ВОЈНА КОНВЕНЦИЈА
између Краљевине Србије и Краљевине Бугарске
У духу и на основу чл. III Уговора о пријатељству и савезу између Краљевине Србије и Краљевине Бугарске, а ради што успешнијег вођења рата и што потпунијег остварења циљева, које је савез себи у задатак ставио, утврђују се следеће одредбе које ће се y свему имати обавезну силу и важност као и одредбе самога Уговора.
Члан I
Краљевина Србија и Краљевина Бугарска обавезују се, да у случајевима које предвиђају чл. I и II Уговора о савезу, као и чл. I Тајног додатка тога Уговора, притекну једна другој у помоћ, и то Бугарска снагом од најмање (200.000) две стотине хиљада бораца, а Србија снагом од најмање (150.000) сто педесет хиљада бораца, спремном како за рат на граници, тако и за ратне операције изван граница своје територије.
У овај број не могу се урачунати борци из допунских трупа, ни борци из српског III (трећег) позива ни бугарског ополчења.
Овај број бораца има се извести на границу или преко граница своје државне територије, а у правцу у коме се има да упути према узроку и циљу рата, као и према развоју ратних операција, и то најдаље (21) двадесет и један дан од кад се рат објави или Савезница извести да је настала савезничка обавеза (casus foedoris). Али, и пре истека тога рока, савезничка је дужност, ако се то са природом ратних операција слаже и може успеху рата послужити, да своје трупе и делимично, у мери у којој буду мобилисане и концентрисане изведу на бојиште почев већ од седмог дана када је рат објављен или кад је настао (casus foedoris).
Члан ІІ
Ако би Румунија напала на Бугарску, Србија је обавезна да одмах огласи Румунији рат и своју војску од најмање (100.000) сто хиљада бораца упути противу ње, било на Средњем Дунаву, било на Добруџанском војишту.
На случај акo Турска нападне на Бугарску, Србија се обавезује да упадне у Турску и од своје мобилизоване војске упути најмање (100.000) сто хиљада бораца на Вардарско војиште. Буде ли Србија тада већ у рату с којом другом државом, сама или у савезу с Бугарском, она ће противу Румуније или Турске употребити све трупе које јој буду на слободном располагању.
Члан III
Ако би Аустро-Угарска напала на Србију, Бугарска је обавезна да Аустро-Угарској одмах огласи рат и војску своју од најмање (200.000) две стотине хиљада бораца упути у Србију, те даудружена са српском војском, оперише било дефанзивно било офанзивно против Аустро-Угарске.
Иста обавеза вреди за Бугарску према Србији у случају ако би Аустро-Угарска, под каквим било изговором, с пристанком или без пристанка Турске, ушла војском у Ново-Пазарски Санџак, па би Србија услед тога или Аустро-Угарској објавила рат или би ради заштите својих интереса своју војску у Санџак пребацила, па би се тиме изазвао оружани сукоб између ње и Аустро-Угарске. На случај напада Турске на Србију, Бугарска је обавезна да одмах упадне у Турску, и од своје војске мобилизоване по чл. I ове Конвенције упути на Вардарско војиште армију јаку најмање (100.000), сто хиљада бораца.
Нападне ли Румунија на Србију, Бугарска је обавезна да нападне румунску војску одмах чим буде прешла преко Дунава и територију Србије.
Ако би Бугарска, у ма ком од случајева изложених у овом члану била већ у рату са којом другом државом, сама или заједно са Србијом, она је обавезна, да Србију потпомогне свима својим трупама, које јој буду остале на слободном располагању.
Члан IV
Ако би Србија и Бугарска по претходном међусобном споразуму објавиле рат Турској, и једна и друга страна обавезне су, ако не буде специјалним споразумом другачије наређено, да од своје мобилизоване војске по чл. I ове Конвенције упуте на Вардарско војиште армију јаку најмање од по (100.000) сто хиљада бораца.
Члан V
На случај, ако једна уговорна страна објави рат којој другој држави без претходног споразума и пристанка друге уговорне стране, ова последња ослобађа се од обавеза изложених у чл. I ове Конвенције, али је зато обавезна да према својој савезници одржава пријатељску неутралност за време ратовања, као и да одмах мобилише најмање (50.000) педесет хиљада бораца и концентрише тако како ће најбоље заштитити слободу кретања своје Савезнице.
Члан VI
У заједничком ратовању ни једна од Уговорних страна не може закључити с противником примирје дуже од (24) двадесет и четири часа, без претходног споразума и пристанка друге Уговорне стране.
Преговоре о миру могу Уговорне стране повести и уговор о миру закључити само по претходном споразуму и договорно.
Члан VII
У рату ће војском сваке Уговорне стране командовати и свима њеним операцијама управљати њени властити команданти.
Кад засебни одреди из састава војсака двеју Уговорних страна дејствују против једног и истог објекта, општу команду предузима за јединице исте јачине, командант старији по рангу, а за јединице разне јачине, командант старији, по положају.
Кад се једна или више засебних армија, припадајућих једној савезничкој страни, ставе на расположење другој страни, њима ће командовати њихови властити команданти, који ће се за стратегиско вођење операција, потчињавати Главнокомандујућем оне стране на чије су расположење стављени.
У случају заједничког рата противу Турске, Врховна Команда на Вардарском војишту припада Србији ако на томе војишту буде оперисала њена главна војска, која треба да буде бројно јача од Бугарске војске на том војишту према чл. IV ове Конвенције.
На случај пак, да главна српска војска не оперише на Вардарском војишту и када је на њему бројно слабија од Бугарске, Врховна Команда на томе војишту припашће Бугарској.
Члан VIII
У случају кад трупе обе Уговорне стране стоје под једним командантом, све заповести и наредбе које се односе на стратегиско вођење и заједничке тактичке операције, издаваће се на оба језика - српском и бугарском.
Члан IX
Војска једне Уговорне стране у односу на своју исхрану и издржавање у опште, на настањивање, лечење и пренос рањених и болесних или сахрану помрлих војника, на пренос ратних потреба и томе подобно, уживаће на територији друге Уговорне стране иста права и исте олакшице и у свему исти поступак као и војска ове последње, управљајући се према законима и прописима земаљским. У том циљу, све земаљске власти дужне су да укажу своју помоћ Савезничкој војсци.
Плаћање свију потреба Bpшиће свака страна за себе, према месним ценама, првенствено готовим новцем а изузетно и боновима издаваним по нарочито усвојеном начину.
Транспортовање трупа и свега ратног материјала, хране и осталих потреба железницом и трошкове око тога, сноси она страна на чијој се територији ово врши.
Члан Х
Ратни плен припада оној војсци која га је задобила.
У случају где је плен задобивен у заједничкој борби на једном истом месту - бојишту - он се дели на обе војске сразмерно бројној јачини њихових бораца који су узели непосредно удела у њој.
Члан XI
За време ратовања свака Уговорна страна, имаће стално свога Делегата у штабу Врховне и Армиских Команада, која ће одржавати везу између обе војске у сваком погледу.
Члан XII
Стратегиске операције и случајеви који нису овде предвиђени а тако исто и спорови који би се могли појавити, расправљаће се заједничким споразумом обе Врховне Команде.
Члан XIII
О подели мобилизоване војске по чл. I ове Конвенције и груписању њеном на просторији за концентрацију у случајевима изложеним у предњим члановима; о путевима, које би требало поправити или изнова направити ради брзога извршавања концентрације на граници и даљега оперисања, споразумеваће се и утврдити што је потребно за извршење, Начелници Ђенералштабова Савезничких војсака, одмах по закључењу ове Конвенције.
Члан XIV
Ова Конвенција вреди од дана кад буде потписана и траје све док буде у снази Уговор о савезу и пријатељству, коме се као саставни део додаје.
Београд, 29 (двадесет деветог) априла 1912.
Петар, с. р.Фердинанд, с. р.
Др. М. Ђ. Миловановић, с. р. Ив. Ев. Гешов, с. р.
Ђенерал Р. Путник, с. р.Ђенерал-мајор Фичев, с. р