overloader
Obećava
- Poruka
- 89
Država
Kao što je čovek biće sazdan od ćelija, koje dalje grade organe, tkiva, mišiće, kosti, da bi zatim činili sistem organa, koji funkcioniše kao jedan organizam, na isti način deluje jedna država.
Kakvo je pravo lice takvog jednog bića, sa pozicije jedne moralno svesne individue. Da li ćelije (monade) i organi funkcionišu ispravno, postoji li informisanost u oba smera; da li mozak zna sta mu radi ruka, i obrnuto; da li se ćelije zasebno ili udruzene u organe, međusobno osiromašuju, remeteći harmoniju, ili postoji nejednaka raspspodela rada; postoji li nesto što je bespotreban rad, nepromišljen, koji samo još više truje organizam toksinima; sistem ličnog interesa; da li se svi članovi slažu da je neki proizvod potereban, ili bar oni koji učestvuju u njegovoj proizvodnji itd
I tako nešto nazvano država opstaje, i posle smrti svojih ćelija, prirodne ili prouzrokovane. Jedini načini, bar prividnih izmena, su revolucije, zakonske mere, koje deluju ucenjivački – uradi tako ili ćes snositi posledice. Izmene političkog establišmenta ne pretstavljaju neku bitniju promenu.
Za dobro fizičko i mentalno funkcionisanje celog organizma, neophodan je razuman mozak. Moralnost kroz duge lance interakcije uzročno - posledičnog delovanja.
Drugo rešenje je razgraditi centre, pustiti da individua odlučuje za sebe, tako da je njen nivo odlučivanja ne bude uzročno-posledično interaktivan sa drugima. Na način da individua ne bude izmanipulisana, ili primorana nekim od motiva priloženih u spektru zavisnosti od društva, sistema, političkih lidera, bankara itd
Politika je igra koja neće doneti razumni mozak. Jedino za sta razumno moze da se upotrebi je za urušavanje same sebe. Ali to više ne bi bila politika, već pobeđena razumom, koji sada koristi svoj ustanovljen sistem glasa posredne demokratije, dajući razumnoj individui, koja više nije politička zivotinja, pravo da se izjasni za koji od puteva se odlučio. Savršen sistem ne postoji, ali zato postoje primeri stare Grčke. Zemlja je bila podeljena na polise, neposredna demokratija.
Za individualni karakter nema vremena da čeka kolektivna osvešćenja, pa tako treba da dela po pitanju duha i tela onoliko koliko je sposoban, ili koliko mu je spoljim uticajima ograničeno, bilo da je on toga svestan ili ne.
Svaki monadni deo mora da poseduje mogućnost da se informiše, izgradi sebe u smeru kojim sam odluči. Primer: pšenica ne zavisi samo od tla – drzava, nacija, narod, već i od vazduha (zagadjen od strane hodajućih tlom, predvodjeni poglavicama, koji otvaraju vrata njihove spstvene budućnosti) kao i od sunčeve svetlosti (nisu uspeli da dohvate sunce ali su zato svojim uticajima napravili tako da svetlo postane štetno). Za sunce svakoj otvorenoj obradivoj površi ima mogućnosti, dok vazduh cirkuliše svuda iznad cele zemaljske kugle. Vazduh se moze uporediti sa mislima, koje prelaze granice između država, ili okeana, reka, oblasti. Individua predstavljena preko zrna pšenice ne gubi na svojoj individualnosti, jer koliko god sva ta zrna izgledala isto, različita su.
Nijedan covek nije mogao da se stvori sam, postajao je u interakciji sa onim sa čim je odlučio ili bio primoran ili izmanipulisan da se bavi. Primer: Tarzana su odgajili majmuni u dzungli, postao je sličan njima, ali zbog svoje prirodne više inteligencije, u odnosu na majmune, učio je sam, opet u skladu sa onim čemu je dolazio u kontakt. Zato je dobra stvar kada bi svakoj individui bilo dostupno sve, a on sam da odbaci ili prihvati, dalje napravi sopstvenu melodiju (primer: kompozitorova dela su inspirisana mnogim stvarima, a sama njena osnova ne bi postojala da pre toga nije čuo nijedno drugo muzičko delo) Opet, sa druge strane nije dobro da detetu bude dostupan mač, mogao bi da povredi druge i sebe, pogotovo kada bi se uhvatio za onaj oštri deo.
Pitanje je da li su kolektivna rešenja uopste moguća , kada se grade na radu iz neophodnisti za novac, čiju je vrednost neko deklarisao, i šklovanja radi bolje placenog posla (vrlo često velika većina znanja stečena tokom školovanja je neupotrebljiva ili zaboravljena), interesa koji caruje u toj igri. Staviti čovecanski interes ispred svog, u ovako definisanoj igri, značilo bi licnu propast! Ekonomija počiva na stalnoj proizvodnji nečeg. Interes diktira da to nesto ne prekine za potraživanjem istog ili malo izmenjenog. Tehnologija stagnira za to vreme, ili vrlo slabo napreduje(onoliko koliko je u ekonomskom interesu). Za sasvim pristojan zivot, besplatna energija, voda, hrana, smeštaj, potrebno je da radi veoma mali broj populacije (manje od 10 % ) uz svu radnu efikasnost ( bez sumanutog otvorenog trzista ili plastično rečeno izvoza prirodnog meda iz Srbije u Kinu i uvoza „made in china“ osiromašenog(ili istog kvaliteta) u Srbiju) Naravno da ne treba samo tih 10 % da radi, jednostavno raspodeliti rad, tako da bi svi radili manje i na taj način imali vremena za duh. Danas je to vreme oduzeto raznim vrstama nazvaću zamajavanjima i prinudama. Sem toga, po nekim istraživanja u takvom sistemu bi imalo sasvim dovoljno volontera, koji bi radili za ostale iz ideje. Svako manje mesto, ili grad koji bi trebalo planirano graditi da bude samoodrziv , trebalo bi da poseduju mala postrojenja svega neohodnom toj graničnoj oblasti, u skladu sa mogućnostima (ne podrazumeva ekonomsku dilemu). Ostatak dovoziti iz najblizeg mogućeg postrojenja, bilo da je u susednoj oblasti, ili državi (ukoliko nema u postojećoj). Dalje, pitanje energije trebalo bi da se bazira na obnovljivim i čistim izvorima kojih ima, ali čija je imlepentacija i realizacija trenutno skupa „novčano“, jer tako diktira tržiste. Primer: cena personalnog racunara, 1000 puta slabijih performasi, ranije je bila 1000 puta skuplja, nego danas 1000 puta bolji konkurent. Dakle, proizvodnja nekog proizvoda u smislu rada nije „skupa“, već je skupa samo po pitanju novčanica. Tu brojku definišu stvari poput trzišta, ekonomije, uglavnom interesa.
Uređivanje životne sredine, otvaranje zdravih aritektonskih resenja stanova, sa dosta mesta za setnje itd Sigurno da postoji arhitektonski načini, kojim je moguće preko umetnosti izraziti duh. Medjutim za ovakav sistem potreban je i svojevrstan proporod svesti kod ljudi, neka vrsta evolucije. Mnogima sve ovo izgleda kao sf, pa nije li sadašnjost sf u odnosu na pre 100 god, u tehnološkom pogledu. Za budućih 100 moze svašta da se dogodi, od totalnog nukearnog uništenja, ili totalne intelektualne degradacije stanovništva, duhovne degradacije, do bolje humane budućnosti i mira za sve , kome ne caruje pesnica pravde (danas mir opstaje zahvaljući strahu od kazne, društvene, od pravosudnog sistema itd), jer otklanjanjem uzroka agresivnog ponašanja nestaće i samo. Svi svojim uzročno-posledičnim delovanjem otvaraju vrata budućnosti, sa razlikom u intezitetu i sveri. Lančana reakcija uzročno posledičnog lanca.
Sve ovo je rešenje, koje neće pobuditi duboke suštine duha, ali ce ih sigurno podići sa današnjih niskih visina. Kada čovek postane do te mere svestan, dalji napredak je vrlo moguć.
Kao što je čovek biće sazdan od ćelija, koje dalje grade organe, tkiva, mišiće, kosti, da bi zatim činili sistem organa, koji funkcioniše kao jedan organizam, na isti način deluje jedna država.
Kakvo je pravo lice takvog jednog bića, sa pozicije jedne moralno svesne individue. Da li ćelije (monade) i organi funkcionišu ispravno, postoji li informisanost u oba smera; da li mozak zna sta mu radi ruka, i obrnuto; da li se ćelije zasebno ili udruzene u organe, međusobno osiromašuju, remeteći harmoniju, ili postoji nejednaka raspspodela rada; postoji li nesto što je bespotreban rad, nepromišljen, koji samo još više truje organizam toksinima; sistem ličnog interesa; da li se svi članovi slažu da je neki proizvod potereban, ili bar oni koji učestvuju u njegovoj proizvodnji itd
I tako nešto nazvano država opstaje, i posle smrti svojih ćelija, prirodne ili prouzrokovane. Jedini načini, bar prividnih izmena, su revolucije, zakonske mere, koje deluju ucenjivački – uradi tako ili ćes snositi posledice. Izmene političkog establišmenta ne pretstavljaju neku bitniju promenu.
Za dobro fizičko i mentalno funkcionisanje celog organizma, neophodan je razuman mozak. Moralnost kroz duge lance interakcije uzročno - posledičnog delovanja.
Drugo rešenje je razgraditi centre, pustiti da individua odlučuje za sebe, tako da je njen nivo odlučivanja ne bude uzročno-posledično interaktivan sa drugima. Na način da individua ne bude izmanipulisana, ili primorana nekim od motiva priloženih u spektru zavisnosti od društva, sistema, političkih lidera, bankara itd
Politika je igra koja neće doneti razumni mozak. Jedino za sta razumno moze da se upotrebi je za urušavanje same sebe. Ali to više ne bi bila politika, već pobeđena razumom, koji sada koristi svoj ustanovljen sistem glasa posredne demokratije, dajući razumnoj individui, koja više nije politička zivotinja, pravo da se izjasni za koji od puteva se odlučio. Savršen sistem ne postoji, ali zato postoje primeri stare Grčke. Zemlja je bila podeljena na polise, neposredna demokratija.
Za individualni karakter nema vremena da čeka kolektivna osvešćenja, pa tako treba da dela po pitanju duha i tela onoliko koliko je sposoban, ili koliko mu je spoljim uticajima ograničeno, bilo da je on toga svestan ili ne.
Svaki monadni deo mora da poseduje mogućnost da se informiše, izgradi sebe u smeru kojim sam odluči. Primer: pšenica ne zavisi samo od tla – drzava, nacija, narod, već i od vazduha (zagadjen od strane hodajućih tlom, predvodjeni poglavicama, koji otvaraju vrata njihove spstvene budućnosti) kao i od sunčeve svetlosti (nisu uspeli da dohvate sunce ali su zato svojim uticajima napravili tako da svetlo postane štetno). Za sunce svakoj otvorenoj obradivoj površi ima mogućnosti, dok vazduh cirkuliše svuda iznad cele zemaljske kugle. Vazduh se moze uporediti sa mislima, koje prelaze granice između država, ili okeana, reka, oblasti. Individua predstavljena preko zrna pšenice ne gubi na svojoj individualnosti, jer koliko god sva ta zrna izgledala isto, različita su.
Nijedan covek nije mogao da se stvori sam, postajao je u interakciji sa onim sa čim je odlučio ili bio primoran ili izmanipulisan da se bavi. Primer: Tarzana su odgajili majmuni u dzungli, postao je sličan njima, ali zbog svoje prirodne više inteligencije, u odnosu na majmune, učio je sam, opet u skladu sa onim čemu je dolazio u kontakt. Zato je dobra stvar kada bi svakoj individui bilo dostupno sve, a on sam da odbaci ili prihvati, dalje napravi sopstvenu melodiju (primer: kompozitorova dela su inspirisana mnogim stvarima, a sama njena osnova ne bi postojala da pre toga nije čuo nijedno drugo muzičko delo) Opet, sa druge strane nije dobro da detetu bude dostupan mač, mogao bi da povredi druge i sebe, pogotovo kada bi se uhvatio za onaj oštri deo.
Pitanje je da li su kolektivna rešenja uopste moguća , kada se grade na radu iz neophodnisti za novac, čiju je vrednost neko deklarisao, i šklovanja radi bolje placenog posla (vrlo često velika većina znanja stečena tokom školovanja je neupotrebljiva ili zaboravljena), interesa koji caruje u toj igri. Staviti čovecanski interes ispred svog, u ovako definisanoj igri, značilo bi licnu propast! Ekonomija počiva na stalnoj proizvodnji nečeg. Interes diktira da to nesto ne prekine za potraživanjem istog ili malo izmenjenog. Tehnologija stagnira za to vreme, ili vrlo slabo napreduje(onoliko koliko je u ekonomskom interesu). Za sasvim pristojan zivot, besplatna energija, voda, hrana, smeštaj, potrebno je da radi veoma mali broj populacije (manje od 10 % ) uz svu radnu efikasnost ( bez sumanutog otvorenog trzista ili plastično rečeno izvoza prirodnog meda iz Srbije u Kinu i uvoza „made in china“ osiromašenog(ili istog kvaliteta) u Srbiju) Naravno da ne treba samo tih 10 % da radi, jednostavno raspodeliti rad, tako da bi svi radili manje i na taj način imali vremena za duh. Danas je to vreme oduzeto raznim vrstama nazvaću zamajavanjima i prinudama. Sem toga, po nekim istraživanja u takvom sistemu bi imalo sasvim dovoljno volontera, koji bi radili za ostale iz ideje. Svako manje mesto, ili grad koji bi trebalo planirano graditi da bude samoodrziv , trebalo bi da poseduju mala postrojenja svega neohodnom toj graničnoj oblasti, u skladu sa mogućnostima (ne podrazumeva ekonomsku dilemu). Ostatak dovoziti iz najblizeg mogućeg postrojenja, bilo da je u susednoj oblasti, ili državi (ukoliko nema u postojećoj). Dalje, pitanje energije trebalo bi da se bazira na obnovljivim i čistim izvorima kojih ima, ali čija je imlepentacija i realizacija trenutno skupa „novčano“, jer tako diktira tržiste. Primer: cena personalnog racunara, 1000 puta slabijih performasi, ranije je bila 1000 puta skuplja, nego danas 1000 puta bolji konkurent. Dakle, proizvodnja nekog proizvoda u smislu rada nije „skupa“, već je skupa samo po pitanju novčanica. Tu brojku definišu stvari poput trzišta, ekonomije, uglavnom interesa.
Uređivanje životne sredine, otvaranje zdravih aritektonskih resenja stanova, sa dosta mesta za setnje itd Sigurno da postoji arhitektonski načini, kojim je moguće preko umetnosti izraziti duh. Medjutim za ovakav sistem potreban je i svojevrstan proporod svesti kod ljudi, neka vrsta evolucije. Mnogima sve ovo izgleda kao sf, pa nije li sadašnjost sf u odnosu na pre 100 god, u tehnološkom pogledu. Za budućih 100 moze svašta da se dogodi, od totalnog nukearnog uništenja, ili totalne intelektualne degradacije stanovništva, duhovne degradacije, do bolje humane budućnosti i mira za sve , kome ne caruje pesnica pravde (danas mir opstaje zahvaljući strahu od kazne, društvene, od pravosudnog sistema itd), jer otklanjanjem uzroka agresivnog ponašanja nestaće i samo. Svi svojim uzročno-posledičnim delovanjem otvaraju vrata budućnosti, sa razlikom u intezitetu i sveri. Lančana reakcija uzročno posledičnog lanca.
Sve ovo je rešenje, koje neće pobuditi duboke suštine duha, ali ce ih sigurno podići sa današnjih niskih visina. Kada čovek postane do te mere svestan, dalji napredak je vrlo moguć.
