- Poruka
- 397.600
“Ja verujem da svaka priča pronađe onoga kome je namenjena; poput poruke upućene iz dalekih vremena.”
Momo Kapor
Momo Kapor
-
- Popularno:
- Zašto su neki ljudi gej
- Srbija poklonila 5000000e Rusiji
- Skandalozna izjava Vučićeve savetnice:...
- Istraživanje Crte: Za studentsku listu...
- "ŠKOLA JE POD OPSADNIM STANJEM" Peta...
- Zasto je Srbija trebala da se otkaci od...
- Zašto se Vučić toliko boji Rusa?
- Prestaje podrška za Windows 10: Šta...
- Dani Stojkove poezije - medjunarodna...
- Dodik predložio treći entitet za Hrvate...
Književnost Momo Kapor - kratke priče
- Začetnik teme Nina
- Datum pokretanja
- Poruka
- 397.600
“Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom?
Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?”
Momo Kapor
Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?”
Momo Kapor
gost 438709
Zainteresovan član
- Poruka
- 407
KNEZ MIHAILOVA ULICA
Knez Mihailovu ulicu sam oduvek voleo. Još kao student Likovne akademije provodio sam sate i dane u „Kolarcu“, a uveče, kada je Knez Mihailova postajala „štrafta“ za zaljubljene, i one koji to tek nameravaju da budu, bio sam obavezni učesnik tih beskonačnih šetnji, od početka do kraja ulice. Ipak, moram da priznam da ovu sadašnju Knez Mihailovu ulicu najviše volim. Ponosim se što Beograd ima jednu takvu ulicu, koju nemaju ni Pariz, ni London, ni Rim, ni Njujork…
Stojim na nultom kilometru, na madridskom trgu „Puerta del Sol“ i, naravno, mislim na Beograd (a i na šta bih drugo?), pitajući se, gde bi se nalazila ta zamišljena tačka da je nekim čudom utisnuta u beogradski asfalt. Za mene to je onaj komad trotoara na početku Knez Mihailove ulice ispred „Ruskog cara“, gde sam prestajao mnoge godine svoga života, pridržavajući leđima jedno drvo da ne padne na šetače.
Taj beleg u Beogradu bio bi vrlo korisna stvar. Rasejani po svetu, po njemu bismo mogli da merimo koliko smo daleko odlutali od svoje suštine. Čovek, naime, mora da ima bar jednu važnu tačku u životu da ne zaluta i da se ne izgubi među drugim ljudima, drugim narodima… Beleg kod „Ruskog cara“ je ta blagoslovena mera za nas.
Posle svih lutanja po svetu, čini mi se da sam najzad nešto važno shvatio. Stvar je više nego jednostavna: ko živi bliže toj zamišljenoj tački – srećniji je od drugih Beograđana, ma gde živeli, ma koliko bili uspešni i bogati.
Knez Mihailovu ulicu sam oduvek voleo. Još kao student Likovne akademije provodio sam sate i dane u „Kolarcu“, a uveče, kada je Knez Mihailova postajala „štrafta“ za zaljubljene, i one koji to tek nameravaju da budu, bio sam obavezni učesnik tih beskonačnih šetnji, od početka do kraja ulice. Ipak, moram da priznam da ovu sadašnju Knez Mihailovu ulicu najviše volim. Ponosim se što Beograd ima jednu takvu ulicu, koju nemaju ni Pariz, ni London, ni Rim, ni Njujork…
Stojim na nultom kilometru, na madridskom trgu „Puerta del Sol“ i, naravno, mislim na Beograd (a i na šta bih drugo?), pitajući se, gde bi se nalazila ta zamišljena tačka da je nekim čudom utisnuta u beogradski asfalt. Za mene to je onaj komad trotoara na početku Knez Mihailove ulice ispred „Ruskog cara“, gde sam prestajao mnoge godine svoga života, pridržavajući leđima jedno drvo da ne padne na šetače.
Taj beleg u Beogradu bio bi vrlo korisna stvar. Rasejani po svetu, po njemu bismo mogli da merimo koliko smo daleko odlutali od svoje suštine. Čovek, naime, mora da ima bar jednu važnu tačku u životu da ne zaluta i da se ne izgubi među drugim ljudima, drugim narodima… Beleg kod „Ruskog cara“ je ta blagoslovena mera za nas.
Posle svih lutanja po svetu, čini mi se da sam najzad nešto važno shvatio. Stvar je više nego jednostavna: ko živi bliže toj zamišljenoj tački – srećniji je od drugih Beograđana, ma gde živeli, ma koliko bili uspešni i bogati.
gost 438709
Zainteresovan član
- Poruka
- 407
ULICA KRALJA PETRA
Kada god neko optuži Beograd za navodnu netrpeljivost prema drugim narodima, verama i jezicima, dođe mi da ga uhvatim za ruku i povedem do jedne na prvi pogled sasvim obične ulice, u kojoj će mnogo naučiti o toleranciji.
To je ulica 7. jula, koja se sve do posle rata zvala Kralja Petra Prvog, kako se i danas ponovo zove.
Ulica kralja Petra na izvestan način spaja dve reke: sa njenog početka vidi se pitoma, domaća Sava – na njenom završetku oseća se evropski dah belosvetskog Dunava. Dve reke i jedna ulica inadžijski prebačena preko hrbata grada, kao napeti luk između dve civilizacije…
Najpre, tu nam je Saborna crkva, koju je 1845. podigao knez Miloš, a izveli je pančevački majstori u baroknom stilu za 31.000 srebrnih forinti. Patrijaršija i Teološki fakultet zaokružuju portret ovog srpskog Zagorska – centra pravoslavlja u našim krajevima.
Spuštajući se niže, nailazite na staru Bajrakli džamiju, čiji se zidovi oslanjaju na Ulicu kralja Petra. Ova islamska bogomolja, skladnih lukova, pruža mogućnost svim Beograđanima muhamedanske vere da obavljaju svoje molitve.
Na stotinak koraka dalje nalazi se Jevrejska opština, sa kulturno-umetničkim društvima i dvoranama za predavanja i okupljanja – gde se brižno neguje i čuva duga hebrejska tradicija dorćolskih Jevreja, koji su Beogradu poklonili posebno dragocen, plemenit i čulan zvuk u poeziji i slikarstvu.
Preko puta je hotel „Rojal“, donedavno „Toplice“, u kome su, uglavnom, odsedala naša braća Rusi i putnici iz istočnoevropskih zemalja. Luksuzni „Benetonov“ butik nalazi se u neposrednom susedstvu orijentalne poslastičarnice, koju vodi vredni Goranac, dok se italijanska picerija „Košava“ nalazi pet koraka ispod predratnog, ekskluzivnog Aero-kluba i galerije slika Petra Dobrovića.
Ima li čudnije i tolerantnije ulice na svetu!
Ona se, na kraju, uliva u Dorćol (na turskom Dort-jol znači raskrsnica četiri puta ili četiri sokaka), iščezli jevrejski kvart, u kome su živeli u prijateljstvu Srbi, Makedonci, Cincari, Grci, Jermeni, Bugari baštovani, Rumuni – pravi mali beogradski Vavilon.
Zbog svega toga skromna Ulica kralja Petra za mene je lekcija iz trpeljivosti i prijateljstva, koju je često nemoguće savladati u mnogim bogatijim, glavnim ulicama prosvećene Evrope.
Kada god neko optuži Beograd za navodnu netrpeljivost prema drugim narodima, verama i jezicima, dođe mi da ga uhvatim za ruku i povedem do jedne na prvi pogled sasvim obične ulice, u kojoj će mnogo naučiti o toleranciji.
To je ulica 7. jula, koja se sve do posle rata zvala Kralja Petra Prvog, kako se i danas ponovo zove.
Ulica kralja Petra na izvestan način spaja dve reke: sa njenog početka vidi se pitoma, domaća Sava – na njenom završetku oseća se evropski dah belosvetskog Dunava. Dve reke i jedna ulica inadžijski prebačena preko hrbata grada, kao napeti luk između dve civilizacije…
Najpre, tu nam je Saborna crkva, koju je 1845. podigao knez Miloš, a izveli je pančevački majstori u baroknom stilu za 31.000 srebrnih forinti. Patrijaršija i Teološki fakultet zaokružuju portret ovog srpskog Zagorska – centra pravoslavlja u našim krajevima.
Spuštajući se niže, nailazite na staru Bajrakli džamiju, čiji se zidovi oslanjaju na Ulicu kralja Petra. Ova islamska bogomolja, skladnih lukova, pruža mogućnost svim Beograđanima muhamedanske vere da obavljaju svoje molitve.
Na stotinak koraka dalje nalazi se Jevrejska opština, sa kulturno-umetničkim društvima i dvoranama za predavanja i okupljanja – gde se brižno neguje i čuva duga hebrejska tradicija dorćolskih Jevreja, koji su Beogradu poklonili posebno dragocen, plemenit i čulan zvuk u poeziji i slikarstvu.
Preko puta je hotel „Rojal“, donedavno „Toplice“, u kome su, uglavnom, odsedala naša braća Rusi i putnici iz istočnoevropskih zemalja. Luksuzni „Benetonov“ butik nalazi se u neposrednom susedstvu orijentalne poslastičarnice, koju vodi vredni Goranac, dok se italijanska picerija „Košava“ nalazi pet koraka ispod predratnog, ekskluzivnog Aero-kluba i galerije slika Petra Dobrovića.
Ima li čudnije i tolerantnije ulice na svetu!
Ona se, na kraju, uliva u Dorćol (na turskom Dort-jol znači raskrsnica četiri puta ili četiri sokaka), iščezli jevrejski kvart, u kome su živeli u prijateljstvu Srbi, Makedonci, Cincari, Grci, Jermeni, Bugari baštovani, Rumuni – pravi mali beogradski Vavilon.
Zbog svega toga skromna Ulica kralja Petra za mene je lekcija iz trpeljivosti i prijateljstva, koju je često nemoguće savladati u mnogim bogatijim, glavnim ulicama prosvećene Evrope.
gost 438709
Zainteresovan član
- Poruka
- 407
MAKEDONSKA ULICA
Kafane Grmeč–Zora–Šumatovac – Bermudski trougao u kojem su najčešće i na „neko vreme“ nestajali beogradski novinari, umetnici i pisci.
Koliko Srbi vole taj tip kafane, najbolje svedoči priča o jednom Beograđaninu koji se godinama sastajao za istim stolom u staroj kafani „Zora“ sa svojim prijateljem, hvaleći svaki put gulaš od telećih srca i bubrega koji kuva njegova žena kao najbolji gulaš na svetu. Najzad, dogovore se da donesu to neprevaziđeno jelo jedne subote u kafanu; probaju ga, ali je nešto, po opštem utisku, nedostajalo ukusu gulaša. Šta, to niko nije znao da kaže sve dok se jedan ne doseti i viknu: „Provucite ga kroz šuber!“ I tek kada šerpu sa gulašem provukoše kroz onaj otvor iz kuhinje na kome kelneri podižu porudžbine, on zaista dobi onaj pravi ukus – kafanski.
Kafane Grmeč–Zora–Šumatovac – Bermudski trougao u kojem su najčešće i na „neko vreme“ nestajali beogradski novinari, umetnici i pisci.
Koliko Srbi vole taj tip kafane, najbolje svedoči priča o jednom Beograđaninu koji se godinama sastajao za istim stolom u staroj kafani „Zora“ sa svojim prijateljem, hvaleći svaki put gulaš od telećih srca i bubrega koji kuva njegova žena kao najbolji gulaš na svetu. Najzad, dogovore se da donesu to neprevaziđeno jelo jedne subote u kafanu; probaju ga, ali je nešto, po opštem utisku, nedostajalo ukusu gulaša. Šta, to niko nije znao da kaže sve dok se jedan ne doseti i viknu: „Provucite ga kroz šuber!“ I tek kada šerpu sa gulašem provukoše kroz onaj otvor iz kuhinje na kome kelneri podižu porudžbine, on zaista dobi onaj pravi ukus – kafanski.
gost 438709
Zainteresovan član
- Poruka
- 407
KLUB KNjIŽEVNIKA
Na Zapadu pisci žive usamljenički, svako u svom svetu. Uglavnom se i ne poznaju lično. Za razliku od njih, pokraj šanka Kluba književnika u Beogradu moguće je videti najveću koncentraciju pisaca na kvadratnom metru u Evropi. U srednju prostoriju, pokraj šanka, ulaze prvi put izgladneli, mršavi i zbunjeni mladi pesnici iz provincije da bi posle dve-tri decenije iz najbolje osvetljene leve dvorane za večeravanje izašli kao umorni, otežali laureati – pisci iz čitanke.
Lepotice i buduće filmske zvezde započinjale su baš ovde svoje karijere u društvu pripitih pesnika i režisera. Koliko bi mi samo bilo potrebno vremena da opišem taj susret svetova i generacija, koji se samo ovde, u ovom beogradskom lagumu, i nigde više, mogu naći licem u lice, koliko vremena da odgonetnem tajnu zbog koje diplomate i političari napuštaju svoje udobne, zatvorene klubove da bi se izložili dimu, buci i pijanom recitovanju pesnika kojima je pao mrak na oči! Nikada neću poverovati da to čine samo zato što se „ovde zaista, dobro jede!“
Ipak, čuveni gastronomski vodič „Mišlen“ nikada nije tako pogrešio kao u slučaju beogradskog Kluba književnika, koji je apsolutno, za mnoge, najbolji restoran na svetu, a koji se nekom nepravdom ne nalazi u toj svetoj knjizi, namenjenoj belosvetskim gurmanima.
Kada moji prijatelji iz sveta pomenu beogradski Klub književnika, uvek primećujem da im u glasu zatreperi neka gastronomska seta protkana noćobdijskom čežnjom za mestima na kojima se može čavrljati i svađati sve do jutra. Zaista, u Klubu se izvanredno dobro jede, verovatno najbolje u zemlji.
To je, inače, jedini jelovnik koji poznajem napamet poput kakve ljubavne pesme, namenjene ne srcu već stomaku, od prvog hladnog predjela do potpisa gos’n Bude. U isto vreme to je i najbolji vodič kroz ono što se naziva srpskom kuhinjom. Dovoljno je da stranac provede jedno veče u podrumima Kluba književnika u Francuskoj 7, pa da završi jednonoćni kratki kurs iz poznavanja Beograda i mentaliteta srpskog naroda, kroz jelo, piće i razgovore.
Na Zapadu pisci žive usamljenički, svako u svom svetu. Uglavnom se i ne poznaju lično. Za razliku od njih, pokraj šanka Kluba književnika u Beogradu moguće je videti najveću koncentraciju pisaca na kvadratnom metru u Evropi. U srednju prostoriju, pokraj šanka, ulaze prvi put izgladneli, mršavi i zbunjeni mladi pesnici iz provincije da bi posle dve-tri decenije iz najbolje osvetljene leve dvorane za večeravanje izašli kao umorni, otežali laureati – pisci iz čitanke.
Lepotice i buduće filmske zvezde započinjale su baš ovde svoje karijere u društvu pripitih pesnika i režisera. Koliko bi mi samo bilo potrebno vremena da opišem taj susret svetova i generacija, koji se samo ovde, u ovom beogradskom lagumu, i nigde više, mogu naći licem u lice, koliko vremena da odgonetnem tajnu zbog koje diplomate i političari napuštaju svoje udobne, zatvorene klubove da bi se izložili dimu, buci i pijanom recitovanju pesnika kojima je pao mrak na oči! Nikada neću poverovati da to čine samo zato što se „ovde zaista, dobro jede!“
Ipak, čuveni gastronomski vodič „Mišlen“ nikada nije tako pogrešio kao u slučaju beogradskog Kluba književnika, koji je apsolutno, za mnoge, najbolji restoran na svetu, a koji se nekom nepravdom ne nalazi u toj svetoj knjizi, namenjenoj belosvetskim gurmanima.
Kada moji prijatelji iz sveta pomenu beogradski Klub književnika, uvek primećujem da im u glasu zatreperi neka gastronomska seta protkana noćobdijskom čežnjom za mestima na kojima se može čavrljati i svađati sve do jutra. Zaista, u Klubu se izvanredno dobro jede, verovatno najbolje u zemlji.
To je, inače, jedini jelovnik koji poznajem napamet poput kakve ljubavne pesme, namenjene ne srcu već stomaku, od prvog hladnog predjela do potpisa gos’n Bude. U isto vreme to je i najbolji vodič kroz ono što se naziva srpskom kuhinjom. Dovoljno je da stranac provede jedno veče u podrumima Kluba književnika u Francuskoj 7, pa da završi jednonoćni kratki kurs iz poznavanja Beograda i mentaliteta srpskog naroda, kroz jelo, piće i razgovore.
Branko2018
Poznat
- Poruka
- 7.245
TA duga leta, kojima kao da nije bilo kraja, bila su vreme kada sam mnogo čitao.
U selu je postojao novoizgrađeni zadružni dom sa skromnom bibliotekom, u kojoj je radila Olga Krkeljić, neudata hroma žena u godinama, blagog pogleda i divnog osmeha, koja mi je davala knjige, često po nekoliko njih.
Pročitao sam tako sve ruske klasike - Tolstoja, Dostojevskog, Bunjina, Turgenjeva i Čehova, koga i dan-danas često prelistavam.
U selu je postojao novoizgrađeni zadružni dom sa skromnom bibliotekom, u kojoj je radila Olga Krkeljić, neudata hroma žena u godinama, blagog pogleda i divnog osmeha, koja mi je davala knjige, često po nekoliko njih.
Pročitao sam tako sve ruske klasike - Tolstoja, Dostojevskog, Bunjina, Turgenjeva i Čehova, koga i dan-danas često prelistavam.
gost 438709
Zainteresovan član
- Poruka
- 407
SKADARLIJA
Kada bih vas ja vodio kroz Skadarliju, najpre bih ujutro popio s vama kafu na terasi „Dva bela goluba“, a zatim bih, kao predjelo, pojeo toplu proju sa hladnim kajmakom u kafani „Šešir moj“, gde čak i u podne svira sjajan orkestar tamnoputih tamburaša iz Bačke, a na gurmansku teleću čorbu sa mileramom svratio u „Zlatni bokal“. U „Tri šešira“ bih vas odveo na pravi srpski roštilj sa kiselim kupusom posutim tucanom paprikom, a na slatku suvu pitu, preko puta, u „Dva jelena“. U ovoj ulici gotovo da ne postoji restoran koji nema svoj orkestar, a svi oni umeju da sviraju i narodna kola isto tako dobro kao i bečke valcere.
Ne bih se zakleo da ćemo prošavši kroz mnogobrojne restorane, kafane, krčme i kafiće uspeti trezni da se spustimo do poslednje kafane „Skadarlija“ i da u njoj provedemo noć i dočekamo jutro, ali sam siguran da ćete Skadarliju napustiti zaljubljeni, ako ne u nju, a ono sigurno u vašu lepu saputnicu bez koje sve to i ne vredi.
U Skadarliji večera nije obavezna – ljubav jeste!
Kada bih vas ja vodio kroz Skadarliju, najpre bih ujutro popio s vama kafu na terasi „Dva bela goluba“, a zatim bih, kao predjelo, pojeo toplu proju sa hladnim kajmakom u kafani „Šešir moj“, gde čak i u podne svira sjajan orkestar tamnoputih tamburaša iz Bačke, a na gurmansku teleću čorbu sa mileramom svratio u „Zlatni bokal“. U „Tri šešira“ bih vas odveo na pravi srpski roštilj sa kiselim kupusom posutim tucanom paprikom, a na slatku suvu pitu, preko puta, u „Dva jelena“. U ovoj ulici gotovo da ne postoji restoran koji nema svoj orkestar, a svi oni umeju da sviraju i narodna kola isto tako dobro kao i bečke valcere.
Ne bih se zakleo da ćemo prošavši kroz mnogobrojne restorane, kafane, krčme i kafiće uspeti trezni da se spustimo do poslednje kafane „Skadarlija“ i da u njoj provedemo noć i dočekamo jutro, ali sam siguran da ćete Skadarliju napustiti zaljubljeni, ako ne u nju, a ono sigurno u vašu lepu saputnicu bez koje sve to i ne vredi.
U Skadarliji večera nije obavezna – ljubav jeste!
gost 438709
Zainteresovan član
- Poruka
- 407
KALENIĆA PIJACA
Za one koji nisu iz Beograda treba napomenuti da je Kalenića pijaca najveća i najbogatija u gradu i da se nalazi na Čuburi. Stariji Beograđani zovu je još i Kalenića gumno.
Kalenića pijaca je svojevrsna ambasada sela u prestonici. Na njoj se svakog jutra iznova predaju zeleni akreditivi ubledelim Beograđanima, što su već odavno izgubili svoje korenje i vezu sa zemljom i njenim plodovima. Ma koliko živeo po svetu, kao rođeni provincijalac nikako ne mogu da se naviknem na nelogično obilje supermarketa, u kojima usred januara prodaju lubenice! Za nas je lubenica oduvek znak zrelog leta što zamire; jednostavno, ne prija nam u februaru. Živeći uz Kalenića pijacu i na njoj, navikli smo se na prirodni ritam zrenja.
Ako krenete na Kalenića pijacu i zaboravite papirić na kome vam je žena napisala šta treba da se kupi, ne brinite. Pozajmite papirić bilo kog muškarca koga zateknete tamo. Svi su oni isti.
Turu “Beograd sa uputstvom za upotrebu” osmislili su i realizovali Turistička organizacija Beograda i Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“.
Za one koji nisu iz Beograda treba napomenuti da je Kalenića pijaca najveća i najbogatija u gradu i da se nalazi na Čuburi. Stariji Beograđani zovu je još i Kalenića gumno.
Kalenića pijaca je svojevrsna ambasada sela u prestonici. Na njoj se svakog jutra iznova predaju zeleni akreditivi ubledelim Beograđanima, što su već odavno izgubili svoje korenje i vezu sa zemljom i njenim plodovima. Ma koliko živeo po svetu, kao rođeni provincijalac nikako ne mogu da se naviknem na nelogično obilje supermarketa, u kojima usred januara prodaju lubenice! Za nas je lubenica oduvek znak zrelog leta što zamire; jednostavno, ne prija nam u februaru. Živeći uz Kalenića pijacu i na njoj, navikli smo se na prirodni ritam zrenja.
Ako krenete na Kalenića pijacu i zaboravite papirić na kome vam je žena napisala šta treba da se kupi, ne brinite. Pozajmite papirić bilo kog muškarca koga zateknete tamo. Svi su oni isti.
Turu “Beograd sa uputstvom za upotrebu” osmislili su i realizovali Turistička organizacija Beograda i Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“.
- Poruka
- 397.600
Ponekad, istina retko, čovek pomisli od čega je sve napravljen iznutra i ko su svi oni ljudi, od detinjstva pa do zrelog doba, koji su ga hranili, kod kojih je prespavao po neku noć, pozajmljivao ljubav i novac, zaklon, kabanicu ili ćebe, i koje je sve pozaboravljao, ostavivši ih, možda u bedi, osamljenosti, po zabitim palankama, po grobljima bez oznake na grobovima, u staračkim domovima, u tami vremena... Neko na to nikada i ne pomišlja gonjen energijom koja osvaja svet. Na koliko samo sahrana nisam otišao, a trebalo je, koliko samo razglednica nisam poslao nekome kome bi to nešto značilo... A gde su stare ljubavi i prijatelji koji nisu imali uspeha a bili su vredniji od nas? E, pa, roman imu tu čudotvornu moć da pobedjuje vreme i što je najvažnije – zaborav, koji je gori od smrti.
- Poruka
- 397.600
IZGUBLJENI MIRISI
Ovaj mali ogled o nevažnim stvarima ne bi trebalo da čitaju mlađi od šezdeset godina – ništa neće razumeti. Ujutro, kad se brijem i utvrdim novu količinu propasti na svom licu, pomislim na mirise koje je moje pokoljenje upotrebljavalo nakon brijanja. Počeli smo, naravno, sa ljutom rakijom kao prvim afteršejvom u životu, zbog čega su neki od nas, najverovatnije, i postali pijanci. Kada se porežemo brijačem upotrebljavalo se nešto slično okrugloj kredi, zvalo se stipsa i zaustavljalo je krv. U Beogradu cicije još uvek nazivaju stipsama. Posle rakije pojavi se pravo kozmetičko čudo – prvi posleratni afteršejv, „brion“, dok su drugarice (kasnije dame) imale na raspolaganju dve kolonjske vode - „crnu mačku“ i „pokošeno seno“, kao i tradicionalno bugarsko ružino ulje. Nakon „briona“, otmeniji sloj Srba dobio je na raspolaganje „pitralon“ - miris od kojeg su crkavale muve kada slučajno slete na nečije sveže obrijano lice dok mu se vlasnik spusti posle ručka da otkunja.
Kako je naša zemlja sve više propadala, živeći naizgled u blagostanju, pojavljivali su se novi mirisi; najpre kolonjska voda „prastara“, a zatim i „pino silvestre“ u staklenom čudu od dizajna koji je predstavljao šišarku punu mirisa borove šume. Pravi kapitalizam najavio se u obliku belih boca od plastike na kojima su ispod starog jedrenjaka stajala magična slova OLD SPICE. Posle toga više niko nije mogao da prati najezdu najrazličitijih kolonjskih voda, parfema i afteršejvova, od „pako rabana“, preko Diorovog „o sovaž“, sve do „davidofa“, čiju mi je bočicu poklonio neko veoma drag.
Upotrebljavam afteršejv isključivo od dobrovoljnih priloga onih koji svrate ovamo iz sveta. Ali, ono što je najtužnije, žene više ne mirišu uzbudljivo na sopstvene mirise kože, znoja i suza, već na čuvene kozmetičke firme, a njihova kosa koju su u moje vreme prale kišnicom i ispirale blagim rastvorom sirćeta, danas je predmet žestoke bitke televizijskih reklama za losione. Uostalom, to me se više i ne tiče; ne prilazim dugo njihovim kosama. Slično je i sa našim prtljagom. Naš prvi kofer u životu bio je od kartona. Sve počinje s njim! Njegova desna brava, naravno, nikada ne radi; njegovi uglovi su ojačani metalom, ivice su olinjale, smeđa boja iskrzana, a iznutra je presvučen kariranom crvenom hartijom, mestimično umašćenom lanjskom slaninom i čvarcima.
To je kofer naše mladosti: model 1949.
Njegov karton (neuspela imitacija kože) je lažan, baš kao i naša elegancija. Na starom koferu ne sme da se sedi dok se čeka neki „ubrzani“ preko Vinkovca i Doboja ili Novog, jer će se provaliti. U njemu se nosi sve što posedujemo na ovom svirepom svetu: džemper koji nam je isplela baka, duboke cipele od mrke prožvakane kože za strašnu zimu koja dolazi, štrudla od jabuka i makovnjača, koja može dugo da traje, karirana košulja sa prevrnutom kragnom, svežanj pisama do kojih nam je stalo i mutna, od mnogih pogleda izbledela fotografija neke devojke, kojoj do nas nije stalo; reprodukcija „Suncokreta“
Van Goga i sveska sa prvim pričama pisanim ljubičastim mastilom...
Pošto brava ne radi, kofer vežemo kanapom ili sopstvenim kaišem da se slučajno ne otvori na nekom peronu. Posle ga držimo na ormanu u Studentskom gradu ili u samačkoj sobi među nečijim teglama, kutijama i metlom.
To je naš prvi i najvažniji kofer u životu, kojeg ćemo brzo zaboraviti i prevariti sa prtljagom od prave kože, a kasnije i s „hermes“ i „samsonajt“ koferima koji su zgodni za putovanja avionom.
Taj prvi i najvažniji kofer završava u najtamnijem uglu memljivog podruma, a u njemu su, umesto onih dragocenih stvari, koje su od nas pravile ljude, svežnjevi gramofonskih ploča – zanemela muzika (nedostaje „uz“?) koju smo sanjarili, maštali, zaljubljivali se i mirisali kose devojaka koje će name kasnije postati žene.
Sada su nam tu muziku oterali na đubrište blistavi i hladni CD-ovi. Zatražite li u nekoj muzičkoj prodavnici gramofonsku ploču ili gramofon, gledaće vas kao ludaka ili divljaka koji umesto upaljača u duvandžinici traži trud i kresivo, a voleli smo se uz te ploče, koliko još juče. Izgubili smo, dakle, najpre daleke mirise mladosti, zatim sentimentalni prtljag i, na kraju, ploče u koje je bila ugravirana naša ljubav. Pitam se šta je sledeće.
Ovaj mali ogled o nevažnim stvarima ne bi trebalo da čitaju mlađi od šezdeset godina – ništa neće razumeti. Ujutro, kad se brijem i utvrdim novu količinu propasti na svom licu, pomislim na mirise koje je moje pokoljenje upotrebljavalo nakon brijanja. Počeli smo, naravno, sa ljutom rakijom kao prvim afteršejvom u životu, zbog čega su neki od nas, najverovatnije, i postali pijanci. Kada se porežemo brijačem upotrebljavalo se nešto slično okrugloj kredi, zvalo se stipsa i zaustavljalo je krv. U Beogradu cicije još uvek nazivaju stipsama. Posle rakije pojavi se pravo kozmetičko čudo – prvi posleratni afteršejv, „brion“, dok su drugarice (kasnije dame) imale na raspolaganju dve kolonjske vode - „crnu mačku“ i „pokošeno seno“, kao i tradicionalno bugarsko ružino ulje. Nakon „briona“, otmeniji sloj Srba dobio je na raspolaganje „pitralon“ - miris od kojeg su crkavale muve kada slučajno slete na nečije sveže obrijano lice dok mu se vlasnik spusti posle ručka da otkunja.
Kako je naša zemlja sve više propadala, živeći naizgled u blagostanju, pojavljivali su se novi mirisi; najpre kolonjska voda „prastara“, a zatim i „pino silvestre“ u staklenom čudu od dizajna koji je predstavljao šišarku punu mirisa borove šume. Pravi kapitalizam najavio se u obliku belih boca od plastike na kojima su ispod starog jedrenjaka stajala magična slova OLD SPICE. Posle toga više niko nije mogao da prati najezdu najrazličitijih kolonjskih voda, parfema i afteršejvova, od „pako rabana“, preko Diorovog „o sovaž“, sve do „davidofa“, čiju mi je bočicu poklonio neko veoma drag.
Upotrebljavam afteršejv isključivo od dobrovoljnih priloga onih koji svrate ovamo iz sveta. Ali, ono što je najtužnije, žene više ne mirišu uzbudljivo na sopstvene mirise kože, znoja i suza, već na čuvene kozmetičke firme, a njihova kosa koju su u moje vreme prale kišnicom i ispirale blagim rastvorom sirćeta, danas je predmet žestoke bitke televizijskih reklama za losione. Uostalom, to me se više i ne tiče; ne prilazim dugo njihovim kosama. Slično je i sa našim prtljagom. Naš prvi kofer u životu bio je od kartona. Sve počinje s njim! Njegova desna brava, naravno, nikada ne radi; njegovi uglovi su ojačani metalom, ivice su olinjale, smeđa boja iskrzana, a iznutra je presvučen kariranom crvenom hartijom, mestimično umašćenom lanjskom slaninom i čvarcima.
To je kofer naše mladosti: model 1949.
Njegov karton (neuspela imitacija kože) je lažan, baš kao i naša elegancija. Na starom koferu ne sme da se sedi dok se čeka neki „ubrzani“ preko Vinkovca i Doboja ili Novog, jer će se provaliti. U njemu se nosi sve što posedujemo na ovom svirepom svetu: džemper koji nam je isplela baka, duboke cipele od mrke prožvakane kože za strašnu zimu koja dolazi, štrudla od jabuka i makovnjača, koja može dugo da traje, karirana košulja sa prevrnutom kragnom, svežanj pisama do kojih nam je stalo i mutna, od mnogih pogleda izbledela fotografija neke devojke, kojoj do nas nije stalo; reprodukcija „Suncokreta“
Van Goga i sveska sa prvim pričama pisanim ljubičastim mastilom...
Pošto brava ne radi, kofer vežemo kanapom ili sopstvenim kaišem da se slučajno ne otvori na nekom peronu. Posle ga držimo na ormanu u Studentskom gradu ili u samačkoj sobi među nečijim teglama, kutijama i metlom.
To je naš prvi i najvažniji kofer u životu, kojeg ćemo brzo zaboraviti i prevariti sa prtljagom od prave kože, a kasnije i s „hermes“ i „samsonajt“ koferima koji su zgodni za putovanja avionom.
Taj prvi i najvažniji kofer završava u najtamnijem uglu memljivog podruma, a u njemu su, umesto onih dragocenih stvari, koje su od nas pravile ljude, svežnjevi gramofonskih ploča – zanemela muzika (nedostaje „uz“?) koju smo sanjarili, maštali, zaljubljivali se i mirisali kose devojaka koje će name kasnije postati žene.
Sada su nam tu muziku oterali na đubrište blistavi i hladni CD-ovi. Zatražite li u nekoj muzičkoj prodavnici gramofonsku ploču ili gramofon, gledaće vas kao ludaka ili divljaka koji umesto upaljača u duvandžinici traži trud i kresivo, a voleli smo se uz te ploče, koliko još juče. Izgubili smo, dakle, najpre daleke mirise mladosti, zatim sentimentalni prtljag i, na kraju, ploče u koje je bila ugravirana naša ljubav. Pitam se šta je sledeće.
- Poruka
- 397.600
P R I J A T E LJ I
- Kuda izlaziš uveče?
- Da ti pravo kažem, nikuda.
- S kim se družiš?
- Da ti pravo kažem, ni sa kim!
Ljudi moji, ljudi moji, kud nam se pogubiše prijatelji?
Godina je sve više – a prijatelja sve manje. I sve se manje usuđujemo da kažemo: imam mnogo prijatelja... Je li to zbog toga što smo tražili suviše od prijateljstva? Jesu li krivi previsoki zahtevi koje smo postavljali pred prijatelje?
Poznavao sam jednog čoveka iz „Tri grozda“ koji nije mogao da sedne za sto bez tridesetak prijatelja. Plaćao im je crveno vino i glavu u škembetu. Telefon ga je svaki čas zvao za šank – to su mu prijatelji telefonirali i pitali mogu li da dođu. Bio je srećen taj čovek iz „Tri grozda“. Ponekad bi nedeljom išao sa njim Knez Mihajlovom puna dva sata od „Ruskog cara“ do Kalemegdana; toliko se zaustavljao i rukovao sa prijateljima, raspitivao za prijatelje prijatelja, za njihovu decu, za vreme i bolesti. Onda su jednoga dana stvari krenule nizbrdo i danas čovek sa njim može mnogo brže da prođe Knez Mihajlovom, jer ljudi okreću glavu na drugu stranu kad ga vide. Taj čovek iz „Tri grozda“ sada razgovara sa svojim psom, jednim malim jazavičarem. To mu je jedini prijatelj.
Poznavao sam jednog mladića, koji je često govorio da ima mnogo prijatelja. Koliko, mnogo? – pitao ga je njegov otac, mudri neki čovek. Pomislio je na njih pedeset, zaustio da kaže: dvadaset pet, a rekao : pa, recimo, dvanaest, šta ja znam? A otac kazao:
dvanaest? Dobro šest... - rekao je mladićpokoleban, ljuteći se na oca što je toliko sumnjičav, ljuteće se na sebe što nije dovoljno hrabar da proveri prijateljstvo njih šestorice. Sada je tom mladiću četrdeset godina i govori da ima dva i po prijatelja! Onaj treći nije dovoljno pouzdan, pa ga računa kao polovinu, a i to je, plaši se suviše optimistički.
Počinjemo tako sa mnogo prijatelja; koračamo zajedno srećni i nasmejani, okruženi njihovoim prijateljstvom u obliku srebrne prašine, idemo bosi sa cipelama oko vrata i zadirkujemo se, a kada se potučemo sa dečacima iz drugog kaja, udarci manje bole, jer znamo da nam uvek neko štiti leđa. Zaklinjemo se posle velike mature, pred odlazak u vojsku, u drugi grad, u uspeh ili na svadbeni put, da se nikada nećemo zaboraviti, ali gle zaboravljamo se, gubimo se razvejani po svetu, jer svet od nas traži da trčimo i da nekud stignemo prvi, pa jurimo bez daha u grudima, nemajući ni za koga vremena. Okrenemo se oko sebe, kad oko nas - stranci.
Prijatelji se gube tako tako što ih ukradu žene (poslednji put smo ih videli na momačkoj večeri), krade ih posao, kradu ih godine, vreme, krade ih smrt, neke druge, strane zemlje, kradu nam ih njihova deca, njihovo ime u novinama, njihovo lice na televiziji, kradu nam ih naše reči o njima za koje su čuli od trećih prijatelja...Održavamo panično neka klimava prijateljstva, krijući sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami. Najveći broj naših prijateljstava su neka vrsta bednog sporazuma sa savešću, bekstvo od samoće.
Zavidim kao pas prijateljstvima starim pedeset godina. Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabosti; koliko lukav- stava da se godinama krade vreme od posla, od ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna, koliko mnogo razumevanja, da se održi ta slabašna, krhka biljka prijateljstva između ova dva starca što se duže od jednog ljudskog veka nalaze u „ Mažestiku“ u podne, posle svih rativa, godina, smrti, požara i poraza, potresa, zamki i mržnje. Dva starca u „ Maže- stiku“ u podne – dva preko noći ostarela dečaka što poznaju neke samo njima znane prolaze kroz zabranjene kapije i tajanstvene tunele u iščezlim vrtovima, rupe u tarabi, sede posle svega u podne: jedan put kafu plaća jedan, drugi put – drugi.
Ponekad tako, stojim na nekom trgu i ne znam kome da odem u posetu, s kim da se družim? Potrebno je prethodno telefonirati, a ja mrzim telefone. Vozim se onda preko planina i tražim svoje izgubljene prijetelje po malim gradovima gde se još neguju prijateljstva. Sedim za onim istim starim sastavljenim stolovima i otkrivam ukus nekadasnjeg drugarstva u dimu zagorele zaprške što kulja kroz šiber, u snenoj izmaglici dokolice.Sve naš je više za stolom, sve više; pevamo stare šlagere i neko viče baš kao nekada šef malog orkestra na jednoj igranci u predgrađu: „Molim cenjene dame da ne uvaljuju korpe vojnicima!“ i baš kao nekad, teturamo posle ponoći pustim ulicama prateći jedan drugog, šutiramo praznu konzrvu, nadlajavamo se sa psima, pijemo tuđe mleko u kapijama, zagledamo tamu iza poluotvorenih prozora iz kojih se čuje duboko disanje spavača; noć je tajanstvena – ta noć nam obećava čuda – povratak mladosti i prijateljstva, ali ja više ne smem da ostanem suviše dugo sa njima, mojim starim drugarima i već ujutru bežim kao kradljivac prijateljstva iz tog grada, jer znam da ono ne može dugo potrajati, ako se mnogo koristi. Zahvalan sam za to veče od kojeg ću živeti dugo, tamo odakle sam pobegao u potrazi za sastavljenim stolovima.
- Kuda izlaziš uveče?
- Da ti pravo kažem, nikuda.
- S kim se družiš?
- Da ti pravo kažem, ni sa kim!
Ljudi moji, ljudi moji, kud nam se pogubiše prijatelji?
Godina je sve više – a prijatelja sve manje. I sve se manje usuđujemo da kažemo: imam mnogo prijatelja... Je li to zbog toga što smo tražili suviše od prijateljstva? Jesu li krivi previsoki zahtevi koje smo postavljali pred prijatelje?
Poznavao sam jednog čoveka iz „Tri grozda“ koji nije mogao da sedne za sto bez tridesetak prijatelja. Plaćao im je crveno vino i glavu u škembetu. Telefon ga je svaki čas zvao za šank – to su mu prijatelji telefonirali i pitali mogu li da dođu. Bio je srećen taj čovek iz „Tri grozda“. Ponekad bi nedeljom išao sa njim Knez Mihajlovom puna dva sata od „Ruskog cara“ do Kalemegdana; toliko se zaustavljao i rukovao sa prijateljima, raspitivao za prijatelje prijatelja, za njihovu decu, za vreme i bolesti. Onda su jednoga dana stvari krenule nizbrdo i danas čovek sa njim može mnogo brže da prođe Knez Mihajlovom, jer ljudi okreću glavu na drugu stranu kad ga vide. Taj čovek iz „Tri grozda“ sada razgovara sa svojim psom, jednim malim jazavičarem. To mu je jedini prijatelj.
Poznavao sam jednog mladića, koji je često govorio da ima mnogo prijatelja. Koliko, mnogo? – pitao ga je njegov otac, mudri neki čovek. Pomislio je na njih pedeset, zaustio da kaže: dvadaset pet, a rekao : pa, recimo, dvanaest, šta ja znam? A otac kazao:
dvanaest? Dobro šest... - rekao je mladićpokoleban, ljuteći se na oca što je toliko sumnjičav, ljuteće se na sebe što nije dovoljno hrabar da proveri prijateljstvo njih šestorice. Sada je tom mladiću četrdeset godina i govori da ima dva i po prijatelja! Onaj treći nije dovoljno pouzdan, pa ga računa kao polovinu, a i to je, plaši se suviše optimistički.
Počinjemo tako sa mnogo prijatelja; koračamo zajedno srećni i nasmejani, okruženi njihovoim prijateljstvom u obliku srebrne prašine, idemo bosi sa cipelama oko vrata i zadirkujemo se, a kada se potučemo sa dečacima iz drugog kaja, udarci manje bole, jer znamo da nam uvek neko štiti leđa. Zaklinjemo se posle velike mature, pred odlazak u vojsku, u drugi grad, u uspeh ili na svadbeni put, da se nikada nećemo zaboraviti, ali gle zaboravljamo se, gubimo se razvejani po svetu, jer svet od nas traži da trčimo i da nekud stignemo prvi, pa jurimo bez daha u grudima, nemajući ni za koga vremena. Okrenemo se oko sebe, kad oko nas - stranci.
Prijatelji se gube tako tako što ih ukradu žene (poslednji put smo ih videli na momačkoj večeri), krade ih posao, kradu ih godine, vreme, krade ih smrt, neke druge, strane zemlje, kradu nam ih njihova deca, njihovo ime u novinama, njihovo lice na televiziji, kradu nam ih naše reči o njima za koje su čuli od trećih prijatelja...Održavamo panično neka klimava prijateljstva, krijući sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami. Najveći broj naših prijateljstava su neka vrsta bednog sporazuma sa savešću, bekstvo od samoće.
Zavidim kao pas prijateljstvima starim pedeset godina. Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabosti; koliko lukav- stava da se godinama krade vreme od posla, od ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna, koliko mnogo razumevanja, da se održi ta slabašna, krhka biljka prijateljstva između ova dva starca što se duže od jednog ljudskog veka nalaze u „ Mažestiku“ u podne, posle svih rativa, godina, smrti, požara i poraza, potresa, zamki i mržnje. Dva starca u „ Maže- stiku“ u podne – dva preko noći ostarela dečaka što poznaju neke samo njima znane prolaze kroz zabranjene kapije i tajanstvene tunele u iščezlim vrtovima, rupe u tarabi, sede posle svega u podne: jedan put kafu plaća jedan, drugi put – drugi.
Ponekad tako, stojim na nekom trgu i ne znam kome da odem u posetu, s kim da se družim? Potrebno je prethodno telefonirati, a ja mrzim telefone. Vozim se onda preko planina i tražim svoje izgubljene prijetelje po malim gradovima gde se još neguju prijateljstva. Sedim za onim istim starim sastavljenim stolovima i otkrivam ukus nekadasnjeg drugarstva u dimu zagorele zaprške što kulja kroz šiber, u snenoj izmaglici dokolice.Sve naš je više za stolom, sve više; pevamo stare šlagere i neko viče baš kao nekada šef malog orkestra na jednoj igranci u predgrađu: „Molim cenjene dame da ne uvaljuju korpe vojnicima!“ i baš kao nekad, teturamo posle ponoći pustim ulicama prateći jedan drugog, šutiramo praznu konzrvu, nadlajavamo se sa psima, pijemo tuđe mleko u kapijama, zagledamo tamu iza poluotvorenih prozora iz kojih se čuje duboko disanje spavača; noć je tajanstvena – ta noć nam obećava čuda – povratak mladosti i prijateljstva, ali ja više ne smem da ostanem suviše dugo sa njima, mojim starim drugarima i već ujutru bežim kao kradljivac prijateljstva iz tog grada, jer znam da ono ne može dugo potrajati, ako se mnogo koristi. Zahvalan sam za to veče od kojeg ću živeti dugo, tamo odakle sam pobegao u potrazi za sastavljenim stolovima.
- Poruka
- 397.600
"Ne tvrdim da mi je knjizara draza od kafane, ali kad god stignem u kakav grad, najpre trazim izlog s knjigama. Za kafane i nije potreban nikakav trud - covek moze da popije svoje prvo zestoko pice vec za sankom bifea na svakoj zeleznickoj stanici! Po izlozima knjiga, mogu lako da prepoznam duhovni profil zitelja svakog mesta. Ako je pijaca "trbuh jednog grada" - onda bi knjizara, trebalo da bude njegova dusa".
- Poruka
- 397.600
Buduće istraživače naravi i mentaliteta Beograđana, svakako će jednog dana zanimati u kakve su sve besmislice verovali današnji stanovnici glavnog grada. Da se ne zaboravi, ostavljam im u nasledje nekoliko gluposti koje me vesele, što je neoboriv dokaz da sam još živ.
Između ostalog, moji sugrađani naivno veruju da se pivo, kada se prelije preko čaše, može zaustaviti umakanjem kažiprsta u penu. Mada su kafane prepune tipova koji jedan drugom guraju prljave prste u čaše; još nisam video da je nekome pošlo za rukom bilo šta drugo, sem da ispoliva stolnjak i napuni manžetne pivom.
Beograđani su izmislili i neverovatnu stvar da se fleke od crnog vina na belim pantalonama uspešno vade ako se po njima istog časa pospe belo vino. Zbog toga je Beograd – grad pijanih pantalona, jer meša pića! Neverovatna stvar: Kada umaste odeću, oni je sole na tom mestu, iako se ta vrsta fleka, kao što je poznato, najuspešnije vadi makazama.
Pitaćete se, svakako, kakve veze ima polaganje ispita sa vodom? Nikakve. Ali kada neko iz kuće krene da polaže kakav ispit, za njim će majka ili baba uvek prosuti punu čašu vode niz stepenice, zbog čega su već mnogi polomili noge i ruke okliznuvši se, dok su ostali stigli na fakultet potpuno mokri.
Između ostalog, moji sugrađani naivno veruju da se pivo, kada se prelije preko čaše, može zaustaviti umakanjem kažiprsta u penu. Mada su kafane prepune tipova koji jedan drugom guraju prljave prste u čaše; još nisam video da je nekome pošlo za rukom bilo šta drugo, sem da ispoliva stolnjak i napuni manžetne pivom.
Beograđani su izmislili i neverovatnu stvar da se fleke od crnog vina na belim pantalonama uspešno vade ako se po njima istog časa pospe belo vino. Zbog toga je Beograd – grad pijanih pantalona, jer meša pića! Neverovatna stvar: Kada umaste odeću, oni je sole na tom mestu, iako se ta vrsta fleka, kao što je poznato, najuspešnije vadi makazama.
Pitaćete se, svakako, kakve veze ima polaganje ispita sa vodom? Nikakve. Ali kada neko iz kuće krene da polaže kakav ispit, za njim će majka ili baba uvek prosuti punu čašu vode niz stepenice, zbog čega su već mnogi polomili noge i ruke okliznuvši se, dok su ostali stigli na fakultet potpuno mokri.
- Poruka
- 397.600
- Poruka
- 397.600
K R A T K A I S T O R I J A S A T I R E
Da li satira postoji? Ne znam.
Nekada se zbog nje mogla da izgubi glava – danas samo vreme. Čini mi se da je satire nestalo kada je srušen berlinski zid. Više nije bilo ničega što je trebalo probijati glavom. U Titovo vreme rukovodioci nisu krali.Nije im to bilo potrebno.Verovali su da će trajati večno. Ne verujem da je iko od njih uopšte nosio novac u džepu. Sve je za njih bilo besplatno; i piće i hrana i letovanja na Brionima, i kola i školovanje dece u inostranstvu. Obezbedjenje nisu plaćali; nije bilo potrbno, narod ih je naprosto obožavao. Istina, oni nisu krali ali voleli su da objavljuju knjige. “ Samoupravljanje i nesvrstanost – budućnost sveta.” Danas se njihova sabrana i nagradjena dela prodaju na buvljacima kao stara hartija na kilo. Jedina stvar na svetu koje su se bojali, bila je da ne ispadnu smešni. Zbog toga su sve policijske snage bili skoncentrisali na Klub književnika i dve kafane gde su sedeli satiričari,tako da niko nije ni primetio da se zemlja raspada. Svakoga jutra na stolove rukovodilaca stizali su bilteni u kojima su bili zapisani svi vicevi rodjeni prethodne noći i sve pijane izjave humorista i satiričara, a u Hrvatskoj je objavljena čak i čuvena “ Bijela knjiga” – najbolja satirična antologija poslednjih pola veka. Naš najveći satiričar pisac “ Jeretičke priče” završio je život skokom sa svog mos ta – imenjaka na beton. Bilo mu je dosta svega. Ostale su povremeno hapsili i puštali.
Kada je Brana Crnčević odbio ponudjeno piće Branku Pešiću, ovaj mu naredi da ga ispije, mada je pisac prestao da pije. “ Imaš da piješ! – kazao je Pešić – Kako misliš da te trznog vadim iz zatvora?” I satiričari su pili… Bio je to jedini način da pobegnu od sveopšte gluposti i nasilja, držeći se one narodne da “ pijance i Bog čuva”! Bila je to plejada velikih satiričara i pijanaca.
Danas zemljom vladaju japiji u dobro skrojenim odelima kupljenim ispod ruke, koji ne čitaju ništa drugo sem berzanskih izveštaja i anketa za ispitivanje javnog mnjenja. Satira je mrtva, a ovaj skromni NIN- ov dodatak je pokušaj veštačkog disanja. Više ne zatvaraju stiričare – sada njihove aforizme prebijaju i gaze crnim džipovima zatamnjenih stakala. Približavamo se Evropi u kojoj Džonatan Svift postoji samo u ukrštenim rečima. Ukratko, ostali smo bez posla. Život je postao mnogo smešniji od onoga što mi možemo da napišemo i mnogo strašniji od onoga što može da nam se dogodi. Dodje mi da se izvinim bivšim režimima.
Oprostite, bio sam tada mlad; nisam znao šta nas čeka.
Da li satira postoji? Ne znam.
Nekada se zbog nje mogla da izgubi glava – danas samo vreme. Čini mi se da je satire nestalo kada je srušen berlinski zid. Više nije bilo ničega što je trebalo probijati glavom. U Titovo vreme rukovodioci nisu krali.Nije im to bilo potrebno.Verovali su da će trajati večno. Ne verujem da je iko od njih uopšte nosio novac u džepu. Sve je za njih bilo besplatno; i piće i hrana i letovanja na Brionima, i kola i školovanje dece u inostranstvu. Obezbedjenje nisu plaćali; nije bilo potrbno, narod ih je naprosto obožavao. Istina, oni nisu krali ali voleli su da objavljuju knjige. “ Samoupravljanje i nesvrstanost – budućnost sveta.” Danas se njihova sabrana i nagradjena dela prodaju na buvljacima kao stara hartija na kilo. Jedina stvar na svetu koje su se bojali, bila je da ne ispadnu smešni. Zbog toga su sve policijske snage bili skoncentrisali na Klub književnika i dve kafane gde su sedeli satiričari,tako da niko nije ni primetio da se zemlja raspada. Svakoga jutra na stolove rukovodilaca stizali su bilteni u kojima su bili zapisani svi vicevi rodjeni prethodne noći i sve pijane izjave humorista i satiričara, a u Hrvatskoj je objavljena čak i čuvena “ Bijela knjiga” – najbolja satirična antologija poslednjih pola veka. Naš najveći satiričar pisac “ Jeretičke priče” završio je život skokom sa svog mos ta – imenjaka na beton. Bilo mu je dosta svega. Ostale su povremeno hapsili i puštali.
Kada je Brana Crnčević odbio ponudjeno piće Branku Pešiću, ovaj mu naredi da ga ispije, mada je pisac prestao da pije. “ Imaš da piješ! – kazao je Pešić – Kako misliš da te trznog vadim iz zatvora?” I satiričari su pili… Bio je to jedini način da pobegnu od sveopšte gluposti i nasilja, držeći se one narodne da “ pijance i Bog čuva”! Bila je to plejada velikih satiričara i pijanaca.
Danas zemljom vladaju japiji u dobro skrojenim odelima kupljenim ispod ruke, koji ne čitaju ništa drugo sem berzanskih izveštaja i anketa za ispitivanje javnog mnjenja. Satira je mrtva, a ovaj skromni NIN- ov dodatak je pokušaj veštačkog disanja. Više ne zatvaraju stiričare – sada njihove aforizme prebijaju i gaze crnim džipovima zatamnjenih stakala. Približavamo se Evropi u kojoj Džonatan Svift postoji samo u ukrštenim rečima. Ukratko, ostali smo bez posla. Život je postao mnogo smešniji od onoga što mi možemo da napišemo i mnogo strašniji od onoga što može da nam se dogodi. Dodje mi da se izvinim bivšim režimima.
Oprostite, bio sam tada mlad; nisam znao šta nas čeka.
- Poruka
- 397.600
POHVALA STAROSTI
Kad uđete u izvesne godine, što za čoveka vaših godina i nisu neke godine, najpre primećujete da su vam novine sve dalje a ruke sve kraće. Tačnije, što je čovek stariji, slova su mu sve sitnija a problemi sve krupniji. Uputstva za upotrebu lekova, na primer, toliko su sitno štampana da ih mogu, bez lupe, pročitati samo mladi i zdravi, kojima lekovi nisu ni potrebni.
Ipak, mnogi moji vršnjaci kriju svoju ćoravost jer se teško opraštaju od najboljih godina (najboljih, za šta?), što nije moj slučaj. Najveći deo dana tako, provodim tražeći naočare s kojima ću pronaći druge naočare, koje su mi, inače, na čelu.
U kafanama se javljam ljudima sa kojima ne govorim i vidim o kome se radi tek kad počnemo da se ljubimo. Na ulici prolazim pokraj prijatelja bez pozdrava, pa oni misle ili da sam ljut na njih ili da sam se zbog nečega uobrazio.
Kako da im objasnim da ih ne vidim baš najjasnije, a da ipak ne mogu da oko vrata obesim tablu s natpisom: JA SAM ĆORAV.
Ipak, ta ćoravost ima i dobre strane: onome ko ne vidi najbolje sve žene su lepe, a svet je neprestano u ružičastoj izmaglici. Srećom, najveći deo života proveo sam po kafanama, pa jelovnike ne moram da čitam: znam ih napamet, od hladnih predjela do potpisa upravnika restorana.
Nevolja je jedino kada mi neko naruči škampe na buzaru, a ja u belim pantalonama. Kako očistiti gambora a da ne prsne crvena buzara na pantalone — fleka koja se jedino garantovano vadi makazama. Usput, događaju mi se razna čuda.
Jedanput sam izlazeći iz aviona na aerodromu u Dubaiju, držeći stalno na oku nekog hodžicu sa belim turbanom koji se ukrcao u Beogradu, prošao nekoliko pasoških i carinskih kontrola i našao se (niko ne zna kako i na koji način), na ulazu za avion za Džedu, odakle me je u poslednjem trenutku vratila moja žena, inače stjuardesa.
Naravno, starost ima i svojih velikih prednosti; na plažama ne morate da skačete u more sa smrtonosnih visina, da ronite ili da plivate leptir stilom da biste osvojili nečije srce.
Možete mirno da otplivate do prvog čamca i da sve vreme ostanete u vodi držeći se za konopac od sidra. Ne morate da budete ni šarmantni, niti da osvajate mlade lepotice; dovoljno je samo da pomislite da vam mogu biti unuke.
Kad uđete u izvesne godine, što za čoveka vaših godina i nisu neke godine, najpre primećujete da su vam novine sve dalje a ruke sve kraće. Tačnije, što je čovek stariji, slova su mu sve sitnija a problemi sve krupniji. Uputstva za upotrebu lekova, na primer, toliko su sitno štampana da ih mogu, bez lupe, pročitati samo mladi i zdravi, kojima lekovi nisu ni potrebni.
Ipak, mnogi moji vršnjaci kriju svoju ćoravost jer se teško opraštaju od najboljih godina (najboljih, za šta?), što nije moj slučaj. Najveći deo dana tako, provodim tražeći naočare s kojima ću pronaći druge naočare, koje su mi, inače, na čelu.
U kafanama se javljam ljudima sa kojima ne govorim i vidim o kome se radi tek kad počnemo da se ljubimo. Na ulici prolazim pokraj prijatelja bez pozdrava, pa oni misle ili da sam ljut na njih ili da sam se zbog nečega uobrazio.
Kako da im objasnim da ih ne vidim baš najjasnije, a da ipak ne mogu da oko vrata obesim tablu s natpisom: JA SAM ĆORAV.
Ipak, ta ćoravost ima i dobre strane: onome ko ne vidi najbolje sve žene su lepe, a svet je neprestano u ružičastoj izmaglici. Srećom, najveći deo života proveo sam po kafanama, pa jelovnike ne moram da čitam: znam ih napamet, od hladnih predjela do potpisa upravnika restorana.
Nevolja je jedino kada mi neko naruči škampe na buzaru, a ja u belim pantalonama. Kako očistiti gambora a da ne prsne crvena buzara na pantalone — fleka koja se jedino garantovano vadi makazama. Usput, događaju mi se razna čuda.
Jedanput sam izlazeći iz aviona na aerodromu u Dubaiju, držeći stalno na oku nekog hodžicu sa belim turbanom koji se ukrcao u Beogradu, prošao nekoliko pasoških i carinskih kontrola i našao se (niko ne zna kako i na koji način), na ulazu za avion za Džedu, odakle me je u poslednjem trenutku vratila moja žena, inače stjuardesa.
Naravno, starost ima i svojih velikih prednosti; na plažama ne morate da skačete u more sa smrtonosnih visina, da ronite ili da plivate leptir stilom da biste osvojili nečije srce.
Možete mirno da otplivate do prvog čamca i da sve vreme ostanete u vodi držeći se za konopac od sidra. Ne morate da budete ni šarmantni, niti da osvajate mlade lepotice; dovoljno je samo da pomislite da vam mogu biti unuke.
- Poruka
- 397.600
U MENI SE BORE HERCEGOVAC I BEOGRAĐANIN
Hercegovac živi u meni još pre mog rođenja; Beograđanin od devete godine, kada sam se 1946. doselio u ovaj grad. Jedan govori ekavski, drugi insistira na ijekavskom. Najgore mi je na koncertima u Kolarcu. Beograđanin, kao, obožava dosadne Malerove simfonije, a Hercegovac istog časa utone u san i, da oprostite, glasno diše, pa ga svi naokolo bude i utišavaju. On bi da sluša gusle
Sedim na jednom crvotočnom splavu na Adi Ciganliji i razmišljam da li da se okupam u Savi.
U meni se bore Hercegovac i Beograđanin.
Beograđaninu hladna voda, Hercegovcu prljava i mutna, a meni vruće!
Beograđanin, oprezan kao što ga je Bog dao, šapuće mi da ćemo se sva trojica prehladiti.
Hercegovac se sa tugom seća smaragdne Trebišnjice koja može da se pije i zelene Neretve u koju je skakao s mostarskog Starog mosta. Kune su da se u Savi ne bi okupao da mu daju ne znam šta! (Kao da mu neko, uopšte, nešto i nudi!)
Kroz mene teku mnoge reke; ljupka, ženstvena Sava, potuljeni gospodar Dunav. Valja se tromi Misisipi Marka Tvena (“Zaboravi to!”, odmahuje rukom Hercegovac, rođeni rusofil), lukava bludnica Sena koja ume da izmami čoveku i poslednju paru, ogrće se sivim penjoarom mutna Temza, šumi Miljacka ispod mostova promenjenih naziva, zlati se i blista sveta reka Krka, gazim Kupu, Cetinu i Zrmanju – Oj, Moravo, moje selo ravno…
I dok se ona dvojica u meni prepiru, skačem u Savu, baš me briga!
Beograđanin odmah kraul, Hercegovac leptir stil, a ja na leđa!
Ne može se ni zamisliti kako to izgleda onima sa obale.
Hercegovac živi u meni još pre mog rođenja; Beograđanin od devete godine, kada sam se 1946. doselio u ovaj grad.
Jedan govori ekavski, drugi insistira na ijekavskom.
Najgore mi je na koncertima u Kolarcu. Beograđanin, kao, obožava dosadne Malerove simfonije, a Hercegovac istog časa utone u san
i da oprostite, glasno diše, pa ga svi naokolo bude i utišavaju. On bi da sluša gusle.
Beograđanin, opet, zeva dok guslar peva o starim junacima i čudi se što brkati ljudi plaču.
Priznajem, zagorčavaju mi život na svakom koraku. Ne znam kud da se denem od njih dvojice.
Pođem tako pre neki dan da dam važan intervju za englesku televiziju, a Hercegovac navalio da navučemo maskirnu uniformu.
Beograđanin hoće tamno odelo s kravatom. Navučem izbledeli džins i prljave patike. Nisu govorili sa mnom dva sata!
Jedan zapeo da potpišemo sve što se od nas traži (pa da se posle ne držimo toga), a drugi neće ni da čuje!
Reporter Frontline News Television-a, gos'n Adam Kaliher, našao se u čudu. Njih dvojica viču, udaraju šakama o sto – meni ne daju da dođem do reči!
Dobro, nekako ih smirim i objasnim gos'n Kaliheru da u svakom Srbinu živi više raznih Srba.
Neki dan se, opet, zavadili dok sam spavao i ne sluteći šta se dešava u meni. Šta je bilo? Hercegovac, izgleda, kao i obično sanjao da je na ratištu sa svojima, a Beograđanin ga nazvao ratnim huškačem i zatvorio mu svoj deo srčane pretkomore. Umalo se ne uguših u tom ružnom snu! Probudim se i ispečem dva jaja na oko, očistim mlade rotkvice, ali ne ide! Hercegovac ne jede, podnimio se i samo nas ćuteći gleda. Gladuje. I Beograđaninu stao zalogaj u grlu. Baci viljušku na tanjir…
Na Adu dolazi jedan čuveni psihijatar da se leči od depresije. Po čitav dan sedi i bulji u vodu. Požalim mu se, a on mi kaže da je u mom slučaju,
verovatno, reč o blagom obliku šizofreniije. U pitanju je podvajanje ličnosti.
“Ali, nas nije dvoje, nego troje!”, objasnio sam mu. “Da li je moguće cijepanje ličnosti natroje?”
Uostalom, može uskoro da nas bude i više! Već se povremeno javljaju i neki drugi: izbeglice iz Sarajeva, Evropljani, pacifisti i ratoborni,
pravoslavni i slavenofili, diplomate i samoubice…
Psihijatar mi je rekao da je moj slučaj veoma zanimljiv i da nešto slično nije imao u dosadašnjoj praksi. “Zapisujte sve što budete osećali…”, kazao mi je. Eto, zapisujem. Od toga i živim.
“Mogao bi da živiš i od nekog ozbiljnijeg posla”, gunđa Hercegovac u meni.
U tom trenutku pokraj nas prođe jedna beogradska lepotica.
I Hercegovac i Beograđanin okreću se za njom.
Ja se pravim da je ne primećujem.
Ali, oni više ni o čemu ne mogu da pričaju, sem o politici. Opet se svađaju oko toga ko ja patriot, a ko izdajnik. Šta da radim?
Hercegovcu naručujem lozovaču – Beograđaninu hladno pivo, a ja popijem sedativ da ih lakše podnesem i ponovo zaspim.
Strah me je jedino od buđenja…
Hercegovac živi u meni još pre mog rođenja; Beograđanin od devete godine, kada sam se 1946. doselio u ovaj grad. Jedan govori ekavski, drugi insistira na ijekavskom. Najgore mi je na koncertima u Kolarcu. Beograđanin, kao, obožava dosadne Malerove simfonije, a Hercegovac istog časa utone u san i, da oprostite, glasno diše, pa ga svi naokolo bude i utišavaju. On bi da sluša gusle
Sedim na jednom crvotočnom splavu na Adi Ciganliji i razmišljam da li da se okupam u Savi.
U meni se bore Hercegovac i Beograđanin.
Beograđaninu hladna voda, Hercegovcu prljava i mutna, a meni vruće!
Beograđanin, oprezan kao što ga je Bog dao, šapuće mi da ćemo se sva trojica prehladiti.
Hercegovac se sa tugom seća smaragdne Trebišnjice koja može da se pije i zelene Neretve u koju je skakao s mostarskog Starog mosta. Kune su da se u Savi ne bi okupao da mu daju ne znam šta! (Kao da mu neko, uopšte, nešto i nudi!)
Kroz mene teku mnoge reke; ljupka, ženstvena Sava, potuljeni gospodar Dunav. Valja se tromi Misisipi Marka Tvena (“Zaboravi to!”, odmahuje rukom Hercegovac, rođeni rusofil), lukava bludnica Sena koja ume da izmami čoveku i poslednju paru, ogrće se sivim penjoarom mutna Temza, šumi Miljacka ispod mostova promenjenih naziva, zlati se i blista sveta reka Krka, gazim Kupu, Cetinu i Zrmanju – Oj, Moravo, moje selo ravno…
I dok se ona dvojica u meni prepiru, skačem u Savu, baš me briga!
Beograđanin odmah kraul, Hercegovac leptir stil, a ja na leđa!
Ne može se ni zamisliti kako to izgleda onima sa obale.
Hercegovac živi u meni još pre mog rođenja; Beograđanin od devete godine, kada sam se 1946. doselio u ovaj grad.
Jedan govori ekavski, drugi insistira na ijekavskom.
Najgore mi je na koncertima u Kolarcu. Beograđanin, kao, obožava dosadne Malerove simfonije, a Hercegovac istog časa utone u san
i da oprostite, glasno diše, pa ga svi naokolo bude i utišavaju. On bi da sluša gusle.
Beograđanin, opet, zeva dok guslar peva o starim junacima i čudi se što brkati ljudi plaču.
Priznajem, zagorčavaju mi život na svakom koraku. Ne znam kud da se denem od njih dvojice.
Pođem tako pre neki dan da dam važan intervju za englesku televiziju, a Hercegovac navalio da navučemo maskirnu uniformu.
Beograđanin hoće tamno odelo s kravatom. Navučem izbledeli džins i prljave patike. Nisu govorili sa mnom dva sata!
Jedan zapeo da potpišemo sve što se od nas traži (pa da se posle ne držimo toga), a drugi neće ni da čuje!
Reporter Frontline News Television-a, gos'n Adam Kaliher, našao se u čudu. Njih dvojica viču, udaraju šakama o sto – meni ne daju da dođem do reči!
Dobro, nekako ih smirim i objasnim gos'n Kaliheru da u svakom Srbinu živi više raznih Srba.
Neki dan se, opet, zavadili dok sam spavao i ne sluteći šta se dešava u meni. Šta je bilo? Hercegovac, izgleda, kao i obično sanjao da je na ratištu sa svojima, a Beograđanin ga nazvao ratnim huškačem i zatvorio mu svoj deo srčane pretkomore. Umalo se ne uguših u tom ružnom snu! Probudim se i ispečem dva jaja na oko, očistim mlade rotkvice, ali ne ide! Hercegovac ne jede, podnimio se i samo nas ćuteći gleda. Gladuje. I Beograđaninu stao zalogaj u grlu. Baci viljušku na tanjir…
Na Adu dolazi jedan čuveni psihijatar da se leči od depresije. Po čitav dan sedi i bulji u vodu. Požalim mu se, a on mi kaže da je u mom slučaju,
verovatno, reč o blagom obliku šizofreniije. U pitanju je podvajanje ličnosti.
“Ali, nas nije dvoje, nego troje!”, objasnio sam mu. “Da li je moguće cijepanje ličnosti natroje?”
Uostalom, može uskoro da nas bude i više! Već se povremeno javljaju i neki drugi: izbeglice iz Sarajeva, Evropljani, pacifisti i ratoborni,
pravoslavni i slavenofili, diplomate i samoubice…
Psihijatar mi je rekao da je moj slučaj veoma zanimljiv i da nešto slično nije imao u dosadašnjoj praksi. “Zapisujte sve što budete osećali…”, kazao mi je. Eto, zapisujem. Od toga i živim.
“Mogao bi da živiš i od nekog ozbiljnijeg posla”, gunđa Hercegovac u meni.
U tom trenutku pokraj nas prođe jedna beogradska lepotica.
I Hercegovac i Beograđanin okreću se za njom.
Ja se pravim da je ne primećujem.
Ali, oni više ni o čemu ne mogu da pričaju, sem o politici. Opet se svađaju oko toga ko ja patriot, a ko izdajnik. Šta da radim?
Hercegovcu naručujem lozovaču – Beograđaninu hladno pivo, a ja popijem sedativ da ih lakše podnesem i ponovo zaspim.
Strah me je jedino od buđenja…
- Poruka
- 397.600
Ova priča Moma Kapora će vas naterati da se zamislite,
Bilo koji društveni status da imate.
Svako od nas može da pomogne da nečiji život postane makar malo lepši.
NEMA
Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.
Devojčica kaže majci: “Nema…“
Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.
Majka kaže: „Pogledaj još malo…“ i dete ponovo iščezava u đubretu.
Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.
Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.
Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.
Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute.
Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju…
Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.
Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.
I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni, opet su sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.
Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.
Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori!
Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima“.
A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“.
I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.
Bilo koji društveni status da imate.
Svako od nas može da pomogne da nečiji život postane makar malo lepši.
NEMA
Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.
Devojčica kaže majci: “Nema…“
Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.
Majka kaže: „Pogledaj još malo…“ i dete ponovo iščezava u đubretu.
Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.
Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.
Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.
Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute.
Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju…
Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.
Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.
I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni, opet su sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.
Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.
Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori!
Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima“.
A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“.
I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.
- Poruka
- 397.600
NIKAD NARODU UDOVOLJITI
Dragi naši u tuđini, mi smo hvala Bogu dobro i zdravo, što i vama od sveg srca želimo. Ne sećamo se baš tačno kad ste otišli odavde i jeste li možda zaboravili na nas i naše mane i vrline, pa vas podsećamo ovim malim pismom kakav smo mi narod i kako nam je nemoguće udovoljiti.
Kod nas, naime, nikada ništa nije normalno kao kod ostalog sveta. Evo, na primer, slušao sam najmanje dve-tri godine kako Beograđani kukaju što se klima promenila i što više zima nije zima, a leto leto, i kako nema prelaznih perioda, nego pravo iz majica u džempere!
Stari Beograđani se sa nostalgijom sećaju nekadašnjih snegova, koji bi toliko napadali da se išlo kroz prave bele tunele. Pri tom zaboravljaju da su u to vreme bili mali i da su snežni zidovi bili viši od njih. Ali, svejedno! Evo, sad kada najzad pada sneg, nastade prava panika; saobraćaj u kolapsu, kao da su u pitanju snežne lavine, a ne svega tridesetak centimetara snega; lede se vodovodne cevi, a spikeri sa lokalnih radio-stanica upozoravaju Beograđane da ne izlaze napolje bez preke potrebe. Jednom rečju — katastrofa!
Klinike pune onih što su polomili noge na ledu ili onih drugi, kojima su ledenice sa krova pale na glavu. Gradske komunalne službe zaprepašćene i zatečene snegom u februaru koga niko nije očekivao, svi kukaju kako im je hladno i kako će se posmrzavati do proleća. Kod nas postoji čak i jedno selo, zove se Šavnik, koje je svake godine zatrpano smetovima i odsečeno od sveta da bi voditelji televizijskog dnevnika imali čim da počnu najvažnije vesti. Srbi sede ispred ekrana i ogovaraju sopstvenu zemlju. Neki, koji su bili u Švajcarskoj i Nemačkoj, zažareno govore kako su tamo i usred najvećih zima putevi čisti kao da imaju podno grejanje, a vidite, kako je kod nas! — zaključuju, zaboravljajući da Švajcarsku nije pravio njihov deda, nego švajcarski.
Onda dočekamo nekako leto, kad ono vrućine — dva meseca ni kapi kiše, takođe katastrofa. Suša će nam uništiti sve živo, ovo je potpuno nenormalno!
E onda počnu kiše, ali to nisu one kiše što padaju po normalnim zemljama, nego naše, srpske. To nije kiša, nego elementarna katastrofa, opšti potop. Seljaci sede na dimnjacima svojih kuća, deca se brčkaju po plićacima, a krave plivaju leđno sa sve četiri noge uvis. Čudo.
Isto tako je bilo i u socijalizmu za vreme koga smo čeznuli za kapitalizmom, pa da malo i mi živimo kao ostali svet. Ali, đavola, kad nam dođe dugo sanjani kapitalizam, to ni izbliza nije bilo ono što smo očekivali. Bitange se obogatiše preko noći, a po ulicama započe pucnjava kao u filmovima o Čikagu iz dvadesetih. Nove gazde pokupovaše sve živo i pootpuštaše pola zemlje: jednom rečju — katastrofa!
"Dođu vremena — pisao je Ivo Andrić — kad pametni zaćute, budale progovore, a fukara se obogati." Ima li išta tačnije od toga?
Jednom rečju, emisija Tražili ste, gledajte!
Ili što reče jedan:
"Da prođe i ova demokratija, pa da živimo ko ljudi!"
Dragi naši u tuđini, mi smo hvala Bogu dobro i zdravo, što i vama od sveg srca želimo. Ne sećamo se baš tačno kad ste otišli odavde i jeste li možda zaboravili na nas i naše mane i vrline, pa vas podsećamo ovim malim pismom kakav smo mi narod i kako nam je nemoguće udovoljiti.
Kod nas, naime, nikada ništa nije normalno kao kod ostalog sveta. Evo, na primer, slušao sam najmanje dve-tri godine kako Beograđani kukaju što se klima promenila i što više zima nije zima, a leto leto, i kako nema prelaznih perioda, nego pravo iz majica u džempere!
Stari Beograđani se sa nostalgijom sećaju nekadašnjih snegova, koji bi toliko napadali da se išlo kroz prave bele tunele. Pri tom zaboravljaju da su u to vreme bili mali i da su snežni zidovi bili viši od njih. Ali, svejedno! Evo, sad kada najzad pada sneg, nastade prava panika; saobraćaj u kolapsu, kao da su u pitanju snežne lavine, a ne svega tridesetak centimetara snega; lede se vodovodne cevi, a spikeri sa lokalnih radio-stanica upozoravaju Beograđane da ne izlaze napolje bez preke potrebe. Jednom rečju — katastrofa!
Klinike pune onih što su polomili noge na ledu ili onih drugi, kojima su ledenice sa krova pale na glavu. Gradske komunalne službe zaprepašćene i zatečene snegom u februaru koga niko nije očekivao, svi kukaju kako im je hladno i kako će se posmrzavati do proleća. Kod nas postoji čak i jedno selo, zove se Šavnik, koje je svake godine zatrpano smetovima i odsečeno od sveta da bi voditelji televizijskog dnevnika imali čim da počnu najvažnije vesti. Srbi sede ispred ekrana i ogovaraju sopstvenu zemlju. Neki, koji su bili u Švajcarskoj i Nemačkoj, zažareno govore kako su tamo i usred najvećih zima putevi čisti kao da imaju podno grejanje, a vidite, kako je kod nas! — zaključuju, zaboravljajući da Švajcarsku nije pravio njihov deda, nego švajcarski.
Onda dočekamo nekako leto, kad ono vrućine — dva meseca ni kapi kiše, takođe katastrofa. Suša će nam uništiti sve živo, ovo je potpuno nenormalno!
E onda počnu kiše, ali to nisu one kiše što padaju po normalnim zemljama, nego naše, srpske. To nije kiša, nego elementarna katastrofa, opšti potop. Seljaci sede na dimnjacima svojih kuća, deca se brčkaju po plićacima, a krave plivaju leđno sa sve četiri noge uvis. Čudo.
Isto tako je bilo i u socijalizmu za vreme koga smo čeznuli za kapitalizmom, pa da malo i mi živimo kao ostali svet. Ali, đavola, kad nam dođe dugo sanjani kapitalizam, to ni izbliza nije bilo ono što smo očekivali. Bitange se obogatiše preko noći, a po ulicama započe pucnjava kao u filmovima o Čikagu iz dvadesetih. Nove gazde pokupovaše sve živo i pootpuštaše pola zemlje: jednom rečju — katastrofa!
"Dođu vremena — pisao je Ivo Andrić — kad pametni zaćute, budale progovore, a fukara se obogati." Ima li išta tačnije od toga?
Jednom rečju, emisija Tražili ste, gledajte!
Ili što reče jedan:
"Da prođe i ova demokratija, pa da živimo ko ljudi!"
- Poruka
- 397.600
MITCU, ARČI, ponovo MICU...
Imao sam mačora Mitsu-a, koga je ubio jedan pas, a za koga smo bili vezani moja žena i ja. Ona je pala u duboku depresiju. Tog mačora nam je poklonila Iva Sanjina, stara balerina i često je pitala kako napreduje. On je bio član naše familije. Dočekivao nas je, ispraćao, mjaukao, razgovarao sa nama. Kada je on ubijen, odlučio sam da kupim svojoj ženi psa.
Problem je u našoj zemlji i u našoj sredini to što čovek nikako ne može da ima psa. Kad je čovek dete, psa mu ne dozvoljavaju roditelji. Izbacuju psa koga on dovede iz kuće i on pati. Zatim, ode u vojsku gde su psi uglavnom oficiri, a nema pravih pasa. Kad se čovek oženi, psa mu ne dozvoljava ni žena zbog bebe. Međutim, u Engleskoj, kada se rodi dete, odmah se kupi i pas da bi čuvao dete i da bi dete bilo socijalno, tj. da rastu zajedno.
Dakle, muškarac može da dobije svog prvog psa tek u drugom braku. Tako sam i ja dobio psa u svom drugom braku. Išli smo po njega čak u Kraljevo. Tamo je bilo leglo u kom on jedini nije bio prodat. To je bilo leglo sibirskih haski-ja, a on nije prodat jer je bio bolešljiv i nikakav. Ušao je u torbu moje žene, dok smo sedeli kod odgajivača. Tim potezom je pokazao sofisticiranost, jer je torba bila Louis Vuitton. Ne bi ušao u neku drugu torbu sigurno, možda eventualno u Hermes. Tako smo ga u kutiji doneli u Beograd.
On je postao moj nerazdvojni drug. Jedan deo dana morao sam da ga šetam. Tada je imao dva meseca. Stanovali smo u Skadarliji koja je bila veoma nezgodna za pse, zato što oni obeležavaju stolice na kojima sede gosti. Tamo je neka kaldrma i nizbrdica, a ostale ulice su zakrčene automobilima, pa su šetnje izgledale kao provlačenje kroz Scilu i Haridbu.
Onda smo se preselili na Vračar i on se našao u pravom kraju, jer tu je Karađorđev park. Sada dolazimo do pitanja imena. Zasto Arčibald? Bio sam scenograf u jednoj drami koju je napisao Slobodan Marković, a koja se zvala "Zaobilazni Arčibald". Međutim, psima se ne daju srpska imena. Jer ako se pas nazove Žika, i vi ga pozovete "Žiko!", prićiće vam troje ljudi. Ali ako viknete "Arči!", može samo da vam priđe drugi sekretar američke ambasade koji džogira u tom trenutku kroz park.
Arči je za mene veoma povoljan za šetnju, jer ne razgovara o politici. Uvek kada sa nekim razgovaram o politici, posvađamo se. Međutim, Arči lepo ide, mi njušimo razne tragove, to se zove "čitanje novina", a njega njuše neke divne kučkice koje imaju veoma šarmantne i lepe vlasnice. Uopšte mi nije jasno stanje ljudi koji se žale na usamljenost i koji ne mogu da nađu nekog s kim bi se družili i koga bi voleli. Dovoljno je da uzmu kera, da šetaju sa njim i upoznaće gomilu sveta, naročito ženskog. Žene više šetaju sa psima jer su muškarci zauzeti, oni rade pre podne. Vlasnice ne rade, nego šetaju pse, a tada počinje čuvena konverzacija — da li je mužjak ili ženka? Ako kaže ženka, onda je u redu. A koliko je stara? Koja je vrsta? Tako da tada već ulazimo u intimnije razgovore. A treći put je već ljubljenje u senci drveća Karađorđevog parka.
Godinu dana pre nego što smo kupili Arčija, u jednom pariskom bistrou, sedeli smo moja žena i ja i pili vino. Pored nas je došao mladić sa devojkom i haskijem. Haski je seo i gledao nas svojim plavim očima. Moja žena je rekla, ako ikad bude imala psa, da će to biti haski. Gledao nas je sa takvim obožavanjem.
Ono što me je zapanjilo je jedna čudna priča. Učestvovao sam u jednoj emisiji na televiziji koja se zove "Kućni ljubimac". Tu je Arči, tada još mlad, jeo kosti iz moje ruke. Uvek sam mu davao neku veliku kost. Uopšte, bio je mnogo šarmantniji od mene. Kad je ta emisija emitovana, kroz deset minuta javio mi se jedan divan ženski glas i rekao je da je videla emisiju sa Arčijem, da je Arči predivan pas koji ima plave oči. Sa takvim očima pre rata nisu puštali poštare kući među žene. Ona je pitala da li bih ja dozvolio da se Arči pari sa njenom ženkom. Ja sam bio zaprepašćen. Rekao sam "gospođo, ja sam 35-40 godina na televiziji i to ne 15 minuta kao Arči, nego sat ili sat i po, a nikada nisam dobio takav predlog, a on ga je dobio odmah."
Kod mene ima i pritajene narcisoidnosti, jer kad idem sa njim, nailaze devojke i kažu "jao što je lep". Ja se pravim da govore o meni, napravim inteligentan izraz, koliko je to moguće. Ali, sa onom gospođom smo se dogovorili da dođe sa kujom u moju kuću. Ona je došla, ali je došla sa mužem, buketom cveća i bocom šampanjca, a njena keruša, kako je ušla, odmah je skočila na Arčija. To je Arčija prilično zbunilo, jer ga je ona napala. On je gledao u mene tražeći da ga zaštitim, ali nisam mogao ništa. Na kraju, oni su krenuli da obavljaju tu dužnost, gospođin muž je slikao aparatom. Gospođa je plakala, a ja sam naravno pio. I kad se to sve završilo i kad je Arči obavio posao oko produžetka vrste, gospođa me je pitala "koliko smo dužni"? Kada sam je pitao "za šta?", ona je rekla "pa za to sto je Arči oplodio moju Astru". Ja sam rekao "gospođo, ovo je neverovatno, ja sam u godinama kada ja plaćam". "Nemojte samo da tražite alimentaciju, ostalo će biti u redu". Iz te kombinacije smo dobili jedno božanstveno štene koje smo poklonili.
Što se tiče sibirskog haskija, kada šetamo Karađorđevim parkom, kada naiđu tri starija čoveka sa kapama zvanim "lenjinke", očigledni informbirovci i kada me pitaju kakav je to pas? Ja im kažem "eta ruskaja sabaka". Tada se oni ozare, shvate da je Arči njihov. Zatim naiđe neki Amerikanac, pošto su u okolini predstavništva i pita me "kakav je to pas"? Ja mu kažem da je to haski sa Aljaske. Onda se i on ozari takođe, drago mu je da čuje da je to američki pas. Ponekad naiđe neko sa šajkačom i štapom i pita me "je li bre, kakav je to ker"? Ja mu kažem — "to je SOP — srpski odbrameni pas". I on takođe ode zadovoljan. To su uglavnom moji odgovori na pitanje odakle je Arči. Arči je tipičan sibirshi haski, njegov otac je prvak Evrope, a deda je prvak sveta. Nikad ga nisam vodio na takmičenja, jer se ja takmičim umesto njega. Dve slavne ličnosti u kući bilo bi previše. Arči jede granule, ali pomešane sa mesom. Moja žena ga hrani i ona je njegov pravi gazda. Ja sam samo rezervni gazda koji ga šeta, obično ujutru, dok ona spava, ili uveče, jer mi je on alibi da svratim u "Konobu" i popijem nekoliko pića.
Ta rusko-američko-srpska varijanta psa prilično teško podnosi klimu u Beogradu. Leti uglavnom spava pod klima-uređajem, dok je zima njegovo vreme. Tada voli da spava na snegu na terasi ili u dvorištu. Jednostavno, iskopa rupu i spava. Međutim, on je oštenjen u Kraljevu, pa se ipak koliko-toliko navikao na vrućinu. U svakom slučaju, vrlo je tužno videti ga na vrućini, leto nije njegovo vreme. Sada počinje njegovih pet minuta. On je sed, kao i ja, stariji je od mene po "psećim godinama", sporo se i umorno kreće kao i ja, jedino živne kad naiđe neka keruša. Onda potrči.
Odgajivačica koja nam je prodala psa rekla nam je da se sa njim upravlja ljubavlju. Postoje priče o haskijima mužjacima koji beže pedeset kilometara, a o tome sam čitao u jednoj američkoj knjizi. Piše da preskaču ogradu od pet metara, to je sve koješta. Njega drži ljubav. On nikada nije bio udaren, nikada niko nije mnogo vikao na njega. On obožava moju ženu, ona mu je gazdarica, boginja. On je prati i strašno voli mačke.
Za vreme bombardovanja smo on i ja šetali. Tada kućne ljubimce nisu puštali u skloništa. To se odnosilo i na mene i na njega. Jer pisci su bili kućni ljubimci, takođe. Zbog toga smo mi šetali i gomilu tih bombardovanja preturili preko glave. U toku jedne od tih šetnji, u parku je iz jednog grma izašlo mače, crno sa belim grudima. Verovatno ga je neko izbacio iz kuće. Kada je Arči prišao, ono je videlo po prvi put psa u životu. Ja sam ga uzeo i odneo kući. Njih dvoje su se u toj meri sprijateljili da je ta mačka spavala uz Arčija, na njegovom krznu. Sada kad prolazi pored mačaka, ne primećuje ih, ne reaguje. Po tome je on vrlo čudan pas. To mače je ostalo kod nas. Možete misliti kako mi je, s obzirom da kad god ustanem iz kreveta, crna mačka mi predje put.
- Poruka
- 397.600
DALMATINSKA ULICA
Kroz majušnu bednu kuhinju u Dalmatinskoj prolazile su poznate ličnosti epohe. Zabranjen u medijima ostao i bez izdavača
spavao sam kojekuda; nekoliko dana čak i u kabini na brodu restoranu "Klub Sava" i u ateljeu slikara Keme Ramujkića na Adi Ciganliji. Na kraju, otišao sam u hotel "Moskvu", gde su mi prijatelji portiri dali malu sobu na poslednjem spratu, onu koja ima kulu sa tornjićem iz koje se vide Terazije.
Preko sobe protezala se noseća greda, zgodna da se čovek u takvoj situaciji obesi. Imao sam torbu sa toaletnim priborom, omiljeni džemper, crnu majicu, jedne farmerke, pisaću mašinu i rukopis nezavršene knjige. To je bilo sve što sam posedovao u tom trenutku.
Trpezarija mi je bila hotelski aperitiv bar na međuspratu, tu sam primao goste, što je bio najskuplji deo mog stanovanja u hotelu. Portirima sam lagao da mi se stan kreči, ali kada je to potrajalo i suviše dugo, rekao sam da rušimo neke zidove. Ipak, to nije moglo da traje beskonačno.
Moja nova mlada žena, stjuardesa, pronašla je majušni zapušteni stan za iznajmljivanje u prizemlju male dvorišne kuće, iznad koje se uzdizala višespratnica, u sumornom kraju, u Dalmatinskoj 62. Okrečila ga je i snabdela najpotrebnijim pokućstvom. Frižider je bio stari, marke "obodin", koji se već decenijama nije pravio, ali ledio je savršeno. Komšije su nas gledale kao čudo: poznati pisac doselio se u najbedniju od svih kuća u kraju sa svojom novom ženom.
Budući da su me još zvali na diplomatske prijeme, pozivao sam i ja američke diplomate. Dolazili su sa buketima cveća, misleći da sam toliko slavan da sam zadržao svoj atelje iz mladosti da bi se kroz njega popeli u novu zgradu. Ali, to je bilo sve; nije bilo nikakve nove zgrade. Za razliku od njihovih škrtih večera, sedeći na patosu, jeli su "baluga" kavijar, dimljeni losos, francuske sireve i pili iz visokih kristalnih čaša "dom perinjon", koji je moja žena donosila sa letova u Njujork i Pariz.
Kroz tu majušnu bednu kuhinju, crvotočnog patosa, bez dnevnog svetla, jer je bila okružena visokim zgradama, prolazile su najpoznatije ličnosti epohe: Dobrica Ćosić, doktor Jovan Rašković, Dušan Džamonja, Igor Mandić, Arsen Dedić, Mario Faneli, kao i mnogi diplomati, a među njima urugvajski pisac i ambasador, sjajan drugar, koji se razvodio više puta, Fernando Gomes. Kuvao sam pile u supi, gulaše i jagnjetinu u slatkom kupusu. Mnogo sam pio, ali i mnogo radio kada se otreznim.
ČUDNO JE TO OSEĆANJE BITI PODSTANAR U SVOM ROĐENOM GRADU POSLE ŽIVOTA U UDOBNOM OGROMNOM STANU SA VRATIMA OD BRUŠENOG KRISTALA, KOJI SE PROTEZAO NA ČITAVOM SPRATU U KONDINOJ 9.
Moje dve ćerke bile su na školovanju u inostranstvu. Jedna na Akademiji u Rimu, druga na Konzervatorijumu u Sofiji. Radio sam kao manijak da bih ih tamo izdržavao. Bez dnevnog svetla, slikao sam ispod lampiona pastele i prodavao ih budzašto. Ali, stvari i stanovi su me ponovo pronalazili, ni sam ne znam kako. Nema, čini se, kraja u Beogradu u kome nisam živeo.
Zbog afere na Nijagarinim vodopadima, u Zagrebu sam ostao bez izdavača, koji mi je sa žaljenjem otkazao saradnju, a u Beogradu, koji je dokazivao svoju komunističku pravovernost, takođe zabranjen u svim medijima, nalazio sam se, dakle, usred razvoda i usred zagrebačkog procesa na sudu, bez izdavača i kuće u koju bih se sklonio.
Novine, od kojih se možda moglo živeti, otkazale su mi takođe saradnju, a na televiziji moje lice je bilo zabranjeno. Zamukli su telefonski pozivi, prestale su da dolaze pozivnice za premijere i svečana otvaranja izložbi.
Jedino zapadne ambasade nisu prestale da me pozivaju na prijeme; bio sam im potreban kao borac protiv komunizma. Kada je komunizam srušen, naravno, hvala bogu, prestali su i oni da me pozivaju, jer sam za njih postao preko noći srpski nacionalista.
Dublje se nije moglo pasti, mislio sam.
Ali, ipak je moglo. Hiljadu devetsto devedeset druge, primetio sam da mi se linije koje sam crtao krive; tumačio sam to posledicom noćašnjeg mamurluka, ali ne — linije su se zaista krivile. Lekari su utvrdili degeneraciju žute mrlje, što je značilo da mi je, pretpostavlja se od stresa, umesto moždanog udara puklo očno dno. Nepopravljiva stvar.
Bio sam kod nekoliko najvećih svetskih očnih lekara u Lozani i Ženevi i oni su utvrdili da je stvar nepopravljiva. Moja rožnjača bila je poput stare ribarske mreže koja se raspadala. Imaćete dovoljno vida da odete do parka i da tamo sedite, utešio me je čuveni lekar Zografos u Kantonalnoj bolnici u Lozani. I pored toga, ja danas slikam i crtam bez naočara. Jedino ne mogu da čitam, što mi strašno nedostaje, i što ne razaznajem lica pre no što im priđem na pola metra, a ako su žene u pitanju, onda je to obično kasno i može da bude kobno. Pokojni Jova Rašković divio se mom psihičkom miru i čvrstini. Kao psihijatar, upoznao je mnogo ljudi koji su posle sličnih slučajeva padali u najdublju depresiju i očajanje.
Bog mi je poklonio i više od toga što sam zaslužio, rekao sam mu, red je i da mi nešto oduzme.
Kroz majušnu bednu kuhinju u Dalmatinskoj prolazile su poznate ličnosti epohe. Zabranjen u medijima ostao i bez izdavača
spavao sam kojekuda; nekoliko dana čak i u kabini na brodu restoranu "Klub Sava" i u ateljeu slikara Keme Ramujkića na Adi Ciganliji. Na kraju, otišao sam u hotel "Moskvu", gde su mi prijatelji portiri dali malu sobu na poslednjem spratu, onu koja ima kulu sa tornjićem iz koje se vide Terazije.
Preko sobe protezala se noseća greda, zgodna da se čovek u takvoj situaciji obesi. Imao sam torbu sa toaletnim priborom, omiljeni džemper, crnu majicu, jedne farmerke, pisaću mašinu i rukopis nezavršene knjige. To je bilo sve što sam posedovao u tom trenutku.
Trpezarija mi je bila hotelski aperitiv bar na međuspratu, tu sam primao goste, što je bio najskuplji deo mog stanovanja u hotelu. Portirima sam lagao da mi se stan kreči, ali kada je to potrajalo i suviše dugo, rekao sam da rušimo neke zidove. Ipak, to nije moglo da traje beskonačno.
Moja nova mlada žena, stjuardesa, pronašla je majušni zapušteni stan za iznajmljivanje u prizemlju male dvorišne kuće, iznad koje se uzdizala višespratnica, u sumornom kraju, u Dalmatinskoj 62. Okrečila ga je i snabdela najpotrebnijim pokućstvom. Frižider je bio stari, marke "obodin", koji se već decenijama nije pravio, ali ledio je savršeno. Komšije su nas gledale kao čudo: poznati pisac doselio se u najbedniju od svih kuća u kraju sa svojom novom ženom.
Budući da su me još zvali na diplomatske prijeme, pozivao sam i ja američke diplomate. Dolazili su sa buketima cveća, misleći da sam toliko slavan da sam zadržao svoj atelje iz mladosti da bi se kroz njega popeli u novu zgradu. Ali, to je bilo sve; nije bilo nikakve nove zgrade. Za razliku od njihovih škrtih večera, sedeći na patosu, jeli su "baluga" kavijar, dimljeni losos, francuske sireve i pili iz visokih kristalnih čaša "dom perinjon", koji je moja žena donosila sa letova u Njujork i Pariz.
Kroz tu majušnu bednu kuhinju, crvotočnog patosa, bez dnevnog svetla, jer je bila okružena visokim zgradama, prolazile su najpoznatije ličnosti epohe: Dobrica Ćosić, doktor Jovan Rašković, Dušan Džamonja, Igor Mandić, Arsen Dedić, Mario Faneli, kao i mnogi diplomati, a među njima urugvajski pisac i ambasador, sjajan drugar, koji se razvodio više puta, Fernando Gomes. Kuvao sam pile u supi, gulaše i jagnjetinu u slatkom kupusu. Mnogo sam pio, ali i mnogo radio kada se otreznim.
ČUDNO JE TO OSEĆANJE BITI PODSTANAR U SVOM ROĐENOM GRADU POSLE ŽIVOTA U UDOBNOM OGROMNOM STANU SA VRATIMA OD BRUŠENOG KRISTALA, KOJI SE PROTEZAO NA ČITAVOM SPRATU U KONDINOJ 9.
Moje dve ćerke bile su na školovanju u inostranstvu. Jedna na Akademiji u Rimu, druga na Konzervatorijumu u Sofiji. Radio sam kao manijak da bih ih tamo izdržavao. Bez dnevnog svetla, slikao sam ispod lampiona pastele i prodavao ih budzašto. Ali, stvari i stanovi su me ponovo pronalazili, ni sam ne znam kako. Nema, čini se, kraja u Beogradu u kome nisam živeo.
Zbog afere na Nijagarinim vodopadima, u Zagrebu sam ostao bez izdavača, koji mi je sa žaljenjem otkazao saradnju, a u Beogradu, koji je dokazivao svoju komunističku pravovernost, takođe zabranjen u svim medijima, nalazio sam se, dakle, usred razvoda i usred zagrebačkog procesa na sudu, bez izdavača i kuće u koju bih se sklonio.
Novine, od kojih se možda moglo živeti, otkazale su mi takođe saradnju, a na televiziji moje lice je bilo zabranjeno. Zamukli su telefonski pozivi, prestale su da dolaze pozivnice za premijere i svečana otvaranja izložbi.
Jedino zapadne ambasade nisu prestale da me pozivaju na prijeme; bio sam im potreban kao borac protiv komunizma. Kada je komunizam srušen, naravno, hvala bogu, prestali su i oni da me pozivaju, jer sam za njih postao preko noći srpski nacionalista.
Dublje se nije moglo pasti, mislio sam.
Ali, ipak je moglo. Hiljadu devetsto devedeset druge, primetio sam da mi se linije koje sam crtao krive; tumačio sam to posledicom noćašnjeg mamurluka, ali ne — linije su se zaista krivile. Lekari su utvrdili degeneraciju žute mrlje, što je značilo da mi je, pretpostavlja se od stresa, umesto moždanog udara puklo očno dno. Nepopravljiva stvar.
Bio sam kod nekoliko najvećih svetskih očnih lekara u Lozani i Ženevi i oni su utvrdili da je stvar nepopravljiva. Moja rožnjača bila je poput stare ribarske mreže koja se raspadala. Imaćete dovoljno vida da odete do parka i da tamo sedite, utešio me je čuveni lekar Zografos u Kantonalnoj bolnici u Lozani. I pored toga, ja danas slikam i crtam bez naočara. Jedino ne mogu da čitam, što mi strašno nedostaje, i što ne razaznajem lica pre no što im priđem na pola metra, a ako su žene u pitanju, onda je to obično kasno i može da bude kobno. Pokojni Jova Rašković divio se mom psihičkom miru i čvrstini. Kao psihijatar, upoznao je mnogo ljudi koji su posle sličnih slučajeva padali u najdublju depresiju i očajanje.
Bog mi je poklonio i više od toga što sam zaslužio, rekao sam mu, red je i da mi nešto oduzme.
- Poruka
- 397.600
Kad smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u našim očima.
Kada poželimo nekog drugog, onda se oni smanjuju.
Svi ljudi na zemlji naviknu se na to posle izvesnog vremena i žive, uglavnom, bez ljubavi, a da im to ništa naročito ne smeta.
Kada poželimo nekog drugog, onda se oni smanjuju.
Svi ljudi na zemlji naviknu se na to posle izvesnog vremena i žive, uglavnom, bez ljubavi, a da im to ništa naročito ne smeta.
- Poruka
- 397.600
Najviše što zahtevam od ljudi je - učtivost! Ostalo me, uglavnom, ne zanima. Kod nas, naime, živi toliko malo zaista lepo vaspitanih ljudi da se uvek ozarim kada neko ume da se osmehne i kaže "dobar dan!" ili kad se podigne sa stolice da pozdravi nekog ko nije mnogo važan; da ne govorim o onim retkim ljudskim primercima koji se sećaju tačnog datuma nečijeg rođenja, ili umeju da izbegnu razgovor o nekoj neprijatnosti koja vam se upravo dogodila i o kojoj priča čitava varoš!
- Poruka
- 397.600
BOG GLEDA ODOZGO.
ČUDA SU, DAKLE, JOŠ UVEK MOGUĆA.
Sveopšta kriza u jednoj zemlji nema nikakvog uticaja na stvaranje umetnika. Oni koji imaju potrebu i nagon da stvaraju, radiće to uprkos svemu. Zaboravljeno je da se Zlatni vek španskog slikarstva (od Valeskeza do Goje) odvijao u vreme najstrašnije inkvizicije. Kada je bila rajedinjena, haotična i nesigurna, Francuska je imala svoje najveće moderne pisce – Malroa, Sartra, Kamija i Verkora.
Mi već decenijama bauljamo kroz muku i tamu.
ČUDO SE, IZGLEDA, MORA ZASLUŽITI.
ČUDA SU, DAKLE, JOŠ UVEK MOGUĆA.
Sveopšta kriza u jednoj zemlji nema nikakvog uticaja na stvaranje umetnika. Oni koji imaju potrebu i nagon da stvaraju, radiće to uprkos svemu. Zaboravljeno je da se Zlatni vek španskog slikarstva (od Valeskeza do Goje) odvijao u vreme najstrašnije inkvizicije. Kada je bila rajedinjena, haotična i nesigurna, Francuska je imala svoje najveće moderne pisce – Malroa, Sartra, Kamija i Verkora.
Mi već decenijama bauljamo kroz muku i tamu.
ČUDO SE, IZGLEDA, MORA ZASLUŽITI.
