Pijano praskozorje (2014)

 

[Nina]

Ljubav je soba za dvoje – Sanja Atanasovska

Ponekad mislim da je sve uzalud.
Objasnila sam da je voda najčistija
i zaspala sam u snegu.

Volim duboki bunar sna
i tamo bacim kofu
negde posle ponoći.

U tvom životu postoji knjiga gostiju
i tamo si me registrovao sa tuđim podacima.

Ljubav nije hemija,
ljubav je matematika.

Ponekad mislim da ništa nije uzalud
i da je ljubav soba samo za dvoje.

 

[Nina]

Vrtovi Jina – Hauard F. Lavkraft

Unutar drevnog zida, do neba uzdižućeg,
iza tih moćnih kula, mahovinom obraslih,
buja bogatstvo cvetnih vrtova terasastih,
uz jezerce lotosa promenadom se šeće.

Slobodni – leptiri, ptice, pčele se susreću.
Tu su sviti mostovi i tremovi hramova,
divna trešnjeva stabla gracioznih listova,
spram ružičastog neba kojim čaplje preleću.

Sve to me očekuje, amanet snova davnih
otvara kapiju – staza, lanterna kamena,
u blizini je krivudav tok potoka snena,
a zelen bršljan visi sa grana povijenih.
Hitam do tog monumentalnog, tamnog bedema…
ali iščekivane kapije tamo nema.

Sa engleskog prepevao Milan Drašković

 

[Nina]

Tvoje savršeno – Dona Ešvort

Ako nisi slomljen
u modricama
izubijan
i istrošen
gde si mi ti, prijatelju?

Ako se tvoje ranjeno srce
još ne lomi
svakog dana
onda možda
ne obraćaš pažnju?

Ne trudi se da iz ovog života
izađeš očuvan i savršen
treba da se rušiš
i ponovo gradiš
milion puta
dok ti duša ne bude zadovoljna
da si dao sve od sebe.

Jer si zato ovde.
Tvoje savršeno nije potrebno
ali tvoje slomljeno
je veoma važno
veoma važno
stvarno.

 

[Nina]

U inat proleću – Tanja Maletić

Dosadilo mi je, dosadilo više
Ja neću proleću da se divim!
Dozivam ga iz blata i snega
pesmom, a ono beži od svega
i strpljivo čeka da posivim.

Danas i sutra se sliva u juče.
Zatvaram oči. Uzvikujem:
„Eto,odlazim da se u sebe povučem,
da se tom proleću smejem u lice
i da mu pravim zazubice
tako što uporno sanjam leto.“

 

[Nina]

Balada o travi – Milovan Danojlić

U februaru, između dva snega,
mokra, prljava, puna lepljive sluzi,
trava, na kraju svega, il na početku svega,
iz ničeg kreće, odasvud stiže, puzi;
ne raste, nego miriše, što moćnije, to nemlje,
sunce joj svetli poput hladnoga mača,
narasta, trepti, otima se iz zemlje,
nezadrživa, od same sebe jača.

Upliće pipke, končiće i žilice,
podrhtava (u mestu, valjda, korača!)
ovde, mekša od kukuruzne svilice,
onamo, zubata kao pirevača,
probija se iz šuplje konjske vilice,
iz pseće dlake, iz lanjske kamilice,
ispod ćeramide, iz živice, iz drača,
nezadrživa, od same sebe jača.

Strpljiva i izdržljiva, kao što su
strpljivi naše majke i naše sestre i braća,
tvrdoglava i uporna u poslu,
od zemlje što uzme, četvorostruko vraća,
dok sunce, eno, povlači se u Bosnu,
i nebo se zatamnjuje (lice uoči plača),
kraj starog plota guta večeru posnu,
nezadrživa, od same sebe jača.

 

[Nina]

Deset ljutih gusara

Deset ljutih gusara
Došlo u moj krevet
Jedan pao s kreveta
Ostalo ih devet

Devet ljutih gusara
Još ne znaju ko sam
Jednog sam uspavao
Ostalo ih osam

Osam ljutih gusara
Ja ih oštro gledam
Jedan pao u nesvest
Ostalo ih sedam

Sedam ljutih gusara
Pobeglo na brest
Jedan pao na glavu
Ostalo ih šest

Šest ljutih gusara
Zbrisalo u svet
Jedan se izgubio
Ostalo ih pet

Pet ljutih gusara
Lete ko leptiri
Jedan pao u bunar
Ostalo ih četiri

Gle četiri gusara
Bes u njima vri
Jedan puko od muke
Ostalo ih tri

Tri ljuta gusara
A protiv njih ja
Jednog sam zviznuo
Ostala su dva

Dva ljuta gusara
A pogled im ledan
Jedan se okliznuo
Još ostao jedan

Jedan ljuti gusar
Postao je medan
Prosto se istopio
Ostao nijedan

U svakom pogledu
Prošla me je strava
Sad je sve u redu
Može da se spava

Ljubivoje Ršumović