Književnost Najdraži stih

[gost 444588]

 

[Nina]

Dimitrije Kantakuzin – Nedokučivost je odasvud

Kad se rastanemo od moći života
nedokučivost je odasvud
i žal neutešna
nema iscelitelja, nema ni bližnjih.

Kada smo čestim uzdasima
i suhim zahvaćeni,
kada oganj plameni raspaljuje unutrašnjost i rastrzava
uzdahnućeš iz dubine srca
i sažalitelja ti nećeš naći.

 

[Nina]

Ne marim da pijem, al' sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al' kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeći da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

Vladislav Petković Dis

 

[Baudrillard]

Vezujem te

Vezujem te za stih, vjetar, kiše dosadnih čekanja
za zagrljaje koji me umoriše, a nema ih više.
Vezujem te u želji da imam te,
ali nalete košave direkt u srce od tebe primam.
Usahni vodo, stani vjetre,
neko želi tvoj osmjeh za sebe ponovo
ko lijek da uzima.
Polovina stiha, polovina duše,
naslov da li imati može?
Ko li se skriva ispod te tvoje kože?

Vezujem te za stih, vjetar, kiše dosadnih nadanja.
Vezujem te u želji da imam te.
Od osmjeha samo tužan bježi,
zato bolje trčati za srećom
nego biti onaj što sreću nikad ni sreo nije.
Cvijeće ne niče onda kada mi hoćemo,
već onda kada pomislimo da nikada
neće ni zrno nići,
jer iznenađenja su moguća na svakom kraju svijeta.

Vezujem te za stih da otišao ne bi,
ali otišla sam ja.

Nada Matović

 

[gost 444588]

Očiju tvojih da nije - Vasko Popa

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu.

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali.

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežno preko praga prešle.

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

 

[Nina]

Iz sveg glasa

Već prođe jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka. Mlečni put noć studi.
Ne žuri mi se. I munja - telegram
nema zbog čega da plaši te i budi.

Kao što kažu, incident je rešen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo prečistili, i što da se dreše
uzajamne boli, uvrede i kobi.

Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noć zvezdanim sjajem nebesa skor osu.
U taj čas odustaješ da protumačiš sve to
istoriji, vekovima i kosmosu.

Vladimir Majakovski

 

[Nina]

Kad budeš došla u moje godine,
razumećeš da sam te, nekada davno,
razumeo bolje no što sada razumeš sebe,
razumećeš tadašnju sebe i sadašnjeg mene,
razumećeš ljubav, razumećeš život
i pored toga što ti se čini
da za tebe nemaju razumevanje.

Nikakve koristi, naravno, od toga nećeš imati,
ali barem ćeš se sa mnom konačno pomiriti,
pa će ti smešak ukrasiti zborano lepo lice.

Poželećeš da ljubim te bore,
da šapućem ovo što urlam, a ne želiš da čuješ
i da se zakunem da nisam u međuvremenu umro,
popićeš u to ime i pola prosuti,
da se i za moju dušu, gde god da je, nađe.

Kad budeš došla u moje godine,
poželećeš, mada će želja ostati malo,
da obiđeš mesta koja će i tada ličiti na nas
i da se pokloniš duhu
onoga što nas je, na kratko, činilo živim.

Drugim ćeš, jednako prelepim, očima
gledati ovo što sada ne vidiš,
biće ti žao što te više ne golicam,
ali ćeš biti ponosna
što si živi spomenik moje ljubavi,
pa ćeš, barem zbog nje,
spokojno i dostojanstveno
dočekati kraj...

Goran Tadić

 

[Nina]

 

[gost 444588]

Ponosna pesma - Milan Rakić

Bezbrojne su oči po tvom stasu pale
Ko umorna jata na pomorsku lađu,
I, sve očarane, za trenutak stale
Da na tebi odmor i lepotu nađu.

Bezbrojna su usta rekla da te ljube,
I umukla zatim, da nikada više
Ne prozbore reči ni nežne ni grube,
Jer tebi rečena reč – sve druge briše!

Bezbrojni jauci prate tvoje stope
Kad ti, ko božanstvo strašno, siđeš
k nama,
I bezbrojne strasti zaplamte ko slama,
I bezbrojna srca crnom krvlju lope…

I niko, i nikad, ne dotače vrele
Usne tvoje, niti reč ti nežnu začu.
Samo, ko dve sestre u bezglasnom plaču,
Dve se duše naše u milošti srele.

I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela,
Ko despoti stari vladam tobom sada,
Sam napajam usta sa svih tvojih vrela,
I sva nežnost tvoja samo na me pada.

O kada je tako stari Usud hteo,
Da ja izabranik budem, ja jedini,
I da, uvek uz nju, vek provedem ceo
Očaran, i bačen u čarobne čini.

Podignuću glavu svoju ponosito,
I kao mujezin s tankog minareta,
Dok poda mnom šušti nepregledno žito
I na mesečini plavi kukolj cveta,

Uzviknuću gromko kroz predele neme,
Da obuzme svakog nevernika strava:
„Jest, samo je ona lepotica prava,
A ja njezin prorok za večito vreme"

 

[Nina]

Uberi dan, jer taj dan si ti - Fernando Pesoa

Jedni, s očima uprtim u prošlost
Vide ono što ne vide; drugi, uperivši
Iste oči u budučnost, vide
Ono što se ne može videti.

Zašto postavljati tako daleko ono što je blizu -
Pouzdanje naše? Ovo je dan,
Ovo je sat, ovo je tren, to je to
Što jesmo, a to je sve.

Večito protiče beskrajni sat
Što nas proglašava za ništavne. U istom dahu
I živimo i mremo. Uberi dan,
Jer taj dan si ti.

 

[gost 444588]

Među javom i med snom - Laza Kostić

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
Neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.

Srce moje, srce ludo,
sta ti misliš s pletivom?
K'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.

Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
Što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!

 

[Baudrillard]

Erato

Pospan se iskradam noću
i vodim ljubav sa statuom
obnažene grčke muze.

Oštrim zube poetike od
njeno mermerno, slano
tijelo i utiskujem stihove
u tragove tuđih dlanova…

Prije nego zora raskrinka
vještu erotiku nadrealizma,
pomurski vjetrovi usnulog
me vrate do poluprazne
postelje. Moju muzu od
mesa prene simbolika REM
faze sna i kao utvaru
mjesečarke provlači je kroz
zidove austrougarskih građevina.

Dok joj posljednji trzaji dugih
prstiju mjesečine dodiruju
nabore crne, čipkane spavaćice,
ona mirno stoji pred statuom.

Prvim potezom kista zore na
nebeskom platnu, grčevito skupi
šake i smrska joj nijemu glavu.

Haris Jusufović

 

[Nina]

REJMOND KARVER - "GDE SU ONI ŽIVELI"

Gde god da je išao tog dana, hodao je
svojom sopstvenom prošlošću. Probijao se koz hrpe
sećanja. Gledao kroz prozore
koji mu više nisu pripadali.
Kao ni beda, ni sitniš.
U tim danima kad su živeli po svojoj volji,
predodređeni da budu nepobedivi.
Ništa ih nije moglo zaustaviti. Ni
za najduže vreme.

U sobi motela
te noći, u ranim jutarnjim satima,
raskrilio je zavesu. Video oblake
nagomilane oko meseca. Prignuo se
staklu. Hladan vazduh je
prolazio, stavio je ruku na srce.

Voleo sam te, mislio je.
Voleo te dobro.
Pre nego što te više nisam voleo.

 

[Nina]

Iz Erotikona, Rade Drainac

Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.
Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec
i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena.
Dao bih sve a ništa nemam.
Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.

 

[Baudrillard]

Predaja

Oči se utapaju u arabeske na kupoli
Nestaju u zvjezdanim nebesima odakle se voli
Iz samog središta srca čije krhotine sad lebde u zraku
Sudaraju se o prašku svaku
Tako raspršene kao zlato
Iz bića koje dah je udahnut u blato
Presijavaju se u krupnim suzama koje iz očiju kapaju
Dok se u more postojanja stapaju
Plutaju brodovi drhtavo na površini
Nestaju u pomno skrojenoj mašini
U brzim točkovima kola
Namijenjenim za bježanje od bola
Ali kad se čelo na tlo spušta
Svaki djelić bola se otpušta
Krupne suze postaju drhtaji
Drhtaji postaju jecaji
Jecaji postaju tišina i predaja
Predaja duši postaje odaja
U svijet u kojem se sve raspršene krhotine srca sastavljaju
Pred Stvoriteljem živjeti nastavljaju
I kucaju tik-tak, tak-tik
Ne zaboravljaš patnju ni svoj bolni lik
Ali ništa više u tebi ne može poremetiti nebeski svod
Ništa te više ne može uvjeriti da si drhtavi brod
A ne samô more kojim ploviš, koje tobom plovi.

Jasmila Talić-Kujundžić

 

[Nina]

VELIKE VATRE

Prvo sam znao ko sam
A onda krenuo svuda
Gde ima i gde nema
Što usamljeni traže

Od svega digao ruke
Ko zverka na oprezu
Kroz pojas mrtve straže
Krenuo u tu jezu

Što god sam goreo duže
Manje sam grejao zna se
Velike vatre služe
Da male vatre gase

Duško Trifunović

 

[Baudrillard]

Seme

Bludničim noćima
Iznutra
Insekti kidaju spone

Liniju po liniju

Spolja
Plitko dahćem
Ne dišem
Iščekujem

Trag nije ostao

Ni pepela
Ni vatre ima
Samo miris mraka
Lepljiva klopka i škripavi muk

Želja da osetim zube

Obavijena strahom
Svojim
Golim i opasnim
Od toga zverskog u tebi
pljuvačkom se davim

Prelazim prstima
preko očnjaka
kao preko oštrice

Da očima iščitam svaku tačku
(rastrgnem reči)

Da omirišem svest

Da posadim sebe
nepotpunu
ispod tih čeličnih opruga
U tu eksploziju mekoće
razneženog maslačka

Da traje

Bibelot de Verre

 

[kalis]

Iz kojeg si ti svijeta

Iz kojeg si ti svijeta
iz kojeg cvijeta dolaziš
zašto nisi kao i sve druge žene
koje prođu kao sjene
čija se ni imena ne pamte
čiji se dodiri usana zaborave
s prvim jutrom

iz koje si ti ljubavi
iz koje knjige
iz kojeg romana
kad mi tako bez ikakvog plana
bez namjere
srce lomiš na dijelove
i noći mi pretvaraš u dane

koja si ti žena
kad mi pola života u tebe stane
zbog koje žalim
sve ovo što prebrzo ide
što su jeseni bliže
i što mi se suze vide prvi puta
jedino si s neba mogla doći
jer druge putove poznam
i na njima sam s drugima bio sam

iz kojeg si svijeta
iz kojeg cvijeta nosiš taj miris
da te volim
i nikad ne prebolim.


Ž. Krznarić

 

[kalis]

Џипси сонг​

Шутка и Топаана имаат една маана
Што не се во Индиjа
За да види Кришна што е тоа живот
На весела долина

Jас сум шетал, jас сум бил на запад
Дури до Германиjа
За да наjдам парче леб за мене и за
Моjата фамилиjа

Еj, да имам, ко што немам
Па да купам бел коњ
и да jавам, дење ноќе
И на jаве, и на jаве и на сон

Секоj од нас има своjа ѕвезда
Што го прати дур е жив
Кога свети jако, човек има среќа
Кога гасне судбина

Еj, да имам, ко што немам
Па да купам бел коњ
и да jавам, дење ноќе
И на jаве, и на jаве и на сон

Еj, да имам, ко што немам
Ќе ти купам кревет,
За да спиеш ти со мене
Илјада и, илјада и една ноќ.

Spojler: Илјада и една нок

 

[Nina]

Prolećna pesma

Osećam večeras,dok posmatram laste
I pupoljke rane,
Kako srce moje polagano raste,
Ko vidik u lepe nasmejane dane;

Kako s mladim biljem postaje sve veće
I lako ko krilo,
I kako mu celo jedno nebo sreće
I pakao bola ne bi dosta bilo;

Kako čezne za svim što bi život mogo
Lepog da mu dade,
I da mu ničega ne bi bilo mnogo:
Tako su velike čežnje mu i nade.

Osećam da dosad sve je bilo šala
Moga srca vrela,
Da još nikom nisam svoju ljubav dala
Koliku bih mogla i koliku htela;

Da u meni cela nežna plima
Reči nerečeni;
Da bih srce mogla poklanjati svima,
I da opet mnogo ostane ga meni

Desanka Maksimović

 

[gost 444588]

Sve je prošlo

Sve je prošlo što mi se mililo,
Mojih dana prispelo je veče;
Čini mi se u snu mi se snilo —
San je bio — al’ i san proteče!…

Imah momu koja me volela —
I danas mi za njom srce vene;
Duša bi mi ostavila tela,
Te devojke kad se opomene!

Već sam s njome staj’o pred oltarom,
Da postignem što mi srce žudi,
S plamom srca, sa ljubavim žarom —
Al’ smrt njena od sna me probudi.

Mislio sam sred mačeva ljuti’,
Gde junaci svome gnevu gode,
Bolnom srcu mrku krv prosuti
Na bojištu srbinjske slobode,

Al’ san ode k’o prolećni sneže,
Krv ne osta srca na bojištu,
Na njem’ zmija k’o da otrov leže,
Prošlosti ga tako rane tištu!

Đura Jakšić

 

[Nina]

Johan Volfgang fon Gete - Bauk

Ko to jezdi tako pozno kroz noć i vetar taj?
To otac sa čedom svojim kroz pusti jaše kraj
Dok vije vihor besni i strašna seče stud,
On dete svoje grli, o toplu greje grud.

"Što sine skrivaš tako lice i pogled svoj?"
Bauka zar ne vidiš, oče, u noći toj?
Bauka, krunu onu i njegov dugi skut?
"To sine, noćne magle prelaze neba put..."

" O drago čedo, hodi i pođi samnom ti!
Prekrasne igre mnoge zajedno ćemo igrati,
Po obalama cveće šareno ćemo brat'
Majka ce moja tebi zlaćeno ruho dat."

O oče, zar ne čuješ šta zbori bauk taj,
Kako me tiho zove i mami u svoj kraj?
"Smiri se, čedo moje, to nije bio glas
Iz suvog lišća vetar pozdravlja šumom nas..."

"Hoćeš li, slatko čedo, hoćeš li kraju mom?
Tebe će moje kćeri paziti ljubavlju svom
One će noću igrat' lagani tanac svoj
I ljuljaće te brižno i pevat' slatki poj"

O oče, zar ne vidiš otud u onaj mrak
Da baukove kćeri rukom mi daju znak?

"Da čedo moje, vidim, al' tebe vara gled
To noćni vetar starih povija vrba red..."

"Ja volim čedo tebe i lice što ti sja,
Nećeš li milom - silom odneću tebe ja!"
O oče, on me hvata, bauk me grabi sad,
Bauk mi, oče, evo zadade bol i jad!

Dubokom prožet jezom otac uspori gred
U naručju mu sinak od bola bled,
A kad je pred dom stig'o s mukom i jadom svim,
Mrtvo čedo je bilo na grud'ma njegovim.

 

[Baudrillard]

Dolina borova

U meni raste granje
Na mestu nadanja
Na mestu čuda,
Pustilo je korenje
Razgranalo se iglama,
Probadaju hladnom oštricom
Bez milosti i stida.
Tu negde sam izgubio
Gledajući sa visina
U neobičnoj dolini
Među borovima,
Tamo gde se sniva.
Tu sam zakopao
Sve želje i verovanja,
To neko bolje sutra.
Niti sam ih izdao,
Niti predao njima,
Zaloga im na čuvanje
Dok ne zamiriše borovina.

Miloš M. Simić

 

[Nina]

Gardista i tri pitanja

Volo bih stajati u jednoj crnoj gardi,
a perjanica bela da mi leprša visoko.
Da imam brčiće smeđe i vrlo male,
pa kad bi zorom sve zavese popadale,
i poklonili se ravno zlatni elebardi,
kad prođe, da na mene stane kraljičino oko.

Da me zapita meko, kao kad bi leptir šuško:
što si uvek tužan?
Smešeći se, počast bih šinuo
i tiho reko: jer sam muško.

Posle da je godina tuda nema.
Jedno veče da, iznenada, opet tuda lovi,
i zvezdana, majska, noc da mi je na trudi,
rujnu od žudi, baci, svu bledu od žudi.
da zasuzi, zagrli, rukama obema,
gola kao potok, sa bedrima kao labudovi,

Da me zapita meko, kao kad bi leptir šuško:
Što si uvek tužan?
Ja bih mačem počast šinuo
i tiho reko: jer sam muško.

Jedne lepe, jesenje zore rujne,
da me na izdanku nađe, pod kikotom truba.
Nežna kao bela ruža, čista kao rosa,
da dotrči, zadihana, vrela, bosa,
suzna zbog zore, jesenje, blage, nečujne.
Ja bih se digo, i, kad bi ko leprš golubova,
viknula i zaplakala, ko kad bi leptir šuško:

Reci zbogom zori,
Ja bih počast šinuo i tiho teko:
Tužno je biti muško.

Miloš Crnjanski

 

[Nina]

"Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnjenje,
Naraštaji, koji sišu ko pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje."

Vladislav Petković-DIS