Književnost Najdraži stih

[dejs]

Sergej Jesenjin​

***
Tugujem... Tegobno breme
U srcu od jeda i leda.
Dosadno glasa se vreme
Što mi ni predaha ne da.
Legnem, a čemerne misli
Drže me, mozak mi stisli
Zvuci, u glavi se vrti.
O, šta ću? Dušu će strti
Život, da jadna mi klone.
Niotkud utehe zrak.
Dah mi se gasi i tone
U tu divljinu, u mrak.
Sudbino, zašto nas snađe?
Život je gorak i siv.
Gde glava spokoj da nađe?
Teško je biti živ.

 

[Nina]

Idemo dalje – Dona Ešvort

Toliko je snage
u izrazu
idemo dalje

lomimo se i obnavljamo
znajući da ćemo se ponovo slomiti
gubimo, ali ipak volimo
iako znamo da bol neće prestati

borimo se sami a ipak zastajemo na putu
da pomognemo nekome da ustane
i dočeka lepše dane

sa čime god da se suočimo
ma koliko se razbili
o stene života

isplivamo
prolijemo suze
urlamo u nebo
pustimo sve od sebe
odmorimo se
otresemo
stresemo
i idemo dalje…

 

[Nina]

Odluka
Miroslav Mika Antić

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.

Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatis da letiš… divnije letiš.

Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.

Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.

Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
Stotinu zlatnih zvezda unapred čuje.

 

[Nina]

Ždral – Tanja Maletić

Po dugom ti vratu razvuklo se vreme
koje kao maglu kidaš oštrim kljunom,
ali ti ga nosiš kao svako breme,
čudni kralju sunca sa krvavom krunom.

Preko svakog brega, jezera i vrta
letiš i prkosiš kiši i maglama.
Letiš bez kajanja, bola i osvrta,
jači od hladnoće i sunčevog plama.

Zaboravljen od tla i svih divljih trava,
pleteš kosom neba pesmu i povike.
Tebi smrt i život, tebi san i java,
tebi tren i večnost nemaju razlike.

Ne slušaš ni vetar kada ti zamera
što si divalj i što činiš šta god hoćeš.
Podrugljivoj sudbi čupaš repna pera
i pobedonosno tad joj se kikoćeš.

Zavidne poglede vrabaca i svraka,
oči žedne sjaja, iz rupa, grmova,
ne vidiš dok vitlaš svetlom oko mraka
i zvezdanim sjajem oko crnih snova.

A pod maskom tamnom tvoja patnja traje,
jer znaš da te skoro niko ne poznaje,
a svi neizmerno žele tvoju sreću.

Svi bi hteli krilom da prelome val
i svi dobro znaju: Samo ti si ždral,
jer vekove tvoje meri sunčev sat
čije se kazaljke neprimetno kreću.

Ne znaju da nisi kao druge ptice,
jer ti nikad nisu osmotrili lice.
Bele suze večno teku ti niz vrat.

 

[Nina]

Srce je čudna zver
Duško Trifunović

Da nisam bolji i jači
Ne bi znao ništa o meni.
Ali znao sam šta to znači.
A šta to voli žena?

Sve što dirne u srce
Mora da ima stare arome.
Sa nekoliko novih manira
Jer svet je stvoren u tvom stilu.

Srce je čudna stara zver
I uvek mu je na umu
kako dobiti svog gospodara
Zavodi u mračnu šumu.

Da nisam bolji,
Da nisam jači.
Da nisam bio...

Jer vešto spajam staro i novo
Kao mađioničar iz šešira
Za tvoje lovorov list
Za veličinu vašeg hira.

 

[Alex Chilton]

Marko Tomaš

 

[Nina]

I opet mi duša sve o tebi sanja
Aleksa Šantić

I opet mi duša sve o tebi sanja,
I kida se srce i za tobom gine,
A nevjera tvoja daleko se sklanja,
Kao tamni oblak kad sa neba mine.

I opet si meni čista, sjajna, vedra,
Iz prizreka tvoga blaženstva me griju,
Pa bih opet tebi panuo na njedra
I gled’o ti oči što se slatko smiju.

Tako vita jela koju munja zgodi
Još u nebo gleda i života čeka
I ne misli: nebo da oblake vodi
Iz kojih će nova zagrmiti jeka.

 

[Nina]

Mirjana Bobić Mojsilović – LJUBAVNA PESMA

Pošto me nikad nisi voleo
da bi me držao za ruku,
il’ odveo na more
u neku daleku luku,
da me hraniš
prstacima,
da,za mene,
ubereš morsku zvezdu;

Da se spuštamo niz ulicu
sa tvojom rukom,
na mom struku.
Ili, da hodaš sa mnom
do crkvice Svetog Ilije,
na nekom grčkom ostrvu
ili na kopnu,
ako ti je milije.

I, pošto nikad nismo
imali našu plažu;
ni naš sto u omiljenoj kafani;
i, pošto hroničari,uglavnom, lažu;
ni uspomene sa letovanja,
ni sa zimovanja,
herbarijum bez cveća
i bez lokvanja.

I, pošto se moji smrznuti prsti
nikada nisu grejali
u tvom džepu,
u dugim šetnjama na keju;
i, pošto ti moje šale
nisu bile smešne,
dok im se svi drugi smeju.

I, pošto sada,odjednom,
posle toliko vremena,
odjednom,
posle toliko vremena
kada ionako
više ništa nije smešno,

Ti, želiš da znaš
kome sam posvetila
onaj sonet lanjski,
i da li me još uvek
opčinjava Crnjanski,
i da li sve ovo ,
sa tobom ima
neke veze?

Bar malo?
Jer, vidim da ti je stalo,
hajde,da ne izigravamo Engleze:

Sve što sam ikada uradila
bilo je samo zato,
što me nisi mogao voleti
onda,kada sam čeznula
da hodaš sa mnom
do crkvice Svetog Ilije
na nekom grčkom ostrvu.
Ili, na kopnu,ako ti je milije.

Tako da znaš:
Da,bio si sa mnom
u svakoj pesmi!
U knjigama,
u brigama,
u tortama,
u akvarelima,
i drugim bojama!
U porubima na haljinama,
u svim blizinama,
i daljinama!

U razgovorima,
u jezerima
i morima!
U usponima,
i u stvaralačkim
krizama,
izvor inspiracije
i eufemizama!

Ubila te i ljubila,
i ponovo te oživela,
da bih te srela
na kraju
neke priče.

Ili,
za potrebe male strofe,
da,
stavljala sam ti
tačke,
zareze
i apostrofe!

Kao što vidiš
ja ništa ne krijem.
Stvarno nemam
za čim da žalim:

Jer,
ja sam hodočasnik,
i ljubav je moj Jerusalim.

 

[Nina]

SAN STAROG ALASA

Neumorno vreme brzo prolazi,
Promiču mi dani kao treptaji.
U nepovrat život tiho odlazi,
Tužnom kraju, zlu il’ raju, potaji.

Jednom ću da krenem, da se otisnem,
U drvenoj šajci stazom nemira.
Da revir u duši veslom potisnem,
Na pučinu mora, dušu svemira.

Sudbini u pohod ću zaploviti,
Jedrenjaci beli će mi trubiti.
Kao obešenjak ću zabroditi,
Svitanjima lepe žene ljubiti.

Do pasa ću gustu bradu puštati
I na pruge majcu plavu nositi.
Sa lađama carskim svud ću lutati
I umesto tuge sreću prositi.

Ko slavni Magelan dok otkrivam svet,
Sa palube često zamišljaću nju.
Pratiće me vernih albatrosa let
I najlepše zvezde, ko u jednom snu.

Nosiću i šešir, očev, slameni,
Dok brazdim sa sidrom strašne talase.
Da drhtavo more spokoj zameni
I smiri mornare, moje alase…

U plavoj daljini naći ću svoj mir,
U malenoj čardi pokraj obale.
Pa tu u tišini nek me uzme vir,
Kraj životnog druga, šajke propale.

Starim Apatincem rekom lađarim,
Grabim priliku, svakog novog jutra.
Dok nadiru sede ja još sanjarim,
Govorim u snu da odlazim sutra.

Neumorno vreme ruši nadanja,
Život kao galeb žurno proleti.
Kasno je za želje, pusta maštanja,
Zbogom okeani, snovi prokleti.

Aleksandar Nedović

 

[Nina]

Glas mladih – Jaroslav Kombilj

Povremeno bacim pogled na televizor
ne bih li video nešto što nije politika,
nešto lepo,
nešto…
nešto što bi nas mlade zainteresovalo,
i obradovalo.

A ne tražimo mnogo.
Samo toliko da se odrasli ljudi
ponašaju zrelo:
da uključe mozak,
da za trenutak zaborave ličnu dobrobit,
i da poslanici od parlamenta ne prave cirkus,
već da se dogovaraju,
da zajednički traže najbolja rešenja
za dobrobit zemlje,
za dobrobit mladih…

Da mladi ne moraju sreću da traže –
po belom svetu,
mada,
i tamo nije baš tako belo…

Ono,
nije da nije…
Obećavaju nam mnogo.
Obećavaju nam lepu budućnost,
i sve što ide uz to –
a mi bi takvu sadašnjost!

Uostalom, od priča se ne živi,
a od obećanja još manje.
Mi smo spremni da zasučemo rukave,
da gradimo zemlju,
da stvaramo bolje, i danas, i sutra,
ali nećemo da budemo moderna kolonija,
da motamo žice i šijemo krpice,
u vreme kada sve mnogoljudnija planeta
vapi za hranom…

U našoj zemlji,
bogatoj plodnim njivama i još uvek čistim vodama,
neoprostiv greh je zalivati njive betonom
i zagađivati vode prljavim tehnologijama,
zarad bogaćenja pojedinaca na vlasti
i oko vlasti.

U pamet se ljudi:
učitelji, roditelji, profesori,
sudije, tužioci, policajci,
narodni poslanici…
Ističe vreme – i vama,
i nama!

 

[Nina]

Zašto ćutim, šta je, ako ljubav nije,
Al ako je ljubav, Bože šta je ona?
Ako je dobra, zašto je zlu sklona,
Ako je zla, zbog čega slatka mi je?

Gorim li od sebe, čemu plač i tužba,
Kriv li sam tome, malo jauk vredi.
O žrtva smrti, slatkoćo u bedi,
Ako vas neću, čemu ste mi družba?

Al ako vas hoću, zdvajat nemam prava,
Suprotni me vetri, kroz šumu i besnoću,
Teraju u čamcu vrh bezdana plava.

Slab razbor i gresi razlog su mi seti,
Tako da ne znam sam stvarno šta hoću,
Te se znojim zimi a cvokoćem leti.

Frančesko Petrarka

 

[Alex Chilton]

Vasko Popa:

 

[Nina]

Nedosanjana želja – Maja Angelina

Živiš u meni,
moje najmilije otkrovenje,
ni sam ne znaš koliko si mi potreban.
Šetaš hodnicima mog razuma,
hodnicima mog bića,
odzvanjaju ti stope već predugo,
godinama,
znam ih napamet
po njima te i pamtim.

Živiš u meni kao nedostižan san,
kao jesenja tuga septembarska,
kao želja nedosanjana.
Tražiću te ceo život
u plavim očima nezaboravka
rasutog po polju dok grlim zoru u pozdravu.
I tada ću te želeti.

Kada studeno rano jutro pusti krake
na hladnu rosu po travi,
tiho ću želeti da te zateknem kraj sebe
kako bezbrižno sanjaš.
Tražim te u dečijem smehu i malim koracima
sitnim i nesigurnim,
u svim radostima majušnim i tričavim.

Nisam mogla ostati nedodirnuta
tvojom lepotom, kada te videh,
to veče kada je najlepša zvezda na nebu
pozdravljala naš susret.
Ostaviše dubokog traga za ceo život u meni
te oči boje plavih obala.

Mnoge sam ti pesme pevala,
mnoge sam pisala,
u njima živi svaki miris tvoje kože
koji me još uvek katkad iz sna budi.

Tu u pesmama gde obale se ljube sa morem,
gde se ptice vole u rano proleće,
skrivam tvoje ime od očiju sveta,
a ipak se kroz reči mojih pesama smešiš.
Ostala sam oslepljena za sve što je na svetu lepo,
a da nisi ti.

Nosiš me u sebi, znam,
kao breme, kao ljubav, kao patnju i želju,
kao blesak nade, toplo proleće i senke.
Tako i ti zauvek živiš u meni.

 

[Nina]

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Igrali bi, pričali bi nešto.
Trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.

Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.

Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo, a pola ovamo.

Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

Brana Crnčević

 

[Nina]

Suton u čoveku
Tin Ujević

Ne može sve što se volelo da se drži,
Nemaju sve stvari neprekidne veze.
Mnogi list čeznutljiv gorko sunce sprži,
Celi komad duše ugine od jeze.

Ima i u meni hladan hodnik smrti,
Ima trem kostura i dvorana leša.
I u mozgu mojem mlinica se vrti,
A drage ljubavi trg nemilo meša.

To sme da kaže: srce žrtvovati?
Ipak srce vene, dio za delom.
Izgubljeno nikad više se ne vrati,
Nikada se više nadat srcu celom.

Nisam umro jednom, nego dva-tri puta.
Pitanje me muči: što mi još preosta?
I samo nevredni kakav trag moj pluta.
Kad mogu da volim, često već je dosta.

Sklonosti i sreće gade borca trezna,
Koji ne oprašta izgubljenu meku.
Svak se čudi novom, i već niko ne zna
Kad pogibe jedan svet u čoveku.

 

[Nina]

Poljski potočić
Dobrica Erić

To je končić vode
što žubori nemo,
Mali mu je izvor
a ušće golemo.

Popiće ga popci
i žednice trave,
Razneće mu mravi
kamenčiće plave.

Taj mlaz koji hoda
iz čiste pobude
Mogao bi, možda,
primer da nam bude.

Krtice ga riju,
zmija mu put seče,
Svi redom ga piju
al' on ipak - teče.

 

[Nina]

Ljubav nema bolje dane
Duško Ttrifunović

Ljubav nema bolje dane
sve je sad i nikad više
sve što iza toga dođe
dođe samo da nju zbriše.

Ljubav nema bolje dane
nema sutra nema juče
to je škola za ludake
koji malo teže uče.

Ljubav nema bolje dane
sama kreće sama stane
sama pali sama gasi.

Nas uništi sebe spasi
nemoj da joj brojiš mane
ljubav nema bolje dane.

 

[Nina]

Stranac
Duško Ttrifunović

Ima neka tajna veza
Za sve ljude zakon krut,
Njome čovek sebe veže
Kada bira sebi put.

Sidro koje lađu čuva
Da ne bude buri plen,
Tone skupa sa tom lađom
Jer je ono deo nje.

Ima neka tajna veza
Tajna veza za sve nas.
Ima neka tajna veza
Tajna veza za sve nas.

 

[Nina]

Mase
Čarls Bukovski

Svi ti ogorčeni, bedni, usamljeni ljudi
što se osećaju uskraćeno,
iznevereno od sveta,
oni okrivljuju život,
okrivljuju okolnosti,
okrivljuju druge…

Dok su ustvari
oni
totalno odbojni,
pokorno neoriginalni,
kukavni i nepokretni,
utonuli u samosažaljenje,
ništa ne rade kako treba,
i dalje se osećaju jalovo,
šireći zemljom svoje jadikovke,
svoje mržnje …

Beživotnih očiju
u središtu ničega,
ti milioni ljudskih grešaka,
idući iz dana u dan
iz noći u noć,
kroz svoje kastrirane nagone,
što vređa samu zemlju,
vređa sve živo,
ta pustoš,
užas sve te
pustoši,
MASE

 

[Nina]

Anđelu čuvaru moj – Dara Gajić

Ne ostavljaj me moj anđelu čuvaru,
ti koga mi je bog dao na rođenju
moj si jedini brat zauvek…

Znam da si jači od senki koje lete okolo
i po danu i po noći i verujem ti,
verujem da mi se ništa neće dogoditi
jer ti nećeš dati, osim što Bog dopusti…

Izvedi me u krajeve neke nove, nepoznate,
gde žive ljudi kao mi…
Gde hleb nije gorak i jutra nisu sumorna,
gde zvone zvona sa crkava i golubovi se
novim danima raduju…

Ne ostavljaj me anđele čuvaru moj nikada,
ni ja tebe nikad neću zaboraviti.
Nećeš me se postideti, prestolu
Božijem kad me povedeš
na poslednji put.

 

[Alex Chilton]

Henk uvijek može...

Najteži

rođendan za mene bio je moj 30.
nisam želeo da iko zna.
sedeo sam u istom baru
noću i danju
i mislio: koliko ću još
dugo
biti u stanju
da održavam ovaj
blef?
kad ću odustati i
početi da se ponašam kao svi
ostali?
naručio sam još jedno piće i
razmišljao o tome
a onda mi je stigao
odgovor:
kad budeš mrtav, bejbi, kad
budeš mrtav kao i
ostali.

 

[Nina]

Glavni junak jedne knjige
Duško Ttrifunović

Glavni junak jedne knjige
došao mi da se žali.
Divno beše glavnim biti
dok me nisu pročitali.

Svetu je svega dosta
ničeg željan nije
osim glavnih junaka.

Saznali su moje mane
moje tajne moje tuge.
Pokidali neke strane
zatim pošli da traže druge

Svetu je sveg sveg svega dosta
on čeka svog gosta
a duša se trudi svaka
da ima svog junaka.

 

[Nina]

Konstantin Kavafi – Itaka

Kada se spremiš prema Itaci da pođeš,
treba da zaželiš da putovanje bude dugo,
pustolovina puno, puno saznanja.
Lestrigonaca, zatim Kiklopa,
razljućenog se Posejdona ne boj,
na takve nikad nećeš naići
dokle god ti je misao otmena, dokle god se fina
osećanja dotiču tvoga duha, tvoga tela.

Lestrigonce, zatim Kiklope,
Posejdona divljeg nećeš sresti
ukoliko ih u svojoj duši ne skrivaš
i ukoliko ih tvoja duša ne stavi pred tebe.

Treba da zaželiš da putovanje bude dugo.
I mnogo letnjih jutara da bude
kada ćeš – s kojom li radosti, sa zahvalnošću! –
ući u luke, prvi put viđene,
da zastaneš pred trgovinama feničkim
i da se snabdeš prekrasnim stvarima:

sedefom i koralom, ćilibarom, slonovačom,
i teškim mirisima svake vrste,
koliko god više možeš raskošnih teških mirisa;
da učiš i da učiš od mudraca.

A na umu uvek da ti Itaka bude.
Da tamo stigneš, predodređeno je tebi.
Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje.
Bolje neka godine mnoge traju
i na ostrvo da već kao starac stigneš,
obogaćen onim što si uz put stekao,
ne očekujući da ti Itaka pruži bogatstvo.

Itaka ti je dala divno putovanje.
Da nema nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.
I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila.
Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom,
pa ćeš razumeti već šta to Itake znače.

(Konstantin Kavafis 1863-1933)
Prevod: Ksenija Maricki Gađanski

 

[Nina]

Vasko Popa – PADNI MI NA PAMET

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu.

Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe.

Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije.

Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju
Pod stopalima raskopa.

Dotle je među nama došlo.

 

[Nina]

Pesma Ženi
Jovan Dučić

Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
Moja reč u šumi; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka -
Jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
Tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
Tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simbol svih taština porazan i leden.

A ti ne postojiš nit si postojala;
Rođena u mojoj tišini i čami,
Na suncu mog srca ti si samo sjala:
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.