- Poruka
- 397.750
U poseti večnosti
Tek kada se brod „Nearoda“ odvojio od pristana i počeo pramcem da seče kreste zapenjenih talasa, primetio sam da na njemu nema nijedne žene. Nijednu ne videh ni na pustim žalima ispod brda i strmih litica kada uplovismo u vode pravoslavlja što započinju na dve milje od lučkog gradića, odmah iza kamenog zida što odvaja profano od svetog.
Nikada još nisam putovao brodom a da se ne zaleprša nečija suknja ili ne odjekne ženski kikot. Ovo je bio neki ćutljiv, muški brod, pun kaluđera, argata i hodočasnika. Monasi su nosili različite rize i kamilavke, od sivih, boje golubijeg perja i tamnomodrih, do potpuno crnih. Neki od njih ličili su na biblijske pastire, onako prašnjavi i pohabanih odora. U rukama jednih bejahu dugi, čvornovati štapovi da se brane od pasa i zmija, dok su drugi imali „rej ban“ naočare i skupocene krstove na grudima ukrašene dragim kamenjem. Razlikovali su im se i jezici i prtljag. Mešao se tu grčki sa ruskim, jermenski sa bugarskim i rumunskim. Jedne pokraj drugih ležale su im uz noge torbe od kostrijeti, bisage i „samsonajt“ kovčezi... A svuda po palubama vladala je tišina; tek neka poluglasno izgovorena rečenica – kao da smo uplovili u omađijane vode gde svaka pogrešna reč može da rastera posvećenost. Čak su i turisti bili tihi, i sami se gotovo nelagodno osećajući zbog siktanja svojih kamera.
Plovili smo ka svetu bez žena. Poslednja koja je nogom zakoračila na Svetu Goru, u Hilandar, 1347. godine, bila je žena cara Dušana Silnog, Jelena; i zbog toga što je, sklanjajući se od kuge, doveo i nju u to muško svetilište, ovaj vladar Srba i grka, kažu, nikada nije proglašen za sveca.
Ćutali smo i plovili u posetu večnosti.
Sveta Gora se nalazi na poluostrvu Atosu, iza kamene burme poslednjeg od tri prsta sa sakate šake nekog antičkog giganta koji je pokušao da dotakne Sunce, pa oprljenu ruku potopio u Egejsko more da je ohladi.
Plašeći se smaka sveta koji je u Evropi prorican za hiljaditu godinu, ovaj surovi i pusti predeo prvi su naselili anahoreti – pustinjaci i isposnici, da bi se na miru molili Bogu i spasli. Najavljeni smak sveta nije se dogodio, te poslednje godine prvog milenijuma. I danas, pred kraj drugog milenijuma, ponovo se šire glasine o kraju civilizacije koji će se dogoditi 2000! Nije li ponovo vreme za molitve na Svetoj Gori?
U starim spisima ostalo je zabeleženo da je 845. godine, u vreme vladavine vizantijske carice Teodore, ovde živelo oko dvadeset hiljada kaluđera u pedeset i šest manastira i da su se bavili zivopisanjem ikona. Danas ih ima oko hiljadu i petsto, a samo dvadeset manastira nije napušteno, među kojima je četvrti po veličini – Hilandar, u kome se moli sedamnaest monaha.
U manastir Hilandar ulazi se sa posebnom vizom, koja se dobija u Kareji, središtu Svete Gore, gde se svakih pet godina smenjuje Proteptistat – administrator koga daju pet najvećih svetogorskih manastira: Lavra, Vatoped, Iviron, Hilandar i Dionisijat. U Hilandaru, priča se, postoji tajni spisak lica koja ne smeju nikada da uđu kroz njegove kapije. Niko za sebe ne može znati da li je na tom spisku. Srećom, ja nisam na njemu, pa sam kao smerni hodočasnik prošao kroz kapiju, onu istu kroz koju je 1198. ušao Sveti Sava, osnivač ovog svetilišta podignutog na ruševinama starog grčkog manastira Hilandara kojeg su razorili Saraceni. Te godine, vizantijski car Aleksije III Anđeo izdaje hrisovulju monahu Savi i njegovom ocu Stefanu Nemanji, kojeg je sin pozvao da se zamonaši i koji je dobio monaško ime Simeon Mirotočivi, da oblast oko manastira bude „Srbima na večni poklon“.
Iz kamenog sarkofaga, u kojem je počivao Simeon Mirotočivi, poput pravog čuda i danas raste stablo loze koja daje plodove grožđa čijim se zrnima pripisuje čudotvorna moć da pomaže nerotkinjama da dobiju decu. Bunar Svetog Save, u kojem je i usred najvećih letnjih vrućina voda uvek ledena, još je jedno hilandarsko čudo.
Pre nego što sam zakoračio u manastir, pročitao sam u nekoj knjizi da „Hilandar spolja liči na veliko izduženo utvrđenje nepravilnog oblika, dugačko oko sto četrdeset i široko oko sedamdeset i pet metara. Opasuju ga zidovi visoki i do trideset metara i debeli između metra i metra i po, a na istočnoj i južnoj strani uzdižu se dve stare visoke kule – pirgovi. Zidovi su unutar manastira zaklonjeni višespratnim konacima.“
Upoznao sam za života mnoga svetska čuda; ali sva ta remek-dela svetskog neimarstva ležala su na temeljima oholosti koja je htela da zadivi hodočasnika i svede ga svojom veličinom na veličinu crva, na česticu beznačajne prašine. Hilandarsko dvorište kao da nimalo nije polagalo na sopstvenu lepotu i vizantijski sklad – tu se vekovima odigravalo nešto mnogo važnije; ono je bilo veliko poprište, neka vrsta arene, u kojoj su se nesavršeni ljudi borili sami protiv sebe, sveta i đavola koji ih je iskušavao pokušavajući da dostignu nebo. Duh te tako žestoke borbe i uzbudljive drame kao da lebdi i danas, pa nisu nimalo neverovatni iskazi američkih astronauta koji su primetili da, gledajući iz svemira, neka od svetih mesta po noći isijavaju neshvatljivu svetlost.
Možda nije slučajno što nasred hilandarskog dvorišta rastu dva najviša čempresa koja sam ikada u životu video. Ova dva plemenita stabla kao da nisu izrasla iz sopstvenog korenja, nego iz vekovnih monaških napora da se iz škrte, neoplemenjene zemlje i zemaljskog praha dostignu astralne duhovne visine do kojih mogu da dopru samo izabrani i oni koji su najviše patili; da se kroz gusto tamnozeleno granje njihova vera sažme u tačku na najvišoj i najtananijoj grančici čempresa, koja poput obrnutog gromobrana, isijava veru u nebo.
Na centralnom delu dvorišta nalazi se crkva Vavedenja Bogorodice, koju je na temeljima stare crkve 1293. podigao srpski kralj Milutin. Crkva je delo čuvenog protomajstora Grka Georgija Maramara iz Soluna. Sagrađena je na osnovi upisanog krsta, sa skladnom kupolom, od opeke boje pečenog okera koja se u redovima smenjuje sa sivkastim kamenom. Majstorstvo ovog neimara odaje svakako postizanje ogromnog prostora obuhvaćenog kamenom opnom gotovo majušnog hrama. Taj unutrašnji prostor se sve više širi što se čovek duže nalazi u njemu, dosežući razmere beskraja kao umnoženog u ogledalima duše.
U ovom hramu nalazi se i najčuvenija ikona pravoslavlja – Bogorodica Trojeručica. Poreklo ove ikone kao da i dan danji prekriva veo tajne.
Jedan neuki monah uverava me da je ona jedna od tri koje je naslikao sam sveti Luka. Istoričari umetnosti tvrde da ona potiče iz klasicističke vizantijske škole četrnaestog veka, što isključuje verodostojnost predanja da ju je u Hilandar, iz Jerusalima, gde je išao da se pokloni Hristovom grobu, doneo Sveti Sava koji je umro čitav vek ranije.
Čini se da Bogorodica Trojeručica ne potiče niotkuda i da je jednostavno sletela s neba da pruža utehu nesrećnima. Jedno je, ipak, sigurno: njena treća ruka, po kojoj je i dobila ime, vezana je za predanje o Jovanu Damaskinu, neustrašivom borcu protiv jeretika koji su nastojali da iz crkava i drugih bogomolja izbace ikone. U toj borbi, veli predanje, Damaskin zadobi tešku ranu i skoro ostade bez jedne ruke. Tada mu u pomoć priteče Bogorodica i učini da mu odsečena ruka zaraste. Zahvalan, on izli ruku u srebru i postavi je na Bogorodičinu ikonu, pa tako ona dobi treću ruku...
U svakom slučaju, ovu ikonu smatraju čudotvornom... i ona je, zaista, u stanju da čini čuda.
U Hilandaru vreme kao da je stalo. Ono se čak i ne računa satima na naš uobičajen svetovni način, već se meri od izlaska do zalaska sunca. Monasi žive po najstrožim pravilima Tipika, koji je još 1200. napisao Sveti Sava, u neprekidnim molitvama i strogim postovima iz kojih je tokom cele godine potpuno isključeno meso, dok se riba jede samo za praznike. Riznica, u kojoj se nalaze najstarije i najdragocenije relikvije i umetnički predmeti i bogata biblioteka sa rukopisima iz davnina, nisu još do kraja istraženi i predstavljaju neostvareni san mnogih stručnjaka i naučnika.
Provesti izvesno vreme u Hilandaru znači pokloniti se zaustavljenom vremenu u kojem jednako traju i živi i upokojeni, spojeni magijom večnosti.
Tek kada se brod „Nearoda“ odvojio od pristana i počeo pramcem da seče kreste zapenjenih talasa, primetio sam da na njemu nema nijedne žene. Nijednu ne videh ni na pustim žalima ispod brda i strmih litica kada uplovismo u vode pravoslavlja što započinju na dve milje od lučkog gradića, odmah iza kamenog zida što odvaja profano od svetog.
Nikada još nisam putovao brodom a da se ne zaleprša nečija suknja ili ne odjekne ženski kikot. Ovo je bio neki ćutljiv, muški brod, pun kaluđera, argata i hodočasnika. Monasi su nosili različite rize i kamilavke, od sivih, boje golubijeg perja i tamnomodrih, do potpuno crnih. Neki od njih ličili su na biblijske pastire, onako prašnjavi i pohabanih odora. U rukama jednih bejahu dugi, čvornovati štapovi da se brane od pasa i zmija, dok su drugi imali „rej ban“ naočare i skupocene krstove na grudima ukrašene dragim kamenjem. Razlikovali su im se i jezici i prtljag. Mešao se tu grčki sa ruskim, jermenski sa bugarskim i rumunskim. Jedne pokraj drugih ležale su im uz noge torbe od kostrijeti, bisage i „samsonajt“ kovčezi... A svuda po palubama vladala je tišina; tek neka poluglasno izgovorena rečenica – kao da smo uplovili u omađijane vode gde svaka pogrešna reč može da rastera posvećenost. Čak su i turisti bili tihi, i sami se gotovo nelagodno osećajući zbog siktanja svojih kamera.
Plovili smo ka svetu bez žena. Poslednja koja je nogom zakoračila na Svetu Goru, u Hilandar, 1347. godine, bila je žena cara Dušana Silnog, Jelena; i zbog toga što je, sklanjajući se od kuge, doveo i nju u to muško svetilište, ovaj vladar Srba i grka, kažu, nikada nije proglašen za sveca.
Ćutali smo i plovili u posetu večnosti.
Sveta Gora se nalazi na poluostrvu Atosu, iza kamene burme poslednjeg od tri prsta sa sakate šake nekog antičkog giganta koji je pokušao da dotakne Sunce, pa oprljenu ruku potopio u Egejsko more da je ohladi.
Plašeći se smaka sveta koji je u Evropi prorican za hiljaditu godinu, ovaj surovi i pusti predeo prvi su naselili anahoreti – pustinjaci i isposnici, da bi se na miru molili Bogu i spasli. Najavljeni smak sveta nije se dogodio, te poslednje godine prvog milenijuma. I danas, pred kraj drugog milenijuma, ponovo se šire glasine o kraju civilizacije koji će se dogoditi 2000! Nije li ponovo vreme za molitve na Svetoj Gori?
U starim spisima ostalo je zabeleženo da je 845. godine, u vreme vladavine vizantijske carice Teodore, ovde živelo oko dvadeset hiljada kaluđera u pedeset i šest manastira i da su se bavili zivopisanjem ikona. Danas ih ima oko hiljadu i petsto, a samo dvadeset manastira nije napušteno, među kojima je četvrti po veličini – Hilandar, u kome se moli sedamnaest monaha.
U manastir Hilandar ulazi se sa posebnom vizom, koja se dobija u Kareji, središtu Svete Gore, gde se svakih pet godina smenjuje Proteptistat – administrator koga daju pet najvećih svetogorskih manastira: Lavra, Vatoped, Iviron, Hilandar i Dionisijat. U Hilandaru, priča se, postoji tajni spisak lica koja ne smeju nikada da uđu kroz njegove kapije. Niko za sebe ne može znati da li je na tom spisku. Srećom, ja nisam na njemu, pa sam kao smerni hodočasnik prošao kroz kapiju, onu istu kroz koju je 1198. ušao Sveti Sava, osnivač ovog svetilišta podignutog na ruševinama starog grčkog manastira Hilandara kojeg su razorili Saraceni. Te godine, vizantijski car Aleksije III Anđeo izdaje hrisovulju monahu Savi i njegovom ocu Stefanu Nemanji, kojeg je sin pozvao da se zamonaši i koji je dobio monaško ime Simeon Mirotočivi, da oblast oko manastira bude „Srbima na večni poklon“.
Iz kamenog sarkofaga, u kojem je počivao Simeon Mirotočivi, poput pravog čuda i danas raste stablo loze koja daje plodove grožđa čijim se zrnima pripisuje čudotvorna moć da pomaže nerotkinjama da dobiju decu. Bunar Svetog Save, u kojem je i usred najvećih letnjih vrućina voda uvek ledena, još je jedno hilandarsko čudo.
Pre nego što sam zakoračio u manastir, pročitao sam u nekoj knjizi da „Hilandar spolja liči na veliko izduženo utvrđenje nepravilnog oblika, dugačko oko sto četrdeset i široko oko sedamdeset i pet metara. Opasuju ga zidovi visoki i do trideset metara i debeli između metra i metra i po, a na istočnoj i južnoj strani uzdižu se dve stare visoke kule – pirgovi. Zidovi su unutar manastira zaklonjeni višespratnim konacima.“
Upoznao sam za života mnoga svetska čuda; ali sva ta remek-dela svetskog neimarstva ležala su na temeljima oholosti koja je htela da zadivi hodočasnika i svede ga svojom veličinom na veličinu crva, na česticu beznačajne prašine. Hilandarsko dvorište kao da nimalo nije polagalo na sopstvenu lepotu i vizantijski sklad – tu se vekovima odigravalo nešto mnogo važnije; ono je bilo veliko poprište, neka vrsta arene, u kojoj su se nesavršeni ljudi borili sami protiv sebe, sveta i đavola koji ih je iskušavao pokušavajući da dostignu nebo. Duh te tako žestoke borbe i uzbudljive drame kao da lebdi i danas, pa nisu nimalo neverovatni iskazi američkih astronauta koji su primetili da, gledajući iz svemira, neka od svetih mesta po noći isijavaju neshvatljivu svetlost.
Možda nije slučajno što nasred hilandarskog dvorišta rastu dva najviša čempresa koja sam ikada u životu video. Ova dva plemenita stabla kao da nisu izrasla iz sopstvenog korenja, nego iz vekovnih monaških napora da se iz škrte, neoplemenjene zemlje i zemaljskog praha dostignu astralne duhovne visine do kojih mogu da dopru samo izabrani i oni koji su najviše patili; da se kroz gusto tamnozeleno granje njihova vera sažme u tačku na najvišoj i najtananijoj grančici čempresa, koja poput obrnutog gromobrana, isijava veru u nebo.
Na centralnom delu dvorišta nalazi se crkva Vavedenja Bogorodice, koju je na temeljima stare crkve 1293. podigao srpski kralj Milutin. Crkva je delo čuvenog protomajstora Grka Georgija Maramara iz Soluna. Sagrađena je na osnovi upisanog krsta, sa skladnom kupolom, od opeke boje pečenog okera koja se u redovima smenjuje sa sivkastim kamenom. Majstorstvo ovog neimara odaje svakako postizanje ogromnog prostora obuhvaćenog kamenom opnom gotovo majušnog hrama. Taj unutrašnji prostor se sve više širi što se čovek duže nalazi u njemu, dosežući razmere beskraja kao umnoženog u ogledalima duše.
U ovom hramu nalazi se i najčuvenija ikona pravoslavlja – Bogorodica Trojeručica. Poreklo ove ikone kao da i dan danji prekriva veo tajne.
Jedan neuki monah uverava me da je ona jedna od tri koje je naslikao sam sveti Luka. Istoričari umetnosti tvrde da ona potiče iz klasicističke vizantijske škole četrnaestog veka, što isključuje verodostojnost predanja da ju je u Hilandar, iz Jerusalima, gde je išao da se pokloni Hristovom grobu, doneo Sveti Sava koji je umro čitav vek ranije.
Čini se da Bogorodica Trojeručica ne potiče niotkuda i da je jednostavno sletela s neba da pruža utehu nesrećnima. Jedno je, ipak, sigurno: njena treća ruka, po kojoj je i dobila ime, vezana je za predanje o Jovanu Damaskinu, neustrašivom borcu protiv jeretika koji su nastojali da iz crkava i drugih bogomolja izbace ikone. U toj borbi, veli predanje, Damaskin zadobi tešku ranu i skoro ostade bez jedne ruke. Tada mu u pomoć priteče Bogorodica i učini da mu odsečena ruka zaraste. Zahvalan, on izli ruku u srebru i postavi je na Bogorodičinu ikonu, pa tako ona dobi treću ruku...
U svakom slučaju, ovu ikonu smatraju čudotvornom... i ona je, zaista, u stanju da čini čuda.
U Hilandaru vreme kao da je stalo. Ono se čak i ne računa satima na naš uobičajen svetovni način, već se meri od izlaska do zalaska sunca. Monasi žive po najstrožim pravilima Tipika, koji je još 1200. napisao Sveti Sava, u neprekidnim molitvama i strogim postovima iz kojih je tokom cele godine potpuno isključeno meso, dok se riba jede samo za praznike. Riznica, u kojoj se nalaze najstarije i najdragocenije relikvije i umetnički predmeti i bogata biblioteka sa rukopisima iz davnina, nisu još do kraja istraženi i predstavljaju neostvareni san mnogih stručnjaka i naučnika.
Provesti izvesno vreme u Hilandaru znači pokloniti se zaustavljenom vremenu u kojem jednako traju i živi i upokojeni, spojeni magijom večnosti.
