Književnost Najdraži stih

  • Začetnik teme Začetnik teme ms
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
PROŠLE SU GODINE

Prošle su godine navika,
Na stazama prašina cvate.
Ostarjeli su,
Okviri slika,
A i uspomene
Ne znaju da se vrate.
Zime su dosadnije,
Proljeća probirljiva,
Ljeta nisu kao prije.
A jesen je
Škrto stidljiva.
Sve je isto,
Mijenja se samo vrijeme,
Znojem dotrajale navike.
Saginju se molitve nijeme
Tražeći u duši poznanika.
Veselje je utonulo u tišini,
Iskre se u pogledu gase.
Poljupce na mjesečini
Prisjećanja blijeda krase.
U pričama sve je znano:
Nespretni koraci
S pjesmom se druže.
Navikom
Sve je prokopano,
A želje samo
Oko sudbine kruže.

Ladislav Prezigalo
 
REČI NA PESKU

Sad kad moje vreme ko buktinja trne,
Kad moj put do cilja stiže;
Sad kada silazim već niz stube crne
Patnji što me grobu bliže;

Kada u dnu neba, tog sna moje snage,
Tamnog nepovratnog puta,
Vidim prošlost svoju, sve trenutke drage
Koje mračni vrtlog guta;

Sad kad znam da uvek laž mora da zine
Iz ljudskoga likovanja,
Pogružen, koračam uz rub te dubine
Kao biće koje sanja.

Gledam nad pučinu kojom bure kose,
Nad vrh što nebesa para,
Gde runo oblaka u daljinu nose
Kandže vetra-lešinara;

Slušam huk prostora, glas mora pod stenom,
Leute što stenju lukom,
I poredim u svom duhu zamišljenom
Ovaj šapat s onim hukom.

A ponekad ležim na kržljavoj travi
Peščara, do onog časa
Kad se mutna zena mesečeva javi
U bledome snu bez glasa.

Mesec se uspinje; dugim zrakom sneno
Seče prostor beskonačan,
I oba gledamo u mrak ukočeno -
On svetao i ja mračan.

Gde su mrtvi dani? Ko li još poznaje
U tminama ovim mene?
I da li vedrinom mladosti još sjaje
Moje oči zasenjene?

Zar je sve iščezlo? Umor me povija;
Samoća i muk me more.
Zar nisam, o vetre, tek dah jedan i ja,
Zar nisam tek val, o more?

Zar sve što zavoleh neću naći više?
Noć u meni gasi plavet.
O zemljo, obrise tvoje tmina briše:
Zar si groblje, a ja avet?

Zar sam ispraznio sve radosti burne?
Zar će dan moj da se smrkne?
Sa žudnjom naginjem redom svoje urne
Da iz svake kap još srknem!

Kako je sećanje grizodušja puno!
Kako se led na sve hvata!
Kako si, o smrti! hladna! Crna kruno,
Tamna bravo ljudskih vrata!

O misli, čuj vale nedostupnih bora
Koje gorki vetar stvara,
Čuj smejanje leta, gledaj gde kraj mora
Cveta plavi čkalj peščara

Viktor Igo
 
LJUBAV POSLE LJUBAVI

Doći će čas
kad ćeš, s ushićenjem,
pozdraviti sebe
na vlastitim vratima, u vlastitom ogledalu,
i jedno ćete drugom poželeti dobrodošlicu kroz osmeh,


i reći: sedi ovde. Jedi.
Opet ćeš voleti neznanog koji je nekad bio ti.
Pruži vina. Pruži hleba. Vrati srce
njemu samom, neznancu koji te je voleo


čitavog života, koji je ostajao zanemaren
zbog drugih, koji te zna u dušu.
Skini s police ljubavna pisma,


fotografije, očajničke poruke,
strgni sopstveni odraz s ogledala.
Sedi. Pogosti se svojim životom.

Derek Volkot
 
KNJIGA PUTA I VRLINE
Istinite reči nisu ugodne.
Ugodne reči nisu istinite.
Čestit čovek nije dobar govornik.
Dobar govornik nije čestit čovek.
Mudar čovek nije sveznalica.
Sveznalica nije mudar čovek.

Višnji se čovek bogaćenja kloni
Odanost bližnjima njegovo je blago,
Koje se uveća - netom se iscrpi

Put nebeski prednost je bez štete.
Čoveka višnjeg vrlina čini, ali ništa ne ište.

Lao Tse
 
Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bezim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Sta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.

Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođeš - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.

Miroslav Mika Antić
 
IMA IH KOJI SU UMRLI LJUBEĆI

Ima ih koji umiru, ali smrt ne prepoznaju
i to se ponavlja svakoga dana postajući neprimjetno,
zaboravljeno, izgubljeno.

Ima ih koje je smrt zatekla kako se smiju,
kako se smiju do suza, ali smijeh se skupio
u neodlučnu boru na obali usana
i ostala je samo voda, topla i vlažna.

Ima ih koji umiru samo za sebe, u njima
svi žive, u njima svi traže svoju smrt
i nalaze je u svemu što im pripada.

Ima ih koji umiru samo za druge, u njima umiru svi,
sve u njima umire do njih samih. U kutu svoga tijela
oni dišu i plaču.

Ima ih koji su samo uzdahnuli
poput zvona u kome svaki udarac srca
odjekuje kao udarac groma.

Ima ih koji se opraštaju, ne znajući kamo idu,
ni kome pružaju ruku. Njihova se sudbina ostvaruje
ispisujući magične znakove na krilu ptice.

Ima ih koje je smrt zatekla ljubeći se.
O njima bih mogao govoriti da su riječi prazne
kao koža gusjenice iz koje se rađa prekrasan leptir.

Ima ih koji su umrli grleći se. Zar ima ljepše smrti
od plamena koji svoje oštre zube
odmara na grlu koje jeca?

Ima ih koji su smrt dočekali kao ženu,
kao ljubavnici spremni da vladaju, da budu pobijeđeni,
i ne znaju gdje počinje poraz i gdje pobjeda prestaje.

Ima ih koji su umrli, ali ni to nije bilo dovoljno
i oni su ponavljali svoju smrt
kao dijete koje ponavlja stihove.

Ima nespretnih, zbunjenih, uplašenih i uznemirenih.
O njima vjetar pjeva dok valja svoje teško tijelo
u sporom koritu mora.

Ima i onih koji su umirući psovali život
riječima u kojima bijaše gorčine
poput trnja što jeca iza svake ruže.

I konačno, ima ih koji su umrli odjednom,
bačeni poput kamena visoko u nebo.
Ni smrt ih nije zaustavila
u letu koji još traje.

Zvonimir Golob
 
Pluskvamperfekt - M.M

Prvi Put...
Ponedeljak.
Prohladno.
Ptice Pevaju Plavu Pesmu,
Predosecaju Predivno...

Postoji Problem,
Predivno Prolazi...
Pisem Poruku Pa Posaljem...
Patim...
Pitam Prolaznike Ponekad, Ponesto.
Prolaze, Precutkuju...
Pogledom Prepoznaju Pitanje Pa Pobegnu...

Preostaje Pamcenje...
Pamticu,
Preboleti Pokusacu...
Pevusicu Plavu Pesmu.
 
Dušan Vasiljev

NOĆI

Noći u meni kad planu
kao vatra u polju, o jeseni,
kada su duge seni:
sve što je lepo u meni
sliva se u pesmu,
u kojoj ritam krv moja bije.

Tada bih voleo zagrliti sve Tužne,
Ismejane, Ostavljene, Ružne,
i Sve koji srce nose na dlanu.
I na tvrdom odru snova
sa njima bih voleo plakati
i reći im da moje srce
ranjeno nad njima bdije.

Ali kada usahne moja suza
i vetar kad mi raznese slabe glase,
suzama moram da molim srce
da - svoje snove spase...
 
TIJELO ŽENE

Tijelo žene, skrovito čudo nepoznato u tebi,
ima li veće nježnosti nego što je moja
dok spavaš ljupka u sjeni svoje svjetlosti?

Silazeći u tebe kao u ponornicu
ponavljam imena cvijeća da bih te objasnio:
perunija, azaleja, robinija hispida.

Dok spavaš ti se igraš, rijeko u koju uranjam
svoje ruke, rastužena i vječna,
sa svojim šljunkom od sedefa i spaljene mahovine.

Na tebi sve prepoznajem i svemu se čudim:
tu je ponor iz koga dolazim i kome se vraćam,
i slana me žeđ obilazi dok umireš, slatka patnjo.

Evo koliko te tražim: kao jeka svoj glas,
kao glas svoju jeku sto ne prestaje
i gori u mojoj krvi, u mojoj glavi bez svjetla.

Evo koliko te želim: kao pusta površina vode
svoj vir da je uznemiri i da sustane tamo
gdje sve počinje, i odakle smrt ne silazi.

Ima li ljepše od tvoje kovine,
od tvog voća koje se nudi? Ja sam brod
što tone i što se ljulja između tvojih obala.

Evo te, pobijeđene i gole, ali tko će proći
ispod slavoluka sa vijencem gorka lovora?
U tvom snu i ja sam izgubljen zauvijek.

Zagledan u beskrajne prostore otvaram
dio po dio tvog tijela što se ne razlikuje više
od mene u meni, jednako i jednako samo.

Tu je i nevidljiva pjesma koja preobražava
sva tvoja čuda u jedno, uzdrhtalo na kiši,
i prokleto nebo što ranjava plače iza tvojih vjeđa.

Zvonimir Golob
 
Zazmuri se na jedno oko
Zaviri se u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera, da nema lopova
Da nema kukavicjih jaja

Zazmuri se na drugo oko
Cucne se pa se skoci
Skoci se visoko, visoko, visoko
Do na vrh samog sebe

Odatle se padne svom tezinom
Danima se pada duboko, duboko, duboko
Na dno svog ponora

Ko se ne razbije u paramparcad
Ko ostane citav i citav ustane
Taj igra

"Pre igre", Vasko Popa
 
MOLITVA

Dok Zemlja još se kreće
I postoji njezin sjaj
Ono što netko nema, Ti mu to, Gospode, daj!
Mudromu podaj glavu, plašljivom konja — da krene,
Sretniku daruj novca.
I — ne zaboravi mene!

Dok Zemlja još se vrti — Gospode, Tvoja je vlast
Onome tko vlasti teži, nek mu bude u slast;
Tko drugome ne krati novca, nek predahnu oči mu snene,
Kainu kajanje daruj.
I — ne zaboravi mene!

Vjerujem u Tvoju mudrost i Svemoći poznajem sjaj,
Kao što ubijen vojnik u vječni vjeruje raj;
Kao što vjeruje uho u tihog Tvog govora šum,
Ko čovjek što vjeruje srcem, a djela mu ne shvaća um.

Gospode, moj Bože, zelenooki moj,
Dok Zemlja još se vrti i sve to čudno je njoj;
I dok još vremena ima i vatre da je pokrene
Svakomu ponesto daruj.
I — ne zaboravi mene!

Bulat Okudžava
 
Poražavajuća je lakorečivost drugih.
Slušam ih i čudim im se čudom
Kako bez po muke, kao iz rukava,
Prosipaju hartijom uglađene misli
I našminkana osećanja slažu u nastavke,
Kako uzdišu za izgubljenom ljubavlju
I u zvezde kuju leprš dragog bića.
A u meni su reči jedne jedine pesme
Već celu večnost na vrhu jezika,
Al nikako da joj se setim početne strofe,
Niti zadnjeg rimovanog stiha.
Tu je negde u meni, ali nikako da je
dokučim,
Sričem je, ponavljam u mislima,
Odslikavam u podsvesti i snovima,
Ali nikako da je uobličim.
Nikako da je naglas izgovorim.
Da li ću se ikada setiti
Moje, možda najlepše pesme?!

Nedorečena pesma- Dragomir Mirjanić
 
***

Uzmi osmjeh
i
daruj ga onome tko ga nikad nije imao.

Uzmi zraku sunca
i
učini da odleti onamo gdje vlada noć.

Otkrij izvor
i
okupaj onoga tko živi u blatu.

Uzmi suzu
i
polozi je na lice onoga tko nikad nije plakao.

Uzmi hrabrost
i
stavi je u dusu onoga tko se ne usudi boriti.

Otkrij zivot
i
pripovijedaj o njemu onome tko ga ne može shvatiti.

Uzmi nadu
i
živi u njezinu svjetlu.

Uzmi dobrotu
i
daruj je onome tko ne zna darivati.

Otkrij ljubav
i
pokazi je čitavom svijetu.

Mahatma Gandi
 
Šapnula je Drina Savi jednu priču o poplavi.
- Rešila sam, Savo, sestro,da se vrati sve na mesto.
Izliću se iz korita, potopiću polja žita.
Puteve ću potopiti i krovove sve prekriti.
Da podsetim srca mnoga,šta je bratstvo, šta je sloga.
I granice izbrisaću, da izmirim srpsku braću.
Jer tek onda kad izgubi, brat će s bratom da se ljubi.
Brat će brata da pomaže, brat će s bratom da se slaže.
I saznaće srca mnoga za jednoga oca - Boga.
Da se njemu oni mole i Hrvata, brata vole.
Da poteku sa usana molitve za Muslimana.
I da vole braću borce, Makedonce,Crnogorce.
U molitvi svak' pomene braću našu, sve Slovene.
Da se brat sa bratom druži, prijateljsku pomoć pruži.
U nevolji da se sete jedan drugom da dolete.
To su, Savo, želje moje, da se vrati sve na svoje -Drina reče, pa poteče.
Pričekaj me, Drino, vodo, poći ću i ja sa tobom.
Potecimo mi zajedno, neka budu svi k'o jedno.
Nek' nauče da se vole, Bogu ocu da se mole.
Nek' se seti brat svog brata, da ne bude više rata!

Miljana Stević
 
Poslednja izmena:
STARAC ZVANI OSTRVO

Na pusto, Dunavo,
Odbačen,
ko gaće:
ribar riđe brade zadoji me pivom!
Taj svet što se rađa,
jednog dana,
znaće
rane koje otkrih
na tom starcu živom.
Riba avanturu završi na žaru.
Ko čovek.
Ko čovek.
Slavan po svojoj gladi.
Bela Ruska lađa uz tugu prastaru,
tegli iz Mađarske benzinske buradi.
Miriše starac na konja, na cvet.
Kutlačom pomaže vatri da čorbu skuva.
Tu se skrasio da okonča let.
O, starče,
neka te šakal iz Kenije cuva!
A bog nek ti kupuje cigare i brašno.
I sapun.
I tamjan.
I mrtvački veš.
Genijalni starče! – biće, proričem, strašno,
kad isus
s neba
siđe
da uzme
tvoj leš.
Neka ti sunce besplatno pere i kuva.
Slavuj nek ti peva umesto gramofona.
Vetar sa severa kroz oči nam duva,
kroz lobanju ko kroz vagon iz Londona.
Koristi nesreću ko čaj, ko energiju.
Prohujali život kao ribarsku mrežu
Tugu kao duvan, voće i rakiju.
Smrt iskoristi kao ravnotežu.

Branislav Petrović
 
Ne usni me s nemirima,
Ne zeli sa zeljama,
Ne voli sa ljudima,
Ne trazi me sa svetom.
Ako me nadjes
Pusti da sanjam,
Pusti me da oteram nemire
I uspavam zelje,
Pomirim se sa svetom
Priblizim se ljudima.
Ako me zaista nadjes,
Ne usni me s nemirima
I ne voli
Kao sto volis ostatak sveta...



"Izvan svega", Ivana Stojić
 
NEMA BRODOVA

Na obalama sam bio.
Nema brodova.
Samo glatko i duboko more.
Na dokovima sam bio.
Nema brodova.
Samo linija horizonta neprekidna.
U lukama sam bio.
Nema brodova.
Samo hrabri vetrovi putuju.
Svuda sam bio.
Nigde nema brodova.
A mora su medju nama.

S.Simić
 
Pjesma za tebe




Sve svoje pjesme ja pišem o Tebi


U njima srce cijelo Ti dajem
Svakoga dana na novo se kajem

Što nisam vjerovao samome sebi



Makar neki stihovi puni su sreće

Duša mi pati zato što te voli


Moje jadno srce puno je boli

Tebe više ništa vratiti neće



Zar stvarno ne vidiš koliko Te volim
Ne postoji ništa što Ti ne bih dao

Za tvoju ljubav i pred smrti bih pao

Daj se jednom sjeti da postojim





Iskra Tanodi
 
***

Voljeti druge – muka, teška,
No zar da tvoju draž to smrači?
Iz tvojih čari, iz tvog smiješka
Životna odgonetka zrači.
S proljeća širi se šum snova,
Novom i istinitom vičan.
Tvoj smisao je takvog kova,
On je, ko vazduh, nesebičan.
Preneš se, motriš – to je lako,
iz srca streseš smeće riječi
i živiš čist – al’ nećeš tako
da previjenac budeš veći.

Boris Pasternak
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Bez Lakih Reči
Književnost Ne prodajem stihove. Samo ih više ne mogu ćutati.
Odgovora
1
Pregleda
107
Zelena milja
Zelena milja

Back
Top