Književnost Najdraži stih

  • Začetnik teme Začetnik teme ms
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
KAKO ANA REŠAVA UKRŠTENE REČI
Kakve su njene namere,
kad sve druge sahranjuje,
samo mene oživljava?

Ima li, Ana, stvarnog razloga
da tako lepo spava?

Priznajem Pesnika,
al, znam:
niko ne može
žešće da opravda vazduh
od njene tamne kože.

Kad ana plače!
(o ne lažem vas)
to je lepše
od voća!
Od kiše!
Od... rakova na žaru!
Od... čega god hoćete!
Od ptice u galopu!
pa nisam ja valjda vica radi
prokockao celu evropu!

A kad se svlači!
Slobodan i proklet prisustvujem
(a ne znam kako da preživim)
najvećem čudu u svetlosti!
Zaklinjem se:
da bih tebe ogrejao,
Ana, zapalio bih i svoje kosti.

Kad lađu crta! Kad ječam seje!
Kad objavljuje rat! Kad se smeje!
Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu!
Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu!
Kad pije pivo! Kad iznenada dođe!
Kad ljubi proleterske vođe!

Kad je moja desna ruka!
Kad je grčka azbuka!
Kad sanja cveće!
Kad NEĆE!

Sećanje na Nepojmljivog Dečka
uvek će moći vatru da zameni:
zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni!
Pa rumeni!

Pa kad se vokali spoje!
Dragi Bože,
usijane glavurde moje!

Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!
Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!
Mogu pod njenim prozorom da imitiram dunav,
il neke druge vulkane,
mogu da se zakunem
u sve što imam,
i nemam,
da svet postoji zbog Ane.

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava -
ima li Ana
stvarnog razloga
da bude tako lepa kad spava?

I cvetovi i puževi i englezi
svi već znaju:
ona poljupcem može
od svake bolesti da izleči!
Ali ja nju naj, naj, naj volim
kad spaja svetlosti,
kad rešava ukrštene reči.

Ona to izvodi kao da se igra!
A mani izgleda kao da svet stvara!
Ko Vergilijev najmlađi konj:
u jednoj ruci drži svet,
a drugom ga osvetljava!
Traži se, na primer, reč, koja može
vodu da pije,
samu sebe da izgovara,
da gori,
da leti,
i da spava.
Neka reč
koja nije kao ostale reči:
reč koja ume da rešava ukrštene reči!

Tada nastaje mala drama:
voda otiče za svojim obalama:
Ana, naga,
na mom dlanu,
večnost osmišljava!
(A mogla bi baš nju briga da se razboli
ili da spava.)
I dddok je tttako
ooo opasnu
ddddržim u zzzz zagrljaju
rrrreči se
reči se
sssssame rrrrrr
rešavaju!

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava?
Što se bar ne pokrije kad spava!?
 
Po rastanku-Desanka Maksimovic


Reci mi sad, kada već prošlo je sve:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi, -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kada me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dani koji nekad biše
duša ti samo, kad me vidiš, seća -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?
Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre,
ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'o
katkad surovo, kadkad meko,
ostao je trag.
Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.

I kad bi danas prišao meni
i hteo reći davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'o,
bila je laž.
 
Ljubavna pesma - Branko V.Radičević

Ima u tvome telu bludna noć.
Ima u mome telu bludna noć.
Ima u noći tela strašna noć
što pali sve noći bludnih tela.
I ja ti krikom noći ljubim noć.

Stašna noć, časna noć.
Kad odeneš je telom,kad je nebom
daruješ i zvezdom, kad je glasom
izvlačiš i hodom tiho karaš.
Toliko da ti grudi ne porastu.
Gorda noć s čelenkom bez oka.
Konak pakla, srp obrve pored srca.
Nočnik što nikada ne zakuca
u predele tvoga dana, u sjaj čela.

Dve vojske pod kupom naše tame.
Pod zvezdama naše krvi, pod nogama
ljubavi koja nikada ne klone.
Dve vojske pa se cele noći ludo vole.

Odeni nebo da bludno zemlju sanja.
Odeni zemlju da bludno nebo voli.
I vrati se iz noći svoga tela
u dan moga tela i noć moje smrti.
Vrati se strubom ljubve dok se žari
štok i mrtvi padaju voajari.
 
Том дневнику
никада није било свеједно
хоће ли неко памтити
шта су његове странице чувале
или ће из сећања и жеља избрисати
терет који су носиле.

Беше дана када терет би лакши
од лепршавих лептирових крила
или беживотног тела увелог цвета,
али и оних другачијих,
када им се чинило да ће издахнути
под тежином туђих успомена.

Достојанствено и пркосно,
дневник је на својим плећима
носио трагове мастила,
понекад исписане на брзину, у лету,
понекад пажљиво уобличаване.
Знао је оно што је мало ко знао
и носио свој крст.

Једнога дана, нечија рука
истргла му је странице:
поломила му руке, распарала плућа,
издробила утробу и одсекла ноге.
Није стигао ни да се припреми
ни да се одбрани од напасника
који су га опљачкали и осакатили.

Истрнуте странице дневника,
као и оне које никада више
нико неће отворити,
успомене које је неко покушао да убије,
прогањаће га у бесаним ноћима,
долазиће му у снове
онако како жртве долазе несрећницима
који су им одузели живот, али и не и душу,

јер све што је једном било живот -
живи вечно,
и све што је једном било љубав -
тежи ускрснућу,
а све што је једном било бол -
за љубављу чезне.

И док горе у ватри успомена,
истргнуте странице
питају се,
са стрепњом,
хоће ли злочинац окончати започето,

јер нема ничега горег
од неподношљиве тежине непостојања,
од те несагледиве празнине
која зјапи
и халапљиво увлачи у себе
и последње мрвице нечијег сећања.


Виолета Милићевић
 
I tvoja boja, tvoje slobodno treperenje u zoru,
tvoja zlatasto raspaljena vatra,
lepota su sveta u mojim očima.
Na kome svetu se Mesec
može spustiti na moje rame?
Koji je dečiji prolećni bog
lovio u svojoj mreži tvoj uzdah života?
Na kome nebu cvetovi
belog jorgovana i deca,
dubokim snom milosrđa i mog osmeha,
štite kraljicu svetske rose,
minimum njenog božanskog bića?
Iznenada si već pronašla
tvoje osvetljeno gnjezdo na jednoj zvezdi.
 
Nada je baksuz. Vecna noc u krvi
izmisljenom oku slepim zidom preti.
O vatro tamna iza sebe, ko prvi
da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.

Zar znam sta sam znao zar znam sta cu znati:
skelet usamljeni izgubljeno ime
divno uskladjene s prazninom sto pamti
jalovost cveta i jalovost zime.

Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta
sto mami iz mene to sunce i prazninu
pretvara u slavuja, kad razlicit od sveta
predeo me tace i pretvori u prasinu

B.Miljkovic
 
Čim se nešto malo, malo rodi,
na kamenu, grani ili vodi,
prvi dan mu uz ljuljašku tepa:
Budi lepo kao što je lepa...

... Svaka buba od hiljadu buba,
svaka ptica od hiljadu ptica,
svaka riba od hiljadu riba!

Čim se nešto uspravi nad travom
- lupi glavom po prostranstvu plavom,
dan ga bodri: rasti... i ne strepi,
bićeš lepo kao što su lepi...

... Svaka zvezda od hiljadu zvezda,
svaka klica od hiljadu klica,
svaka pesma od bezbroj pesama!

Čim se nešto oglasi u svetu,
u pokretu, glasu ili cvetu
- sluti, čuje kroz damare slepe:
već sam lepo kao što su lepe...

... Svaka buba od hiljadu buba,
svaka klica od hiljadu klica,
svaka ptica od hiljadu ptica!...

Duško Radović - Lepo je sve što je malo
 
U onoj noći s petka na subotu
Sudnjega časa u tvome životu
Čistaja djevo i najređi cvetu
Poslednje što si ti od mene čula
Bilo je: "Volim te
Najviše na svetu!"

Ali na čemu bi onaj što ne ume
Više živeti održao sebe
Da mu na usnama što se ne dvoume
Ne dodade slamku
I reč
"I ja tebe!"

Slamka - Matija Bećković
 
Hiljade i hiljade godina
Ne bi bilo dovoljno
Da se opiše
Kratki sekund večnosti
U kome si me ti poljubila
U kome sam te ja poljubio
Jednoga zimskog praskozorja
U Parku Monsuri u Parizu
U Parizu
Na zemlji
Na zemlji koja je zvezda


Zak Prever :)
 
Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah,
zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima,
više putovao,
više sutona posmatrao,
na više planina se popeo
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta
na koja nikada nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.
Ja sam bio jedan od onih
što je razumno i plodno proživeo
svaki minut svog života:
imao sam, jasno, i časaka radosti.
Ali kad bih mogao nazad da se vratim
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli
bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana.
Kad bih opet mogao da živim
lakše bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da živim
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao, sa više se dece igrao,
kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite,
imam 85 godina,
i znam
da umirem.

Horhe Luis Borhes
 
Odakle si došao


došao si iz svih stvari koje sam vidjela,
iz svih zvukova koje sam čula,
iz lica svih, iz svakog pogleda,
iz svake kapi, svakog mirisa,
iz cjelova svakog, svakog udarca,
iz svega toga ti si se izvio
ko iz cvijeća miris, ko plamen iz suharja,
i kad stavim uho na tebe ko na školjku,
čujem šum gradova kroz koje sam prošla,
i onih kroz koje samo htjedoh proći –
odraze vidim dalekih kupola
kako se njišu u bistroj vodi tvoga bića;
slušam i gle, prolijeću atomi zaboravljenih ruža,
i glasovi iz mrtvih pluća ustaju,
slušam, moj život treperi u tebi,
kao ptica u zamku ulovljena –

A kome si nalik


ti si nalik svemu što sam vidjela i što je mene vidjelo,
otac tvoj i majka hiljade imaju lica i glasova;


kopito svjetskog konja prešlo je preko mene,
ti si najviše nalik na njegov trag.


Vesna Krmpotić
 
Zenica


Ovdje ste se dotakli svakog dna
Ljepote i zla, anđeli budućih oblika
Bez sjećanja na paprat i alge
I obale koje su vezale svoja mora
Ostaje današnje oko sa šarenicama
I pitanjima kao zemljotresima
Koji su jednom ovdje rasplitali svoje kose.

Da bi čovjek bio lijep
Potrebne su tajne i uzaludne riječi,
Da bi ti bila lijepa potrebno je da se
Vrijeme pomiri s vremenom a zidovi da se
Naviknu na trajniju bol.
Zanoseći se simetrijama i varnicama
Dugo kovanih muka,
Uzimaš lik spasitelja ali ga
Ne opravdavaš.
Slijede ti godine u kojima ćeš
Postati čudovište
Da bi se okrutni imali čime uznositi.



Esad Ekinović
 
Kaži glasno – crn sam, i to časno!
Kaži jasno – crn sam, i to časno!
Neki kažu – gnev nam mnogo znači,
Drugi kažu – živci su nam jači,
Al' sve jedno – mi nećemo stati,
Što smo dali – ima da se vrati!
Gonili nas, prezirali, tukli,
Crnu traku na oči navukli,
Al' ko što je letnji oblak beo,
I mi ćemo dobiti svoj deo!

Ove noći ovuda ću proći,
Sutra ne znam otkuda ću doći!
Kaži glasno – crn sam, i to časno!
Kaži jasno – crn sam, i to strasno!
Podmetasmo ruke, noge, pleća
Da bi druge obasjala sreća.
Radićemo za sebe sa pravom;
U zid dosta udarasmo glavom!
Samo ono želimo što žele
Živa bića ko ptica i pčele,
I pre ćemo umreti stojeći
No klečeći nadati se sreći!

KAŽI GLASNO – CRN SAM, I TO ČASNO
 
Фјодор Тјутчев
SILENTIUM!

Ћути и тајно снове сниј,
И осећања своја криј -
Нека у самом душе дну
Грану, и нека зађу ту;
Јав звезда ноћу нећеш чути -
У души и ти сјај - и ћути.

Како да срце каже све?
И ко да схвати твоје сне?
Зна ли тај шта је теби драж?
Казана мисао је лаж!
Не праскај - изворе не мути,
Већ боље, из њих пиј - и ћути.

У самом себи живет знај -
У души имаш раскош, сјај
Тајанства, дивних мисли бук;
Заглушиће их спољни хук
И бели дан их потиснути -
Ослушкуј њихов пој - и ћути!...
 
Otvori drhtavu svetiljku
Dva oka uplašena ko laste
Da otkrivam glas - tu biljku
Što iz belog mesa raste

I treperi: začudjeno ko vlat
Kad vetrovi ga vraćaju i nose.
Otvori: približi suton kose
Da put otkrivam - taj vrat

Po kom ću da lutam s dva prsta.
Otvori belo jezero šake
Da ruke nisu mi dva krsta

Da oči nisu mi dve rake.
Otvori svu tišinu - nagni san
Da otkrivam tajnu noć i dan.

Otvori svu tišinu - Stevan Raičković
 
Ruka se iz zemlje javila
U vazduh hitnula belutak

Gde je belutak
Na zemlju se nije vratio
Na nebo se nije popeo

Šta je s belutkom
Jesu li ga visine pojele
Je li se u pticu pretvorio

Eno belutka
Ostao je tvrdoglav u sebi
Ni na nebu ni na zemlji

Samog sebe sluša
Medju svetovima svet

San belutka-Vasko Popa
 




Strašno je voleti te na mestu
tako krhkom
kao što je svet.

Mučno je voleti te
u tom kraju
punom nesavršenstva
Gde nas sve lomi i ućutkuje
Gde nas sve vara i rastavlja.

Sophia de Mello Breyner Andersen - Strašno je voleti te
 
Poslednja izmena:


Ja nisam hteo da menjam svet deco, meni je ovaj bio dobar, nisam virio u mikroskope, tragajući za virusima neotkrivenim, nisam listao encikopledije, išao na prosek.. Ja sam samo hteo da je volim, u Novom Sadu, na Dunavu, gde je postojao jedan stari gvozdeni most, preko kojeg je prelazila nekad, raspustajući one svoje kose, kao mrežu svilenu u koju su se hvatale vlati mesečine, kao glupe deverike, ja nisam hteo da menjam svet, meni je ovaj bio dobar.. Hteo sam samo da je volim na Novom Sadu, na keju, gledajući u tvrdjavu, koja je poražena, posle toliko godina.. I ljubeći je, pod onim mostovima.. Kojih nema više..
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top