Književnost Momo Kapor - kratke priče

[Nina]

Srbija među šljivama

Srbi su narod koji od kako zna za sebe, peče rakije od svega što mu padne pod ruku. Od dunja se peče dunjevača, od kajsije – kajsijevača, od trešnje – trešnjevača, od bresaka – breskovača, od višanja – višnjevača ili kirš, kako se to piće zove na Severu. Od plemenite kruške, koja se odomaćila kod nas, a koja nosi ime Engleza, Vilijamsa, peku Viljemovku. Kada su plodovi te kruške sićušni, oni ih uvlače kroz grliće praznih boca koje kače o grane i skidaju tek pošto kruške na suncu narastu i sazru tako da se više ne mogu izvaditi. Onda u njih sipaju rakiju koja poprimi poseban ukus zarobljenih plodova.

Tu su, naravno, i lozovače i komovice što se peku od komine, preostale nakon pravljenja vina. A posebno mesto zauzimaju različite klekovače i travarice što se tako zovu po lekovitim i mirišljavim travama koje im daju poseban ukus magije.

Srpska jabukovača, ne zaostaje ni malo za proslavljenim kalvadosom, kao što ni vinjak nije lošiji od konjaka, ali nije dozvoljeno da se tako zove, jer je to ime zaštićeno, samo za brendije koji se prave u francuskom gradu Konjak.

Nemoguće je pobrojati od čega se sve još ne peku rakije!

Sve one, sem veštine i dovitljivosti, pokazuju i neiscrpnu maštu Srba u odnosu na anglosaksonce, na primer, koji svoje viskie prave samo od žitarica, ili od ostalih slovenskih naroda, što votku peku od krompira.

Ali ono što nas čini jedinstvenim u svetu žestokih pića, svakako je šljivovica, i to ona koja se peče od čuvene šljive požegače, što najbolje uspeva oko Valjeva, Kraljeva i Čačka, mada je ima, doduše ne tako dobre, i oko Gornjeg Milanovca i u Podrinju kod Šapca. Zovu je još i mađarka jer je početkom prošlog veka njene sadnice iz Ugarske u Srbiju, preko Save, prevezao u svojim lađama znameniti trgovac i dobrotvor Sava Tekelija. U Mađarsku je stigla iz Azije, iz dalekog Turkestana, a u Srbiji okončala to dugo putovanje. Začudo, primivši se kod nas, ova šljiva kao da je najzad našla najpogodnije tlo da razvije sve svoje skrivene vrednosti; njeni tamnomodri plodovi sadrže u sebi mnogo više mesa i slatkog soka od drugih vrsta, kao i neobičnu aromu što potiče od njene kožice i koštice (čiji miris podseća na badem), poklanjajući rakiji poseban buke. Jednostavno, od šljiva u Mađarskoj, od kojih je madžarka potekla, nemoguće je ispeći ni približno dobro piće, kao od ove, izbegle.

Uglavnom, niko na svetu, sem Srba, ne peče rakiju od šljiva, a i ako je pravi, ona je samo blaga, neuspela senka ove izvorne, čije se ime u velikoj Larusovoj enciklopediji, zajedno sa imenima petorice istorijskih velikana, pominje kao jedini pojam koji ovaj mali narod na Balkanu izdvaja posebnošću od ostalih.

Zbog čega je to baš šljivovica, a ne nešto drugo? Verovatno zbog toga što se u svakom gutljaju ovog pića krije neponovljiv ukus plodova požegače. Sunce, kiša i vetar, lepota šljivinog belog cveta u proleće i ušuškanost snegovima zimi. U njegovoj žestini krije se karakter naroda koji ga spravlja. Slovenska seta i melanholija (zanimljivo, Srbi nemaju odgovarajuću reč za splin), njegov inat – Zapadnjaci, opet, nemaju svoju reč za to neprevodivo stanje duha – i način na koji Srbin ume da potpuno iznenada, obuzet besom, prasne kao vatromet, da bi ga jarost brzo napustila a škrgut zuba, sprale suze pokajnice. Ima u šljivovici i nečeg čisto pravoslavnog, što je razlikuje od ostalih pića na svetu. Sem ruske votke, jedino se, pre no što se ispije čaša rakije, seljaci pobožno prekrste.

I samo njeno pečenje u kazanu, predstavlja magijski ritual. Oko kazana ispevane su mnoge narodne pesme a iz mirisa rakijskih isparenja, rođen poseban pripovedački stil.

Ne zna se pouzdano, kada su Srbi počeli da peku rakiju, ali je to bilo sigurno pre onih davnih vremena kada su, iz prapostojbine, još kao Stari Sloveni, stigli na ovu zemlju, pomalo pripiti od medovine, koju su, tamo iza Karpata, naučili da prave, a ovde zatekli vinograde koje su zasadili još stari Grci i Rimljani, a Vizantinci nastavili da neguju. Već Dušanov zakonik iz 1354. godine, u paragrafu 166, propisuje oštre kažne za pijančenje.

Ne zna se ni ko je, i kada, doneo prvi bakarni kazan za pečenje rakije u Srbiju, ali su sačuvani turski zakoni, od 1398. do 1878. po kojima se za svaki kazan plaća porez od dvanaest aspri.

Što se tiče posledica, mamurluk od rakije je, naravno, mnogo teži nego od prefinjenih francuskih vina, na primer, ali je i život bio uvek mnogo teži nego onaj u zemlji iz koje ta vina potiču.

Rakijo, majko!

Bez rakije se ne može ni doći na svet a da se sa njom ne proslavi rođenje iz bureta, koje je godinama bilo zakopano u zemlji, čekajući tu priliku. Bez nje se ne polazi ni u vojsku, ni u rat, ni u crkvu, ni u goste, ni na put, na kome je često, pljoska, jedini prtljag. Siromah seljak, samo nju može da ponudi ili ponese na poklon lekaru, policajcu, sudiji, šumaru, porezniku ili ministru, a neretko i samom kralju, u boci zapušenoj komadom kočanja – oglodanog klipa kukuruza.

Srbi su, takođe, jedini narod na svetu koji meku rakiju pije kao čaj. Na istopljen šećer sipa se rakija i kada prokuva u nju se dodaje karanfilić. Ovo piće se popularno zove „šumadijski čaj“.

Na kraju, red je i da se jedna boca ostavi i na grob pokojnika koji je voleo da je popije ili da se na sahrani i parastosu, prospu po kap, dve za pokoj njegove duše.

 

[Nina]

Delovi Iz knjige „Uspomene jednog crtača“

Zovem se Momo, gotovo sve svoje godine radio sam redovno samo dve stvari: crtao i pušio. Nije bilo dana kada to nisam činio. Ako ništa drugo, povlačio sam palidrvcem linije po dnu pepeljare ili vrhom štapa šarao u prašini ili pesku, crtao prstom po zamagljenom staklu vagonskih prozora ili nečijim ružem za usne, u znak zahvalnosti za proteklu noć, po ogledalu u kupatilu. Crtam od četvrte godine. O Božiću 1941 naša susetka - kao uzdarje za ulogu položajnika poklonila mi je prve akvarel boje marke „Faber“, zajedno sa divnom četkom crne lakirane drške. Ova učiteljica odvela me je i prvi put na more, u Podgoru kod Makarske, gde sam tim istim bojama pokušavao da naslikam zalazak sunca koji sam joj posle poklonio.

Zbog čega, uopšt, crtamo? Verovatno zbog toga da ostavimo trag o sebi i svom postojanju. Kao da ispod svakog crteža stoje reči: bio sam ovde! Nalazim veliku sličnost između crtača i slikara i ispirača zlata. Svi oni, kao da stoje u bistroj reci, tražeći blago – svako svoje vrste.Žele da žive od tog neizvesnog zanimanja i retko ko od njih odustaje od tog teškog i nezahvalnog posla. Kada se uvere da taj deo reke ne poseduje zlato, otići će na neko drugo mesto, promeniti stil i početi iznova. Ono što je zajedničko i jednima i drugima je beskrajna nada u čudo koja ih razlikuje od drugih ljudi.

 

[Nina]

 

[Nina]

USKRŠNjA PRIČA

Posle pet godina vratili ste se u svoje rodno dvorište na Čuburi. Oko njega iznikle nove građevine, pa vam kućica iz Ivice i Marice, stara lipa, šupe, golubarnik u dnu i česma na sredini izgledaju još manji nego kad ste ih ostavili.

– A gde je Elza? – pita vas majka dok vas grli. – Što nije došla?

Kako da joj objasnite da Elza baš ne obožava ovo dvorište i to da spava u vašoj staroj dečjoj sobi na prekratkom ležaju.

– A Robert? – nastavlja sa pitanjima majka. – Što nisi poveo Roberta?

– Znaš, kevo – pokušavate da objasnite – ovo nije njihov Uskrs nego naš, pa Robi nema raspust.

– I nas će da ruše! – kaže keva. – Onomad dolazili i merili… Žao mi lipe.

Luda je ovo zemlja! Svakog jutra radio obaveštava ko je na redu da bude srušen: “Nažalost, vaša kuća u Cerskoj 23 u dogledno vreme neće biti srušena.” Zamislite da londonski spiker ujutru kaže “Nažalost, vaša kuća u Karnabi stritu broj 16 neće biti srušena…” Ali ovde je, izgleda, sve moguće.

Izašli ste da malo protegnete noge po starom kraju. Ne možete da ga prepoznate. Nema poljančeta na kome ste igrali klikere. Sada je tu neka banka. A, uostalom, ko danas uopšte igra klikere? Nestale stare kafane u kojima ste se po prvi put napili u životu. Nije bilo ničeg drugog sem ruma i piva. Beton. Sada su tu neki kafići iz kojih trešti i grmi muzika. Srbi su, izgleda, oboleli od previše decibela. To je zbog toga da se ne bi pričalo. Čubura umire na vaše oči. U dvorištu pod rascvetalom lipom penzionisani poštar i dimničar igraju šah u pivo. Gde si, bre, ovoliko dugo, što te nema, pitaju i grle vas. Sa Tošom, bivšim policajcem, još uvek niko ne govori. Stara mržnja još traje, a vi biste je prekinuli da smete, prišli biste i zagrlili ga. Nema veze, šta je bilo, bilo je.

Nakon pet godina sve se smanjilo; i ljudi, i ulica u senci procvetalih lipa, i kuće i grad, sve…

Poslednji dan je Velikog posta, pa je majka skuvala čorbu od koprive na vodi i prebranac zapečen u rerni. Posle svih čuda koja ste jeli u životu, ponovo pronalazite prave ukuse. Kao da vam ta posna i škrta manastirska čorba spira iznutra sve gađenje nataloženo godinama u dnu stomaka, srednje pečene bifteke, šatobrijane za više osoba, špargle sa ukusom acetona za nokte, pečene prepelice, ne veće od šake, koje imaju ukus viršli i kobasice sa ukusom ničega, sem mutard-senfa.

I posle svih čuvenih mineralnih voda, Višija, San Pelegrina i ostalih, najzad ste utolili dugu žeđ čašom beogradske otočene vode sa česme.

Primetili ste da vam je majka postavila tanjir na ono isto, neprikosnoveno mesto na kome je sedeo vaš otac godinama. Sada ste vi nasledili taj počasni komad karirane mušeme i tanjir pokraj koga su posebnim, pažljivim redom bili postavljeni cigarete, šibica, muštikla, naočare u izlizanoj futroli… Sedite i gledate u kredenac premazan bezbroj puta raznim bojama, koje prekriva mreža pukotina baš kao portret Mona Lize. Na vrhu još stoje vaga i mesingani avan s tučkom, a za njegovo staklo zataknuta je poslednja razglednica, od pre tri godine, koju ste majci poslali iz Pariza – Notr Dam. Ovde se uspomene čuvaju.

I tako, vi i ne shvatajući zbog čega, raspoređujete pokraj tanjira svoje cigarete, upaljač, muštiklu i naočare, baš kao vaš otac. Zanimljivo, napisano je sijaset poema o majkama, a još nijedna o ocu, tom večitom gostu u sopstvenoj kući. Ko je bio taj ćutljivi, suvonjavi čitač novina, najsitniji činovnik u moru sitnih riba, onaj što vas je vodio na pet ćevapčića sa lukom i malinu sa sodom u “Sokolac”, onaj koji je dostojanstvenom kretnjom vadio izlizani buđelar da bi vam izbrojao novac za bioskop? Onaj na čiju sahranu niste stigli.

Palite sveću za njega u majušnoj crkvi Svetog Save na Vračaru u koju vas je dovela majka. Stoji i krsti se pokraj vas taj mali zavežljaj crnine i patnje, sićušniji više nego ikad. Otac vas nikada nije poljubio niti potapšao po ramenu niti pohvalio za bilo šta što ste učinili, a tek kad je umro slušali ste od njegovih drugara u bifeu “Morava” kako se hvalio svojim sinom inženjerom koji pravi čuda po Evropi. Ostali ste mu dužni izvinjenje, a takođe i mnoge stvari koje ste mogli da mu učinite, a niste, misleći – biće uvek vremena za starog. E, pa nije ga bilo.

Posle mnogo godina proveli ste najzad jednu mirnu noć u svojoj staroj dečjoj sobi, uspavani lavežom čuburskih pasa.

Ujutru, na kuhinjskom stolu, dočekala vas je zdela obojenih uskršnjih jaja. Uzeli ste crveno, majka plavo.

– Razvodim se… – kazali ste.

– Hristos vaskrse! – rekla je starica kucnuvši se jajetom.

– Vaistinu vaskrse! – kazali ste iznad svog napuklog jajeta.”

 

[Nina]

“Otkako znam za sebe, oduvek sam živeo u najgorim vremenima. Nikada u najboljim. Takva mi je, valjda sudbina. I uvek su to bila "teška", "najteža", "poslednja" i "ovako se više ne može - vremena" I uvek je sve bilo skupo. Nikad ništa, jeftino. I uvek, nečega nije bilo. Nekada, nečega, nekada ničega. Onda su nastupila još gora vremena, pa su nam ona "najteža", posle deset godina postajala "dobra stara vremena".

 

[Nina]

IZBEGLICA

Pre nešto više od tri godine doživeo sam čudan susret u Karađorđevom parku gde šetam svog psa Arčibalda. Kroz jutarnju izmaglicu približavao mi se jedan par sredovečnih ljubi, koji su između sebe, u zembilju, vukli neku, očigledno tešku stvar. Kada su mi prišli sasvim blizu, primetih da su više nego skromno obučeni, posiveli mukotrpnim životom i preživljavanjem, odeveni u već pomalo dotrajalu odeću. Zaustavili su me i upitali šta mislim da nose u zembilju. Prišao sam sasvim blizu i video veliku konzervu ispunjenu do vrha zemljom iz koje je virio nežnozeleni začetak nekog cveta. Naravno nisam znao o čemu se radi.

Tada mi ispričaše da su bili na Kosovu kod rođaka. Mada skromnog imovinskog stanja, muž i žena su odvajali mesecima od penzije za taj, za njih, daleki izlet. Hteli su da vide manastire i iznad svega, poprište Kosovske bitke – Gazimestan. I tako, jednog sunčanog dana odoše na mesto gde nam se nekada odlučivala sudbina. I tada ugledaše grupu dečaka sa dugim štapovima koje su zabadali u zemlju oko spomenika kosovskim ratnicima. Božur je, inače, belo cveće koje je jedino na ovom mestu crveno, jer je po legendi, izniklo iz krvi kosovskih ratnika. Pomisliše da je to neka nova čudna igra, ali uskoro shvatiše da dečaci bodu zemlju samo na onim mestima na kojima su nicali kosovski božuri, želeći da ih zatru. Šta da se radi? To su samo dečaci koje su sa osmesima posmatrali strani vojnici u maskirnim uniformama, ne čineći ništa da ih spreče u tome. To su bila samo deca koju su na taj zločin nagovorili njihovi roditelji, ostavljajući im mržnju u nasleđe. I tako je taj bračni par da je jedan božur ostao nekako skriven i nedotaknut, pa su sačekali da padne noći da dečaci odu na spavanje. Došli su po mesečini sa malim ašovom i konzervom, iskopali božur sa korenjem i grumenom svete zemlje, i evo ga, danas je u Beogradu gde će biti presaćen u jednoj maloj čuburskoj bašti. Video sam na hiljade izbeglica, obilazio njihova privremena boravišta, čitao patnju u njihovim očima i snuždenu decu izbeglica sam video, onu koja stoje, ćute i gledaju svojim krupnim očima što su videle mnogo toga; sve sam to video, ali prvi put u životu video sam cvet-izbeglicu i to me je porazilo.

Prošle su tri godine od tog susreta i ponovo sam osetio veliko poniženje i bol u dnu stomaka. To sam rešio lako, sa dva dupla viskija. A onda sam se setio da su ovde, na Vračaru, gde se nalazi moja kuća, Turci spalili mošti Svetog Save i da su tu živeli punih pet stotina godina, pa smo onda i njima videli leđa.

U ovom poslednjem slučaju proglašenja lažne nezavisnosti i otcepljenja radi se suštinski o sukobu sa sa poludivljim plemenima, koja ne poseduju nijedan dokaz da su imali civilizaciju i kulturu, nijedan spomenik, nijedan hram, nijedan satri rukopis, nijednu fresku. Njihove džamije sagraćene su od kamenja koje su izvukliiz ruševina palata naših davnih careva. Od kamenja su samo isklesali rupeza konopce svoji magaraca. To su njihove jedine skulpture u istoriji. Nemaju nijednog pisca, nijednog slikara koji bi svojim značajem prešao njihove nove granice. Od arhitekture izmislili su jedino visoke srednjovekovne zidove oko svojih kuća. Nisu čak ni vernici, jer im islam ne bi dozvolio takvo ponošanje. Izgubili su sve, čak i tradicionalnu besu, ali su dobili najviše lažnih doktora nauka po kvadratnom kilometru u Evropi.

Pre nekoliko godina otišao sam do Gračanice da još jednput vidim Simonidu. Crkva je bila ispunjena blagim glasovima kalućerica koje su pevale. Položio sam dlanna nogu Simonide, izlizanu od mnogih dodira. Zid je bio još topao od vrelog letnjeg dana. Kao da mi je kroz dlan počelo da teče davno vreme lepote, slave i bogatstva. Razmišljao sam po ko zna koji put o razlici između naše i zapadne umetnosti. Ako želite da vidite Ticijanovog „Hrista“ u nekoj od italijanskih crkava, morate najpre da ubacite nekoliko metalnih evra u automat koji će nakratko osvetliti to remek-delo zarobljeno u tami. Koliko para – toliko slikarstva. A ovde, dodirivao sam prstima delo svog sabrata slikara iz četrnaestog veka, a da mi to niko nije branio.

Ako se ičega plašim, to je da ova lepota ne bude uništena rukama i bakljama mrzitelja, kao što su uništene freske Bogorodice Ljeviške. Da su postojale, o njihovoj lepoti svedoče samo obojene reprodukcije u monografijama, a to ni izdaleka nije dovoljno. Ostavljamo, dakle na milost i nemilost divljoj mržnji tapije o našem postojanju. Lako ću podneti gubitke kuća, trgova, termoelektrana, milione spaljenih i uništenih srpskih knjiga u bibliotekama koje su pripale nepismenim divljacima, ali teško ću se pomiriti da izgubim ovu gračaničku lepotu, neponovljivu eleganciju linije Simonidinog bedra i valovite kose. Ona nikud ne može pobeći.

Ukratko, napravili su zemlju iz koje u izbeglištvo beži čak i cveće

Razmišljanja dokonog šetača

 

[Nina]

Teror SMS-a

Zabeleženo je da se ove godine prodaja novogodišnjih čestitki smanjila za polovinu. Izgleda da ih sve manje ljudi šalje. Čestitke se ukucavaju SMS-om, preko mobilnih telefona. To su veoma kratke i šture poruke ili poetske dosetke koje jedni prepisuju od drugih da bi ispali originalni. Iz njih je nemoguće pročitati ljubav; te male svetleće klip-klap poruke govore o zauzetosti njihovih autora koje je mrzelo da kupuju čestitku, stavljaju je u kovertu, da lepe na nju marku, i ližući je sklopljenih očiju, zamišljaju da ližu pahulje snega na obrazu one koju vole.

Budući da od rane mladosti pišem za novine, i od toga živim, nisam imao vremena da pišem ljubavna pisma.

Naime, kad sednem da pišem pismo, to se, obično, pretvori u novelu, dramu, kraći ili duži roman. Hoću da kažem, ne sedam nikada za mašinu a da to posle neko ne plati. Istina, u svoje vreme, napisao sam čitav paket pisama mojoj prvoj ljubavi, i uz to još crtao po njima, ali, na sreću, u poslednjem ratu njena kuća je srušena, pa su i pisma, nadam se, izgorela, tako da niko neće moći da ih štampa jednog dana. Ne sećam ih se sasvim, ali mora da su bila glupa, otužno sentimentalna i mladalački blesava.

Ljubavna pisma su, inače, poternice stigle odnekud iz starih vremena.

Otkako smo dobili telefone, gotovo zaboravismo da pišemo pisma. Umesto nečijeg bliskog rukopisa, koji smo nedeljama nosili u džepu blizu srca, sada osluškujemo udaljene glasove izmešane sa brujanjem žica.

Pismo je moguće uzeti u ruke i čitati ga bezbroj puta; glasovi iščezavaju ne ostavljajući nikakvog traga za sobom, osim nezadovoljene želje.

U pismima u kojima su stizale vesti od kuće odgonetali smo između redova ono o čemu nisu hteli da nam pišu: „Mami je bolje“, ili „Tata je po starom, već znaš…“, „Dolazila Svetlana…“

Iz koverata postavljenih tankom šušketavom hartijom u boji iskliznula bi ponekad spasonosna novčanica, koju su, odričući se ko zna čega sve ne, nekoliko dana ranije stavili u pismo nečiji dragi prsti. Milovali smo iskrzanu novčanicu kao kakvu relikviju, a onda je trošili misleći na onoga ko nam ju je poslao, na njegovu dobrotu i odricanje.

Pisma su obično počinjala, po nekom prastarom utvrđenom redu, rečenicom o zdravlju: „Dragi moji, mi smo hvala Bogu dobro i zdravo, koje i vama od sveg srca želimo…“ – da bi se nastavilo izveštajima o vremenu: „Vreme je kod nas dobro i lepo, jedino ako ne bude mraza…“ – i, na kraju, završavalo se najvažnijim, onim zbog čega se piše – „novac ti ne šaljemo jer otac nije dobio platu, pa se strpi još malo…“

Za razliku od pisama, dopisnicama smo javljali samo o onim stvarima o kojima je moguće razgovarati u prisustvu nekog tuđeg. Dopisnice su otvorene i tako dostupne svačijem radoznalom oku. Zbog toga na njihovoj žućkastoj hartiji ne sme biti napisano ništa što svi ne bi mogli da znaju.

Razglednicama se uvek, hteli-ne hteli, pomalo razmećemo, pokazujući svojim bližnjima dokle smo stigli. Ovo je taj grad, ovo je hotel u kome stanujem, a ova strelica pokazuje prozor moje sobe!

Telefon je lagano izbrisao ove stare navike. Svi glasovi koje želimo da čujemo leže nam nadohvat ruke u malom mobilnom telefonu. Plašimo se pisane reči koja se lako može pretvoriti u poternicu – neizbrisivo svedočanstvo naše slabosti.

Zbog toga su nam pisma sve kraća, a telefonski razgovori sve duži.

Zanimljivo je da ljubavna pisma najčešće i najduže čuvaju žene kojima život nije ispunio očekivanja. Pisma izmešana sa fotografijama, na kojima su sve starije i neutešnije (fotografisani kaleidoskop poraza), poslednji su dokaz da su nekad bile voljene i tražene, da su ih vredni ljudi preklinjali za malo milostinje u obliku ljubavi.

Rodio sam se, dakle, u civilizaciji pisanja pisama, zaljubljivao se u mlađem kamenom dobu telefonije, da bih, na kraju, u zrelim godinama, živeo pod orvelovskom, planetarnom okupacijom svemogućeg interneta. Danas se ljudi dopisuju preko imejla, kompjuterima. To me podseća na pisanje zatvoreničkih pisama u prisustvu elektronskih čuvara. Nikada se, naime, ne zna ko će provaliti vašu šifru i upasti vam u intimu. U njima ne smemo otkriti ništa sasvim lično i tajno ono što drugi ne bi smeli da znaju. Da je živeo u doba interneta, Laklo nikada ne bi napisao svoje Opasne veze, niti Kafka Pisma Mileni. Današnji mladi ljubavnici nikada neće posedovati svežnjeve pisama svojih izabranika ili izabranica povezanih obojenim vrpcama. Sva ta pisma mogu sasvim lako stati na jednu disketu. Ali, kako uvezati disketu, kako u nju staviti novčanicu od sto dinara ili ispresovati detelinu sa četiri lista? Srećom, u godinama sam kad se više ne zaljubljujem i ne pišem druga pisma sem onih advokatima i izdavačima, pa mi je sasvim svejedno što se na marginama ekrana ne mogu voljenoj osobi crtati nežni profili. Ali šta će biti sa današnjim dečacima i devojčicama i njihovim ljubavima?

Uostalom, šta je ljubav? Najtačniju definiciju dao je francuski pisac Valeri Larbo:

Ljubav je sve ono što se dešava između dvoje koji se vole.

Budući da sam prilično kratkovid, naročito noću, sve češće mi se dešava da na pitanje neke mlade lepotice u senci parka „Kako si, ljubavi?“, odgovaram da nisam loše, ne primećujući da ona razgovara malim mobilnim telefonom i da me gleda zaprepašćeno, kao manijaka. Javljam se, tako, nepoznatim ljudima, misleći da mi se obraćaju, ali ne, oni razgovaraju sami sa sobom. Nekada su to radila samo dva-tri gradska ludaka koje smo svi poznavali – danas je ludilo masovna pojava.

„Otkako sam kupio ženi mobilni telefon, mnogo sam mirniji kad odem na put…“ – hvali se jedan tip. „Kad god je pozovem, uvek je kod kuće!“

Koliko do juče, retko je ko imao uopšte bilo kakav telefon. Naša ljubav prema toj spravi bila je tolika da su iz telefonskih govornica ukradene sve slušalice iako su ih vlasti vezivale debelim lancima.

Usput, progoni me jedno pitanje: Kako smo se, uopšte, nalazili jedni sa drugima u vreme kad niko od nas nije imao telefon? Možete li, uopšte, da zamislite život bez telefona, kada se niko nije najavljivao pre nego što vas poseti, i kada se izlazilo iz kuće pošto se začuje zvižduk kruga kome ste pripadali? Naime, svaki kraj Beograda, svaka ulica, i svako društvo, imali su svoj poseban zvižduk koji se razlikovao od drugih. I dan-danas taj zvižduk mi odzvanja u ušima: Ponekad u osam, i sad prođem ulicom tvojom… I svako je dobro znao gde će pronaći one koje traži: u kojoj kapiji, u kom parkiću, u kojoj kafani, na kom uglu i na kojoj igranci.

Bez mobilnih telefona danas je nemoguće živeti, ali i umreti, kako pokazuje ova priča.

Pokojnik je bio poznat čovek i veliki ljubavnik.

Kiša suza slivala se niz lica njegovih lepih ljubavnica topeći šminku, a oko kovčega bilo je toliko cveća da se mogla otvoriti najveća cvećara u Beogradu.

Jedino nije plakala njegova stroga, uvoštena supruga pokraj odra.

Nakon patetičnih govora i oproštaja, spustiše leš u Aleju zaslužnih građana i navukoše tešku betonsku ploču.

U tom trenutku zazvoni njegov mobilni telefon koji su zaboravili da mu izvade iz džepa crnog odela. Neka dama, koja nije znala šta mu se desilo, želela je da se nađe sa njim.

„Pretplatnik nije trenutno dostupan…“ – odgovori joj iz groba mlad melodični ženski glas.

Zadužbina Momo Kapor

 

[Lagerta]

Kad malo boje razmislim, ovaj grad nije baš najbolje mesto za ljude ozbiljnih zanimanja, za političare, ekonomiste, pravnike, planere, naučnike i sličan svet, ali je stvarno idealan za – pisce! Beogradski pisci uopšte, ne moraju da upotrebljavaju maštu. Dovoljno je samo da ujutru otvore jednu od dve lokalne radio-stanice ili da pročitaju novine: koliko čuda neviđenih! U odnosu na svakog prosečnog Beograđanina, francuski nadrealisti su puki amateri operisani od fantazije! Uostalom, zar se, sem u Parizu, nadrealizam nije u svoje vreme primio jedino ovde, u Beogradu? Jadni Amerikanci, Francuzi, siroti Englezi i Šveđani… Koliko se samo muče da smisle nešto nelogično i čudno, što u Beogradu svaki literarni početnik dobija svakoga jutra na tanjiru! U kom vas to gradu na svetu, već ujutru radio-spikeri obaveštavaju koliko dugo tog dana nećete imati struje ili vode? Pa zbog onih bednih nekoliko minuta nestanka struje u Njujorku, napisano je brdo knjiga i snimljeno nekoliko filmova, a sociolozi i psiholozi objavili su čitave biblioteke naučnih studija. I u kom to gradu na svetu, koji leži na dve velike reke. često nema vode?

 

[Nina]

Nevidljivi zidovi

Mesec dana pre no što je srušen Berlinski zid, jedan Poljak i ja smo spleli prste u lopovske merdevine i podigli moju ženu koja ga je uzjahala. Istog časa, poput pesnice u lice, s druge strane blesnuo je kroz tamu snop ruskog reflektora, pa smo je hitno spustili sa zida. Ipak, ne verujem da bi pucali; prosto su bili zapanjeni da je neko sa Zapada pokušao da pobegne na Istok, i to kroz minska polja. Bio bi to prvi takav slučaj u istoriji.

Kada je izvedena Boljševička revolucija, jedan od glavnih Lenjinovih problema bio je kako će Sovjetski Savez da primi i smesti milione ljudi koji će želeti da žive u tom raju, ali ispostavilo se da je najveći problem predstavljalo kako pobeći iz „najsavršenijeg od svih svetova“. Predsednik, Andropov, zatvarao je one koji su se bunili u ludnice, jer je po njemu samo lud čovek mogao poželeti neku drugu, bolju zemlju, pa su psihijatri to nazvali „Andropovljev sindrom“. Jedne godine smo u Udruženju književnika potpisivali peticiju protiv Branka Mikulića, koji je na sličan način, kao Andropov, poslao nekog jadnika, što je pamtio njegovu nečasnu prošlost, na lobotomiju.

Iza zida, vladala je decenijska tama. U noćima, punim mesečine, mogla se videti, kako avetinjski trune, Brandenburška kapija, na ruševinama istorije. S ove strane, uza zid, snalažljivi Poljaci, šverceri, prodavali su na svojoj noćnoj buvljoj pijaci robu izloženu na haubama kola u kojima su im spavale porodice. Njihove baterijske lampe osvetljavale su kristalne čaše, kavijar i votku.

Te noći, pili smo votku „viborovu“, ali bez limuna, i čitali natpise na zidu, za koji smo verovali da će trajati najmanje hiljadu godina. „SEZAME, OTVORI SE“, „OVAJ ZID JE HLADAN – PROBAJ DA GA DODIRNEŠ“, „PROVERI! KUCA LI JOŠ TVOJE SRCE?“ „SKINITE ŠLEMOVE! BOLjE ĆETE MISLITI“, „MI NEMAMO ŠANSU, ALI JE, IPAK, KORISTIMO“, „VAŠA MAŠTAJE ISTO TAKO SIVA KAO I OVAJ ZID“. Ali, najpotresnija je bila poruka upućena nekoj devojci s druge strane mržnje: „SAMO HRABRO, ANDREA!“

Avion je sletao na aerodrom u Istočnom Berlinu koji je bazdio na davno zaboravljene mirise raskužnih sredstava, a čija su stakla bila premazana belom bojom; ugojene policajke u surim uniformama sa mržnjom su gledale putnike za zapadni deo grada. Nakon pola sata vožnje autobusom stizalo se u zapadnjački raj pun bilborda, koka-kole, marlbora i seven-apa. Pa ipak, u Istočnom Berlinu se mnogo bolje i jeftinije jelo nego u Zapadnom. Postojao je prelaz, čuveni čekpoint Čarli, jedna vrsta lavirinta od betona i bodljikavih žica, kuda smo posle detaljnog proveravanja isprava i prilično zapanjenih pogleda, prelazili na Istok, u restorane gde su šnicle bile veće od tanjira, za razliku od onih zapadnjačkih patea tipa pokakio se golub.

Na čekpointu Čarli postojao je i jedini muzej na svetu posvećen bekstvima.

Balon na gas, kojim je preko zida preletela jedna čitava porodica.

Letilica sa krilima poput onih, Leonardovih, na kojoj je neki smeli konstruktor odleteo u novi život.

Ašovi i kolica kojima su kopani tuneli ispod zida…

Nedavno je proslavljeno dvadeset godina od pada tog nesrećnog zida. U isto vreme, to je presudan dan za mnoge istočnoevropske pisce, koji su ostali bez svoje velike teme – totalitarizma, koji je zid oličavao. Jednostavno, više nije bilo ničega što je trebalo probijati glavom. Oprana je bela boja sa stakala istočnoberlinskog aerodroma, a bilbordi su se preselili i na drugu stranu.

Danas su revolucije gotovo stvar lepog vaspitanja. Zidovi galerija preplavljeni su ništavilom; na njima vise prljave vreće, zarđali federmadraci, gnojave gaze, dok se po patosu vuče polomljeno staklo izmešano sa peskom i krečom. Istina, ja još nisam video nijednog direktora galerije, kustosa. ili zagovornika te vrste umetnosti da na zidu u svojoj kući drži zarđalu olupanu kadu ili smotak bodljikave žice. Imali su svi, uglavnom, primerke klasičnog štafelajskog slikarstva. Posle ovih instalacija, koje su preplavile sve galerije, čoveku ne preostaje ništa drugo sem da se popiša u pisoar Marsela Dišana, od koga je sve i počelo.

Sve u svemu, bio je to, moglo bi se reći, poučan zid. Nije trajao toliko dugo koliko se očekivalo; pao je, kao mnogi njemu slični, svi sem Velikog kineskog i Zida plača u Jerusalimu.

Podignut je za samo jednu noć između subote i nedelje 13. avgusta 1961. godine, u prisustvu pedeset hiljada istočnih vojnika koji su čuvali noćne neimare i, činilo se, zauvek rastavio one koji su se voleli. To je bio zid koji je delio dva sveta, a ipak je mogao da se dodirne i opipa; na njemu se moglo slikati do mile volje i pisati sve što nekom padne na pamet.

Ali kod nas je nemoguće srušiti ijedan zid jer su nevidljivi i ima ih mnogo više. Zidovi su na sredini kuhinjskog stola, između oca i sina; zidovi su između onih koji žele u Evropu i onih kojih se to ne tiče.

Tako, imamo nacionalne zidove, verske, ideološke, partijske, jezične, Čerčilove i Staljinove – fifti-fifti zidove sa Jalte, stare vatikanske i kominternovske zidove, da ne govorimo o nevidljivim zidovima koji vekovima dele one koji su za Istok i one koji su za Zapad.

Preko njih se ne može preleteti, oni se ne mogu srušiti, ispod njih se ne može iskopati tunel. Oni traju mnogo duže od Berlinskog zida.

Iz knjige
Razmišljanja dokonog šetača

 

[Mika]

Pet minuta vlasti

​

„Da mi je samo pet minuta vlasti!“ često čujem nekog nezadovoljnika kako preti nekome. Ta čudna rečenica, izgleda da postoji samo kod Srba, jer ko bi drugi bio toliko lud da veruje kako bi nešto promenio za samo pet minuta na vlasti? Pričao mi je Dobrica Ćosić da mu je, kada je postao predsednik države, trebalo najmanje nedelju dana da savlada gomilu telefona i raznih važnih dugmića na stolu u svom kabinetu, a ne da uradi bilo šta važnije.
Ali vlast izgleda da je jača od bilo koje druge droge. To je, inače, jedan od retkih muških poroka koji ne posedujem. U životu nikada nisam vladao ni sa kim, a često ni sa samim sobom, pa ne znam u čemu je stvar. Da me nisu uporno jurile sve vlasti u ovoj zemlji, mogao sam da dobijem maniju gonjenja. Ali, njihove vođe upoznavao sam tek kad bi pali; odjedanput, pretvarali su se u divne, obične ljude, takoreći žrtve kojima je nanesena velika nepravda i bili su, po njihovim rečima, gotovo srećni što najzad imaju dovoljno vremena da se druže sa nama, običnima, koje su do juče proganjali.
„Nemoj nikad da sediš u prvom redu, sine!“ savetovala je baba jednog mog prijatelja kada se ovaj svečano oblačio za neku akademiju, i zaista, za poslednjih deset, petnaest godina, na modnim revijama u hotelu „Hajat“, gde sam obično sedeo u drugom, trećem redu, najmanje deset puta promenile su se zvanice iz prvog reda. Što je najsmešnije, najviše mi zameraju druženje sa bivšim moćnicima oni od kojih nisam mogao da stignem na red da se upoznam sa njima dok su bili na vlasti. Na njihova vrata se ne kuca. Čak i ako prođe nekako sekretaricu-kerberku, kako čovek da kuca u kožu dvostruko tapaciranih vata?
Što je najgore, ili najbolje, svejedno, što vreme više prolazi, sve brže se menjaju na vrtešci vlasti. Ali amnezija ostaje ista. To kratkotrajno pamćenje, ili njegov gubitak, kao da neguju sve generacije političara kod nas koji veoma brzo posle silaska sa vlasti zaboravljaju kako su se ponašali dok su bili na vrhu.
Pretpostavljam kako se oseća neko kome iznenada umuknu telefoni, a na sto prestanu da stižu besplatne karte za pozorišne premijere i koncerte, pozivnice za otvaranje izložbi i sajmova, a umesto njih počnu da dolaze kazne za pogrešno parkiranje, o čemu nikada nisu ni mislili. Njihovi vozači i telohranitelji ostavljali su kola gde bi im palo na pamet. Što je najgore, zaboravili su koliko šta košta u restoranima i da li se uopšte bilo šta plaća, jer je sve unapred bilo plaćeno.
Oni, što su se ponajmanje pet puta pojavljivali u svakim televizijskim vestima, danas mogu da budu viđeni na televiziji jedino ako pobede u predtakmičenju za neki kviz, u šta sumnjam. I svako od njih, kao da nije naučio ništa od istorije propasti svojih prethodnika; čini se da nema nikoga ko ne veruje da će večno trajati.
Kada je u devetnaestom veku Omer-paša Latas posekao bosanske begove koji su se bili osilili, naredi da čuvenog bega Rizvanbegovića iz Stoca – dugogodišnjeg gospodara života i smrti, provedu na magarcu kroz čitavu Hercegovinu. Magarca je na povodcu vodio njegov najstariji sin. Pratili su ih Lata
sovi askeri. I ko god da bi prošao pored nekada najmoćnijeg. sada poniženog starca, ili bi ga pljunuo, ili udario ili se bacio kamenom na njega. I tada mu u susret naiđe neka grdosija od čoveka, ljutog izgleda i prekog pogleda. „E, moj Bože“ – reče jedan od vojnika koji ga je pratio – „kad te ovaj udari, sa zemljom će te sastaviti!“
„Neće on meni ništa…“ – reče beg Rizvanbegović. – Njemu nijesam nikakva dobra učinio!“

 

[Nina]

RAZMIŠLJANJA DOKONOG ŠETAČA

Kako postati pisac

Ako išta mrzim na svetu, to su oni koji daju nekom savete. Kada bi saveti išta vredeli, svet bi bio savršeno mesto za život, bez ijedne greške koju bi neko ponovio, ali jedino što vredi to je sopstveno iskustvo.

Kada sam bio mlad, sedeo sam sa starim mudracima svakog popodneva u kafani „Stambol kapija“. U čelu astala je čika Miša Đirić, čuveni profesor antičke književnosti i etike. On je pio crno vino, a ja belo. „Slušaj, Momčilo“ – rekao mi je jedanput – „kad piješ belo, pišaš belo, a kad piješ crno, pišaš isto belo, ali nešto ti ipak unutra ostane.“

Tako je i sa mojim savetima: ući će vam na jedno uvo, a na drugo izaći, ali nešto unutra će ipak da ostane.

Dakle, evo prvog saveta: izbegavajte da se bavite politikom, ne zbog toga što je, kako je govorio moj deda, politika ***** – ***** su uglavnom privlačne – već zato što ćete izgubiti najmanje polovinu broja čitalaca.

Ako ste na levici, na primer, oni sa desnice neće kupovati vaše knjige, ako ste na desnici, levišari će vas izbegavati kao kugu. Ne vredi da budete ni u nekoj umerenoj partiji centra – njih mrze i desnica i levica.

Poznajem neke, u svoje vreme tiražne pisce, koje je njihova čitalačka publika napustila posle njihovog političkog angažovanja.

Pisac ne sme da pripada nikome; često ni sam sebi, on je svedok. Njegovom svedočenju na mestu nesreće neće se verovati ako je u srodstvu sa učesnicima u nesreći, bile to žrtve ili krivci.

Izbegavajte, takođe, i javne tribine koje se bave angažovanjem umetnika. Šta znači, uopšte, angažovanje? Ušestvovanje u nečemu što vas odvalači od umetnosti, a te tribine se se šire kao oepidemija. Obično se održavaju pod naslovom: „Intelektualac i politički angažman“, „ Umetnost i angažovanje“, „Angažman u literaturi“...

Najpre, ako vas neko nazove intelektualcem, smatrajte to za uvredu, pisac nije intelektualac, on je mnogo više od toga – umetnik. To ne isključuje mogućnost da je obrazovan, ali iznad svega, on misli na drugi način: umetnički. Nije redak slučaj da su za intelektualce neki pisci delovali priglupo i mucavo; intelektualci su, naime, skloni veštom, eliptičnom načinu govora. Pisci, ne; oni znaju vrednost i težinu reči i ne dozvoljavaju sebi da brbljaju o svemu što ih neko pita. Poznavao sam nekoliko velikih pisaca i slikara koji su veoma mutno i sporo sastavljali rečenice, dok im je stil bio blistav.

 

[Nina]

Najviše što zahtevam od ljudi je - učtivost! Ostalo me, uglavnom, ne zanima. Kod nas, naime, živi toliko malo zaista lepo vaspitanih ljudi da se uvek ozarim kada neko ume da se osmehne i kaže "dobar dan!" ili kad se podigne sa stolice da pozdravi nekog ko nije mnogo važan; da ne govorim o onim retkim ljudskim primercima koji se sećaju tačnog datuma nečijeg rođenja, ili umeju da izbegnu razgovor o nekoj neprijatnosti koja vam se upravo dogodila i o kojoj priča čitava varoš!

 

[Nina]

Ivo Andrić jeste bio moj poznanik, ali prijatelj i s mojim jako velikim prijateljem, pokojnim Zukom Džumhurom. Zukin otac je bio mason, a masoni se brinu jedni o drugima. Tako, kada je Zukin otac umro, Andrić se brinuo o Zuki i njih dvojica su već bila na ti. Andrić je, inače, bio strog. Ali nije stalno ćutao. Bio je jako, jako pričljiv. Samo ne sa svima. S Andrićem sam imao jako mnogo susreta. Recimo, upravi Udruženja književnika trebao je neko mlad i izabrali su mene. Svakih desetak dana sedeo sam za stolom s Andrićem gledajući ga onako sa strahom. Jedne večeri je pozvao nas nekolicinu da popijemo nešto dole u Klubu književnika. Tu je prišao gazda restorana i on ti počne: "Druže Andriću, imamo teleću kolenicu, govedinu, sarmice u zelju...", i svašta ti on nabroja. Andrić ga sasluša i odgovori: "Druže, ja nisam danas istovarao tonu uglja, ajd ti meni daj čaj". Andrić je bio genije, a mi smo svi kô ***** tada naručili čaj. Onda bi povremeno otišli do šanka, koji je bio malo zaklonjen, i zviznuli neki dupli vinjak, pa nazad na srkanje čaja. Andrić je najmudriji čovek koji se ovde rodio. Čak mi je jednom rekao da bi bilo bolje da je objavljivao pod pseudonimom sve svoje knjige.

 

[Nina]

Kako uopšte prevesti to malo, a tako značajno “bre” na bilo koji svetski jezik?

A u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog… Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čudjenje, za poziv i opomenu, za iznenadjenje, za podsticanje, hrabrenje, sokolenje i za preklinjanje.
U tom malom “bre” smo svi mi, sa svim manama i vrlinama – čini se, ono je naša suština… I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno ponovo iz ta tri slova !

Momo Kapor, Halo Beograd

 

[Nina]

"Ako se složimo s tim da je u Beogradu, ma koliko to bio fini, kulturan grad, Jelovnik još uvek najčitaniji ukoričeni tekst, od početka pismenosti do danas, onda je prilično začudjujuće, što još nijedanput, ni u jednom listu nisam pročitao ni najkraći prikaz ovog, nesumljivo najuspešnijeg bestselera svih vremena. Recenziraju se i prikazuju najdosadnije knjige, pišu se panegirici bednim zbirčicama stihova, objavljuju se studije o romanima štampanim u svega petsto primeraka (koji se, uzgred budi rečeno, prodaju deset godina!), dodeljuju se najviša priznanja esejima koje niko nije uzeo u ruke, a prelazi se ćutanjem preko Jelovnika – najomiljenijeg štiva izgladnele milionske armije čitalaca. Na kraju, i sami pisci, a i kritičari, posle promocija svojih dela, na kojima je prisustvovala isključivo uža rodbina, uzimaju u ruke jelovnike, koje godinama elitistički zaobilaze u svojoj literaturi i s pažnjom ih izučavaju.

Naravno, deo krivice snose i sami pisci jelovnika, jer najčešće ostaju anonimni. Potpisuje se jedino Upravnik restorana, čija bi uloga odgovarala funkciji Glavnog urednika, a na prste se mogu nabrojati kafane u Beogradu, koje su ikada zaposlile nekog lektora ili korektora, zbog čega se čak i u elitnim restoranima mogu pronaći stilski neujednačeni primerci Jelovnika.

Gus pasulj sos suva rebra, šatoobrijan za dve osobe, tornado od Rosinija, hemendeks sa šunkom i jajima, kremenadle, pile minjon, pečurke od šampinjona na rizotu od pirinča...

Gotovo da nema ozbiljnijeg lista ili nedeljnika u svetu, koji decenijama ne neguje i rubriku posvećenu kulinarstvu i restoranima. Naročito obučeni kritičari obilaze, testiraju, ocenjuju i prate jelovnike, kuhinje i vinske karte. U tom pogledu mi smo još uvek na razini usmene književnosti; naša obaveštenost u Beogradu, staje u jednu jedinu rečenicu: „Čuo sam da se tamo dobro jede!“

A, opet, ima li bogatije teme od Jelovnika! Koliko mogućnosti za uvod već pri njegovom vrhu (hladna i topla predjela), koliko zapleta u špagetima! Koliko katarze na završetku obeda, kada nas muči dilema, da li suva pita sa orasima ili palačinke sa džemom!"

 

[Nina]

Momo Kapor

Dobar deo života proveo sam u hotelu "Moskva". To je verovatno najlepši hotel u Beogradu. Pisao sam o njemu. Zato sam, valjda, i počasni gost tamo. Bio je stecište svih nas. Tin Ujević, Ćopić, Vasko Popa, Zuko Džumhur, pa i Andrić. Bio je "Moje mesto", gde sam dolazio sa svojim tajnim ljubavima, da vam iskreno kažem. Tu niko nije mogao da me traži, ali tu se boemisalo do kraja. Tu sam sprovodio sve moje tajne ljubavi. To je jedini seks kog se rado sećam.

Sad mogu, dovoljno sam star. Moja prva ljubav zvala se Ljiljana i moja poslednja ljubav zove se Ljiljana. Mada, čini mi se, jedina ljubav koja vas nikad neće izneveriti jeste ljubav prema samom sebi. Dođe, istina, do malih flertova i prevara, ali se čovek uvek vrati sebi. U moje vreme kad sam bio mlad pisac postojali su usmeni pripovedači, a to je sada vrsta ljudi koja je potpuno iščezla zajedno s onim kafanama u kojima smo se svi đuture opijali. Bio sam neka vrsta urbanog Vuka Karadžića koji je slušao njihove priče i mnoge te priče sakupio. Oslušnuo sam jezik koji je vrlo tipičan za Beograd. Bilo je bitno iskustvo iz kafana iz kojih i dan-danas ne izlazim i sve je to pomoglo da uspem da definišem ono što sad zovemo beogradskim duhom. Kafana je magična stvar i ona je u stvari antički trg za nas Srbe. Kafana je naš trg na kome se može svašta čuti. Tokom 19. veka znam da su pisci pisali po kafanama. Tu su bile čitave redakcije po stolovima

 

[Nina]

Oni ljudi koji se sustinski razlikuju od svojih savremenika, oni koji imaju cudan unutrasnji svet, pokusace na sve nacine da upotrebe mimikriju i da to sakriju kao guja noge, da se spolja gledano nimalo ne razlikuju od drugih. A oni, prosecni, u kojima odjekuje praznina, a slucajno se bave umetnoscu, zalutali iz nekih drugih profesija, za koje su bili predodredjeni, a cije postojanje zele da potisnu u sebi, delovace veoma pitoreskno. Sesiri sirokog oboda, ostatak kose vezane na temenu u percin, obicno ako je tip o kome je rec celav, brada, brkovi i mindjuse u usima, lanci oko vrata a bedzevi svuda naokolo, zaplasice vas svojom eksentricnoscu. Covek bi ocekivao da pisu neku smelu, do sada nevidjenu prozu, a kada se njihove knjige uzmu u reke, tek onda se urvrdi raskorak izmedju izgleda autora i beznacajnosti dela; to su rukopisi gimnazijalca koji se istice u pisanju pismenih zadataka.

Moj vam je savet, ako zelite da postanete pisac, da ne menjate svoj kostim niti izgled, da ostanete ono sto jeste i ono u cemu ste, bas kao sto je stari diplomata Ivo Andric do kraja zivota nosio neupadljiva, pomalo izlizana siva odela i barberi mantil kupljen jos pre rata.

Kako postati pisac – Momo Kapor

 

[Nina]

Magija Skadarlije

Poput mušica privučenih petrolejskom lampom, spuštaju se niz strme i tamne ulice u Skadarliju. Stižu iz najudaljenijih krajeva grada. Predeo iz koga beže omeđen je parkiranim automobilima i nizovima prozora iza kojih žive nepoznati susedi. Iste zavese, isti lusteri, jednako cveće u saksijama... Jutro raspoznaju po grmljavini motora koji se pale; sumrak – po plavičastom krkljanju televizora. Najlepše večeri svojih života proveli su na ulazima i stepeništima blokova, između sanjivog drndanja nečije gitare, nasilja i seksa čiji zvukovi prolaze kroz tanke montažne opne ovog saća za umorne gradske pčele. Dugo su gledali uzbudljivi odsev onog Beograda, s druge strane reke – čudesni grad u koji su odlazili jedanput mesečno u kupovinu ili bioskop.

Sredinom šezdesetih, Beograd kao da se pomalo zasitio stalnog osvajanja prostora, gutanja energije koju više nije mogao da svari. Počeo je da traga za svojom dušom i otkrio ju je u nekoliko zaboravljenih uličica stare Skadarlije. Dve trošne kafane ostavljene godinama po strani, u kojima su nekada sedeli danas već slavni očajnici iz čitanki, razlupani fenjeri i drvored, sasvim su dovoljna scenografija za prvi korak koji će grad povesti preko turske kaldrme u zemlju nostalgije.

„Šta smo mi bili?“ - pita se Tin Ujević 1943. godine – Može se reći malo siromašnih, nervoznih ili tuberkuloznih studenata. U to je doba biti pjesnik značilo biti bijela vrana, čudan pojam, vrsta anomalije. Gradovi mijenjaju lica, a i naše oči se mijenjaju... Stare kuće imale su nekako posivjela i požutjela lica, kafane su bile intimnije, ljudi poznatiji. Bitan element često: malo magle, kišna jutra, vlažne večeri, nemir u kostima, nestrpljivost živaca, pokisle čežnje u hladnoći tananih pelerina tadašnjih umetnika u gladovanju...“

Dešava se čudo: Coca-Cola generation naseljava sedamdesetih godina skadarsku Bohemiju, bežeći iz dobro organizovanog sveta svojih roditelja. Mladež beži iz soba sa istovetnim nameštajem kupljenim na kredit, iz večnih otplata i konfekcijskog života, u kome se ujutro odlazi na posao, a zatim vraća kući, ruča, spava i, na kraju, odvrće televizijska slavina, a posle leže u postelju. Kida se taj, već začarani krug načinjen od jela, pića, serijskih slika, sna i parenja u polusnu, gde su subote slavlje automobilskog pranja, izleti bez iznenađenja, godišnji odmori puni zamora, a državni praznici – mogućnost da se prespavaju tri dana u nedelji. I ne znajući, privučeni su onom tankom, gotovo nevidljivom arijadninom niti poznih romantičara što su ovde, u ovim zabitim i strmim sokacima pružali poslednji herojski otpor potrošačkom svetu. Na kostima davnih nesrećnika – pesnika i pijanih ludaka, razbaštinjenih naslednika, dezertera, probisveta, pevačica koje su izgubile svoj dobar glas, zaverenika i genija – rađa se mala industrija što trguje nostalgijom. Iz grobova i naftalina izvučene su stare pesme i raštimovani orkestri. Tu je i čitav arsenal jedne špricerske romantike potpomognut rekvizitom koja se rasprodaje: žirado-šešiti, stare fotografije i novi fijakerski fenjeri, čipke i odlikovanja, štapovi sa srebrnom psećom glavom, ikone i boemske leptir-mašne – ovde ima svoju cenu sve što poseduje bilo kakvu nostalgičnu vrednost! Prolazim kroz ovu veliku licitaciju prošlosti, rastužen paničnim pokušajem da se otkrije sopstvena odavno izgubljena duša, isprana do besvesti u centrifugama belih aparata. Vidim, kako je traže preko stihova, predmeta i melodija, putem ukusa tople lepinje, ispunjene gulašem od svinjskih bubrega, kroz mirise kuvanog kukuruza i škripu đonova po rekonstruisanoj turskoj kaldrmi (ovaj put bez neophodne trave među belim kamenjem) – probijam se laktovima i ramenima kroz vitka tela kokakoličara, pitajući se šta traže ovde? Ništa. Sede po pločnicima i ćute.

Oni to zovu: „Hajdemo u Skadar na zezanje!“ Ali to nije zezanje! Ta mladež samo oseća da bi trebalo živeti drugačije nego što se živi tamo u pravilnom betonskom prstenu stambenih kazamata oko grada, a pojma nemaju kako bi taj život trebalo da izgleda. Nanjušili su nekakav bledi trag ovde, među izlizanim uličnim orkestrima i rečima koje su od silne upotrebe izgubile svaki smisao, među preprodavačima odbačenih drangulija, u samom srcu dirljivo bespomoćnog pokušaja da se načini ulica po ljudskoj meri. I sve dok su tu, bezbedni su od zupčanika zahuktale mašine za život, tamo gore, koja neprestano preti da će ih zgrabiti i samleti, a posle izbaciti kroz svoj otvor kao savršene proizvođače novca i dece. I tako, pod okriljem starog drvoreda, u senci veselih probisveta čija se pobuna protiv ćifta završila u čitanci, Coca-cola generation neguje nesvesno i svoju nadu da će se nekako izvući iz sivih okolnosti – za razliku od pesnika, očajnika koji su ovu ulicu proslavili jezerima ispijenog vina ovi dečaci piju samo koka-kolu. Zbog tog pića njihovo pijanstvo je mnogo teže a mamurluk im može potrajati kroz ceo život.

 

[Nina]

 

[Nina]

VOLIM — NE VOLIM

Kao tipičan Beograđanin (znači, neko ko nije rođen u ovom gradu), ispitao sam na sebi stvari koje volim i stvari koje ne volim.

Možda će nekom budućem istoričaru ovi redovi pomoći da odgonetne kakvi smo bili.

Najpre, volim da me pitaju šta volim, a šta ne volim, a ne da me uvaljuju u stvari o kojima drugi odlučuju!

Volim goveđi gulaš u koji se umače sredina od hleba. Uz to, obožavam da čitam dok jedem, što su mi svi zabranjivali još od malih nogu. Knjiga se, inače, prisloni uz veknu hleba.

Gotovo sve knjige iz moje skromne biblioteke nose tragove davnih gulaša, pasulja i pilećih paprikaša sa noklicama, a veoma često i ružičaste mrlje paradajz salate.

Jedući i čitajući, istovremeno, dovodimo u sklad fizičku i duhovnu hranu.
Volim vino u hladnoj, orošenoj boci.

Ne ulazim u beogradske restorane u kojima je večera obavezna. Prezirem stolove na kojima stoji tablica RESERVEE. U "Hajatu", bilo je toliko otmeno, da su čak i račun donosili na zagrejanom tanjiru!

Ne držim nikada dijetu. Jedanput sam se podvrgao toj iscrpljujućoj kuri na taj način što sam (živeći na raskršću evropskih i orijentalnih puteva) iskombinovao srpsku i tursku kuhinju. Iz obe sam koristio najmanji zajednički sadržitelj - hleb, jer genetski potičem iz pasivnih krajeva, gde je to osnovna hrana. Jedem hleb uz špagete, čak i uz poparu. Iz turske kuhinje uzeo sam lojavu ovčetinu, a iz srpske — svinjetinu.

Iz turske kuhinje koristio sam sogan-dolme, a iz srpske, sarme sa suvim rebrima... Moj organizam se pri tom toliko zapanjio da je od silne zbunjenosti telo počelo samo od sebe da mrša! Dijetu sam veličanstveno završio srpskim gibanicama i turskim tulumbama.

Ne volim tipove koji nose fotografije dece u novčaniku. Ne volim svadbe na kojima se porodice mlade i mladoženje uopšte ne poznaju, pa se sve vreme gledaju popreko preko mladenaca u sredini stola.

Volim beogradske novine, ujutru, kad još mirišu na svežu, tek otisnutu štamparsku boju. Prelistavam ih uz prvu kafu, pa ako su vesti loše (a, obično, jesu) i izgledi za budućnost sumorni, ja — natrag u krevet! Šta da radim u jednom tako glupom danu? Nisam neophodan.

Volim na izvestan način, svoj mali ludi Beograd! U nekom normalnijem gradu mislim da bih skapao od dosade. Najpoznatiji eksperti dobijaju nervne slomove od očajanja što srljamo u propast, a Beograđanima, uglavnom, ništa! Svi žive. Neverovatno! Sada mi tek postaje jasno kako smo izdržali i nadživeli i Tračane i Kelte, Grke, Rimljane, Hune i Ajvare, Turke, Mađare, Austrijance, Italijane, Nemce... da ne nabrajam dalje; istorija mi nije jača strana.

Volim što ovde i dalje ništa ne može i sve može! Što se tiče Turaka, mislim da je i njima ovde bilo podjednako teško, kao i nama, pa su posle petsto godina zbrisali glavom bez obzira iz naših krajeva. I, šta? Ispostavilo se da Beograđani od svih evropskih mesta najčešće mazohistički letuju u Turskoj. Kako sada stvari stoje i koliko nas poznaju u dušu, siroti Turci će uskoro morati da beže od nas i iz svoje sopstvene zemlje!

Ne volim tipove koji sednu na stražnje sedište u taksiju, kao da su ministri. Volim taksiste koji pričaju o politici, pametnije od političara. Ne volim da se ljubim tri puta u obraz, kao ostali Beograđani.

Do pre dvadesetak godina ljubili smo se samo dva puta, a onda je u naše živote, ni sam ne znam kad i kako, prodrlo nešto kao slatko pravoslavlje: uglavnom, kada se pri susretu poljubite dva puta, Beograđanin će vas stegnuti još jedanput i pri tom pogledati sa blagim prekorom, kao da ste pomalo izdali srpstvo.

Na stranu to, što, uopšte, ne volim da se ljubim (sa muškarcima, posebno), a naročito ne sa rođacima sa sela, koji vam prilikom ljubljenja uvaljuju u usta i svoje brkove požutele od duvanskog dima.

 

[Nina]

 

[Nina]

Dlan Beograda

Iz vazdušnih snimaka Beograda moguće je, kao sa dlana, očitati njegovu prošlost, sadašnjost i budućnost.
Beograd na svom dlanu ima žuljeve, ima ožiljke, poseduje čvrstinu prijateljskog stiska ruke, snagu opasne pesnice, mekoću milovanja.
Njegovi su prsti putevi što vode u beli svet: putevi stari, carski, seljački, kolski, automobilski, magistralni i oni što presecaju nebo ispisujući
za sobom duge bele pruge.

Linija karaktera: obrisi izrovašenih tvrđava na Kalemegdanu.
Venerini bregovi: Banovo, Pašino, Julino, Labudovo, Petlovo, Topčidersko brdo...
Linija života: duga i često prekidana brazgotinama ratova.

Evo i linije ljubavi: to su obale Ade Huje, Ratnog ostrva, Ade Ciganlije i Male Ade...
Linija izuzetne sreće: tok njegovih reka.

Gde je srce Beograda?

Svugde i nidge. Ono se krije u otmenoj ležernosti čistača cipela koji će vam reći: „Daj šta daš!“
u filozofski skladnoj opuštenosti staraca koji su preko glave preturili toliko ratova...

 

[Nina]

Ljubavna BG priča

Beogradske kuće su tajne tvrđave iz kojih njihovi stanovnici izlaze poput tur-skih konjanika – sve što poseduju, na njima je! To se naročito odnosi na lepotice ovog grada koje stanuju po najudaljenijim Budući da su po poreklu, a i po svom duhovnom ustrojstvu, suštinski provinci-jalci, Beograđani, pored ostalog, boluju i od opsesije elegancijom. Nema toga šta neće učiniti, niti koliko daleko otići, samo da bi se što lepše odenuli i u novom, stranom perju, približili sopstvenoj predstavi o sebi kao o ličnostima sa filma. U mojoj mla-dosti, Beogradom su ponosno šetale replike Klerka Gebla, Stjuarta Grendžera, Montgo-merija Klifta, Žerara Filipa, a nešto kasnije, i Džemsa Dina. Poznavao sam lično naj-manje pet dvojnica Merilin Monro i Elizabete Tejlor, a sa jednom Odri Hepbern sam se čak i zabavljao. Film je, u to vreme, bio jedini azil u koji se bežalo od svakodnevnog si-vila i siromaštva. Zbog čega? Zbog toga što svaki kraj, svaka ulica, čitav komšiluk, drže jedni druge neprestano na oku. Neispeglane pantalone i neočišćene cipele ujutru, govore komšiluku, po teoriji Makluana da je odeća „produženo opštilo“, da njihov vla-snik nije u dobrim odnosima sa ženom kad ga je tako pustila napolje, a izgužvana košu-lja i uflekani sako, da više nema novca za kućnu pomoćnicu, koja bi to sredila. Ukrat-ko, da mu ne ide najbolje u životu.

Na periferijama, u devojačkim sobicama ili u kujnama, gde spavaju na kauču na razvlačenje, takoreći, u jednoiposobnom dimnjaku, ali kad se poja-ve na Knez Mihailovoj ulici ili u nekoj diskoteci, stranac bi se zakleo da su ispale pravo iz obojenih stranica najnovijeg „Voga“. U tome je i tajna njihove veze sa partnerom koji ih je izveo na neko uzbudljivo i otmeno mesto, a koji više liči na orangutana nego na dostojnog pratioca takve lepote. (Jedna rasna, raskošna plavuša rekla je svom prati-ocu da je njihova veza nemoguća jer je mnogo niži rastom od nje. „Varaš se – odvratio je on – kad stanem na svoj novčanik, viši sam za glavu od tebe!“). Ako ne prihvati bilo či-ji poziv, pre kojeg lepotica satima pilji u telefon čekajući da zazvoni, ostaje joj da u ku-hinji, koja bazdi na zapršku, provede veče gledajući televiziju u porodici penzionisa-nog zastavnika prve klase sa ubrađenom bakom i majkom u večitom šlafroku i uz oca u trenerci koji pije toplo pivo ravno iz boce. Ko zna zbog čega, televizor se obično nala-zi na vrhu kredenca, a preko ekrana visi šustikla iliti milje, dok su na njemu, obično, staklena roda, koja stoji na jednoj nozi, i mali ciganski bakrač na nogarama. Zbog svega toga, ona, nada i tajno oružje porodice, navlači na sebe najskuplje komade odeće (jedino što poseduje), koju su kreirali čuveni magovi te umetnosti Armani, Versaće, Dolče i Gabana ili Kelvin Klajn i kreće u osvajački pohod u kome će se, možda, dogoditi čudo što će je zauvek izbaviti iz plesnive kujne i baciti u zagrljaj princa u skupim kolima.

Što se tiče vlasnika tih, inače ko zna kako nabavljenih, polovnih kola, on živi od danas do sutra, a sve što je stekao u životu uložio je u taj svoj pokretni san. Sa lak-tom proturenim kroz prozor i radijem otvorenim do daske, on obilazi grad u potrazi za devojkom svojih snova, koja će biti bogata, posedovati kuću na Dedinju i izvući ga iz la-žnog života bez pokrića. I gle, te dve ljupke prevare sreću se u ulici Strahinjića bana u kafiću koji je trenutno u modi i gde svako, do poslednjeg daha, glumi ono što, u stvari, nije.
Tipična beogradska ljubavna priča.

 

[Nina]

Dvadeset i prvog marta izlazimo iz dugog, tamnog, zimskog tunela klecavih kolena, sa čežnjom u dnu stomaka.

Neke nove lepotice, deca prigradskih naselja i novobeogradskih stambenih blokova odbacuju zimske kapute i sanjivo izlaze iz njihovih čaura, kao leptiri iz trapavih svilenih buba. I same zapanjene iznenadnom lepotom koju poseduju, sapliću se, prolazeći kroz predele pune divljenja.

Muškarčine, Beograđani, potomci ustanika i bundžija, koji se vekovima stide da nose ulicom cveće, ne mogu da odole kitici zumbula, kupuju je zbunjeno i kriju u plastičnu kesu sa mesom i lukom.

Uznemirene prolećem i nezadovoljne, njihove ljutite supruge tada zaboravljaju na čuvenu, unapred pripremljenu rečenicu: "Tri dana nisam izašla iz kuće! I to mi je neki život..."

Proleće je, kada jedan postariji "maderaš", koji je u poznim godinama dobio kćerku, odlazi da sačeka malu ispred škole i da je vrati kući. Ima veliku dioptriju, a omamio ga mart. Sačeka da se završi nastava i uzme dete za ruku. Dovede ga kući, a žena ga pita gde im je mezimica? Kako, gde je? Evo je! Doveo sam je!

Nesrećniče, vrišti žena, pa to, uopšte nije naša kćerka!
Stari zavodnik je, naime, odveo kući prvo dete koje ga je uhvatilo za ruku.
U proleće, bršljan preobražava kućerine pune zajedničkih stanova u zelene palate iz Trnove Ružice.

U proleće, mi smo najlepša zemlja na svetu i to svi znaju, pa nam zavide.
- Gospode - pitaju - zašto si zasuo obiljem Srbiju? Dao joj prijatnu klimu, bogate žitnice, guste šume; dao si joj brze reke, visoke planine, dao si joj rodnu godinu, dao si joj sve...
- Tačno! - odgovara Gospod Bog. - Ali sam im zato dao i Srbe!

 

[Nina]

KALENIĆA PIJACA

Primetili ste, svakako, da se u novinama redovno prikazuju i najdosadniji pozorišni komadi (koji su, istina, imali premijere, ali ne i reprize); beznačajne zbirke stihova štampane u jedva stotinak primeraka, nagrađeni romani s petnaestak čitalaca, ali na njihovim stranicama ne možete pronaći nijedan prikaz neke beogradske pijace – te veličanstvene predstave koju selo svakog dana izvodi poput kakvog veselog pučkog teatra u samom centru grada, pred rekordnim brojem gledalaca. To je, verovatno, zbog toga što beogradski intelektualci duboko preziru ono od čega žive, mada ne odbijaju da, sem duhovne hrane, troše i onu sa pijace.

Kad pišu o nekom pozorišnom festivalu, na primer, kritičari ga uvek upoređuju sa prošlogodišnjim, mada su svi festivali, kao što se zna, uglavnom isti.

Kalenićeva pijaca je uvek drugačija, neponovljiva, ali o njoj nigde nećete pročitati ni retka! Kada bih pisao osvrt, svakako bih istakao da su jagode ovog proleća mnogo krupnije nego prošle godine, ali da nisu slatke, jer je sezona bila kišna. Što se tiče rotkvica, one su crvenije i hrskavije nego ikada, a mladi luk je glavatiji nego ranije.

Pozorišni kritičari kao da ispisuju uvek jednu te istu kritiku, u kojoj se menjaju samo autori dela. Uvod je, tako, uvek najduži i posvećen je piscu i njegovoj drami. Sledi potom osvrt na režiju, a zatim prikaz glumačke igre, gde protagonisti dobijaju po nekoliko zasebnih reči, dok je ostatak ansambla, poput ožalošćene porodice, strpan đuture u jednu jedinu deljivu rečenicu. Sve se završava večnom opaskom: „Scenografija ukusna, kostimi adekvatni.“ Još nisam sreo pozorišnog kritičara koji bi svoj prikaz započeo opisom nekog kostima ili svetla na sceni. Zbog toga, u ovom osvrtu na Kalenića pijacu, beležim da je osvetljenje bilo sivkasto s odblescima na krovovima tezgi, a da su kostimi glavnih junaka bili, uglavnom, seljački!

Za one koji nisu iz Beograda treba napomenuti da je Kalenića pijaca najveća i najbogatija u gradu i da se nalazi na Čuburi. Stariji Beograđani zovu je još i Kalenića gumno. Reč Čubura je turskog porekla, a označava širok i plitak zdenac gde izvire voda iz zemlje. Takav zdenac nalazio se davno preko puta legendarne kafane „Čubura“, gde je sada park. Krajem devetnaestog veka kraj je bio gotovo nenastanjen, obrastao ševarom. Beograđani su tu dolazili da love divlje patke. Kako piše jedan stari hroničar, „na Čuburi se danonoćno pilo i veselilo. Pesmu su u ranu zoru započinjali petlovi, baš kada su pevanje završavale bekrije uz pratnju ciganskih orkestara“... Nije, stoga, nikakvo čudo što je ovaj blagosloveni kraj, oduvek okrenut životu i napajan njegovim živim vrelom, iznedrio najraskošniju beogradsku pijacu – pravi mali Vavilon, u kojem se čuvaju sva narečja srpskog, izmešana s ciganskim, albanskim, makedonskim i jezicima istočnoevropske braće – švercera i preprodavaca.

Kalenića pijaca je svojevrsna ambasada sela u prestonici. Na njoj se svakog jutra iznova predaju zeleni akreditivi ubledelim Beograđanima, što su već odavno izgubili svoje korenje i vezu sa zemljom i njenim plodovima. Kada se ulazi u pijacu od kafane „Kalenić“, čovek kao da stiže na pramac Nojeve barke; tu se prodaju tek oštenjeni kučići rase „čuburski labrador“, ptice-pevačice, zečevi, golubovi-prevrtači i ribe za akvarijume...

Ma koliko živeo po svetu, kao rođeni provincijalac nikako ne mogu da se naviknem na nelogično obilje supermarketa, u kojima usred januara prodaju lubenice! Za nas je lubenica oduvek znak zrelog leta što zamire; jednostavno, ne prija nam u februaru. Živeći uz Kalenića pijacu i na njoj, navikli smo se na prirodni ritam zrenja.

Pojava prvih trešanja na njenoj raskošnoj sceni bila je prava svečanost. Prve trešnje su se kupovale na vezice (da se obraduju deca), a one vezane peteljkama u paru kačile su se za uvo kao prolećne minđuše. Još nisam video lepši nakit! Šta me se tiču decembarske trešnje u Njujorku? One me samo sujeverno lišavaju slatkog iščekivanja onih pravih, uz koje se, kada se prvi put jedu, obavezno zamisli neka želja, koja će se sigurno ispuniti! Penjemo se na trešnju u nekom čuburskom dvorištu i beremo ih poluzrele, orošene brilijantima sitnih kapljica. Usput, krišom gledamo naga bedra vršnjakinja, još nesvesnih svoje privlačnosti, na drvetu iznad naših glava...

Moram da priznam, do dana današnjeg nisam uspeo da otkrijem zbog čega se u otmenim zapadnim restoranima dinja jede sa pršutom? To mi se, uopšte, ne slaže; naročito dinja u martu!

Više ne čekamo jagode u maju, ni grožđe u avgustu. Ono se i kod nas prodaje usred ciče zime, sve dok ne izdahne od upale pluća. Moderni svet nam je pobrkao ritam godišnjih doba. Ali, novembarske ruže ne mirišu.

Ma koliko dugo trunuo u izlogu, kokosov orah nikada neće naučiti srpski.Ovom modernom teroru opiru se jedino mladi krompirići. Nemoguće ih je negde videti van sezone. Oni su glavni adut Kalenića pijace!Izgubivši, dakle, prirodni ritam smenjivanja godišnjih doba, izgubili smo i sposobnost da uživamo u ukusu njihovih plodova.

Kalenića pijaca je zbog toga neka vrsta lekovite banje, gde se uspešno leče ravnodušnost i blaziranost belosvetskih tipova, koji bi na nju, kao na terapiju, morali da dolaze bar dva puta nedeljno.