Jovan Jovanović Zmaj – Siroče
Malena sam... i tica je mala,
Što se nebom u zrak zavitlala;
Lako j' tici, tica ima krila,
Aoj krila, – kad bi moja bila!
Pa da prnem po srpskome svetu,
– Ne po rosi i mirisnom cvetu,
Već po zemljam' što se srpske zvale;
Gde god nađem Srpkinjice male,
Da im padnem na te grudi bele,
Da im kažem: Blago tebi, sele,
Blago tebi koja imaš majku,
Imaš majku, imaš i babajku!
Malena sam... i cveće je malo,
Što je svojom dušom mirisalo;
Lako j' cveću kad mirisat znade
Pa izlije iz srdašca jade.
Da sam cvetak, kao što sam mala,
Ja bih srpskom svetu mirisala
Pa bi došle Srpkinjice mile,
Mnome bi se lepo okitile,
Met'le bi me za te grudi bele
A miris bi govorio: Sele,
Blago tebi koja imaš majku,
Imaš majku, imaš i babajku!
Malena sam... i zvezda je mala,
Što se tamo gore zasijala;
Lako j' zvezdi, ima svoga sjaja,
A ja imam samo uzdisaja.
Da sam zvezda, kao što sam mala,
Na srpskom bih nebu zasijala,
Izišle bi Srpkinjice male,
Pa bi zvezdu željno pogledale;
A zvezda bi govorila sjajem,
Dičnim sjajem srpskim uzdisajem:
Blago tebi koja imaš majku,
Imaš majku, imaš i babajku!
Al' siroče, crne moje sreće,
Nit' sam zvezda, ni tica, ni cveće,
Srpkinja sam s dična Srbobrana,
S dična grada onih dičnih dana!
Kad se setim gde sam se rodila,
Kad se setim tad mi niču krila;
Kad se setim, ne treba ni više,
Tad mi srce kao cvet miriše;
Kad pogledam milu Srbadiju,
Tad se dižem više zvezda sviju,
Više zvezda, do Boga miloga;
Pa ga molim, a rad Srpstva svoga,
Da ga čuva, vesela mu majka,
Srpstvo j' meni majka i babajka!
