Književnost Najdraži stih

[Nina]

Rosi

Fantastičnom željom ponet
ja ti pišem ovaj sonet,
gledajući u tvoj butić
ljut sam kao travka ljutić.

Pa da je od čistog zlata
na lančiću oko vtata,
da je staklen, ili limen
već bi puko taj tvoj himen.

U kom dobu curo živiš
nit dolaziš, nit me šjiviš
kao da si Bog.

Sve što više tu stvar štediš
to kod mene manje vrediš
života mi mog.

Ljubivoje Ršumović

 

[Nina]

Jesenje lisce

Uzalud behu sve nade moje,
Uzalud se nadah da ces ostati.
Al' sad tek vidim da zbilja ides,
I da se moram s tobom rastati.

Jesenje lisce vec opalo je
I travke nema pustos je svud
Na mome srcu, u mojoj dusi
Jos uvek vlada vecita stud.

Ah, idi, idi u svet daleki,
Mira ti zelim na putu tom,
A kad ti bude blistala sreca
Zaboravi na me, zaboravi tad

(starogradska pesma)

 

[Nina]

Igračka vetrova

Pati bez suze, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažiti neće gorki san.

Podaj se pjanom vetru života,
pa nek te vije bilo kud;
pusti ko listak nek te mota
u ludi polet vihor lud.

Leti ko lišće što vir ga vije
za let si, dušo, stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvet sto nema korenja.

Tin Ujević

 

[Baudrillard]

Toliko gledah lepotu

Toliko gledah lepotu
da se moja vizija izjednači s njom.
Obrisi tela. Crvene usne. I čulnost udova.
Kosa kao sa grčkih statua, uvek ljupka,
čak i nečešljana, njen pad preko bledog čela…
Likovi ljubavi, kakve ih moja poezija
žuđeše u noćima mladićstva, srećem ih tajno,
u dubini noći…

Konstantin Kavafi

 

[Nina]

Lidiji

Mila mi je čak i bistra voda
samo zato što je ženskog roda,
pogotovo kad se tako zgodi
da se i ti nalaziš u vodi.
Voleo bi umesto što lupam
da se negde fino s tobom kupam.

Ljubivoje Ršumović

 

[Nina]

Žena

Malo onaj poznaje ženske grudi
ko s uzdahom želi steći ljubav njenu;
Zar mari ta za srce koje za njom žudi?
Obaspi je hvalom – idola za svaku ženu;

Ali ne ponizno, jer će u tom trenu
prezreti trud, čak i tvog stiha čar;
Ako si spretan, nežnost skrij; Za ženu
drskost još uvek najbolja je stvar:
Ljuti je pa je teši – osetićeš njen žar.

Lord Bajron

 

[Nina]

Dušan Kostić – Septembar

U žutom autu dođe
jesen, donese grožđe.

I lišće mog jablana
pozlati jesen rana.

Prođoše dani vreli,
mirišu plodovi zreli.

Jesen je, jesen rana
od bakra sva istkana.

Sa grane lasta veli:
– Skoro ću da se selim.

U klupi đače piše:
– Brzo će magle, kiše.

– Pozna me jesen ljuti,
veli septemvar žuti

Jesen se, jesen rana,
prostrla preko grana.

U žutom autu stiže
i žuto lišće niže.

 

[Nina]

Jutarnja kiša

Kiša sitno sipi, sipi i rominja,
Pa nam priča sne i bajke detinjaste
Spavaju još tvrdo gospojice laste;
Sitna kiša sipi, sveća mre i tinja:
Sve još mirno leži, nema žamora,
Tek se čuju krila — krila Amora.

Sad i ti već spavaš, moja suđenice,
Dobra moja Psiho, palmo moga mira!
Čuješ li kroz kišu, kako uz harfu svira
Anđeo il vila, što ima tvoje lice,
A na harfi tužnih zvezda padanje,
Mrtvih, kao naše pusto nadanje.

Kiša priča i priča: to je priča stara,
Dosadna i teška pričica o kesi.
Ja sam mator, ubog, bogata ti nisi,
Partija sam gora od svakoga mesara:
Spavaj, snivaj, dušo, i gledaj hramove,
A pred hramom svate i zlatne hamove...

Kiša suzi i suzi, a zora zla i žuta
Ulicom i krovom ko mamurluk zeva,
Pored mene, mesto moje drage, sneva,
Bolno belo mače, spaseno sa puta,
Pa sa oštrim, morskim, groznim očima
Grede kao maska mojim noćima.

Kiša setno sipi, sipi i rominja,
Šapćući mi sne i bajke detinajste,
Već su budne moje komšinice laste,
Setna kiša sipi, srce mre i tinja,
Stanovi se bude i usred žamora
Pekar nosi u kujnu korpu punu Amora

Anton Gustav Matoš

 

[Duki Lu]

PUNA JE TIŠINA

Ako te neko bude pit'o
I povezivao ovo sa tugom
Kaži mu da ne plačemo mi to
Nego nedostajemo jedno drugom
I probaj malo da trepćeš brže
I pusti radio nek nešto svira
Puna je tišina nedodira
Ruke je ne mogu da izdrže
A da sam znala da ću te sresti
I da ćeš u mene gledati dugo
Od pre rođenja, kad bih drugo,
Radovala bih se takvoj vesti
Tražeći još iz plodove vode
Kakvu i kada da me rode
B. Baković

 

[Nina]

Ne dam – Milun Miloradović

Ne dam da padne u zaborav
Moje prekrasno srpsko selo
I njegovo jesenje prelo –
Mnogo je ono pretrpelo.

Ne dаm srpski opanak,
Ni predivni proplanak,
Ni šajkaču srpsku diku,
Ni šljivu ranku na vidiku.

Ne dаm ni za šta na svetu
Srpsku livadu i pčelu u letu,
Ni bujne srpske vinograde –
To nam od predaka ostade

Ne dаm da se zatre jezik srpski,
Odvajkada on je bio epski,
Ne dаm srpsko ćirilično slovo
Ni za šta svetsko, ni novo.

Ne dаm da mi tuđin zemlju gazi;
Kad pođeš na Srbiju, dobro pazi,
Zemlja je ova mojih pradedova –
Braniću je poput jastrebova.

Mi samo branimo ognjišta naša!
Što ih ne sprži nijedan turski paša,
Ne dаm da se srpsko ime briše –
Dosta je bilo, ovo je previše.

 

[Nina]

Avaj, avaj, avaj, avaj

Šta ja imam od tog sveta
Sedi jedi lezi spavaj
Sve im moje samo smeta
avaj avaj avaj avaj

Šta me briga za sastanke
Za umore za poroke
Za njihove nervi tanke
Zbog kojih mi pale čvoke

A posle se tobož kaju
Pa me bale kao bapci
Zaratiću neka znaju
Kom obojci kom opanci

Rajko Petrov Nogo

 

[Nina]

Slučaj Rembo – Milan Drašković

Lik dečaka-pesnika sred Pariske komune,
prevratnička uloga negativnog iskustva,
kroz žeđ za nemogućim Remboove pobune,
pesnički eksperiment neviđenog bogatstva.

Sukob sa apsolutnim svirepi skepticizam,
„udvostručenjem“ smrti mašta poput stvarnosti,
majstor dvosmislenosti – izražen hermetizam –
duh „Iluminacija“ bez senke ukletosti.

Uz spoljašnji podsticaj zadocnele podlosti,
celina kad izmiče skaredne sugestije,
grimizni golubovi na noćnoj svečanosti,
k’o mitski lutalica poeta Utopije.

Beležeći tišine produženo buđenje,
pesništvo dok napušta mag fantazmagorija,
seosko utočište pred slavno povlačenje,
sa naznakom legende završena misija.

 

[Nina]

Deca su ukras sveta

Nema sveta ni planete
Gde ne može stići dete
Jer sve dečje staze vode
Od igre do slobode

Cveće je ukras bašte
Leptir je ukras cveta
A deca puna mašte
Deca su ukras sveta

Lepe pesme tihe tajne
Sve ljubavi važne sjajne
Neka planu nek' se rode
Od igre do slobode

Cveće je ukras bašte
Leptir je ukras cveta
A deca puna mašte
Deca su ukras sveta

Ljubivoje Ršumović

 

[Nina]

Meni jedna od lepših pesama posvecena deci ..

 

[Nina]

Nasleđe – Ljiljana Bralović

Ništa nemam da ti ostavim, dete,
sve što je zemaljsko sudbine je klete:
nestaće jednom kao što je došlo.
Grobljanska je ovo zemlja, dušo,
gladna suza i rada
i nemoj zažaliti
što ti je u nasleđe neću ostaviti.

Nemam nikakvih dobara, dete,
sve je pepeo i prah,
jedan dah nebesa i sve nesta
kao da nije ni bilo.
Kako se u dobro slilo,
tako će i da otekne
niz brzake neke bezimene reke.

Nisam vlasnik ni imanja ni znanja.
Sve što misliš da je moje
magla je i obmana,
kratkih je dana.

Sve se promeni u tren
danas jeste, sutra je sen.
Jedino što je moje – vera u Svedržitelja
i milost njegovu,
pa ti je ostavljam i znam
onaj koji veruje u Boga, nikada nije sam
i nikada nije bez imetka.

 

[Nina]

Ljubav poezije

Ja volim sreću koja nije srećna,
pesmu koja miri zavađene reči,
slobodu koja ima svoje robove
i usnu koja se kupuje za poljubac.

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
i sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra,
cvetove koji se prepiru sa vremenom
u ime budućih plodova i prolećne časti.

Ja volim sve što se kreće
jer sve što se kreće -
kreće se po zakonima mirovanja i smrti.
Volim sve istine koje nisu obavezne.

Ja volim jučerašnje nežnosti,
da kažem svome telu "dosta",
i da sanjam bilje,
prste, oči, sluh
drugačije raspoređene u šumi
negoli u telu.

Branko Miljković

 

[Nina]

Vrteška – Rajner Marija Rilke

S krovom i senkom njegovom se vrti
čopor šarenih konja što se gone
trenutak jedan, svi iz zemlje one
koja toliko okleva pre smrti.

Nekih u kola upregnutih ima,
al’ je u sviju izraz srčan sav.
Jedan je crven namrgođen lav
i katkad jedan beli slon sa njima.

Čak i jelena jednog eno — pravom
jelenu šumskom sličan je po svemu,
samo što nosi sedlo, i na njemu
jednu malenu devojku u plavom.

Za njom, odeven u belo odelo,
jaše na lavu dečačić, u stravi,
dok zube lav pokazuje i ždrelo.
I katkada se beli slon pojavi.

Promiču vedre devojke nekamo,
već nepristale skoro igri toj;
usred ludoga leta one svoj
podižu pogled, nekuda, ovamo
I katkada se beli slon pojavi.

I sve to ide, okončanju žuri,
vrti se, kruži, a bez cilja svog.
Poneki pramen, crven, zelen, suri,
jedva započet profil lica kog.
I katkad osmeh, ovamo obraćen,
blažen i bleštav i uludo straćen
sred zadihanog slepog kola tog…

 

[Nina]

Bezdan

Nema me više u tvojim molitvama,
više me putem ne prate.
A noc mi preti, ponoc i pusta tama,
kad me se samo dohvate.

Više me ne voliš,
kad se vracam nisi budna,
ne goriš,
gasne naša zvezda cudna,
lažna srebrna stvar.

Daleko putujem,
vetar nudi neke rime,
kupujem,
pristaju uz tvoje ime,
dva-tri stiha na dar.

Ne slušam više šta šapuces dok snivaš,
plaši me koga pominješ.
I sve si dalja, a sve mi bliza bivaš,
kao da opet pocinje...

Ali me ne voliš,
to se uvek drugom desi,
govoriš,
ali više ne znam gde si,
da li neko to zna?

Šta sam uradio?
Kakva tužna humoreska!
Gradio
ispod gradova od peska
dubok bezdan bez dna.

Djordje Balašević

 

[Džudi S]

Barbara - Žak Prever

 

[Nina]

LJUBAVNICA

Ona je na mojim trepavicama
I njene kose su u mojoj kosi,
Ona oblike mojih ruku nosi,
I ima mojih očiju boju i plamen,
Ona uranja u moju senku
Kao nebo u kamen.

Njene oči su uvek otvorene
I ne daju mi da spavam.
Jarka svetlost njenih snova
Čini da se sunce isparava,
A ja se smejem i plačem, smeh je sve veći,
I da govorim a nemam šta reći.

Paul Eluard

 

[Stojkov Menidjer]

Kriva Drina

Krivu drinu što je grle klanci
ispravljaju Srbi i Bosanci.
Možda bi je ispravljali življe
kad bi znali kod koga je krivlje.

Ljubivoje Ršumović

E a znaš ovu od Čika Ršuma?

Једна је овца грдила овна
НЕСРЕЋО МОЈА НЕМИНОВНА

ДА ЛИ ОСЕЋАШ ИКАКВЕ ГРИЖЕ
КРАЈ ТЕБЕ ЖИВОГ ДРУГИ МЕ СТРИЖЕ

УЗ МАЛО СРЕЋЕ И МАЛО НОВЦА
МОГЛА САМ БИТИ ГОСПОЂА ОВЦА

ОВАКО С ТОБОМ ДАНГУБО НИСКА
ОСТАЋУ ВЕЧИТО ОБИЧНА ДВИСКА

А ован откиде цвет у алеји
Па рече овци АЈДЕ НЕ БЛЕЈИ

 

[Nina]

Volela sam – Bakira Mavrić

Pala sam,
U jamu koju smo iskopali za one
Koji su nas povredili,
Dala sаm ti svoje srce,
Ali ponovo sаm pala duboko,

Odlazim, pa čak i ako gorim
Od tvoje ljubavi, volelа sаm te,
Nekada sаm te volela, u nedrima tuge,
Pa čak i ako su ovo ožiljci moje rane,

Nikada nećeš razumeti ljubav,
Volelа sаm te neisplakanim suzama,
Nemoj više nikoga zavaravati, bila sаm to ja,
Budala,

I mislila sam da si ti čovek,
Ali vezala sam se za tvoje srce,
Kako sаm se tobom prevarila,
Bila sаm slepa, ali probudila sam se
Iz sna koji si prestao odavno da sanjaš,

Nekada sаm te volelа,
Verovala sam ti,
Izgubila sаm od ljubavi,
Prošlost među nama postala je samo,
Šteta, usamljenost, naš gubitak,
Ponovo poražena.

 

[Nina]

OPROSTI

Oprosti,oprosti mi nocas
sto budna te sanjam
I sto snena
u snove se budne vracam...

Tebe sto:
Ljubav si tudja
i misao si tudja
Ali i zelja uvek,
nepresusna moja.

Oprosti i shvati:
da prebolela,
prebolela te nisam
ni okom ovim bez suza
ni rukom ovom
sto te nesuvislo trazi.

A smejem se
igram, pevam,
na izgled od srece
vrcam,
dok u tami svoje duse
ja za tobom neutesno grcam.

Ja
kletnik i kletva,

Ja
seme i zetva,

Ja pesnik i muza,

Ja obicna ,
tako obicna,
ljudska suza...

Veruj

 

[Nina]

Pogledaj u noć – Olivera Sinđelić

Pogledaj kako klize
tamne senke nad jezerom
dok brestovi ih gledaju ćuteći.

Pravim se da spavam.
Čak i tad žmureći,
vidim te pred sobom.
Osećam te oko sebe.

Slušam usnuli vetar kako se njiše
i kako diše trava
dok labudovi crni i beli
na jezeru spavaju pognutih glava.

Kroz otvoren prozor ulazi pomračina
meka kao paučina,
dok mesec zlatno žut
sipa svoje zrake mojom sobom.

Sutra poći ću na put,
bilo gde da krenem
vodim te sa sobom.

Pogledaj kako klize tamne senke
nad labudovim jezerom
dok orkestar zvezda svira
tihu simfoniju,
a brestovi ih gledaju ćuteći…

Naša kućica u mraku sanja.
Na vodi odvezan čamac brodi
pokraj belih cvetova lokvanja
polako plovi, klizne pa stane…

Tek poneka krupna kap rose
sa leskovog lišća svilenog
na pospale cvetove bele rade
nečujno i polako
ko pero gugutke lako, kane…

Na ono isto mesto gde tebe nema odavno
moj beli jorgovane…

 

[Nina]

Ako me zaboraviš

Hoću da znam
jednu stvar.

Znaš kako je to,
ako gledam kristalni mesec,
crvenu granu spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve što postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput malih barki što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava što prolazi kroz moj život
i odlučiš da me ostaviš na obali

Pablo Neruda