Književnost Momo Kapor - kratke priče

[Nina]

 

[Nina]

Ljudi moji, ljudi moji, kud nam se pogubiše prijatelji? Godina je sve više – a prijatelja sve manje.
I sve se manje usuđujemo da kažemo: imam mnogo prijatelja… Je li to zbog toga što smo tražili suviše od prijateljstva?
Jesu li krivi previsoki zahtevi koje smo postavljali pred prijatelje?

 

[Nina]

Poznavao sam jednog čoveka iz „Tri grozda“ koji nije mogao da sedne za sto bez tridesetak prijatelja. Plaćao im je crveno vino i glavu u škembetu. Telefon ga je svaki čas zvao za šank – to su mu prijatelji telefonirali i pitali mogu li da dođu. Bio je srećen taj čovek iz „Tri grozda“. Ponekad bi nedeljom išao sa njim Knez Mihajlovom puna dva sata od „Ruskog cara“ do Kalemegdana; toliko se zaustavljao i rukovao sa prijateljima, raspitivao za prijatelje prijatelja, za njihovu decu, za vreme i bolesti. Onda su jednoga dana stvari krenule nizbrdo i danas čovek sa njim može mnogo brže da prođe Knez Mihajlovom, jer ljudi okreću glavu na drugu stranu kad ga vide. Taj čovek iz „Tri grozda“ sada razgovara sa svojim psom, jednim malim jazavičarem. To mu je jedini prijatelj.

Poznavao sam jednog mladića, koji je često govorio da ima mnogo prijatelja. Koliko, mnogo? – pitao ga je njegov otac, mudri neki čovek. Pomislio je na njih pedeset, zaustio da kaže: dvadaset pet, a rekao: pa, recimo, dvanaest, šta ja znam? A otac kazao:

dvanaest? Dobro šest… – rekao je mladić pokoleban, ljuteći se na oca što je toliko sumnjičav, ljuteće se na sebe što nije dovoljno hrabar da proveri prijateljstvo njih šestorice. Sada je tom mladiću četrdeset godina i govori da ima dva i po prijatelja! Onaj treći nije dovoljno pouzdan, pa ga računa kao polovinu, a i to je, plaši se suviše optimistički.

Počinjemo tako sa mnogo prijatelja; koračamo zajedno srećni i nasmejani, okruženi njihovoim prijateljstvom u obliku srebrne prašine, idemo bosi sa cipelama oko vrata i zadirkujemo se, a kada se potučemo sa dečacima iz drugog kaja, udarci manje bole, jer znamo da nam uvek neko štiti leđa. Zaklinjemo se posle velike mature, pred odlazak u vojsku, u drugi grad, u uspeh ili na svadbeni put, da se nikada nećemo zaboraviti, ali gle zaboravljamo se, gubimo se razvejani po svetu, jer svet od nas traži da trčimo i da nekud stignemo prvi, pa jurimo bez daha u grudima, nemajući ni za koga vremena.

Okrenemo se oko sebe, kad oko nas – stranci. Prijatelji se gube tako tako što ih ukradu žene (poslednji put smo ih videli na momačkoj večeri), krade ih posao, kradu ih godine, vreme, krade ih smrt, neke druge, strane zemlje, kradu nam ih njihova deca, njihovo ime u novinama, njihovo lice na televiziji, kradu nam ih naše reči o njima za koje su čuli od trećih prijatelja… Održavamo panično neka klimava prijateljstva, krijući sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami. Najveći broj naših prijateljstava su neka vrsta bednog sporazuma sa savešću, bekstvo od samoće.

Zavidim kao pas prijateljstvima starim pedeset godina. Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabosti; koliko lukavstava da se godinama krade vreme od posla, od ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna, koliko mnogo razumevanja, da se održi ta slabašna, krhka biljka prijateljstva između ova dva starca što se duže od jednog ljudskog veka nalaze u „Mažestiku“ u podne, posle svih ratova, godina, smrti, požara i poraza, potresa, zamki i mržnje. Dva starca u „Mažestiku“ u podne – dva preko noći ostarela dečaka što poznaju neke samo njima znane prolaze kroz zabranjene kapije i tajanstvene tunele u iščezlim vrtovima, rupe u tarabi, sede posle svega u podne: jedan put kafu plaća jedan, drugi put – drugi.

Ponekad tako, stojim na nekom trgu i ne znam kome da odem u posetu, s kim da se družim? Potrebno je prethodno telefonirati, a ja mrzim telefone. Vozim se onda preko planina i tražim svoje izgubljene prijatelje po malim gradovima gde se još neguju prijateljstva. Sedim za onim istim starim sastavljenim stolovima i otkrivam ukus nekadašnjeg drugarstva u dimu zagorele zaprške što kulja kroz šiber, u snenoj izmaglici dokolice. Sve naš je više za stolom, sve više; pevamo stare šlagere i neko viče baš kao nekada šef malog orkestra na jednoj igranci u predgrađu: „Molim cenjene dame da ne uvaljuju korpe vojnicima!“ i baš kao nekad, teturamo posle ponoći pustim ulicama prateći jedan drugog, šutiramo praznu konzervu, nadlajavamo se sa psima, pijemo tuđe mleko u kapijama, zagledamo tamu iza poluotvorenih prozora iz kojih se čuje duboko disanje spavača; noć je tajanstvena – ta noć nam obećava čuda – povratak mladosti i prijateljstva, ali ja više ne smem da ostanem suviše dugo sa njima, mojim starim drugarima i već ujutru bežim kao kradljivac prijateljstva iz tog grada, jer znam da ono ne može dugo potrajati, ako se mnogo koristi. Zahvalan sam za to veče od kojeg ću živeti dugo, tamo odakle sam pobegao u potrazi za sastavljenim stolovima.

 

[Nina]

"Da mi je samo 5 minuta vlasti!" često čujem nekog nezadovoljnika kako preti nekome. Ta čudna rečenica, izgleda da postoji samo kod Srba, jer ko bi drugi bio toliko lud da veruje kako bi nešto promenio za samo pet minuta na vlasti? ... Ali vlast izgleda da je jača od bilo koje druge droge. To je inače, jedan od retkih muških poroka koje ne posedujem. U životu nisam vladao ni sa kim, a često ni sa samim sobom, pa ne znam u čemu je stvar. Da me nisu uporno jurile sve vlasti u ovoj zemlji, mogao sam da dobijem maniju gonjenja. Ali njihove vođe upoznavao sam tek kada su pali; odjedanput, ptretvarali su se divne obične ljude kojima je nanesena velika nepravda, i bili su po njihovim rečima, gotovo srećni što najzad imaju dovoljno vremena da se druže sa nama, običnima, koje su do juče proganjali.. "Nemoj nikad da sediš u prvom redu, sine!" savetovala je baba jednog mog prijatelja kada se ovaj svečano oblačio za nekakvu akademiju, i zaista, za poslednjih deset, petnaest godina, na modnim revijama u hotelu "Hajat", gde sam obično sedeo u drugom, trećem redu , najmanje deset puta promenile su se zvanice iz prvog reda. Što je najgore, ili najbolje, svejedno, što vreme više prolazi, sve brže se menjaju na vrtešci vlasti . Ali amnezija ostaje ista. To kratkotrajno pamćenje, ili njegov gubitak, kao da neguju sve generacije političara koji kod nas veoma brzo posle silaska sa vlasti zaboravlaju kako su se ponašali dok su bili na vrhu. Pretpostavljam kako se oseća neko kome iznenada umuknu telefoni,a na sto prestanu da stižu besplatne karte za pozorišne premijere i koncerte, pozivnice za otvaranje izložbi ili sajmova, a umesto njih počnu da dolaze kazne za pogrešno parkiranje, o čemu nikada nisu ni mislili. Njihovi vozači i telohranitelji ostavljali su kola gdje bi im padalo na pamet. Što je najgore, zaboravili su koliko šta košta u restoranima i da li se uopšte bilo šta plaća, jer je sve unapred bilo plaćeno. Oni, što su se najmanje pet puta pojavljivali u svakim televizijskim vestima, danas mogu da budu viđeni na TV jedino ako pobede na predtakmičenju za neki kviz, u šta sumnjam. I svako od njih kao da nije ništa naučio od istorije propasti svojih prethodnika; čini se da nema nikoga ko ne veruje da će večno trajati. Kada je u 19. veku Omer-paša Latas posekao bosanske begove koji su se bili osilili, naredi da čuvenog bega Rizvanbegovića iz Stoca - dugogodišnjeg gospodara života i smrti, provedu na magarcu kroz čitavu Hercegovinu. Magarca je na povocu vodio njegov najstariji sin. Pratili su ih Latasovi askeri. I ko god da bi prošao pored nekada najmoćnijeg, sada poniženog starca, ili bi ga pljunuo ili udario ili se bacio kamenom na njega. I tada mu u susret naiđe neka grdosija od čoveka, ljutog izgleda i prekog pogleda. "E, moj Bože"- reče jedan od vojnika koji ga je pratio- "kad te ovaj udari, sa zemljom će te sastaviti!" "Neće on meni ništa..." - reče beg Rizvanbegović, -"njemu nijesam nikakva dobra učinio!"!

 

[Nina]

Šetajući po Knez Mihajlovoj, godinama susrećem jednog ludaka. Moj ludak korača veoma brzo i teško ga je pratiti. Na prvi pogled čoveku se može učiniti da mu se negde jako žuri, ali to je samo varka; ma koliko dugo da sam ga pratio, nikada nisam uspevao da otkrijem njegov cilj — bila je to uvek ista tura, posle koje bi naglo iščezao u jednoj od sumornih kućerina iza pasaža što sa Knez Mihajlove vodi na Obilićev venac.

Moj ludak je odeven po modi iz pedesetih godina: teški zimski kaput sašiven od »grombija«, ulepšan ramenima napunjenim fatelinom, visi na njemu kao na vešalici; on nosi plitak šešir preširokog oboda koji je nekada predstavljao beogradsku varijantu popularnog crnog šešira Doka Holideja iz filma »Draga moja Klementina« (»Oh, my darling, oh, my darling, oh, my darling Clementine ...«). Ovratnik njegove košulje je visok i zaobljen pa veoma podseća na kragne »čarlston«-košulja, a čvor kravate vezan u mikroskopski trougao. Pantalone, zvane »frulice«, imaju široke manžetne i veoma su uske; izdaleka liče na nešto deblje čarape. Očigledan je njegov dirljivi napor da jedan već pohaban i umašćen kostim star dvadesetak godina, spase od propasti. Tragovi trule elegancije i očajanja prisutni su u njegovom hodu: moj ludak korača elastično poput periferijske mačke, uvek malo poguren, sa rukama na leđima. Tek izbliza može se uočiti rasulo njegovog lica i odeće — s druge strane ulice on bi ličio na ostale prolaznike, samo da nije tog hoda, koji su još 1949. zvali frajerskim ili degenskim. Radi se, naime, o hodu — naročitoj kombinaciji lukavosti i mangupske obesti sa kojom se šeta odelo... Ima u tom koraku nešto od šeretskog prikradanja zavodnika, kome je ulica veliko lovište. Moj ludak obično pevuši dok pažljivo prati ivicu trotoara. Čuo sam i šta: to je ubitačno jednolični refren »hej babu ribu a baba jede ribu a deda **** babu hej babu ribu hej babu ribu hej ribu babu...«

Za nekog ko je poput mene najveći deo života proveo na ulici, ludaci nisu nikakva retkost. Poznajem sve ludake koji su se poslednjih dvadeset i pet godina pojavljivali na Knez Mihajlovoj, mojoj najdražoj ulici na svetu. Sećam se i izludelih ruskih emigranata, babuški u olinjalim astraganskim bundama, bivših generala se sećam, uvaženih staraca što su se sasvim prepustili bedi, obrasli u duge sede brade zapletenih dlaka (jedan od njih još i danas obilazi tri inostrane čitaonice na Knez Mihajlovoj, a rite njegovog zimskog kaputa tapecirane su biltenima ambasada) — poznajem seksualne manijake u tankim hubertusima — njihovi nervozni prsti prljavih nokata čupkaju dno praznog džepa, oči su im vodnjikaste a na licima titra senka večite krivice i stida, onaniste i potajne pedere poznajem i ostarele donžuane — oni prolaze Knez Mihajlovom zaneti svojom izgubljenom lepotom, čije tragove panično ispituju u ogledalima optičarskih radnji. O, siromašni lepotani — grofovi »štrafte«, ostavljeni na cedilu! Vaši životi, to su sumorne šetnje kroz nekoliko besplatnih mesta: nekoliko čitaonica, tri prazne fakultetske aule u kojima odjekuje samoća, dve galerije gde se ne plaća ulaz — poznajem i vas i vaše hitre kose poglede pune bludnih nagoveštaja — upućujete ih bezuspešno mladim šetačicama, njihovom raspomamljenom proletnjem koraku, ružičastom mesu i vlažnim bambi-njuškicama. Još uvek očekujete da će vam se dogoditi neko čudo oko sedam uveče, kada je Knez Mihajlova najraskošnija u obilju što nude njeni izlozi. Kćeri te ulice tako mnogo obećavaju sve dok oko devet ne iščeznu sa trotoara i ne utope se u bezimenosti velikog grada. Odakle uopšte stižu na Knez Mihajlovu? Gde se toliko žure? Kuda odlaze? U kakvim sobama žive?

Godinama sam postavljao zasedu na početku Knez Mihajlove kod »Ruskog cara«, i danas to ponekad činim: ponovo se osećam kao onaj nekadašnji mladi lovac na zaboravljene poznanike, za koje sam mislio da sam ih zauvek izgubio. Tu razapinjem mrežu u koju s vremena na vreme zalutaju dragocene ribe — neke devojke koje su me poznavale iz boljih vremena, neki Ijudi od kojih sam pozajmljivao novac, tačnije, uzimao ga kao što se uzima porez na izuzetnost, misleći da vreme što dolazi vraća sa kamatama ono što sam isprosjačio. Nikada im nisam vratio te novčanice od Ijubičaste hartije, a bilo bi tako smešno da im ga vraćam sada, kada je novac toliko puta zamenjen! Ne postoje, naime, one iste novčanice koje sam pozajmljivao; vrednosti su se sasvim izmenile, a stara hartija od pet stotina dinara iz 1956, na primer, iz koje smo bili u stanju da izmamimo naslućeno bogatstvo i raskoš za jedno veče (ulaznica za Kinoteku u kojoj se prikazivao ciklus Marsela Karnea, dve kafe u »Kolarcu«, zelena kutija cigareta »Morava«, sutrašnji »NIN« sa reportažama o Parizu i dve karte za poslednji autobus; ujutru još i par kuvanih viršli na vlažnom hlebu u kiosku na uglu kod početne stanice na Novom Beogradu — početak koji obećava uspešan dan!) — ta novčanica od petsto dinara, dakle, danas više i ne postoji i bilo bi besmisleno da je sada vraćam, baš kao što bi bilo smešno da nastavljam neke nedovršene Ijubavi koje su mnogo obećavale — sada je kasno, a zatim, u moju mrežu razapetu na tom uglu Knez Mihajlove ponekad uleću i lica koja ne želim da vidim: ima tu i nekih neraščišćenih računa, prijateljstava koja su se kidala zabunom, nekih dana i događaja kojih ne želim da se sećam, pogrešno protumačenih postupaka i gestova — te ribe pustam da prođu kroz rupe moje iskidane mreže, a zadržavam samo neka draga lica, neke godine, neko vreme...

I evo, posle onog tako briljantnog početka šetnje po Knez Mihajlovoj, kada zakoračite na njen uglačani trotoar kod »Ruskog cara« puni slatnih očekivanja da će se dogoditi nešto izuzetno, da počinje veliki kraljevski lov na draga lica i izgubljene drugare, lov na neočekivane obrte koji možda mogu da vam potpuno izmene život; između tog početka, dakle, i onog tako tužnog okreta gore na vrhu ulice gde se ona uliva u Kalemegdan, tog besmisleno tupog okreta na potpetici, kada ste već načisto da vam se neće ništa lepo desiti pa ponavljate šetnju zatvarajući krug unatraške obrnutim redosledom fasada i izloga, menjajući samo stranu ulice, tek da nešto promenite, između ta dva okreta počinjem sve više da se osećam kao onaj siroti ludak odeven po modi iz 1949, koji kao da šetajući obavlja neki neobično važan posao dok prolazi uvek tačno određenom i utabanom stazom slonova, govoreći sam sa sobom.

Čini mi se tako, dok šetam, da sam prestao da živim. Izgleda mi da sam u stvari živeo tamo negde između pedesete i šezdesete i da sam sada, pošto su se svi koje sam voleo i poznavao razišli, savršen stranac među ovim svetom što prolazi mimo mene. Muvam se nekadašnjom »štraftom« razgrćući duhove iščezlih lepotica, košarkašica i cura u modi, prvih manekenki i prvakinja u floretu, što su se rasule po svetu i vremenu; očekujem da ih ponovo sretnem, ali to je nemoguće, pa uranjam u gužvu i isplivavam na Terazijama čija me širina obuhvata tugom i prazninom; ne znam više kamo da krenem, strah me je da me ne pobrkaju sa onim ludakom koji uklet neprestano obilazi grad.

 

[Nina]

Mnogima bi se dopao da se nisi trudio dopasti se svima. Ovaj citat Mome Kapora samo je jedan od mnogih, nezaboravnih, kao mali vodič kroz život. Da se podsetimo mudrih reči legendarnog srpskog pisca:

* Osmehneš li se deci, ona uzvrate osmehom. Osmehneš li se odraslima, oni se pitaju: „Zašto se ovaj smeje?”

* Čovek može da kaže da mu život nije promašen ako može bar jednu jedinu stvar da uradi bolje od drugih.

* Nama je ljubav bila sve, i još više od toga: zavera dvočlane grupe koja je odlučila da se odupre daleko nadmoćnijem neprijatelju, ničim drugim do slepom snagom svoje privrženosti.

* Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo.

* Ima li tragičnijeg čoveka od onog koji je najzad dobio sve što je nekada želeo?

* Čovek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojima će da ćuti.

* Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neprestanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da počne predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa! Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada!

* Teško onome kome se, posle mnogo godina pruži prilika da provede noć sa nekom od svojih najvećih ljubavi koju nikad nije takao! Ostaće bez ičega u srcu, siromašniji za jednu najlepšu bajku. Kada se uveri da se ne razlikuje od drugih žena, da nije ni bolja, ni lošija, tačnije da nije bila ni izbliza vredna onolike patnje, i da joj je svu vrednost koju je posedovala ustvari rasipnički poklanjala samo ta neuzvraćena ljubav. Hoću svoju ljubav natrag!

* Sem onog što nosite u glavi i umete rukama, ne posedujete ništa. Igrali smo se neko vreme na Zemlji, trudili se da igra bude fer-plej i otišli. Mi koji nemamo ništa, umiremo lakše i bez žaljenja. Zamislite kako je teško Rokfeleru da umre, a kako je to lako piljaru sa Čubure.

* Zbog čega je to baš šljivovica, a ne nešto drugo? U njenoj žestini skriven je karakter naroda koji je spravlja. Slovenska seta i melanholija i način na koji Srbin ume da potpuno iznenada, obuzet besom, prasne kao vatromet, da bi ga jarost brzo napustila a škrgut zuba sprale suze pokajnice. Ima u šljivovici i nečeg čisto pravoslavnog, što je razlikuje od ostalih pića na svetu. Kao i Rusi, srpski seljak se, pre nego što ispije čašu rakije, pobožno prekrsti. Da su kojim slučajem Srbi izmislili hrišćanstvo, sigurno bi, umesto crvenog vina, za pričešće, uz naforu, popili gutljaj rakije.

* Usamljenost nije u tome što smo sami, nego u tome što ne postoji ništa za čim čeznemo.

* Vi ste, zaista bogata zemlja – kazao je stranac umoran od čuda. I jesmo – odgovorio sam ponosno. Već duže od četrdeset godina, oni koji su na vlasti uporno kradu, a vidite, još dosta toga je ostalo!

* Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi.

* Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav.

* Nije važno šta čovek pije, kaže mi prijatelj, već u koga gleda dok pije.

* Još pre deset godina odlazilo se do mesta na kojima se dobro jede:

danas se putuje tamo gde se dobro diše! Počeli smo da se negujemo, a

svež vazduh nam je postao opsesija. Da bi živeli koju godinu duže u ovom zagađenom svetu, trčimo poput ludaka po trim stazama, onim istim na kojima smo zabušavali dok smo služili vojsku, presecajući krivine i obilazeći sprave čim kapetan okrene glavu. Mučimo se po saunama dok

lipti znoj, plivamo u bazenima koji bazde po hloru, udišemo punim

plućima kao manijaci ono malo svežeg vazduha u zelenim oazama okruženim betonskom džunglom...

* Kako uopšte prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetski jezik? A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog... Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čuđenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabrenje, sokoljenje i za preklinjanje. U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama - čini se, ono je naša suština... I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!

 

[Nina]

Traži se jedan džemper.

Vuna mu je ostrižena sa hercegovačkih ovaca. Prela je jedna seljanka se Pelješca. Plela jedna devojka iz Beograda, koja je već odavno udata.

S vremenom je poprimio boju londonske magle. Bio je to džemper koji prianja uz telo poput sopstvene kože. Nosio sam ga godinama, sve dok od njega ne napravih ličnost.

Njegov levi rukav mirisao je na gar starih železnica. Njegov desni rukav mirisao je na povratak iz vojske, džip “Vilis” i tovatnu mast za konzrviranje motora. Onaj deo koji zovu ranfla, mirisao je na “Gerlen” jedne mlade dame; prednja strana – na trule daske jednog splava na Adi Ciganliji, kada se spava potrbuške.

Bilo je tu još nekih mirisa: hladnih hodnika sa rasutim đubretom, kiselog kupusa bez mesa iz menze “Stari grad”, pa onda, mirisa nekih uličnih uglova, kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava leđima neki zid da se ne sruši – svega i svačega je u njemu bilo.

Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata. Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo. U Vrsaru ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju.

Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer, koga sve nije dodirivao, odakle sve nije bio izbačen zajedno sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper!

Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje. Ne znam šta bih sve dao, samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Pootvarah sve ormane – nije ga nigde bilo!

Odnela ga neka Ciganka, zajedno sa ostalim starim stvarima, u zamenu za ćurku.

Da niste slučajno negde videli moj džemper?

Niko ništa ne zna o njemu. Šta da radim?

Molim gospođu Ciganku da mi vrati bar izgubljene mirise. Džemper može da zadrži.

 

[Nina]

Kako se čovek uopšte odlučuje na pisanje knjige? Možda se to dešava tek kad, posle mnogo godina čitanja, tu knjigu, još nenapisanu, ne pronađe ni u jednoj knjižari, ni u jednoj biblioteci, a žarko želi da je pročita. Ponekad nam je žao što smo već pročitali sve lepe knjige koje volimo. Zašto Čehov nije napisao još stotinak svojih divnih priča? Zašto se Hemingvej ubio pre nego što je napisao, možda, najvažniju knjigu, o tome šta mu se dogodilo da najzad potraži taj poslednji izlaz? Neki romani podsećaju na naš sopstveni život. Mnogi junaci veoma liče na nas same. Ali, posle čitanja, na vrhu jezika ipak ostane neizgovorena najvažnija od svih priča – naša sopstvena! Tada sedamo za sto i počinjemo da pišemo, posle bezbroj tomova sabranih dela slavnih mrtvaca, pišemo kao da je to prvi roman na svetu – najvažniji i jedini!

 

[Nina]

KAKO SI

Kod nas su takva vremena da je nepristojno kazati da ste dobro, kad nikome nije.

Kako si?

– Dobro.

– Hajde, neka je bar nekom danas dobro! – kažu vam uterujući vas u krivicu. Ako kažete da niste dobro, proneće u vroši glas da ste na samrti.

Znajući to, Beograđani su izmislili najmanje stotinu varijanti odgovora na to pitanje: Kako si? „Gura se...“, „Ide, ide, pa stane!“, „Kako drugi hoće!“, „Živi se...“, „Životinjari se“, „Provlačim se nekako!“, „Langzam, langzam, aber ziher!“ (nikada nisam saznao šta to znači), da ne nabrajam dalje...

Ali najlepši odgovor svakako je „Pomalo...“ U njemu ima neke stare lukavosti i mudrosti: on je kao bajalica, magična reč koja čuva od nesreće. „Pomalo“ kao da govori neprilikama da zaobiđu njegovog vlasnika, jer je beznačajan i nikome ne zauzima mesto.

„Pomalo“ je filozofija skromnosti i neprimetljivosti u životu. Ta reč je proizvod vekovne mudrosti i opreza: slična je onoj tabli koju je na grudima nosio neki ludak, a na kojoj je pisalo: MOLIM DA ME SE NE PRIMEĆUJE.

Ali, najbrojniji su oni Beograđani koji vas pitaju kako ste, a uopšte i ne sačekaju odgovor. Viče vam tako čovek s druge strane ulice: „Kako si?“, a vi mu odviknete da vam je umrla majka i da se baš vraćate sa sahrane, ili da morate na operaciju u bolnicu, a on maše i dovikuje: „Onda, da ne kvarimo!“ ili diže palac uvis: „Bravo! Samo napred!“ Kod nas, naime, „kako si?“ ne znači baš ništa.

Da bih prekinuo tu laž, odlučim jednoga dana da stvarno, ali stvarno, ispričam kako sam onome ko me bude pitao. I evo ga, vidim ide mi u susret brzim korakom, očigledno se nekuda žuri. Dovikuje mi: „Zdravo, kako si?“ i hoće da prođe, ali ja ga hvatam za rever jakne i počinjem da pričam. Obaveštavam ga da mi je donji pritisak sto dvadeset a gornji dvesta, da me je uhvatio išijas, i to u desnu nogu... (otima se, ali ga ne ispuštam), što se tiče materijalnog stanja prezadužen sam, a niko ništa ne plaća; noćas me uhvatila gorušica, a i pas mi nije dao oka da sklopim jer je u blizini neka kučka u teranju, pa se uznemirio, prokišnjava mi krov i hoće da mi popišu stvari zbog neplaćenog poreza... Najzad, on se otme i otrči kao bez glave. Kladim se da skoro neće nikoga pitati kako je.

Čovek se ipak pokatkad zaželi da ga neko pita kako je i da ga to zaista zanima, ali to je u Beogradu danas nemoguće. Još jedino u najzabitijim selima ljude zanima kako su drugi. Susretneš seljaka na putu, nazove ti Boga i zastane, pa pita: Kako si? Kako familija, imaš li đece, jesu li ti živi roditelji, možeš li da živiš od svog posla i kuda si se uputio? I sve ga to zaista zanima!

U Beogradu se godinama susrećemo sa komšjama, a ne znamo ni ko su, niti kako se zovu! Zujimo u liftovima licem u lice, a ne progovaramo ni reči. Na ulici se ne pozdravljamo. U kakvom to svetu živimo?

U moje susedstvo došla je baba iz nekog dalekog sela, da prezimi kod sina, majstora. Kako izađe iz kuće, pozdravlja sve koji naiđu:

– Dobar dan, kako ste?

Svi misle da je luda i zagledaju je sa čuđenjem. A ona je trenutno jedina lepo vaspitana žena u Beogradu. „Šta je ovo, sine, niko ne otpozdravlja?“, pita me i ne može da dođe sebi od čuda.

„Kakav je ovo narod?“ Ne umem da joj odgovorim...

– Zdravo, baba! Kako si?

– A, eto, pomalo...

Mislim da bi svet, kojim smo nezadovoljni, trebalo početi popravljati najpre od tog naizgled tako nevažnog pitanja „kako si?“, koje je sasvim izgubilo smisao. Počnimo, dakle, da se zaista zanimamo kako su naši bližnji, saslušajmo ih pažljivo i potrudimo se da ih shvatimo. Možda je u tome izlaz.

MOMO KAPOR

 

[Nina]

KEVA

I oni kojima nije majka, zovu je Keva!

Kevo, dodaj ono! Kevo, opeglaj ovo! Ostavi, to će posle Keva!

Za one koji to ne znaju, treba reći da su keve postarije i podeblje žene niskog rasta (danas, nažalost, vrsta u izumiranju) koje prebivaju, uglavnom, po kuhinjama, držeći poput polumitskih ličnosti na svojim plećima čitavu kuću, porodicu, život, svet...

Otkako ih znamo, odevene su uvek isto, u kućne haljine od jeftinog tamnog cica ili porheta bezobličnog kroja: ne zbog toga što nemaju šta drugo, već što im je potpuno svejedno kako izgledaju.

U džepovima njihovih šlafroka su raznobojne pilule za jetru, želudac, glavobolju i one ružičaste, za visok pritisak... Na stubastim nogama proširenih vena, ižvakane patofne od kariranog filca koji je već odavno izgubio i boju i oblik. Kevama retko ko donosi poklone. Svi znaju - Kevi ništa ne treba!

Samo da smo joj živi i zdravi! I kad joj donesemo sto grama kafe (nemlevene) mi joj je i popijemo.

Ko ima sreće da u kući ima Kevu, ješće najtajanstvenija, već odavno iščezla jela, za koja mnogi danas i ne znaju.

Keve su poslednja stvorenja u Beogradu koja umeju da kuvaju flekice sa kupusom, grenadir-marš ili papazjaniju, da ne govorimo o knedlama sa šljivama ili bunar-kiflama, koje su to čudno ime dobile po testu što je nekad moralo da se drži izvesno vreme u bunaru, da nakisne...

Poznato je da keve još uvek ne veruju kupovnim korama za gibanicu i da ih same ''razvijaju'' po čitavoj kući; čak i za rezance u goveđoj supi!

I pored svih naučnih dokaza o štetnosti, keve uporno dan-danas završavaju sva kuvana jela zaprškom od brašna i aleve paprike. One su pravi majstori za ajvar - taj ''srpski kavijar'' (kako ga je lepo opisao jedan francuski putopisac), a paprike peku po dvorištima na starim limenim šporetima.

Donedavno, tamo su pekle i pekmez od šljiva, a za vreme rata pravile sapun od loja i žive sode, pa ga posle žicom sekle na kocke. Zbog ajvara keve nikada ne bacaju tegle, dunst-papir i gumice. One će vam od sveg srca pokloniti slatko od dunja, samo pod uslovom da im posle vratite teglu!

Zanimljivo, Keva retko kada jede sa ukućanima za stolom, a opet ima problema sa težinom.

To je, verovatno, zbog toga što, boraveći čitavog života u kujni iznad šporeta, neprestano udiše hranljiva isparenja, gricka i proba jela da bi postigla idealan ukus.

Kad im se razbole unuci, keve odmah bacaju antibiotike u đubre čim ode lekar.

Temperaturu skidaju komovicom, projinim brašnom i vinskim sirćetom; zauške leče slaninom iza ušiju; za lečenje upotrebljavaju i ''mast (propuštenu) kroz devet voda'', a u ormanu čuvaju čitavu zbirku čajeva. Beli slez, kamilica, žalfija, nana, majčina dušica... Već sama imena ovih čajeva leče svojim magijskim, utešnim zvukom.

Keve su poslednje osobe na svetu koje će zakrpiti sve ono što nijedan krojač ne prima. Zbog toga uvek imaju kolekciju raznobojnih ''ibrišima''.

Keve su najtolerantija bića. Šiptar Abdulah, mada je često sedeo sa nama za stolom, uvek je dobijao jela koja je Keva kuvala posebno za njega, jer mu je religija zabranjivala našu hranu.

U vreme ramazanskog posta, ni Keva nije pred njim jela, da ga ne povredi.

Jedini Kevin kalendar bio je - crkveni! Jedini izlazak za godinu dana, onaj na groblje - za Zadušnice.

Pa i tada, dok smo mi ostali jeli za pokoj duša, ona je neprestano služila pokojnike pod zemljom.

I makar da ste već prevalili pedesetu, Keva nikada neće zaspati dok se ne vratite kući.

U kuhinji će vas, mada ste već večerali, čekati poklopljeno vaše omiljeno jelo iz detinjstva - spanać sa faširanim šniclama. Ko tome da odoli?

Keve, te sveštenice i čuvarke jednog davnog, iščezlog vremena kada se živelo mirno, pošteno i udobno, nažalost, nisu nikome uspele da prenesu svoje male tajne.

Tek kada nas napuste, ostavivši iza sebe dopisani "Patin kuvar" i kutiju za cipele punu naših fotografija iz mladosti, shvatimo da i dalje žvaćemo, ali da su jela potpuno izgubila svoj ukus

 

[Nina]

Rodjeni Beogradjani

U Beogradu živi jedna posebna vrsta rođenih Beograđana koji neospornu činjenicu da su se rodili u ovom gradu, a ne negde drugde, smatraju čisto plemićkom titulom! Za njih su svi došljaci, čak i oni što su se u Beogradu rodili posle rata. Oni se prezrivo namršte kad uđu u neki klub, kome, inače, ne pripadaju i pitaju nadmoćno jedni druge: ko su, uopšte, ti došljaci što se usuđuju da sede pokraj njih?

Pre nego što pročitaju neki roman o Beogradu, najpre utvrde da li je pisac rođeni Beograđanin ili neki sumnjivi došljak, pa se tek onda odluče da li da mu veruju. Kako neko, ko nije rođen u tako otmenim krajevima, kao što su Karaburma, Bulbulder, Dorćol ili Čukarica, može da piše o ulicama gde su oni izvoleli da se rode i odrastu? Šta on tu meni o Paliluli, kad sam ja rođeni Palilulac? Beograd se po tome razlikuje od Pariza, na primer, kome su umetnost napravili uglavnom stranci. Kada neko uspe da se obogati u NJujorku, rođeni NJujorčani, bez trunke zavisti i sa divljenjem pričaju kako je taj i taj stigao u njihov grad bog te pita odakle sa svega tri dolara u džepu! Za rođene Beograđane, Obrenovac je daleko inostranstvo. Koliko ste puta čuli rečenicu: “Ja bre, rođeni Beograđanin, stanujem još kod keve, a on iz Obrenovca, već dobio stan! Gde je tu pravda!” NJima je Obrenovac na kraju sveta.

Zanimljivo, oni koji svojom najvećom vrednošću smatraju to što su rođeni Beograđani, uglavnom ništa i ne znaju o svom gradu i njegovoj istoriji, pa im je svakako potpuno nepoznat odlomak iz putopisa Opus Beograda iz 1587. godine Rajnolda Lubenaua gde stoji: “To je vrlo stari grad, izgrađen veoma lepo, sa dvostrukim zidinama i visokim kulama koji su sada sasvim porušeni. Sada ima većinom niske kuće, ulice su blatnjave, ali inače dugačke i velike… U gradu stanuju Turci, Jevreji, Grci, Dubrovčani, Dalmatinci, Hrvati, Italijani i još svakojake nacije.” Kao što se vidi, preci rođenih Beograđana se u ovom putopisu uopšte i ne pominju. Oni, naime, i ne žive u Beogradu, gradu, već su izvan zidina, ulica i bilo kakve civilizacije, kao obična raja. A ta raja, ti došljaci, posle Prvog i Drugog srpskog ustanka, počeće da rađaju ovaj grad.

Da rezimiramo, Savu i Dunav, dve naše najveće tekovine nisu pustili da teku rođeni Beograđani, nego Gospod bog, Kalemegdansku tvrđavu takođe nisu podigli rođeni Beograđani, nego Rimljani, Turci, Ugri i Austrijanci. Kolarčev narodni univerzitet podignut je zahvaljujući parama Ilije Kolarca, koje je preko Dunava doplivao u Beograd držeći se ždrebetu za rep. Kapetan-Mišino zdanje nije delo nijednog rođenog Beograđanina, već Miše Anastasijevića, dunavskog kapetana, koji se lomatao po pristaništima, tukao sa lađarima, švercovao i otimao gde je stigao i mogao, da bi otačestvu ostavio ovakvu zadužbinu kakvu danas imamo. Luka Ćelović, Trebinjac koji je došao u Beograd sa dva dinara u džepu, ostavio je ovom gradu velelepni hotel „Bristol“, čitavu Zagrebačku ulicu, park na Savamali i sav imetak, a Igumanovoj palati na Terazijama se i danas divimo, mada je nije napravio nijedan rođeni Beograđanin, već siroti iguman došao odnekud sa juga.

Mada su im očevi, i sami došljaci, u najboljem slučaju bili sitni bakali, činovničići, pisari, piljari, školski poslužitelji i potrčkala, ova vrsta Beograđana ostavlja utisak da poseduju najviše poreklo. NJima su komunisti oduzeli ono što nikada nisu ni posedovali. Ko zna gde bi im kraj bio da nije bilo rata? Oni se razmeću kućama u kojima su stanovali kao podstanari. NJihov deda je poznavao Pašića. Oni su živeli u Krunskoj i Hartvigovoj. NJihova baka bila je dvorska dama Kraljice Natalije. NJih je život smrtno uvredio i zato su odlučili da postanu ništa! Neka se proslavljaju došljaci. NJima je dovoljno njihovo poreklo.
Momo Kapor

 

[Nina]

Koliko li je tek njima teško kada pokušaju da prevedu neprevodivo. Piše mi jedan iz Amerike: “U vašoj priči, koju upravo prevodim, postoje neki nejasni izrazi, pa vas molim da mi ih objasnite. Pišete da je to koštalo kao “kajgana svetog Petra”. Odakle znate da je sv. Petar jeo omlete? Ako je, pak, jeo, koliko je mogla da košta ta kajgana kada je toliko skupa? Od koliko jaja? U kojoj valuti je plaćena? Da li bih taj izraz mogao da prevedem kao: “St.Peter’s scrambled eggs?”

Kada smo kod jaja, kod vas sam pronašao izraz “jaje na oko”? Šta je to? “Egg on eye”? Zašto bi neko stavio jaje na oko? Da se možda, kod vas očna oboljenja ne leče jajima? Unapred zahvalan itd.” Jedan drugi me pita u pismu, šta to znači da je mališan bio ”pljunuti otac”? Ko mu je i zašto ispljuvao tatu? Da li se kod nas pljuju očevi i kojom prilikom? Zanima ga, takođe, izraz ”buni se k’o Grk u apsu” . Zbog čega je taj Grk zatvoren kod nas i zašto je protestovao? I kako je, uopšte, moguće da nekome ”padne sekira u med”? Otkud sekira u medu? Zar se med ne čuva u teglama ili zatvorenim posudama?

Sa izrazom ”spava k’o zaklan”, imao sam najviše neprilika. Kako prevesti na civilizovani jezik, da neko tako dobro i slatko spava, kao da su ga preklali? Da li smo se kroz istoriju toliko dugo klali da nam je pokolj već ušao u metaforične snove?

No, najviše pitanja dobio sam u vezi sa poetskom slikom da je jedan tip ”prdnuo u čabar”, to jest, čabrirao, što je potpuno neprevodivo ni na kakav jezik! Mada je i to teško, čovek bi, ipak, lakše mogao da objasni kakav je neko, koga zovu ”mrtvo puvalo” (mrtav a puše!), ali kako objasniti tipičan beogradski izraz koji ima toliko skrivenih značenja, a ne znači ništa – “landara pišore”! Ili kada je neko pomalo bleskast, pa ga zovu “indi-mindi-saja-paja”? Da ne pominjem stari izraz: “šatro,

Pera, Mika, Laza”! Prevodioce zanima još i to zašto su za nas toliko udaljena baš “španska sela” (To su za mene španska sela!), kad ima mnogo udaljenijih, kao što su, na primer, novozelandska ili peruanska? Dobro je da se nisu setili da me pitaju šta znači “rasturi ga k’o Bugarin ćurku” i zbog čega se neko “smeje k’o lud na brašno”? Šta ima smešno u brašnu? Da li kod vas u pekarama rade ludaci? Ipak lakše mi je da odgovoroim na pitanje o rečima i izrazima nego o stvarima u ovoj zemlji koje ni ja, zaista, ne umem da objasnim.

Ukratko, da se poslužim rečima jedne novokomponovane pesme: “Ne plači mi na kućnome pragu, da mi vrata ne povuku vlagu."

 

[Nina]

 

[Nina]

B L O K E J I U P A R I Z U

Pariz nije bio nikada lepši nego ove jeseni, koja je pozlatila krošnje njegovih platana, a ulice i bulevare obavila tajanstvenom srebrnom izmaglicom. Dok sedim ispred restorana „Mediterane“, u kome je veliki Žan Kokto ostavio seriju crteža Pariza, sećam se jednog starog francuskog plakata koji je pedesetih godina stajao u izlogu tada nedostižnog „Er Fransa“ u Knez Mihajlovoj. U tom izlogu, na nekoj vrsti vrteške, smenjivale su se fotografije čuvenih putnika „Er Fransa“: Iv Montan i Simon Sinjore, Luj Armstrong, Margaret Diras... Na tom plakatu je, pred nekim kafeom, sedela grupa mladih ljudi, nasmejanih mladića i devojaka, a ispod je pisalo: POL VI NE ZNATE KAKVA JE JESEN U PARIZU...DOĐITE ODMAH! Na tom mestu više nema „Er Fransa“, a pored tog začaranog izloga ne nalazi se, takođe, ni „Grateksova“ prodavnica sa dugim porhetskim gaćama zakačenim rajslednama u izlogu, cicanim haljinama i žukćkastim šlofjankama, dok su muve, uginule od dosade, ležale svuda naokolo po izbledelom pak-papiru. Doba socjalizma sa ljudskim likom, koji nismo mogli da napustimo i prihvatimo poziv sa plakata da vidimo jesen u Parizu izbliza.

Kao da čitav Pariz sedi pred kafeima, bistroima i restoranima, gde je nemoguće pronači slobodan sto na trotoaru. Kao da ovde niko ništa ne radi. Jedni čitaju novine, drugi nešto, kobajagi, pišu (nepriznati pisci i pesnici), a treći, jednostavno gluvare i uživaju u izazovnom hodu lepih Parižanki. Jedanput davno, Koča Popović mi je rekao da je „nemoguće osvojiti Parižanku na ulici; one se ili vraćaju, ili odlaze na ljbavni sastanak!“

Ali neću da pišem o Parizu, toj izlizanoj temi mnogih generacija pisaca, već o blokejima. U kvartu, u kome sam stanovao, šetajući primetim mnogo obućarskih radionica sa obe strane bulevara. Zavirim unutra i vidim starog obućara kako pendžetira nečije cipele – običaj koji se već odavno izgubio u našim krajevima, a u bogatom Parizu nije. Pored obućara, otkrio sam i mnoštvo krojačkih radnji u kojima se produžuje, skraćuje i krpi stara odeća. Kako smo se samo pogospodili, za razliku od Francuza!

Jedna mlada novinarka, kojoj usput spomenuh blokeje u nekom intervjuu nije znala šta je to, baš kao što ni mnogi od čitalaca ne znaju. Blokeji su metalne pločice metalnog oblika koje se ukucavaju ekserčićima na pete i vrhove đonova, da duže traju, tako da se čovek dok korača trotoarom, oseća kao Fred Aster kada stepuje (a zna se da je on rođen u Stepojevcu, kao što i samo ime kaže).

Kada je umro neki čovek, obukli ga u ukopno crno odelo, a za noge mu kupili nove novcijate crne cipele, pa majka posle sina da šuster pre ukopa udari blokeje. Mali se vratio i rekao da je majstor pitao na koju stranu je gazio pokojni ćaća, da zna gde da ih udari.

Zanimljivo, više niko ne prevrće zimske kapute i iskrzane kragne od košulja, a na plastične i gumene đonove nemoguće je udariti blokeje. Dva – tri preostala obućara starog kova u Beogradu, tavore krpeći cipele koje na policama stoje u gomilama, jer oni koji su ih doneli na popravak ne dolaze po njih – zaboravili ih.

Na Cetinju, odmah posle rata, u vreme velike bede i oskudice, urla starica Gospava, ali nije bilo crnih postola za nju, nego je obuli u dotrajale patike istanjenih đonova, pa ih premazali kolomazom da budu crne. Nad njenim grobom okupile se narikače, pa će jedna:“O, Gospe, kad odeš do Nev Jorka , pozdravi mi Vuka Batričevića“, a druga će „I Martinovića Baicu u Toronto, Gospe!“ A jedna će:“Kad skokneš do Sidneja, moja Gospo, zagrlićeš mi Vukotiće, Novaka i Mijata...“

Na to pred grob stade Velika Matova, pa će: „Moja Gospava, kako su te obukli, nećeš stići ni do Rijeke Ćrnojevića.“

Mladi ljudi takođe ne poznaju, niti su ikada videli produžetak za olovku; komad veštačke trske koji na vrhu ima limeni prsten što navlačenjem drži ostatak olovke. To pomagalo nalazilo se čak u pernicama sve do pre tridesetak godina i služilo je da se grafitna olovka iskoristi do kraja. Dok su Ivo Andrić, Krleža i Crnjanski pisali nalivperom, Branko Ćopić pisao je olovkom u teke (sveske), a olovku je šiljio britvicom i koristio je zavaljujući ovom produžetku sve do samog kraja. U njegovo vreme to je bio kompjuter; kad nečim nije bio zadovoljan, on uzme gumicu i izbriše. U tom korišćenju olovke postoji nešto dirljivo; od detinjstva, olovka je za njega bila dragocenost, a ona, sa gumicom na vrhu – pravo čudo.

Pokušavam da povratim divljenje prema olovci pa napuštam kompjuter, na kome nikad nisam ni pisao, pisaću mašinu, čak i naliv-pero i flomaster, i pišem ovaj tekst žućkastok „kho-i- nor“ olovkom 2B.

Još nešto je potpuno nestalo iz naših života: pera i držalja, zajedno sa mastionicama. Nemoguće ih je pronaći čak ni u najzabitijim seoskim prodavnicama, gde se može naći petrojej za lampe, držalje za sekire i cicevi na metar. Deca u školama tako nikada neće upoznati zavodljivu lepotu kaligrafije – tanke i debele linije, osetljivost pera koje ispisuje seizmograf duše. Hemijske olovke kojima pišu i ulaze u svet slova, jednolično su tupe i ne mogu da dostignu nikada lepotu krasnopisa – osnovu kaligrafije.

Kad smo već kod dece, spomenimo i to da je kod nas nemoguće ni na jednom mestu kupiti klikere. U pariskom kvartu Mare u jednoj od uskih ulicica sto vode na Rivoli,u starovremenskom ducanu, otkrio sam u izlogu pregršt klikera. Bila je to neka starinarnica sa mnoštom zaboravljenih čuda. Kakav susret sa detinjstvom!Bili su to staklenci sa šarama iznutra,retke dragocenosti u moje vreme, kada su postojali zemljanci (od pecene gline), mermerci i gvozdenci, koje smo vadili iz kuglagera ukradenih iz nemackih tenkova ispred Vojnog muzeja.Danas se deca vise ne igraju klikerima.To je zbog toga što u Beogradu ne postoji ni jedno poljanče gde je moguće iskopati rupu za ovu igru.Svet je prekriven asvaltom,ali Pariz ne zaboravlja tu staru dečiju igru.

Odlazim u „Klozeri d Lila“, legendarno stecište pariske elite, koja je vlasništvo našeg zemljaka iz Bosanske Dubice, Miroslava Šiljegovića. Pored ovog čuvenog mesta on je kupio i još čuveniji kafe „Flor“. U „Klozeri d Lila“ na svakom stolu postoje mesingane tablice sa imenima znamenitih ličnosi koje su sedele za njima.Tu je Ernest Hemingvej dvadesetih godina napisao svoje najlepše priče o Niku. Dobijam sto na kome je tablica „Lenjin“. To nije sto za mene, kažem vlasniku koji u znak dobrodošlice otvara šampanjac „dom perinjon“, hoću da sedim tamo gde je sedeo Ernest Hemingvej. Onda ćeš morati za šank, kaže on. I zaista, za šankom, iznad jedne barske stolice stoji tablica sa imenom Ernesta Hemingveja.

Pariz – grad koji se već izlizao od prevelike upotrebe. U vreme moje mladosti država je u njega radi obrazovanja slala ugledne pouzdane pisce za koje je bila sigurna da će se vratiti. Trebalo je da nauče francuski i da upoznaju kulturu ove zemlje o državnom trošku. Najviše mi se dopao jedan crnogorski klasik koji pola godine nije izlazio iz hotela igrajući šah sa portirom, a posle toga pisao u sobi debele knjige o tome kako se Vasojevićki četnici i partizani jure po vrletima iznad Berana, jer ga je bilo strah da se na ulici ne upozna sa klasnim neprijateljem. U to vreme, UDBA je davala pasoše samo retkima, pa se jedan ugledni književnik proslavio pišući u NIN-u reportaže iz Pariza; najpre nam je otkrio da pored Sene postoje sandučare gde se prodaju stare knjige, a da se prodavci zovu bukinisti. Nismo mogli da verujemo u to čudo! Zatim je napisao kako je prisluškivao jedan razgovor između lepe devojke u crnom džemperu uz vrat sa jednim mladićem u bistrou “Purkua pa“.

„Mišel, hoćeš li noćas da spavaš sa mnom?“upitala je mladića.

U to vreme kod nas su samo najbolji učenici spavali sa devojkama.
Danas sedim u bistrou koji se začudo zove „Purkua pa“, ali nigde ni jedne devojke da mi postavi slično pitanje.
Došao sam, izgleda,suvise kasno.

 

[Nina]

I TO ĆE PROĆI

Postoji jedna stara priča o tome kako je Mujo pitao Hasu da li je čuo da je umro Meša Selimović?

„ Pa ko će sada biti književnik?“ uzvratio je zabrinuti Haso.

Zaista, u stara vremena znalo se ko je književnik i koliko ih ima. Svaki Krležin, Andrićev ili roman Crnjanskog, bio je pravi događaj kome nisu bile potrebne promocije, sajmovi i konferencije za štampu. Čekalo se da se pojavi u izlogu i odmah bude razgrabljen.

A onda se ispostavilo da je tačna misao onog čuvenog marksiste, da će jednoga dana svi pisati stihove. I ne samo stihove, već i romane, koje danas piše svako.

Pre pedeset i dve godine, kao mlad student, bio sam na prvom Beogradskom sajmu knjiga, gde sam uspeo da ponešto i ukradem. Štandovi su bili ogromni, preplavljeni sivim knjigama i još sivljim ljudima koji su ih štampali i prodavali. Uglavnom je to bila marksistička literatura: red Lenjinovih sabranih dela, kompleti Marksa, Engelsa i Tode Kurovića, prepune police o samoupravljanju – budućnosti sveta. Kakva razlika od američkog i francuskog paviljona koji su bili jarko osvetlčjeni i mirisali potpuno drugačije, na nešto sasvim nepoznato, različito od „sisala“ kojim je bio prekriven patos, od vinjaka, razmrvljenih štapića „bobi“ i jeftinog duvana na našim štandovima gde niko nije praznio pepeljare. Pokisli i smrznuti, odrpani i posiveli, uzimali smo sa polica slobodno velike monografije Pikasa, Džeksona Poloka i Raušenberga i listali ih gladni slika, u zemlji gde je još uvek vladalo dosadno sumorno slikarstvo. Ameri su bili odeveni u blejzere sa zlatnom dugmadi i pušili su lule mirišljavog duvana. Ta ljubav prema njima i njihovoj umetnosti obiće nam se u glavu četrdesetak godina kasnije u obliku Milosrdnog anđela. Na francuskom štandu, gledali smo knjige o Berhardu Bifeu,

2.

Žoržu Braku i Modiljaniju, a francuske gospođe su ljupko kotrljale slovo r i pazile da nešto ne ukrademo. Zakoračili smo u obećani svet i evo ga sada pred nama.

Isti tomovi nagrađenih marksističkih klasika i njihovih sledbenika kao što je drugarica Latinka Perović, i ostali protagonisti liberalizma u čije je vreme zabranjeno najviše knjiga i filmova i pozatvarano najviše umetnika, danas leže na novinama prostrtim preko blata buvljih pijaca i prodaju budzašto, a najčešće za fišeke u koje se pakuju kikiriki, semenke i suncokret.

Dočekali smo vreme kada štandovi naših izdavača blistaju i mirišu na viski, dok su zapadni postali sumorni i dosadni, baš kao oni naši pre pola veka. Umesto sumornih ljudi u sivim odelima, lepotice čuvaju knjige, umesto „drave“, „ibra“ i „morave“, dime se neki fini strani duvani. Da nastavim tradiciju, kradem svoj novi roman i stavljam ga u kapuljaču đubretarca.

Kako se svet menja!

Jedanput je Mihiz, taj srpski Volter iz Iriga, govoreći o dobu komunizma u kome smo proveli najveći deo svojih života, priznao na svoj čuveni sarkastični način, da mu to ništa ne bi smetalo da nije bilo strašne dosade režimskih godišnjica, proslava, akademija, recitala, sletova i priredbi, koje je bilo najteže podneti. Nabrajali smo imena mnogih velikih pesnika koji su pisali prigodnu poeziju, režisera koji su je režirali i svih velikih glumaca koji su je rezitovali, čitajući iz kožnih portfelja, u stvari, jelovnika i vinskih karata iz boljih hotela. Grmeli su sinfonijski orkestri kompozicije današnjih zaboravnih demokrata (odnegovana amnezija), ječali su horovi, a slatka mala dečica sa crvenim maramama, kao ljupki kolibrići, skakutala su po scenama, mameći osmehe i aplauze ugojenog prvog reda gledališta. Ukoričeni u siva odela sa značkama u reverima i svečane generalske uniforme sa oklopima odlikovanja i rozeta, prvi redovi su blagonaklono slušali slavopojke o sebi: himne izgubljenim bitkama, izmišljene istorijske datume (nigde toliko velikih datuma kao kod nas), herojske podvige onih koje su sami likvidirali ili izdali... Televizijske gledaoce, koji su satima morali da gledaju te prenose, više je zanimao raspored tog slavnog prvog reda fotelja i ko u njima sedi, nego patetika recitala na sceni. Znalo se, onaj koji nije sedeo tamo bio je već otpisan ili mu je poslan katul-ferman.

Srašna dosada, po Mihizu, trovala je, zračeći ih tih scenskih laži i sletova, poeziju, istinu, naš duh. Humor je bio jedina stvar koja nam je preostala za odbranu zdrave pameti.

U stvari, bio je to na izvestan način, religiozan poredak: mali kuriri bili su zamena za anđele u hrišćanstvu, narodni heroji bili su mučenici, Centralni komitet sastavljen od apostola te vere, dok je na samom vrhu svetleo božanskom svetlošću sam Vođa.Najsvetiji datumi predstavljali su one dane i godine kada se grupa begunaca sastala u nekoj šumi, ispod vodopada ili u nekoj uličici da bi donela svoje istorijske odluke.

Pravoslavlje je gotovo pola veka bilo brisano iz pamćenja, a zaista najsvetiji datumi hrišćanskog čovečanstva nisu se mogli pronaći u kalendarima. I kada je najzad eksplodirala dugogodišnja žeđ za verom u Boga i crkvom, Srbi su, kao i obično, počeli da preteruju, pokušavajući da slavljenjem pravoslavnih praznika i starim, već zaboravljenim ritualima, zatrpaju podsvesno osećanje krivice što decenijama nisu verovali.

I evo, na scenama ponovo grme oni isti glumci ili njihovi naslednici, ali to više nisu Kadinjača, Stojanka majka Knežopoljka, Kozara ili Titov naprijed, već hagiografije svetaca, žitije mučenika, poezija Hilandara... Priredbe su se, uglavnom, pretvorile u amaterske liturgije, ali ne one tihe i usrdne, monaške, u kojima se u najvećoj mogućoj meri približavamo Gospodu, već u estradne spektakle praćene čak i revijama ženske mode ispod ikona i fresaka. Pored istinski vrednih, verujućih kompozitora, koji su morali da čekaju pola veka da bi im bile izvedene kompozicije sa religioznim temama, scene su preplavili oni isti prigodni primenjeni muzičari što su tako predano uglazbivalji stihove tipa Ko drukčije kaže taj kleveće i laže, osjetit našu će pest! Njihove koračnice prelivene su danas slatkim vizantijskim harmonijama, dok su scenografi džinovskih stilizovanih petokraka i srpova sa čekićima prisvojili Belog Anđela.

Kurira Jovicu i bombaša Boška Buhu zamenile su ljupke devojčice iz niže baletske škole sa anđeoskim krilima. Odevana u pretanke kostime od tila, ta deca se smrzavaju na promaji nezagrejanih pozornica. Dečica više ne pevaju o ljubičicamašto su procvetale na jastucima kominternovaca; umesto „Konjuh planinom, po kojoj vetar huji, bruji...“ sada pevaju crkvene pesmice, ne razumevajući ni reči od onoga što izgovaraju.

No, prvi redovi fotelja su se veoma promenili. U njima sada sede nekadašnji komunisti, koji ne vole kada ih podsetite na ta razdoblja života iz preddemokratske faze. Umesto generala okićenih odlikovanjima, sada su to crkveni velikodostojnici.

Naravno, svako je dobrodošao u krilo vere i crkve. Povratnik bludnog sina bio je njegovom ocu drgoceniji od vere njegovog brata, koji ga nikada nije napuštao. No, bludni sin ipak ne bi smeo da preteruje sa okretanjem slavskog kolača pred televizijskim kamerama, ako se zna da mu je mnoga draža ona druga vrsta, manje svetih kolača.

Treba ipak verovati da su to dečje bolesti nanovo rođenog pravoslavlja, za koje ne znače mnogovekovi.

I to će proći.

 

[Nina]

KRSNE SLAVE

Eto,završava se sezona krsnih slava. Opipavamo stomake i opuštamo kajševe;

svako je dobio nekoliko kila više. Ali krsne slave poslednjih godina donele su i neke novine; slave ih i oni koji ih nikada ranije nisu slavili – vatrogasci i policija, na primer. Vidim veliko, očigledno moćno preduzeće u Čačku, okreće slavski kolač sa parohom . I paroh i slavljenici su prilično ugojeni i elegantni, a svetac im je, da oprostite, nikakav, sav odrpan u ritama stoji u svetoj vodi Jordana i krštava Isusa Hrista. Za ovakvu firmu očekivalo bi se da joj je zaštitnik Svetu Đorđe u sjajnom oklopu sa kopljem kojim probada marketinšku aždaju. Tu su i predesednik opštine, bivši sekretar opštinskog komiteta, komitetski kadrovik,šef za bezbednost i ostali koji su zaboravili šta su bili. Odnegovana amnezija.

I uopšte, krsne slave više ne liče na one nekadašnje stare i skromne porodične svečanosti.Postojala je krsna sveća, kuvano žito i slavski kolač, a slavio se samo ručak

Na koji su dolazili isključivo najbliži rođaci, kumovi i prijatelji; ne više od desetak.

Ručak je naravno bio nešto bolji nego obično ali ne nikada čitavo prase ili jagnje, već

samo deo, plećka ili bubrežnjak. Predveče su dolazile stare gospođe u izlizanim astraganskim bundama da provere jesmo li u međuvremenu propali i odustali od pravoslavlja.

Kljucale bi male kolačiće sa kristalnih tacni.Rum -štanglice, vanillin-grancle, išleri, bajadere…i pijuckale zelene likere iz čaša ne većih od naprstka. Onda bi se izvinjavale što moraju da odu jer imaju još šest slava. Baka bi tada padala u nesvest,

očajna što su joj upropastile onako čiste, uštirkane i ispeglane salvete. Danas slave

liče na koktel parti sa sto do sto pedeset zvanica, kelnerima, peračima sudova i gardaroberima često i sa orkestrom.A sve česšće se slavi u retoranu. Ni traga od one divne prisne skromnosti starinskih slava; često se zaboravlja i slavsko žito, a malo ko i zna koja je slava u pitanju. Kad na početku ovog malog ogleda o krsnim slavama pomenuh Čačak, nisam to slučajno učinio; setih se jedne davne godine s početka osamdesetih ( ne pitajte me nikada za godine, ne znam ni sam koliko ih imam). Dakle u Čačku je imao porodičnu kuću, nasledstvo od oca, režiser Puriša Đorđević zvani Purke. Kuća je bila duga prizemljuša debelih zidova a u dnu avlije nalazila se magaza od koje smo hteli da napravimo kinoteku ili džez klub. Kuća je inače izgledala kao ispala pa zaboravljena iz neke starovremenske pripovesti Janka Veselinovića.Čitavom njenom dužinom protezao se jabučnjak koji je rađao male zelene plodove što su otpadali tup-tup

odbrojavajući srećne noći toga leta.Skupljao sam ih sa zemlje, ljuštio, rezao I kuvao u vangli ogromne kompote sa malo šećera I štanglicama vanile. Ispred kuće je stajao dugi hrastov crvotočni astal sa dve klimava klupe za kojim sup o ceo dan sadele čačanske badavadžije; sudija vrhovnog suda Keri, Kukić urednik čuvenog čačanskog “Gradca”, jedan zubar Bojanić, i Mika koji je i leti i zimi vozio bicikl i pecao na Moravi. Stolom je vladao legendarni Ćeten, švercersa čačanske pijace koji nam je donosio po kilo tek ispečene prasetine iz prve pečenjare u Srbiji. Povramano bi lepa komšinica prebacivala preko plota pola pleha gibanice, a svakog dana bi u avliju ulazio sa biciklom po neki dečak koji je jednom rukom vozio a drugom nosio u mreži šerpu sa punjenim paprikama. “ Poslala mama ali rekla da vratite šerpu!”

Ima li to igde u svetu?

I tako dođe Sveti Jovan Krstitelj .Bili smo pozvani da održimo književno veče u domu kulture koji je bio prepun Čačana, Bili su tu na bini naravno, Purke, pokojni Miodrag Maksimović urednik “ Politike”, čuveni gitarista Točak, sin još čuvenijeg točkonje i jedan ciganski pesnik.Tek kad se nađoh na bini shvatih da je tog dana moja krsna slava pa se izvinih dvorani što kao pravi srbin, kao što je red, ne sedim kući nego se smucam po Srbiji.Na to dvorana ustane i svi do poslednjeg, kao fini ljudi čestitaše mi slavu. Tada poče neviđena frka.

 

[Nina]

Sv. JOVAN

Sedeo sam ispred kapele misleći na Karavadja koji je, kao begunac sa Sicilije, u Katedrali svetog Jovana u La Valeti, na Malti, naslikao džinovsko platno “Usekovanje svetog Jovana”. Nikada ni na jednom platnu nisam video toliko zastrašujuće tame. Pitao sam se kako je bilo moguće u to vreme u maloj La Valeti istkati I razapeti na blind ram tako ogromno platno, koje bi I za nekog današenjeg slikara značilo pravi podvig. Ta neprozirna, lazurna tama osvetljena je samo u donjem levom uglu slike gde odsecaju svetom Jovanu glavu. U toj sceni ima nešto od straha koji je opsedao Karavadja, osudjenog u Rimu na smrt zbog ubistva.

Sveti Jovan je, inače, krsna slava moje porodice. Nikada niko od Kapora nije bio bliže glavi svoga svetitelja i zaštitnika. Bacih kroz prorez u zlatnoj ogradi najkrupniju novčanicu sirijskih lira koju sam imao, kao skroman prilog još skromnijeg hodočasnika. Poslednjeg, medju poslednjim.

PUTOPIS KROZ BIOGRAFIJU, Momo Kapor

 

[Nina]

IMATI NEMATI

Vidim, na trotoaru kontejner za đubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori.

Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.

Devojčica kaže majci: „Nema…“

Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.

Majka kaže: „Pogledaj još malo…“ i dete ponovo iščezava u đubretu.

Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.

Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.

Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.

Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute.

Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.

Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.

I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni, opet su sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.

Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.

Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori!

Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima“. A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“ I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.

 

[Nina]

ČEKAJUĆI NOVU GODINU

Od kako znamo za sebe čekamo. Neutešno smo čekali devojke koje nisu dolazile, novac i slavu, vozove i godišnja doba što su kasnila.

Pokojni Borislav Mihajlović Mihiz godinama je gledao samo nekoliko trenutaka televizijske dnevnike i i odmah gasio televizor. Pitali ga prijatelji zašto to čini, a on im rekao da će ono što on čeka biti objavljeno u prvom minutu vesti. I dočekao je to. Je li bio srećan? Ne bi se moglo reći. Pojavio se neko drugi ali mlađi od Mihiza, pa nije vredelo čekati prvi minut vesti…

Najbolje je kad je bilo najgore. Čovek je imao šta da čeka…

Čekali smo da se pojavi Božić Bata iz emigracije i zameni Deda Mraza, a badnjaci iz šume jelke koje su za vreme okupacije sarađivale sa okupatorom po gradovima (zvale su se krisbaun).

Čekali smo da prestanu hapsiti šefove sala i konobare koji bi imali hrabrosti da ugase na trenutak svetla u kafani za pravoslavnu novu godinu tačno u ponoć. I šta? Više ih niko ne zatvara, a srpska nova godina postala je isto tako dosadna i zvanična, kao i ona državna. Bilo je mnogo lepše kad smo je slavili krišom, polutajno, hajdučki iz potaje. Sada je postala zvanična, kao dosadan brak.

A, što je najgore, umesto nama da plate što je čekamo i što se davimo kravatama i ubijamo preglasnom muzikom, mi sami plaćamo za taj kuluk! Ipak, nekako mi žao stare godine. Nije bila Bog zna šta, nikakvo posebno čudo od lepote, ali ipak smo živeli sa njom trista šezdeset pet dana i noći, delili postelju, i ujutru pili kafu i čitali novine: ipak nas je hranila, prala, peglala i negovala, lečila od mamurluka, stareći iz dana u dan na naše oči. A i sami znamo kako je teško živeti sa nama!

I šta sad? Zamenjujemo je mlađom i lepšom, kao da i ona neće ostariti. To joj je, znači, hvala što je potrošila toliko vremena na nas. Još nisam čuo da se stara godina udala u nekoj srećnijoj zemlji za neke bolje od nas.

Gde ću da čekam novu godinu? Nigde.

Neka malo čeka ona mene. Možda i dođem.

 

[Nina]

Momo Kapor

Apstinencija

Kad zrelo razmislite, mnogo je lakše ostaviti piće nego naterati druge da vas ostave na miru s pićem! Pogledajte samo: prva stvar koju će društvo predložiti tek izlečenom pijancu, posle skupe terapije u nekom sanatorijumu, jeste da trgnu po jednu u čast i uspešnost lečenja...

Vidite, dok čovek pije, svi za njega govore: „Baš šteta, dobar momak, ali strašno cuga...“ Čim prestane, odjedanput se svi zabrinu i pitaju zbog čega je prestao?

Kako da im objasnite da ste se jednog jutra kao i obično probudili mamurni i u ogledalu ugledali neko vrlo poznato lice iz Kluba književnika kako vam pijano brunda: „Baćo, klin se klinom izbija.“

Niko se ne čudi ako ostavite posao, sopstvenu ženu i rođenu decu, ako ne odlazite u pozorište ili na letovanje. Ali, svi se odmah zapanje, čim čuju da ste ostavili piće!

Najpre će vas pitati da niste slučajno bolesni?

Recite da jeste i da baš uzimate antibiotike. Ali to ne može večno da traje! Posle izvesnog vremena počeće da kolaju priče po varoši kako ste neizlečivi bolesnik!

Ako im slučajno kažete da ne pijete, jer vino goji, ogovaraće vas da ste narcisoidni! Recite im da je preskupo piti u kafani, proglasiće vas cicijom. Na kraju, bićete im sumnjivi! Šta on tu izvodi sa sokovima – govoriće – gleda kako se mi ukokavamo.

U redu, preselićete se za drugi sto i naručiti sok od borovnice. Sok od borovnice je, naime, izvanredna kamuflaža za one koji su prestali da se ukokavaju: iz daleka veoma liči na ružicu. I mislite da ste se izvukli? Ma, neće proći ni pet minuta, a kelner će ispred vas postaviti kilo belog i sifon! Poslao gospodin sa šanka... - kazaće nevino, a za njim će se uskoro pojaviti i gospodin lično; on baš kao nešto slavi i s njim se apsolutno, ne, ne, stvarno mora kucnuti i poljubiti tri puta u obraze. Kazaćete da ne pijete. Pazi, molim te? - reći će on. - Postali smo, znači, fini, ne pijemo sa svakim, a?

Ako ne popijete špricer, popićete batine, to je sigurno.

I šta? Počećete da izbegavate svoje najdraže kafane u kojima ste odrasli. Ali, čekaju vas: venčanja, diplomiranja, doktoriranja, rođenja, svadbe, sahrane, kumstva, daće i parastosi na kojim se pije „za pokojnikovu dušu“! Sačekuju vas na krivini kokteli, prijemi, banketi, proslave i zdravice u čast visokih gostiju koje ne smete da odbijete (jer šta će ljudi pomisliti!?), čeka vas ispijanje „bruderšafta“ ispod ruke, čeka vas... Iako ste lukavi, ipak nećete pobeći alkoholu: rum torta, oblozi od alkohola, jagnjeći kotleti u vinskom sosu, tu nam je i voćna salata u koju je domaćica sasula pola litra raznoraznih likera...

I, na kraju, jednoga dana, taman kad pomislite da ste sasvim izbegli zamkama pića, na nekom bezazlenom dečijem rođendanu domaćica vas nudi čokoladnim bombonama. Poješćete tri bombone i početi da sastavljate stolove, urlajući: „A na grani, ko da nešto bruji...!“ - jer će i te proklete bombone biti punjene – konjakom!

Kad, rečju, prestanete da pijete, za vas će otpočeti život pun muka: kelneri će u vama gledati amatera, prijatelji će vas pitati šta, kog đavola, radite sa lovom, kad ne pijete? - vaši gosti iz inostranstva u vama će videti nekog ko špijunira pa ne pije dok je na službi; nijedna greška vam se više neće opraštati jer se trezni. I, što je najgore, napašće vas sve moguće boleštine, počev od išijasa do bronhitisa i angine. Nema tog gripa koji vas neće pronaći onako rovitog i suvog. A dok ste pili – ništa! Virusi i vinske mušice umirali su na dva metra od vašeg daha!

Eto, vidite, jedanput usred noći poželesmo da vidimo prirodu. Raznežili se, valjda, šta ti ja znam, pa poželeli da vidimo ovde potok, tamo cvet... Ne znam ni ko je vozio, ni gde, ni kako, samo se sećam kao kroz maglu da smo prešli neki most preko nabujale reke, a onda nam se prispavalo, pa smo onako u kolima, buji-bajili letnji dan do podne. Probudismo se, dakle, i počnemo da se vraćamo kroz polja po tragu guma. Naiđemo, naravno, i na onaj most od sinoć. I šta? Utvrdili smo da je taj most uži od naših kola! Zauvek je ostala tajna kako smo ga mrtvi pijani prešli prošle noći. Naravno, vratili smo se preko Lapova i Stalaća. A, jedan moj prijatelj je umesto u Tivat, odleteo avionom za Ženevu! Nikada nije utvrđeno kako je prošao kroz carinsku i pasošku kontrolu...
Ne kažu uzalud: pijance i Bog čuva!

 

[Nina]

PISMO

Dugo te nema na Savi.

Neki se jos pitaju kuda si otišla sa Ade, a drugi te već polako zaboravljaju. Baš neki dan, onaj stari gospodin Pešić primeti da te dugo nema na reci. Sećaš li ga se? On još uvek uporno vesla u svom predratnom skifu, uzvodno, uz maticu, sve do Ostružničkog mosta. Nizvodno samo curi i čita ruske klasike. Znam da te to više ne zanima, ali i ja sam jos u starom sidrištu. U istom onom čamcu i sa istim motorom od četiri konja. Trebalo nam je uvek mnogo vremena da savladamo reku i pobegnemo što dalje od ostalih, ali kada bismo stigli gore do Makiša, zaboravlajli smo nevolje, staru četvorku i umašćene svećice. Bili smo siromašni da se skijamo po vodi, pa sam te vukao na konopcu uz reku. Najlepša haljina u kojoj sam te ikada video bila je ona, od vode. Navlačila si je na golo telo.

Oko tebe je proplovljavalo uvelo lišće maestro Kozme, perje rečnih galebova i poneka osamljena pivska boca, koja je klimajuci grlicem hitala da se ulije u Dunav.

Čuo sam da si postala stjujardesa. Lepo. Više, znači, ne plivaš. Sad letiš. I više ti ništa nije daleko.

Kažu da spavas u Dubaiu, da si na smeni u Singapuru; pričaju da kupuješ haljine u Hong-Kongu, a nakit kod ”Tifanija” na Petoj Aveniji… Više ne mirišeš na reku, nego na aerodromski duty free shop. Sad najzad možeš da kupiš Kabosar, Gerlen, Ferst,Opium – sve one mirise koje si toliko želela; da pušiš dugačke cigarete od 100 milja i da ih pališ zlatnim upaljačem.

A nekada, na Savi, kada bi smo ostali bez šibica, održavali smo večnu vatru - žar na žar!

Koliko dugo te nema na reci?

Avioni ćesto preleću Adu. Tada mislim, možda si u nekom od njih i za svaki slučaj mašem. Baciš li neki put pogled dole, na nas?

Ili više nemaš vremena ni za to?

Ja sam dobro. Život je nekako kraći, godine lete, meseci brzo prodju – samo dan kao da nema kraja, odkad te nema na Savi.

 

[Nina]

Ada Ciganlija – Ploveći grad

Za razliku od drugih evropskih prestonica, koje su svaki svoj kutak pretvorile u turističke atrakcije, Beograd još uvek skriva svoju dušu, ne mareći da uđe u čuvene bedekere. Možda je to loše, a možda i dobro: masovni turizam veoma brzo „potroši“ svako zanimljivo mesto. Ali kada neki stari putnik, otkrije sam ili uz pomoć prijatelja, na primer, Adu Ciganliju, ostaće zauvek njen zaljubljenik! U svetu, u kome vlada turizam, Ada je uspela da zadrži svoju autonomiju i da se odupre masovnoj hipnozi zarađivanja na prirodnim lepotama.

Više od jednog veka, ovo zeleno ostvo na reci Savi, lukavo je izbegavalo sve gradske planove što su hteli da joj sašiju svečanu urbanističku haljinu i da joj navuku gradski steznik. Kada je najveća, to jest, kada nije poplavljena, ona se prostire na gotovo 286 hektara, od čega su dve trećine pod gustom šumom u kojoj, na domak gradu, još žive fazani, prepelice, zečevi, srne i po koja od najlukavijih lisica koje su uspele da prežive sve zamke.

Neukrotiva i nepripitomljiva, lukava i hirovita, tajanstvena i mazna, podatna, nežna, a istovremeno divlja, blaga i opasna, ova lukava rečna zavodnica i opsenarka, oduvek je bila poslednje utočište zveri, begunaca, rečnih krijumčara i lovokradica, otpadnika svake vrste, skrivenih ljubavnika, pijanaca i zanesenjaka.

Prvi put u istoriji Ada je poklonjena Mladenu Milovanoviću, predsedatelju Sovjeta serbskog, a darodavac je bio niko drugi do proslavljeni Vožd serbski, Karađorđe. U tapiji od 1809. godine, Karađorđe daruje Adu Ciganliju ovim rečima:

„Dae se svakome na znanje ot mene verhovnog vožda naroda serbskog kako ja pokloni Adu Ciganliju na vodi Savi Gospod. Mladenu Milovanoviću i da ona ostaje njegov posed i posed potomaka njegovih koji je uvek mogu deržati ili prodati...“

Već 1821. Ada Ciganlija ponovo postaje državno vlasništvo, bolje rečeno, ostaje svoja, svačija i ničija.

Pošto su se opravdano plašili da savski ribari ne zakače jedne tamne noći Adu Ciganliju konopcima i sajlama za svoje čunove i da je ne otegle nekud uzvodno, pa Beograd ostave bez njegovog zakonitog nasleđa, gradski oci počeše 1959. da vezuju Adu za kopno sa dva čvrsta nasipa, između kojih se kasnije stvori rečno jezero sa 86 hektara vodene površine. Zatim su omladinske radne brigade opasale Adu visokim nasipom, dugačkim 1250 metara. Stručnjaci su se podelili među sobom: jedni su zastupali teoriju da Ada Ciganlija treba da ostane ono što je oduvek bila, prirodni busen koji je reka kao dar, spustila na prag Beograda – drugi, da treba podići sojenice zbog čestih poplava – treći, da se moraju izgraditi luksuzni jahting-klubovi, hoteli, kockarnice i luna-parkovi...

Opirući se i dalje svim planovima, Ada Ciganlija je nastavljala da živi svoj život, postajući iz godine u godinu jedinstven ploveći grad! Na njenim zelenim obalama, nikla je jedna posebna vrsta, takozvane, „marginalne“ arhitekture, koja se na čitavoj planeti može videti još samo na Tajlandu, u blizini Bangkoka, a čuvena je u svetu pod nazivom – Floating market.

Mnogi Beograđani, naime, koji više vole leto na reci, nego na moru, a nemaju novca da sazidaju pravu kuću, stvorili su poseban graditeljski stil – splavove vezane za obalu gredama („šorpanjima“) i sajlama. Kako se pravi jedna takva ploveća kuća? Najpre se nabave prazna stara burad od katrana ili nafte; povežu se međusobno i na njih se postavi drvena platforma. Na tako oblikovanom splavu svako podiže kuću kakva mu najviše odgovara. Neki prave brvnare, drugi male vile, treći kineske pagode ili rečne hangare. No, svima njima zajednička je jedna stvar: kada im dosadi susedstvo ili mesto na kome su ukotovljeni, oni mogu da odvežu svoju kućicu i da otplove na neko drugo mesto. Hiljade takvih kuća na vodi pokazuju graditeljsku fantaziju svojih vlasnika. Ovde, na reci, nema nikakvih zakona o gradnji – svako ostvaruje sopstveni san iz detinjstva.

Preko celog dana iz dimnjaka se viju sivi pramenovi dima: to ljudi sa reke neguju posebni kulinarski stil! Za ljubitelje dobrog zalogaja iz sveta, biće zanimljivo da probaju čuvenu riblju čorbu, koja se kuva od nekoliko vrsta rečne ribe; zatim, riblje paprikaše i pečenu ribu na stotinjak načina. Naravno, najbolji su smuđevi, kečige i somovi, pripravljeni na poseban „adažijski“ način...

U početku, na Adi Ciganliji nije bilo nijednog restorana; postojale su samo tajne krčme na vodi, gde je vlasnik kuvao jedno do dva jela za svoje rođake i najbliže prijatelje. No, vremenom, donji deo Ade Ciganlije pretvorio se u pravi gastronomski centar. Na velikim splavovima i preuređenim rečnim brodovima, napravljeni su čak i luksuzni restorani sa kelnerima odevenim u smokinge i orkestrima koji sviraju po celu noć.

Reka Sava pretvorila se tako na ovom mestu, u nešto slično Misisipiju kod Nju Orleansa! Zaista, čovek ovde ponovo pronalazi svoje izgubljeno detinjstvo i pretvara se u Toma Sojera ili Haklberi Fina. Ovaj ploveći grad posebno krasi gostoprimstvo i izuzetna srdačnost, koja nijednom strancu ne dozvoljava da bude sam za stolom duže od pet minuta. Na samo deset minuta udaljenosti od centra grada, u kome, kao i u svim velikim gradovima, na žalost, vlada sve više otuđenost, taksi će vas dovesti u jedan već zaboravljeni svet, u kome su još uvek moguća spontana prijateljstva i ljubav.

Na kraju, sledi i Uputstvo za upotrebu Ade Ciganlije, za one koji na nju dolaze po prvi put:

Najpre je potrebno šetati duž obale, uskom, utabanom stazom ispod vrba. Gledati u reku, koja je tekla hiljadama godina pre nas, koja teče sada i koja će teći kada nas više ne bude... Čovek na taj način postaje pomalo filozof-amater!
Odabrati što manji splav-krčmu, pozdraviti se sa prisutnim i popiti jednu ljutu rakiju iz čokanjčeta. Pitati vlasnika koja je riba sveža ili sačekati savske alase da je izvade iz svojih malih mreža-sačmarica.

Jelovnik: obavezna ljutkasta riblja čorba. Smuđ pečen na žaru. Krompir salata. Beli ovčiji sir. Vino: „Župski roze“ ili ono, koje pije gazda splava.
Muzika koju treba slušati: starogradske pesme o Savi i Dunavu, uz pratnju raštimovane gitare i hor slučajnih gostiju na splavu. Ako imate sreće, naići ćete i na neki duvački orkestar ili cigansku muziku sa violinama i basovima.

Dezert: palačinke ili štrudla.
Didžestiv: platite jednu turu prisutnima; neko od njih će vas vratiti u grad svojim čamcem preko mirne vode u kojoj se ogleda pun mesec...

 

[Nina]

B R E N D O M A N I J A

Među hiljadama engleskih reči, koje su poput rojeva dosadnih muva napale naš mali sitoti jezik, poslednjih godina najčešća reč je bred. Uzeo sam pouzdani Bensonov rečnik i pročitao „brend – marka, žig, znak, žigosati stoku, žigosati kao izdajnika“. Osnovane su čak i državne komisije koje bi trebalo da svetu otkriju srpske brendove, a brenda nigde ni od korova, kao da je u zemlju propao.

Ipak, uzvik „Ovo nema nigde!“, koji Srbi upućuju svom gostu strancu nad jelima zatrpanom trpezom pokazuje da oni veruju kako je naša hrana jedinstvena na svetu. Srbi, naime, zaista misle da se nigde tako dobro ne jede kao kod njih. Zbog toga ćedati sve od sebe da pokažu gostu originalnost srpske kuhinje, koja, u stvari uopšte ne postoji.

Roštilj, na primer, potiče iz arapskih zemalja, a ćevapčići su stigli iz mesta Ingel kod Burse u Turskoj, gde su izmišljeni. Sarme (sarmak) u zelju, vinovom lišću, kiselom kupusu, stigle su nam kao dolme(dolmak), takođe iz Turske, a poreklo vode iz Stare Persije. Zlatiborska pršuta bliska je rođaka one iz Parme, samo se ne

jede uz dinju, što se srbima uopšte ne slaže, baš kao i mleko u čaju. Što se tiče jagnjetine, peku je na ražnjevima, isto tako dobro, ako ne i bolje, u Grčkoj, a još mlađu prasetinu nego što je naša, Španci i Italijani smatraju svojim specijalitetom. Pasulj, kojim se toliko ponosimo, stigao nam je iz Amerike, a jedu ga često i Francuzi, samo sa guščetinom a ne sa svinjskim rebrima, da ne pominjemo Meksikance kojima je to nezaobilazna hrana.

Razmislimo, dakle, šta bi bio naš brend u svetu? Da počnemo od najsitnijeg, od duvan-čvaraka, kojih nema nigde. Čvaraka, istina, ima u mnogim zemljama, a u Americi se prodaju u pravilno isečenim kockicama, ali Srbi su jedini, kao narod strasnih pušača, perverzno spojili dva zadovoljstva – čvarke koji podsećaju na duvan, samo što se ne zamataju u papiriće. Čvarak je inače jedina stvar koja na toploti umesto da se širi, smanjuje se. U Turskoj, takođe pušačkoj zemlji, gde svi puše kao Turci, postoji cigar-burek u obliku hrskavo tople „havane“.

Ajvar – taj srpski kavijar, ukrali su nam Slovenci kao brend, mada u čitavoj svojoj istoriji nisu ispekli ni dve tegle ajvara. U jesen, domaćice sa Čubure šalju poruke svojim sestrama sa Voždovca, poput Indijanki dimnim signalima koji se dižu iz šporeta zvanih „fijaker“ iznesenih u dvorište da se na njima ispeku paprike za ajvar. Pokradene su. Otet im je njihov brend. Ipak, nije sve izgubljeno, umesto ajvara, kao brend se može uzeti i lansirati pindžur - ajvar sa plavim patlidžanom. Evo i recepta iz starog Patinog kuvara: „Na tri modra patlidžana srednje veličine treba spremiti 30 lepih mesnatih babura. Modre patlidžane treba staviti na žar pomešan sa pepelom. Staviti ih u drvenu stupu i tucati drvenim tučkom. Pomešati sa ajvarom drvenom kašikom i na taj način će ajvar ostati lepe žute boje i vrlo ukusan.“

Ukrali su nam i šljivovicu. Opet Slovenci, ali i Česi i Slovaci, no njihova nije ni prineti našoj prepečenici.

Uglavnom, niko na svetu, sem Srba, ne peče rakiju od šljiva, a i ako je pravi, ona je samo blaga, neuspela senka one izvorne, čije se ime u Velikoj Larusovoj enciklopediji, zajedno sa imenima petorice istorijskih velikana, pominje kao jedini pojam koji ovaj mali narod na Balkanu izdvaja posebnošću od ostalih.

Zbog čega je to baš pljivovica, a ne nešto drugo? Verovatno zbog toga što se u svakom gutljaju ovog pića krije karakter naroda koji ga spravlja. Slovenska seta i melanholija i način na koji Srbin ume da potpuno iznenada, obuzet besom, prasne kao vatromet, da bi ga jarost brzo napustila a škrgut zuba, sprala suze pokajnice. Ima u šljivovici i nečeg čisto pravoslavnog, što je razlikuje od ostalih pića na svetu. Sem ruske votke, jedino se, pre no što se ispije čaša rakije, seljaci pobožno prekrste. To niko ne može da nam ukrade, baš kao ni krsnu slavu.

Možda bi brend moglo da bude i naše slatko, koje takođe niko nema. Ta mala zlatna slatka sunca u obliku trešanja koja se ujutru uzimaju kašičicom uz orošenu čašu hladne vode, a posle, naravno, i uz rakijicu, ne mogu ni da se uporede, sa u plastiku upakovanim bezličnim hotelskim džemovima od bogzna čega. jeste li nekada probali slatko od ruža?

Kao što je ruski brend Molotovljev koktel, naš bi mogao da bude koktel zvani „beton“, sredstvo za najbrže ukokavanje; vinjak i pivo iz boce. Zašto ne i bele čarape na crne mokasine, kao tipična srpska moda? Tako su dva tipa sa čarapama na glavama obila banku, pa su prepoznati kao Srbi. Po čemu? Imali su bele čarape preko lica.

Evo još nečega što bi moglo da bude naš brend! Naše devojke su svakako najlepše na svetu, mnogo lepše od onih koje se pojavljuju na modnim pistama Evrope i Amerike. Mnoge od njih smo već izvezli u svet i one tamo predstavljaju pravo čudo. Ovde kod nas, lepota je, inače, potpuno besplatna. Na zapadu, biti lep, to je profesija, bogatstvo, brend!

Ne treba zaboraviti naravno ni dragačevske trube, naš brend o kome su mnogi već pisali. Ova mlađa braća meksičkih marijača, rođena su ne tako davno, pre stotinjak godina, kada su se u Srbiju, iz ratova, vratile olupane i izubijane trube na kojima su svirana sanjiva povečerja i krici za juriš u smrt. I danas od svega toga ima u njihovoj muzici, za koju je zapanjeni Majls >Dejvis rekao da nije čuo ništa slično. Taj brend treba što pre zaštititi jer će nam ga sigurno ukrasti vatrogasci iz Slovenije.

Ostaju nam samo dve stvari koje nema niko drugi na svetu: kajmak i još jedna, koju ću otkriti na kraju ovog malog ogleda o brendovima. kao što nigde u svetu ni u Njujorku, ni u Parizu, ni u Rimu, nisam mogao da pronađem školjke zvane prstaci, koje žive zavučene u podvodnim stenama, isti je slučaj i sa kajmakom koji se skida sa tek pomuženog i skuvanog mleka, a koji nema nikakve sličnosti sa mladim sirevima kao što je, na primer mocarela, ili pavlakom ili mileramom. Ne znam kako, ali kajmaka se nisu setili ni najudaljeniji planinski stočari po Gruziji, Kavkazu i Tibetu. Zašto su ga izmislili Srbi, to će ostati zauvek tajna, baš kao i poreklo ljubavi prema njemu naših ljudi rasejanih po celom svetu, koji mogu da kupe sve što požele, sem kajmaka. Njihova čežnjaza tim mlečnim proizvodima je tolika da im prijatelji i rodbina odnose kajmak u najudaljenije gradove sveta, a i sam sam imao prilike da, poput krijumčara droge, prenosim kroz stroge carinska kontrole na aerodromu Kenedi u Njujorku to dragoceno jelo. Budući da je najstrože zabranjeno unošenje bilo kakve hrane u Sjedinjene Države, pakovao sam kajmak u velike okrugle kutije od „nivea“ kreme, tako da su me američki carinici prilično prezrivo gledali kao člana gej bratstva. Kakve li radosti, dok su moji prijatelji mazali čačanski kajmak na njujorški hleb.

I najzad, jedna stvar od koje bismo se sigurno obogatili da je izvozimo (problem je u pakovanju), jeste – inat. Kao što Srbi nemaju odgovarajuću reč za splen, ne verujem da Anglosaksonci imaju odgovarajući izraz za inat. Pronalazim inat u Velikom rečniku gde piše: „Namerno izazivačko postupanje protiv nečije volje, prkos, svađa,zavada“. Što je najzanimljivije, tu srpsku osobinu prvi su otkrili Turci, čija je to reč, a kasnije i ostatak sveta, koji nas je zbog inata ili mrzeo ili prekomerno voleo i divio nam se. Ukratko, ta reč je u samoj suštini našeg bića; zbog nje smo dizali bune i pobune, ratovali više od ostalih naroda, zbog inata smo se svađali s drugima, a najčešće sa samima sobom.

I ne samo mi, i naši kučići su velike inadžije. Pogledajte samo: srpsko kuče od jedva deset kila težine juri, laje igrize gume šleperu oddvadeset tona.

I ovaj mali tekst napisan je iz čistog inata, zbog jednog mog prijatelja iz Ženeve koji je tvrdio da Srbi nemaju brendove prepoznatljive u svetu.

 

[Nina]

Tajna beogradske kuhinje

Svaki stranac sklon sedenju do duboko u noć sa svojim beogradskim domaćinima, posle nekoliko litara vina i mnogobrojnih mezetluka, svakako će čuti i jednu staru srpsku legednu o tome kako se u srednjem veku na našim dvorovima jelo zlatnim viljuškama dok su oni, Zapadnjaci, meso čerečili rukama.

I ma koliko da to zvuči mitomanski, ta legenda je, u stvari, istinita, ali ne zbog višeg civilizacijskog nivoa srpskog srednjovekovlja, već zbog sasvim druge stvari. Sve do sedamnaestog veka, naime, u Evropi se smatralo verskim prestupom ako bi se meso nabolo na viljušku. Rukovanje viljuškom pri jelu moglo je doneti kaznu dugogodišnjeg čamljenja u čistilištu ili strašnu smrt. Još u jedanaestom veku kardinal i biskup ostijski Petar Damijan u Veneciji drži zastrašujuće propovedi protiv viljuške, preteći paklom svima koji je koriste. Jednu vizantijsku princezu, udatu na francuskom dvoru, koja je koristila svoju malu viljušku spaljuju na lomači kao vešticu. Ovu papsku zabranu da se božija stvorenja ne smeju jesti metalnim viljuškama nego samo prstima, Srbi, koji pripadaju Vizantiji, naravno, ne prizanju, pa odatle i potiče ova stara legenda, mada i Beograđani ne upotrebljavaju uvek viljuške, naročito kad su u kineskim restoranima, gde se jede štapićima. Uzgred, znate li kako Kinezi drže dijetu? Jedu jednim štapićem! Poslednjih godina i Beograd je dobio svoj Čajna taun, a po gradu je otvoreno desetak i više kineskih restorana, koji su u početku primljeni sa blagom nevericom.

Pored mnoštva italijanskih picerija, jednog tajlandskog restorana, desetak „Mekdonaldsa“, japanskih, indijskih, meksičkih i arapskih restorana, u Beogradu ćete jesti isto tako dobru francusku kuhinju kao i u njenoj domovini, a u Hajatu ili Interkontinentalu isto tako mondijalističku, kao i u svim sličnim luksuznim hotelima.

Da uverite svoje domaćine da ste sa Zapada i da se tradicionalno ne služite viljuškom, kao đavolovim oruđem, slobodno jedite njegušku pršutu i sir prstima. Ova pršuta je mnogo intenzivnijeg ukusa od parmske ili španske, ali se ne jede uz dinju, kao što je to običaj na Zapadu, budući da se Srbima te dve stvari nikako ne slažu, baš kao ni čaj sa mlekom. Poznato je da Srbi piju mleko samo dok doje, a čaj kad su bolesni. Što se tiče piletine, naši seljaci kažu da je jedu samo u dva slučaja: ili kad je pile bolesno ili kad smo mi bolesni!

Kao što vidite, u Beogradu ćete moći da jedete sve ono što se obično jede po svetu, ali takođe i neke stvari koje ćete retko gde sresti u jednom gradu i na jednom mestu. Ako pomenemo, na primer, tradicionalni roštilj, svako će reći da sličan imaju Turci, Iračani ili Libanci, i to je sasvim tačno, ali retko ko od ovih naroda posle ćevapćića, pljeskavica i ražnjića, može da ponudi kao dezert bečku „saher“ tortu ili pagansko kuvano žito sa srednjoevropskim šlagom. Niko, takođe, pre orijentalnog roštilja ne jede gulaš-čorbu, tipično srednjoevropsko jelo.

Što se tiče pića, u Beogradu se bratski, boca uz bocu, u svim kafićima, kafanama i restoranima, nalaze viskiji, votke, tekile i francuski konjaci. Za razliku od arapskog sveta, nama religija dozvoljava da pijemo koliko hoćemo, ali nam to ne dozvoljavaju supruge, tako da nam to izađe na isto.

Što se tiče vina, jedan stari beogradski glumac, veliki vinopija i enolog amater, doneo je čuveno pravilo o tome koje je belo vino najbolje u Srbiji, pa vam ga i mi preporučujemo da ga sledite.

„Da bi jedno belo vino bilo najbolje – rekao je tada svojoj braći špricerašima pošto su se svađali oko toga – ono mora da ispunjava tri osnovna uslova: prvo, da je hladno, drugo, da ga je puno i treće, da je – džabe!“

Šalu na stranu, mnoge civilizacije, velike sile, religije, razni narodi i njihove vojske koji su osvajali Beograd i vladali njime, kroz njegovu dve hiljade godina dugu istoriju, ma koliko da su bili teški Beograđanima koji su živeli pod toliko okupacija, imali su, na sreću, i svoje prednosti. Svaka od tih civilizacija i kultura ostavljala je svoje neizbrisive tragove na današnjim trpezama Beograđana. Verujem da će slične tragove kroz petsto godina ostaviti i „mekdonaldsovi“ hamburgeri, bečke viršle sa senfom i koka-kola. Ipak, najukusniji trag ostavili su skladni kulinarski brkovi Orijenta, Levanta i Srednje Evrope, oličeni u jelima koja se jedu kašikom, a ne samo zabranjenom viljuškom, s početka ovog malog ogleda. To su mađarski fiš-paprikaši, austrougarski gulaši sa rezancima ili knedlama, sarme sa suvim svinjskim rebrima, podvarci sa svinjskom kolenicom, bliski rođaci alzaškog šukruta, kuvana junetina sa povrćem (rindflajš) ili grčke ćufte u paradajz sosu, kao i čitav niz različitih musaka.

Naravno, mnogo bolje nego u najboljim restoranima glavnog grada, ješćete u kuhinjama svojih domaćina iz Beograda, ako imaju sreće da su im još žive majke ili bake koje će kuvati za vas. One upotrebljavaju jedan od najređih začina za jelo na svetu, a to je - ljubav s kojom spremaju jela za one koje vole. Ako su vaši domaćini oženjeni veoma lepim, atraktivnim mladim ženama, uz to, sklonim manekenstvu, glumi ili umetnosti uopšte, biće bolje da odete i u najlošiji restoran.

Ukratko, tajna Beograd

 

[Nina]

O današnjim muževim

Za razliku od većine današnjih muževa koji manje-više žive pod neprekidnom istragom svojih samostalnih supruga, pravdajući se za svako zakašnjenje na ručak i izvinjavajući se za svaku popijenu čašu više, pokolenje naših očeva i dedova bilo je, verovatno, poslednje kome žene nisu smele ništa.

Kada bi se iko usudio da pita jednog predratnog ćaleta kada će da se vrati, gde je bio, s kim je bio i ko je sve bio tamo?

I najmanja krpa i najsitniji trgovčić i najsiromašniji činovnik bili su bogovi kad se vrate svojoj kući.

Sedali su smrknuto za astal i čekali da im se prvima sipa čorba.

Sećate li se kako ste trčali da ocu razvežete pertle?

Kada je spavao posle ručka tišina se spuštala ne samo na celu kuću, nego i na čitav kraj. Muva nije smela da zazuji.

U to doba, čini se, u kućama nije bilo svađa. Ako su se i svađali, roditelji su se svađali negde gde mi to nismo mogli da čujemo. Samo su majčine crvene oči odavale da se nešto desilo. Danas čak i nedorasle devojčice puše pred očevima, koji im kupuju cigarete. Mi smo morali da sačekamo da postanemo svoji ljudi, pa da tek onda zapalimo prvu cigaru pred ćaletom, puni straha da nam ne zvekne šamarčinu pred rođenom decom.

Možete li da zamislite svog pokojnog dedu kako vodi ljubav sa bakom i pita je: “Je li ti bilo lepo?”

Gospode: Da li je babi bilo lepo? Baš ga briga je li joj bilo lepo ili nije! Baba posle toga nije pisala psihologu u redakciju ženskog lista, da se žali na dedu. Kako su se voleli i gde, to će ostati zauvek misterija. Verovatno, uvek u dubokoj tami, ne gledajući se i ne govoreći ništa. Ljubav je bila tajna…

Danas je svako svoj psihijatar. Svi se psihoanaliziraju i broje orgazme.

Pa, ipak, čini se da su te žene bile mnogo srećnije nego današnje.

Njihovi muževi su ih poštovali na neki poseban način i plašili ih se više no što smo slutili, a one su se, mučenice, trudile da pred svetom ostave utisak da se one boje njih! To je bila samo maska, deo večite igre.

Kuća je bila tvrđava, a mi u njoj smo bili tim koji je čuvao svoje male tajne.

U vreme gladi, učili su nas, da kad idemo kod dobrostojećih rođaka u goste, odbijemo hranu, ma koliko je želeli, i kažemo: “Hvala, ne mogu; baš smo i mi to imali danas za ručak!”Đavola smo imali!

Ćale… Kako čudna, mekana reč u kojoj ima zaštite, strogosti poštenja i poštovanja za strpljivu upornost sa kojom su podnosili svoje sudbine, ne pomišljajući nikada da se žrtvuju za nas.

Zanimljivo, nikada nismo bili dovoljno dobri svojim očevima.

Istina, voleli su nas, ali to nam nikada nisu pokazivali stideći se, valjda, preterane nežnosti, koja im nije dolikovala. Tek kada su otišli iz naših života, slušali smo od njihovih prijatelja koliko su nas hvalili po kafanama i parkovima verovatno dosađujući drugima dok su pokazivali novinske isečke sa našim uspesima, koje su nosili uredno složene u izlizanim novčanicima.