Književnost Najdraži stih

[_honeybunny_]

JA TE OBOŽAVAM

Ja te obožavam kao nebo noću,
O posudo tuge, i tvoju mirnoću
Ja ljubim sve više što mi bježiš dalje
Pa i makar mislim da te tama šalje
Da bi ironično razmak povećala
Što ga je do neba već priroda dala.

U divljem naletu nasrćem i skačem
I k'o crv lešinu ne bih dao jačem!
I meni je draga, u očaju slijepom,
Čak i ta hladnoća što te čini lijepom.

BODLER

 

[mahamaja]

ZA PASTVU SRCA



Care Du{ane,

tra`im pomilovawe

za tragikomi~ne gwurce

I vodi~e

Kroz labirinte srca beskrajne,

Za ponirawa u sebe `edne,

Za nedosledne

Zbog doslednosti neke tajne,

Za verolomne

Zbog vernosti neke unutarwe,

Za skromne

Zbog nekakvog u sebi bogatstva,

Za one koji su samo srcu

Verna pastva !




Desanka Maksimovi}

 

[L.1]

POVRATAK


Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.

Krhko je znanje!)

Možda je pao trak istine u me,

A možda su sanje.

Još bi nam mogla desiti se ljubav

Desiti-velim,

Ali ja ne znam da li da je želim,

Ili ne želim.


U moru života što vječito kipi,

Što vječito hlapi,

Stvaraju se opet, sastaju se opet

Možda iste kapi -

I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem

Jedna vječnost pusta,

Mogla bi se opet u poljupcu naći

Neka ista usta.


Možda ćeš se jednom uveče pojavit

Prekrasna, u plavom,

Ne sluteći da si svoju svjetlost lila

Mojom davnom javom,

I ja, koji pišem srcem punim tebe

Ove čudne rime,

Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,

Niti tvoje ime!


Pa ako i duša u tome trenutku

Svoje uho napne,

Sigurnim će glasom zaglušiti razum

Sve što slutnja šapne;

 

[L.1]

Cekaj me i ja cu sigurno doci
Samo me cekaj dugo
Cekaj me i kada zute kise noci ispune tugom
Cekaj i kada vrucine zapeku
I kada mecava brise
Cekaj i kada druge niko ne bude cekao vise
Cekaj i kada pisma prestanu stizati iz daleka
Cekaj me i kada cekanje dojadi svakome koji ceka
Cekaj me i ja cu sigurno doci

Ne slusaj kada ti kazu da je vrijeme da zaboravis
I da te nade lazu
Nek povjeruju i sin i mati da vise ne postojim
Neka se tako umore cekati i svi drugovi moji
I gorko vino za moju dusu nek piju kod ognjista
Cekaj
I nemoj sjesti s njima
I nemoj piti nista
Cekaj me i ja cu sigurno doci
Sve smrti me ubiti nece

Nek rekne ko me cekao nije taj je imao srece
Ko cekati ne zna
Taj nece shvatiti niti ce znati drugi
Da si me spasila ti jedina cekanjem svojim dugim
Nas dvoje samo znatcemo kako prezivjeh vatru kletu
Naprosto ti si cekati znala kao niko na svijetu
Simonov

 

[lararaa]

Ne napustaj me svete
Ne idi naivna lasto

Ne povredite zemlju
Ne dirajte vazduh
Ne ucinite nikakvo zlo vodi
Ne posvadjajte me sa vatrom
Pustite me da koracam
Prema sebi kao prema svome cilju

Pustite me da govorim vodi
Da govorim zemlji
I ptici koja zivi od vazduha
Glas moj ispruzen kao zivac
Pustite me da govorim
Dok ima vatre u meni
Mozda cemo jednom moci
Da to sto kazemo dodirnemo rukama

Ne napustaj me svete
Ne idi naivna lasto

 

[lararaa]

Miljkovic

 

[Astrodita]

Hajde večeras kaži da važi
da ovu noć ćutimo,
istine naše male i laži
tek iz pogleda da naslutimo.
*
Hajde da se večeras
ne držimo za ruke,
da prošetamo do one ulice
koja ima rasvetu slabu,
da lenjo pikamo čep od piva
dugo, sve dok ne upadne u vodu.
*
Hajde večeras da odemo na obalu,
tu, iza krivine, kod stare reke,
da gledamo mesečev odraz u talasu,
udahnemo duboko i sednemo na klupe.
*
Oslonimo se jedno drugom o leđa,
čujmo tišinu, zažmurimo,
pomislimo na nešto davno i lepo
i nemoj večeras kući da žurimo.
*
Hajde večeras kaži da važi,
da u zagrljaju ćutimo do zore,
pa šta ako će neko da nas traži,
pustimo da nasa tela govore!
HAJDE VEČERAS KAŽI DA VAŽI !

 

[Astrodita]

Čim došla je i prošla meni pade na um:
Hej, to je moj par!
I prvi put je vidim, ali poznajem nju,
sasvim lucidna stvar.

Gde je to živela? Gde se to skrivala?
Što je nisam video pre?
Koga je ljubila, koga je snivala?
Nekakve folere - mrzim ih sve!

Poručuje kampari, mirno povlači dim,
lupka čašom o šank.
Okrenula se karta, sad sam načisto s tim,
ona sad drži bank.

Sva elegantna, tanka i mistična,
dal' pri hodu i dotiče pod.
Sve mi to liči na Pjotra Ilića,
priču o jezeru, o dobru i zlu.

Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ćeš doći!
Daj, poljubi me i pogubi me, sad sam spreman, sad mogu poći.

Upućuje mi pogled kao dodir na tren,
hej, al' tren jako dug.
Znam, prob'o sam sve i sad sam konačno njen,
ona zatvara krug.

Ona je drukčija, s njom nema šmekanja,
i mnogo bolje nosi moj stil.
To nije putnica za listu čekanja,
čim se spakuje, startuje već.

Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ces doći!
Daj, poljubi me i pogubi me, sad sam spreman, sad mogu poći.

Trošio sam život kao šećerni štap,
hej, sladak i lep.
I šarao i varao i stvarao bol,
vuk'o vraga za rep.

Ti nosiš račun za sve te zablude,
o tvome vratu vidim svoj krst.
Ja sam te čekao, moj Crni Labude,
jos od ko zna kad, pođimo sad.

Hajde povedi me, Crni labude, ja sam slutio da ćeš doći!
Daj, poljubi me i pogubi me, ja sam spreman, sad mogu poći,
sa tobom.

Daj, dotuci me, Crni Labude, i ne štedi me ove noći.
Hajde, vodi me, oslobodi me, svi to moramo jednom proći,
bar nekad.

Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ćeš doći!
Daj, povedi me, ispovedi me, sad sam spreman, sad mogu poći.



Balašević

 

[*arijel*]

Rabindranath Tagore


Tuzne su tvoje pronikljive oci.
Ispituju dusu moju kao mesec
kada bi hteo da pronikne more.
Razgolitio sam svoj zivot
pred ocima tvojim od kraja do kraja,
i nista nisam sakrio ni zadrzao.
Zato me ne poznajes.
Da je dragi kamen, mogao bih ga razbiti
u stotine zrnaca i nanizati ogrlicu tebi oko vrata.
Da je cvet, svez i malen i sladak,
otkino bih ga sa peteljke i udenuo tebi u kosu.
Ali to je srce moje, dragana.
Gde su obale njegove, a gde njegovo dno?
Ne poznajes medje toga kraljevstva
i ipak si njegova kraljica.
Da je samo trenutak radosti,
on bi procvetao u laki osmejak,
i ti bi ga mogla videti i citati u trenutku.
Da je samo bol, on bi se rastopio
u sjajne suze, u kojima bi se ogledala
njegova najdublja tajna,
tajna bez reci.
Ali to je ljubav, dragana moja.
Njena je radost i bol bez granica,
beskrajne su njene zelje
i njeno bogatstvo.
Ona ti je bliska kao zivot,
pa ipak je na mozes potpuno poznati.
Ti si vecernji oblak koji bludi
nebom mojih snova.
Ceznjama ljubavi svoje
dajem ti boju i oblik.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas
u mojim beskonacnim snovima!
Tvoja su stopala ruzicasto rumena
od ognja mog ceznjivig srca,
ti koja znjes moje vecernje pesme!
Tvoje su usne gorko-slatke od
ukusa vina mojih patnji.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas
u mojim usamljenim snovima!
Senkom svoje strasti
zarcnio sam oci tvoje,
stalna gosco u dubinama moga pogleda.
Vezao sam te, moja, ti koja obitavas
u mojim besmrtnim snovima!
Moje srce, ptica divljine,
naslo je svoje nebo
u tvojim ocima.
One su kolevka jutra,
one su carstvo zvezda.
Moje su pesme potonula
u dubine njihove.
Pusti me samo da se vinem
u to nebo,
u njegovo osamno bespuce.
Pusti me samo da delim
njegove oblake,
da sirim krila u sjaju
njegovog sunca.

 

[*arijel*]

Otkako te ne volim
Vraca mi se ukus
Kao poslije bolesti
Strah me kad se sjetim
Kuda me to moglo odvesti
Osmijeh mi se vraca
Neces me prepoznati
Kao na slobodi opet ucim jesti hodati

Otkako te ne volim
Opet nocu kisilo je
Izgubljeni zvuci boje
Ni sa kim in ne dijelim
Otkako te ne volim
Netko mi iz vlaka mase
Prazno mi je ali lakse
Otkako te ne zelim

Pitao sam ljude
Kolko ce to trajati
Moze li se umrijeti
Hocu li se poslije kajati
Gnjavio sam ljude
Pravio sam paniku
Prejako je svjetlo
Samo da se oci na nju naviknu

Otkako te ne volim
Opet nocu kisilo je
Izgubljeni zvuci boje
Ni sa kim in ne dijelim
Otkako te ne volim
Netko mi iz vlaka mase
Prazno mi je ali lakse
Otkako te ne zelim
Otkako te ne volim

 

[Simonida_M]

* DAN PRIJE SUNCA*


POGRESAN DAN ZA PLAVE SNOVE ZA SMIJEH

ZA NEKIH SKORO DVADESET

POGRESAN DAN I ZA LJUBAV I ZA BOGA I ZA GRIJEH

ZA KAJANJE

ZA OBLAKE

POGRESAN DAN ZA SJECANJE

DAN OD SUZA I VOSKA KOJI SE TOPIO POD

LAZNIM CVIJECEM

U BOLU SVEGA STO JE SRCE TREBALO DA PODNESE

A NIJE...

SAMO BOL I ZUTI LEPTIRI SU PLOVILI

TESKOM RIJEKOM TUGE.

-BORIKA MAROJEVIC-

 

[kiseli smesak]

Drugi put kad se zaljubis,
izbrisi onu od ranije.
Druga nek bude prva.
Nek bude kao nebo
sto se uskovitlalo
kad je u zoru palo
u ogledala recna.

Treci put kad se zaljubis,
izbrisi obe ranije.
Nek treca bude prva.

Nek peta bude prva.
Nek stota bude prva,
ako se posteno dise.

Kad ljubav brojis do jedan,
onda je ima najvise.

I kad godine minu
u beskraj,
u daljinu,
pa sretnes poslednju ljubav,
ne uporedjuj je nikad
sa onim sto su u tebi
davno uveli cvetovi.

Jer i poslednja ljubav
cudna je,
mlada je,
luda je,
i prva - ako je prava,
prva je,
prva je,
prva je,
kao vecito novi
i nepoznati svetovi.

6.

To, kako se voli,
ne uci se iz knjiga,
ne uci se u skoli.

To se uci iz sebe
kad se otvori srce,
pa boli,
ili ne boli.

Tu ne vrede unapred
neki racuni i znanja.
Jer po hemijskom sastavu
ljubav je najcistija svetlost,
svetlost sa divnim,
fantasticnim
talentom ubrzanja.

Ona je ogromna ljuljaska
izmedju radosti i samoce,
kad se najvise hoce,
a niko ne zna sta hoce.

I niko ne zna sta nece
odavde do ivice srece.

Sad me, valjda, razumes:
ljubav je - kad nekog umes,
ali kad kroz tog nekog
i sebe predivno umes.

Zato i vredi sanjati.
Zato i vredi zeleti.
Sta nas se ostalo tice.

Zato i vredi kroz zivot
kao plakate podeliti
svoje sarene misli
koje na vecnost liche.

7.

Najzad,
u prvoj ljubavi
radja se i prva bora
ovde negde na chelu
i celog zivota te prati.

Radja se prva tuga
i prva ljibomora.
I prvi put se pati.

Ti boru obrisi dlanom.
Preko nje docrtaj drugu
koja ce biti prva.
I osmehom je pozlati.

I neka ti sve bore
kroz koje vreme ore
u zlatne niti razgore.

I drugi put kad se pati,
i peti put kad se pati,
i stoti put kad se pati,
uvek se prvi put pati.

I kad se budemo sreli
u nekom drugom stolecu
i u tvom oku nadjem
lepotu slicnu prolecu,

nemoj da me prepoznas.
I ja cu zacudjen stati.

To, tada sto cemo dati,
tek prvi put cemo dati.
MIKA ANTIC


Ni prisno tvoje celo jasno kao praznik,
ni sklonost tvog tela, jos tajanstvenog i cutljivog
kao u devojcice,
ni tok tvog zivota tekuc recima il cutnjom,
nece biti tako zagonetno ljupki
kao kad gledam tvoj san obuhvacen
bdenjem mog zagrljaja....
deo Borhesove pesme "LJubavni predujam"

 

[Astrodita]

Ako kažemo,
rekli smo što nismo hteli reći!
Ako ćutimo, nismo ništa rekli,
ali smo mnogo prećutali...

Svaka reč znači ono
što znači njeno ćutanje...

Branko Miljković

 

[Kaa]

Are you lonesome tonight,
do you miss me tonight?
Are you sorry we drifted apart?
Does your memory stray to a brighter sunny day
When I kissed you and called you sweetheart?
Do the chairs in your parlor seem empty and bare?
Do you gaze at your doorstep and picture me there?
Is your heart filled with pain, shall I come back again?
Tell me dear, are you lonesome tonight?

I wonder if you're lonesome tonight
You know someone said that the world's a stage
And each must play a part.
Fate had me playing in love you as my sweet heart.
Act one was when we met, I loved you at first glance
You read your line so cleverly and never missed a cue
Then came act two, you seemed to change and you acted strange
And why I'll never know.
Honey, you lied when you said you loved me
And I had no cause to doubt you.
But I'd rather go on hearing your lies
Than go on living without you.
Now the stage is bare and I'm standing there
With emptiness all around
And if you won't come back to me
Then make them bring the curtain down.

 

[Kaa]

Today I stumbled from my bed
With thunder crashing in my head
My pillow still wet
From last night tears
And as I think of giving up
A voice inside my coffee-cup
Kept crying but
And ringing in my ears

Don't cry daddy
Daddy, please don't cry
Daddy, you've still got me and little Tommy
Together we'll find a brand new mommy
Daddy, daddy, please laugh again
Daddy ride us on your back again
Oh, daddy, please don't cry

Why are children always first
To feel the pain and hurt the worst
It's true, but somehow
It just don't seem right
'Cause ev'ry time I cry I know
It hurts my little children so
I wonder will it be the same tonight

Don't cry daddy
Daddy, please don't cry
Daddy, you've still got me and little Tommy
Together we'll find a brand new mommy
Daddy, daddy, please laugh again
Daddy ride us on your back again
Oh, daddy, please don't cry
Oh, daddy, please don't cry

 

[Mima23]

Tesko je odluciti se za omiljenu,ali nek bude Neruda!

* OVE NOCI *

Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.

Napisati, na primer: "noc je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini".

Nocni vetar kruzi nebom i peva.

Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Voleo sam je, a katkad je i ona mene volela.

U nocima, kao ova, drzao sam je u svom narucju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.

Volela me je, a katkada sam i ja nju voleo.
Kako da ne ljubim njene velike nepomicne oci.

Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema . Osecaj da sam je izgubio.

Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu,kao rosa na livadu.

Nije vazno sto je moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvezdana i ona nije uz mene.

I to je sve. U daljini neko peva. U daljini.
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.

Kao da je hoce pribliziti moj je pogled isti.
Moje je srce isto, a ona nije uz mene.

Ista noc odeva belinom ista stabla.
Mi sami,oni od nekada, nismo vise isti

Vise je ne volim, zaista, ali koliko sam je voleo.
Moj glas je iskao vetar da joj dodirne uho.

Drugome. Pripast ce drugome. Kao pre mojih poljubaca.
Njen glas, njeno sjajno telo.Njene beskrajne oci.

Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.

Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.

Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pisem. :sad:

Pablo Neruda

 

[Astrodita]

Dugo sam bolovala od ljubavi
i činilo mi se važno vrlo
da li ima negde ili ne
nečega čega nema.
*
A od jutros sve
razumem čudesno,
i mislim da je umesno
udesila priroda ili slučaj naneo,
te nisam uvek draga bivala
čoveku koji bi mi čežnje zaneo
za nečim čega nema.
*
U zamišljene sreće maženju
istrošilo bi mi se srca pola,
utopila bi mi se duša u traženju
nečega čega nema.
*
Sad jedino kao nad srećom strepim:
da li će ovaj dan svanuti
oblačnim ili lepim,
jer znam, ništa mi ne može doneti
nečega čega nema.


Desanka Maksimović

 

[angely]

Deca se vole

Deca kad se vole ljube stojeći
Po kapijama noći
Dok prolaznici ukazuju prstom na njih
Ali decu kad se vole
Baš je briga dal ih ko vidi
Jer tu su samo njihove senke
Treperave u noći
I koje izazivaju kod prolaznika
Bes prezir smeh i zavist
Deca kad se vole nisu ovde ni za koga
Tada su dalje odavde nego što je noć
I mnogo dalje nego što je dan
Ona su
U zaslepljujućoj svetlosti prve ljubavi.


Jacques Prevert

 

[angely]

Koračam još kao da idem...

Koračam još kao da idem
nečem u susret, gledam i mislim,
a preda mnom su sve same neminovnosti,
bez izlaza, bez odlaganja.

Kamen koji može samo
Da tone.
Zavesa koja se svega jednom spušta,
a nikad ne diže.
Priča o ptici za koju se zna jedino
Da je odletela.

Života nema, smrt ne dolazi.
Neshvatljiva, duga, nepodnošljivo duga,
Ljudska sudbina.

I.Andric

 

[angely]

Ni bogova ni molitava...

Ni bogova ni molitava!
Pa ipak biva ponekad da čujem
Nešto kao molitven šapat u sebi.

To se moja stara i večno živa želja
Javlja odnekud iz dubina
I tihim glasom traži malo mesta
U nekom od beskrajnih vrtova rajskih,
Gde bih najposle našao ono
Što sam oduvek uzalud tražio ovde:
Širinu i prostranstvo, otvoren vidik,
Malo slobodna daha.

I.Andric

 

[angely]

Nisu stihovi opet...ali mi odgovaraju nocas....''Znakovi pored puta'''
*

Vreme je da se penje, da se napreduje za stepenicu više, iako ni prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba. Govoriti malo, ne govoriti zlo, glupo, površno ni uzaludno, ili čak ne govoriti uopšte. Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života, kao teren u ratu, osvajamo, gubimo i ponovo osvajamo. S godinama, tačnije rečeno sa starošću, koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlju, krv hladni, nagoni odumiru, savlađujemo se i obuzdavamo lakše, tako da i bez svoje velike zasluge govorimo manje, možda razumnije i čovečnije. Ali to nije dovoljno. Vreme je da se pređe na postizavanje višeg stepena, a to je: unutarnje ćutanje. Šta vredi što mudro držimo jezik za zubima, ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana, ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Često mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute, ali im se u pogledu i podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga.

Bilo je vreme da već naučimo da u sebi ćutimo. Sve nas poziva na to. Priroda sama nam pomaže u tome. Vreme je, jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i, na kraju, ružno umremo. A to je strašno.

 

[Milena_9]

Ko je ljubio taj ne ljubi više


Ti me ne voliš i ne želiš, zar
lep nisam nimalo, mala ?
Ne gledajući od strasti, uz zar
na rame mi je tvoja ruka pala.

sa keženjem, mlada, osećajnim
ja s tobom nisam ni nežan ni zao.
Koliko si ih milovala sjajnih?
Ko ti je sve dosad ruke, usne dao?

Znam, oni su prošli kao sanke, mila
ne dodirnuvši tvoj oganj u snima,
na kolenima mnogim si bila,
a sada, evo, sediš na mojima.

Neka ti oči trepavica rubi,
neka ti u misli dodje drugi neko.
Ta i ja te baš jako ne ljubim
tonuć u nešto drago i daleko.

Ovu vatru sudbinom očajno
ne zovi, veza lakoumna to je.
Kao što smo se susreli slučajno
rastaćemo se uz smešak nas dvoje.

Svojim putem otići ćeš u smiraj
da prokockaš dane i plač novi.
Neljubljene samo ti ne diraj
negorele nikako ne zovi.

U ćorsokaku s drugim ćeš se naći
o ljubavi brbljajuć bez svesti.
Tad ću možda u šetnju izaći
i sa tobom ponovo se sresti.

Bliže pleća okrenuvši drugom
i malo se pognut ne misleći
"Dobro veče" reći ćeš mi s tugom.
"Dobro veče, mis" i ja ću reći.

I ništa neće dušu da zanjiše
nit u drhtanje može da je svali.
Ko je ljubio, taj ne ljubi više.
Izgorelog niko ne zapali

Jesenjin

 

[kiseli smesak]

TRENUCI
Kad bih svoj zivot mogao ponovo da prozivim
pokusao bih u sledecem da napravim vise gresaka,
ne bih se trudio da budem tako savrsen,
opustio bih se vise.
Bio bih gluplji nego sto bejah, zaista
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji cistunac.
Vise bih se izlagao opasnostima, vise putovao,
vise sutona posmatrao, na vise planina popeo,
vise reka preplivao.
Isao bih na jos vise mesta na koja nikad nisam otisao,
jeo manje boba, a vise sladoleda,
imao vise stvarnih a manje izmisljenih problema.
Ja sam bio od onih sto je razumno i plodno
proziveo svaki minut svog zivota: imao sam,
jasno, i casaka radosti.
Ali, kad bih mogao nazad da se vratim,
tezio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, zivot je od toga sacinjen,
od trenova samo; nemoj propustati sada.
Ja sam bio od onih sto nikada nikuda nisu isli bez
toplomera, termofora,
kisobrana i padobrana;
kad bih opet mogao da zivim,
laksi bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da zivim,
s proleca bih poceo bosonog da hodam
i tako isao do kraja jeseni.
Vise bih se na vrtesci okretao,
vise sutona posmatrao i sa vise dece igrao,
kad bih zivot ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite, imam 85 godina,
i znam da umirem.

Horhe Luis Borhes

 

[Astrodita]

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećes spasti.

Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.

Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi.


Desanka Maksimović "Izabrane pesme"

 

[Astrodita]

Ko je ljubio, taj ne ljubi više.
Izgorelog niko ne zapali! :sad: