Najdraži stih

DUH SE RUGA CARIGRADU

Nekiput se spustim sasvim nisko
na glatke kupole — stolice vihora —
da čujem šta sad telonosci rade.
Sedim, a pesma se njihova penje
uz moja kolena slično mravima,
i rapavi glasovi hrskavice
gle s trga zahtevaju milost
od tananog sluha sveta.

Jadno to samoljublje
bića zbijenih u grozdove mesa!
Šta da se s njima radi?
Da li im otvoreno kazati
da se više ništa ne očekuje od njih,
il im pustiti veru u plodove patnje
na ovoj strani svemirskog vrta?

Zovu me opet u horu,
ja odlazim naglo,
pesme ko prašina idu mi za petama,
bičem se zvuka od reči sad branim
(kupole se njišu kao cveće).
Mir! kažem, zar udar zvona
da je uzvišen znak!
I noć im prelijem preko tornjeva i glava.

Nekiput se spustim sasvim nisko
do sirotih predgrađa vaseljene
i ne znam šta da počnem.

Miodrag Pavlović
 
... Objasni, ljubavi, ono što ja ne umem:
Zar da se celo ovo kratko i grozno vreme
jedino s mislima družim, a da sama
niti upoznam što drago, niti što drago učinim?
Mora li čovek da misli? Zar niko
ne primećuje da on nije tu?...

INGEBORG BAHMAN

OBJASNI MI, LJUBAVI
 
Zidovi

Bez sažaljenja, obzira il’ stida
sagradiše oko mene debele zidove.

Sada beznadan sjedim ovdje.
Ne mogu misliti o drugom; izjeda me ovaj udes,

toliko poslova napolju čeka.
(Kako ih, dok zidahu, ne spazih?)

Ali od tih graditelja ne čuh nikakav zvuk.
Neprimjetno, od vanjskog me odvojiše svijeta.

Konstantin Kavafi
 
This Be The Verse
by Philip Larkin

They f**k you up, your mum and dad.
They may not mean to, but they do.
They fill you with the faults they had
And add some extra, just for you.

But they were fu*ked up in their turn
By fools in old-style hats and coats,
Who half the time were soppy-stern
And half at one another’s throats.

Man hands on misery to man.
It deepens like a coastal shelf.
Get out as early as you can,
And don’t have any kids yourself.
 
Визија

Сад, док у тишини вечери плаветне,
У шумној свежини траве и дрвећа,
Њој пријатни лахор по мирису цвећа
Буди и доноси насладе пролетне –

Ти, са старог врха, над ким се узносиш,
Тражиш њу, месече, сјајем праскозорја
И у сенци тамној зеленога борја
Чело најживљега зрака сада росиш.

И богиња Грка, можда, се је тако
На Ендимиону наслањала лако:
Где сребрним луком небеса се своде.

А реке на белом подножју латминском,
Озарене љупком светлошћу висинском,
С ветром разговоре о љубави воде.

Ђоузе Кардучи
 
Drumovi će poželjet’ ludaka
(Pavlu Vuisiću)

Drumovi će poželjet’ ludaka,
a ludaka više biti neće,
vjekovima za njima će plakat’
ojađeno nebo i drveće.

Na gradove udariće trava
i zavesti svoju strahovladu,
svi cvjetovi ostaće bez glava
da bi bili sa travom u skladu.

Neće biti toga ko će smjeti
da posumnja u sve ko do sada,
poput teške omorine ljeti
svijetom će vladati dosada.

I ljudi će poći u povratak,
opčinjeni minulim stoljećem…
Drumovi će poželjet’ ludaka,
a ludaka više biti neće…

Vito Nikolić
 
Memory
by William Butler Yeats


One had a lovely face,
And two or three had charm.
But charm and face were in vain,
Because the mountain grass
Cannot but keep the form
Where the mountain hare has lain.
 
Сиви тренутак

И наједном засиви,
као прегорело је све,
а све живи.

Друже у тајни,
чуј, мукотрпно се ово срце
имо све језе отисне.

И који за мном,
и у незнању,
греш овај чудни пут:

Сиво је тамо,
сивином прострели бит,
сиве су очи тајни.

И кад умиру дрвета,
ни туга ни опомена, те сухи лист
чудно тишином омилује патнику чело.

Момчило Настасијевић
 
Words
by Sylvia Plath

Axes
After whose stroke the wood rings,
And the echoes!
Echoes traveling
Off from the center like horses.

The sap
Wells like tears, like the
Water striving
To re-establish its mirror
Over the rock

That drops and turns,
A white skull,
Eaten by weedy greens.
Years later I
Encounter them on the road---

Words dry and riderless,
The indefatigable hoof-taps.
While
From the bottom of the pool, fixed stars
Govern a life.
 
Забрањене игре

Нема осмишљеније
ни у обртима истанчаније
игре
него што је посматрати на себи
развој оне болести
која ће за нас
бити смртна:
почев од тренутка
када по ноторним симптомима
на основу слутње
или наслеђа што га читамо
из смртовница предака
већ установимо њену врсту
локацију и интезитет
и уверимо се да је у стадију
кад лекови и ограничавања
могу само да одлажу

Александар Тишма
 
1.jpg

2.jpg

3.jpg

4.jpg


Časlav.jpg
 
Samoglasnici
Arthur Rimbaud


A crno, E belo, I rujno, O plavo,
U zeleno: tajna rođena vam tu je:
A, crn kosmat pojas muhâ što blistavo
Nad svirepim smradom kupe se i zuje,

Zatoni sene; - E, koplja gordih santi,
Belina čadora, cveće zanjihano;
I, krv ispljunuta, smeh što gnevno plamti
Na usnama lepim, u kajanju pjanom;

U, drhtanje kružno božanstvenih mora,
Spokoj pašnjakâ i stadâ, spokoj bora
Koje alhemijom stiču učenjaci;

O, vrhovna Truba, puna cike lude,
Mir kojim Anđeli i svetovi blude,
- Omega, Očiju moćnih modri zraci!

Ili pak:

A crno, I rujno, O modro, E bijelo,
U zeleno – evo postanja vam tajnih:
A, dlakavo, crno tijelo muha sjajnih
U mnoštvu što na smrad zujeći je sjelo,
Mrk zaton; E, šator, pare ozarene,
Ledena koplja, bijeli kralji, štitast trepet:
I, grimiz, krv iz usta, smiješak usne lijepe,
Od kajanja kivne ili zanesene;
U, kruzi, božanski srh zelenih mora,
Mir pašnjaka punih stoke i mir bora
Alkemijom utrt u čela široka;
O, čudesna reskost ponajzadnje Trube,
Šutnja gdje se Zviježđa i anđeli gube:
O, Omega, modri trak Njegova Oka!
 
Кажу време блажи

Кажу време блажи -
Не чини време то;
Кроз време право зло
Као и тетива снажи,

Време је искушење тек
За бол, није оно лек.
Другачије да се збило,
Ни бола не би било.

Емили Дикинсон
 
Bez vođa, molim

Obnovi se i preobnovi,
ne plivaj večno u istoj bljuzgi.
Obnovi se i preobnovi
i kloni se
račjih klešta osrednjosti.

Obnovi se i preobnovi,
menjaj često ton i oblik,
da te ne dospiju
ukalupiti.

Ojačaj
i prihvati to što jest,
ali samo pod uslovima što si ih sam sebi zadao
i osmislio.

Budi samouk.

I stalno obnavljaj svoj život, jer naprosto moraš;
to je tvoj život
i njegova prošlost
i sadašnjost
pripadaju
samo tebi.

Čarls Bukovski
 
Клонуће

Ја сам као царство, касно, близу краја,
што барбаре бијеле како иду гледа,
Акростихе кујућ лијене стихе реда,
Слога златна, болна од сунчева сјаја.

У осами душа од досаде пати.
Крваве су битке, кажу тамо доље,
О, немоћни што смо, слаби и без воље,
Без жеље да радост живота се врати!

О, не моћи хтјети, о, чак нити хтјети!
Ох, испили све смо! Батхил, смиј се тише!
Ох, испили све смо, ријечи нема више!

Само пјесма једна ватри намијењена,
Један роб нехајни, што свеђ некуд лети,
И досада нека, бол непребољена.

Пол Валери
 
Ове су ријечи црне од дубине

Ове су ријечи црне од дубине,
ове су пјесме зреле и без буке
— оне су, тако, сикнуле из тмине,
и сада стреме к'о пружене руке.

Нисам ли пјесник, ја сам барем патник
и каткад су ми драге моје ране.
Јер сваки јецај постати ће златник,
а моје сузе дат ће ђердане.

— Но оне само имати ће цијену,
ако их једном, у перли и злату,
колајну видим славно објешену,
љубљено дијете, баш о твоме врату.

Тин Ујевић
 
Sin zemlje


Zagrmece Gospod u strasni dan suda,
A ja cu mu reci: "U najcrnjem mraku
Tvoju rec sam cuo gvozdenu i jaku
I zbog njih pocinih svoja dela luda.
Ja sam hteo razlog zivota da resim
I cuh glas tvoj da me zemnoj slasti vuce,
Jer zemaljskih tajni da mi dade kljuce.
Tvoje sunce me je ucilo da gresim.
I necu mu reci da se za to kajem."

I reci ce Gospod: "Raj ti necu dati,
Tu bolnicu gde se od dosade pati.
Ni pakao necu: stvorices ga rajem.
Nagradu dobijas ko ni jedan covek:
Bices vecno nista od danas i dovek."


Milutin Bojic
 
Туга у камену

1
Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза;

а дуге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.

2
И кренем, и родна коб
све дубље ме корени.

И крикнем,
и у срце као нож
рођени зарије се крик.

3
И крвљу ту па ту
матером круг.

А свићем са зорама,
а с вечери сетно
нестаје ме за горама.

4
И немо из твари тугом
објави се друг.

И тугом зацвркуће тица
и зазелени луг.

5
И секира кад љуто
засече дуб;

и јагњету вук – кости кад млави зуб;
немо све свему тугом
верни остане друг.

6
Слобода робу – одбегнем далеко,
а све дубље ту.

И благослов што гробу
колевци проклетство неко –
одужити дуг.

7
Све зове –
остајем.

Кореном у камену
тузи затварам круг.

8
Патнику из тиха срца
то чудно пукне зоре цик.

И чудно,
на рамену себи,
светли свој сагледа лик.

9
Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза.

А дуге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.

Момчило Настасијевић
 
Пролетњи дитирамб

Плануло је пролеће у тисућ цветних струкова,
Гори у ружама срце моје љубави,
Сада, у часу кад процвали вртови владају светом.
Бездана трава је модра и чемпреси златни,
Ветар је само шушањ свиле небесна свода,
А ја имам твоју душу као простран врт.
Негде далеко окрећу видици
Сунчане каскаде и даждеве плаве,
Но срце неба гори у постојаној жари.
Преливају се месечасте мањолије к'о водоскоци,
Све гране дрхте у загрљају,
А моја је душа на твојим уснама,
Као печат је спуштена моја душа на твоје усне, за навек.
У гранама певају ветри к'о птице пурпурне,
Безграничног пролећа нишу нас вали.
Сунчани виногради крај мора
Кроз твоје тамне трепавице зраче,
А баште Афродите сјају бескрајем као звезде.

Аница Савић Ребац
 
Žene i iluzije

Žene jesu, kad glazba zvoni, med se toči i sunce gori.
I smijeh kada žubori k'o fontana,
i onda žene jesu. Ali kad je Tmina,
onda nema žena.
O, kada uzimljemo na se teret naš i kletvu našu,
i kad je bol,
ne,
onda nema žena.
Nema onda naše ženske nasmijane pratnje.
Apsolutno stoji čovjek sam.
I dobro je, da čovjek stoji apsolutno sam.
Iluzije su sve pogrebne i mrtve
I dobro je da smo tvrdi i da nam je na sprovodu svih snova
oko suho.

Dobro je! Dobro je!
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Neno
Bosna u stihovima
Odgovora
7
Pregleda
220
Neno
Neno

Back
Top